Književne novine

ПИСАЦ И ТРАДИЦИЈА

Наставак са 7. стране

ми, Аргентинци, одсечени од прошлости м да се догодила нека врста раскида континуитета између нас и Европе. По том необичном мишљењу, ми, Аргентинци, живимо као првих дана стварања; тражити европске сижег и проседее јесте илузија, заблуда; ми треба да схватимо да смо суштински сами и да се не можемо играти Европејаца. ~

Ово мишљење ми се чини без основа. Схватам да га многи прихватају, јер та изјава о нашој усамљености, о нашој пропасти, о нашем примитивном карактеру, има, као егзистенцијализам, све дражи пателике. Мнсти могу да прихвате овај став, јер, примивши га, осећаће се усамљеним, издвојеним џ, на неки начин, интересантним. Ја, међутим, откривам у нашој земљи, управо зато јер је то нова земља, снажно осећање времена. Све што се збива у Европи, драматична европска збивања последњих година, све то има овде снажан одјек. Бити присталица франкиста или републиканаца, за време шпанског цивилНнОГ рата, или присталица наџиста односно савезника, овде је такво опредељивање доводнАао до сукоба и каткад до тешких неспоразума. То се не би догађало када бисмо били отцепљени од Европе. А зито се тиче аргентинске историје, верујем да је сви ми дубоко осећамо, што је и природно, јер она нам је, по хронологији и по крви, сасвим блиска; имена, битке из цирилних ратова, рат за Независнаст, све је то, у времену и у породичној традицији, нама још блиско.

ХМ

Шта је аргентинска традиција2 По мом мишљењу, на то можемо лако одговорити, и то питање не поставља проблем. Мислим да је наша традиција цела западна култура, и верујем да имамо више права на њу него што може имати на њу право мека друга западна нација. Овде се присећам једног есеја Торстејна Веблена, северноамеричког социолога, о надмоћности Јевреја у западној култури. Он се пита да ли та надмоћност дозвољава да се наслути нека урођена јеврејска супериорност, и одтовара на то негативно; он сматра да се Јевреји истичу у западној култури зато што стварају своја дела унутар те културе, а да се притом не сматрају везаним за њу неком слепом оданошћу; „стога. ће, каже оп, увек бити лакше једном Јеврејину мето једном нејеврејину да унесе иновамије у западну културу"; исту ствар можемо рећи и за Ирце у енглеској култу. ри. Када је реч о Ирцима, немамо никаквог разлога да претпостављамо да је та учесталост ирских имена у британској књижевности и философији последица. неке расне надмоћности, јер су многи од тих славних Ираца (Шо, Беркли, Свифт) били енглеског порекла и нису имали ни кап келтске крви; ипак, њима је било довољно да се осећају Ирцима, различитима, па да унесу новине у енглеску културу. Мислим да се ми, Аргентинци, и Јужноамериканци уопште, налазимо у аналогној ситуацији; ми можемо да захватимо све европске теме, да их захватимо без сујеверја, са дрскошћу која може имати, која већ има, срећне последице,

Овим се не жели рећи да су сви аргентински експерименти истовремено и успешни; мислим да је тај проблем традиције и „аргентинског" само једна од савремених и несталних форми вечног проблема детерминизма. Уколико кренем да додирнем сто руком, и ако се питам да ли ћу та додирнути левом или десном, а затим та такнем десном, детерминисти ће рећи да нисам могао поступити другачије, и да ме је претходна историја света приморала да га дирнем баш десном а да сам га којим случајем дирнуо левом, да би то било равно чуду. Но да сам га додирнуо левом, они би ми опет рекли да сам био на то приморан. Иста је ствар и са књижевним темама и проседеима. Све што будемо добро урадили, ми, аргентински писци, све ће то припасти аргентинској традицији, на исти начин на који обрађивати италијанске теме припада енглеској традицији, захваљујући Чосеру и Шекспиру.

Осим тога, верујем да су све ове претходне расправе о намери и остварењу књижевног дела засноване на заблуди која се састоји у томе да се придаје велик значај намерама и плановима. Узмимо Киплингов пример: Киплинг је цео живот посветио писању у служби сасвим одређених политичких идеала, јер је хтео да од свог дела начини инструмент пропаганде, а ипак је, при крају живота, морао да призна да писац углавном не зна праву суштину свог дела; он наводи пример Свифта који је хтео, пишући Гуливерова путовања, да подигне тужбу против ч0вечанства, а оставио је за собом једну књигу за децу. Платон је рекао да су песними секретари неког бога који их покреће против њихове воље, против њихових намера, као што снага магнета покреће ниску од гвоздених прстенова.

„Стога опет велим да не треба да страхујемо, него треба да мислимо да је свет наша отаџбина и да окушамо све теме. Не можемо се у том погледу ограничит;. само на „аргентинско" е да бисмо били Аргентинци: заиста, бити Аргентинац или је фаталност, а онда ћемо то бити на сваки начин, или бити Аргентинац јесте чиста афектација, маска.

Ако се дакле предамо овом добровољном сновиђењу што се зове уметничко стварање, уверен сам да ћемо бити Артентинци и да ћемо бити добри или макар само довољно добри писци.

С француског превео Данило Киш

Живко БАК ТЕТОБИРАТИ СЕ

Поверење боји

Мило Димитријевић; Изложба слика,

Графички колектив

МИЛО ДИМИТРИЈЕВИЋ је сликар изузетне доследности који већ више од једне деценије тежи да му слика проговори као знак истинског доживљаја света, као ње тов израз и у исти мах као његово превазилажење. То је, у ствари, процес редуцирања ликовног слемента на његове суштинске односе, прелажење са дескрипције предмета на њетово чисто ликовно значење. Ова тежња је, према томе, последица уверења да је дело израз оног амбивалентног стања духа који полази од материје као потенцијалног израза, али и од потребе да такозвани глеменат преобрази у срелство унутарњег гласа, у тон м ноту невидљиве модулације, која се на платну открива као одређени ред и знак једног вишег захтева за хармонијом, за изједначењем унутарњег и вањског, садржинског и формалног. .

Димитријевићева слика на тај начин тежи да се ослободи неодређености и да се, изван реалистичког односа према вићеном, задржи на танкој линији асоцијативности како би својим формалним јединством постала и остала целовита и затворена у свет својих симбола. Та тежња овог сликара стално га држи, у процесу преображаја средстава у израз, на ивици херметичне декоративности, уносећи ту и тамо у његова платна опасност да боја као примарно средство грађења дела остане до краја. неисказана и поред своје звучности и потенциране тонске чистоте. Разбијена на партикуле које траже конструктивну хомогеност, она не достиже увек снажан драматски ефекат али ни пуну лирску засићеност. Боја, употребљена у овом смислу, осуђена на улогу двоструког значаја: декоративне целине слике и своје властите изражајне вредности, ослобођена дескрипције и сведена на свој основни глас, боље рећи — на свеј примарни језик, тражи више слободе како би постала сама по себи 'значајна али и сигурнији инструмент духа. ·

Димитријевић има слика које, сасвић сигурно, показују да је његова зрелост достигла ону фазу у којој се граде мостови за прелазак са плана материјалног на план духовног, у којем емоција и рационална конструкција дела спонтано изражавају став једне стваралачке свести према проблемима времена на које је осуђена.

Ликовни критичар и кустос Музеја савремене уметности у Београду Драгослав БорЂевић, због заузетости на свом редовном послу, захвалио се на сталној сарадњи у нашој рубрици „ликовна уметност". Редакција „Књижевних новина", верујући да тумачи и жеље читалаца, захваљује му на досадашњој сарадњи и жели му много успеха у даљем раду на струци. Истовремено обавештавамо читаоце да ће убудуће стални сарадник у овој рубрици бити Срето Бошњак, ликовни критичар и кустос галерије Културног центра у Београду.

Ла ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ

Могућа пројекција петине

Живко Бак: Слике, Салон Музеја савремене уметности _

ПРИВИДНО баналне теме намерио истргнуте из кошмара овог разједињеног света, ситне истине о лакрдијашима овог времена које тутњи претњама и катаклизмама, заустављени покрети лица и ствари које сликар третира као равноправне чланове игре пред завесом сумрака и духовне узнемирености, ти римовани наслови ових уља која парадирају пред пама као свесно 0О4бацивање _ свега што забрињава стотине других сликара, сав тај необични и „неубедљиви" свет облика сведен је на Баковим сликама на „примарну визуелну вреадност“, како то каже критичар Драгослав Борђевић.

Бак не бежи од овог света али та и не глорификује дајући му вредност великог конструктивног носиоца садржаја дела, Он је прожет духом времена, окренут више његовом наличју, његовој трагично-хуморној (и суморној) компоненти него оним стално потенцираним проблемима, који разједају свест о могућој побуни и дРутачијем поретку ствари. Но, упркос свему, Бак мисли сликарски, он се изражава сликарски, па би се чак смело рећи (уз доста ограда, наравно) да је то сликарско мишљење традиционално, засновано — упркос модерном третману дела — на класичним мерилима вредности. Схематски дати облици, далеко од сваке тежње да буду дескрипција виђеногт, сведени су па знак и носиоца ликовне равнотеже платна, уклопљени у целину по принципима визуелне хармоније у основни конструктивно-колористички дух дела. Ти облици представљени су на овим платнима као изражајно јединство генералне идеје да је уметничко дело одређени критички израз уметничке свести, То подразумева став уметника, његову ангажованост на плану друге стране наших проблема, без обзира на померено тежиште са утврђених гледишта и мерила вредности на бизарне планове слободних конструкција. Честе алогичне везе предмета и облика, диспропорције делова и апсурдне ситуације, заустављају наше око и вежу мисао, доводећи нас у стање безизласности затвореног крута, да се одједном, тихо и резигнирано, насмешимо том испразном, подсмешљивом и бесмисленом свету.

Бак лаје чињенице виђене његовим унутарњим оком и са становишта које чак и ако није увек изузетан стваралачки напор — даје могућу пројекцију истине о људима п фетишима, смешном и трагичном, стварном и замишљеном.

Живко Бак је млад сликар и њему тех предстоји потврда стваралачке доследности. Срето Бошњак

| КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 10

ФИЛМ

РАЗУМЕВАЊЕ _

ФИЛМА И ТЕЛЕВИЗИЈЕ

О новој улози филма на телевизији

ВЕЋ САМА ЧИЊЕНИЦА да телевизија, у дужем временском континуитету, приказу. је филмске програме који су прави дутријски згодитак у односу на текући репертоар у граду који врви од увезеног кича, потврђује оправданост и далекосежност њене програмске политике. Наравно, филмска дела која заслужују да буду прика. зана и није тако тешко наћи, али су се дектори суочени с проблемима друге вр: сте: како конципирати филмски програм, а да квалитет и квантитет приказаних филмова остваре стабилну равнотежу»

Питање одговорности селектора с 09 зиром на постојећу разноликост захтева 1 жеља гледалаца, открива се у свој Својој сложености и изузетности, јер се глобална програмска схема, поред доследнот става и опредељења њеног састављача, саставља и према врховном идеалу телевизије уотште — поистовећењу са захтевима вепине гледалаца. То је природно колико и разумљиво, али, како видимо, само прихватање модела који се држи неке од ос новних претпоставки телевизије као медија, ниуколико не решава селекторске про. блеме.

Постојећа пракса филмског програмирања на телевизији, међутим, у стању је да задовољи им страсније поклонике филма, што је неоспорно податак који селекторима иде само у прилог. Три редовна филмска термина —- уторком, суботом и недељом — и две филмске серије, доволно су широк оквир да потврде свеобједињавајућу моћ телевизије да задовољи потребе свих гледалаца. Осим тога, ови утврћени филмски термини отварају и широке могућности на плану едукативног и тематско-серијског структурирања програма, чиме телевизија испуњава мисију која је 0сновни императив њене онтологије.

На тај начин, телевизија обавља посао од далекосежне вредности, с обзиром да су се сви досадашњи апели на свест и професионалну и културну одговорност наших филмских посредника — дистрибутера пи приказивача — показали као узалудни. Данас је већ увелико поново актуелно раније констатовано стање београдског филмског репертоара: доминација увезеног кича, инвазија „потрошачких" филмова џи незавидан статус домаћег филма на репертоару. Наши „филмски богови" дистрибу. ције и приказивачке мреже оптужују за снобизам све оне којп желе да у свом граду виде, у нормалним терминима, бар по неки од филмова светског угледа и значаја, а истовремено се лако и неограничено богате без већег труда и професионалне проницљивости у куповини добрих страних филмова, пошто од друштва добијају девизе које користе за формирање комерцијалног репертоара.

М таквој ситуацији ТВ-филмски протрами се, својом разноврсношћу и квалитетом, јављају као идеалан коректив и својеврстан деманти дистрибутерске трговачке логике. Преседан са „Возовима под строгом присмотром" Јиржи Менцла, чија се тужна судбина на текућем градском репертоару претворила у прави тријумф У ТВ-филмском термину само два дана по скидању филма са репертоара, убрзо је постао правило. Напори ТВ-филмских про. грамера су — ако се вратимо годину дана уназад — такође крунисани сусретима с „Белим радама" Вере Хитилове. филмом „Гори, моја госпођице!" Милоша Формана, „Клео од 5 до 7" Ањес Варде, „Далехо од Вијетнама" итд. Одмах затим уследио је циклус одабраних вестерна и циклус „Шекспир на филму", а приказани су и целокупни _опуси Пурише Борђевића и Александра Петровића.

Како видимо, уредници филмског грограма на телевизији не полазе само ФА унапред планиране схеме, већ показују поуздане змаке добре воље ако се укаже могућност приказивања филма изузетне вредности, чак и по цену нарушавања планиране схеме. Тиме се престиж овако еластичне програмске полит“хе двоструко потврђује: проо, квалитетав филм доживљава. своју премијеру у оквиру посредничкот медија и друго, он се, гутем телевизије, ставља пред изврсну пробу своје комуникативности. Многи филмови које је пре тио лош глас да су херметични и некомуникативни, својим ТРЕ-премијерама доказали су да је то, у већини случајева, била заблуда.

Ако медијум јесте порука, као што нас уверава Маршал Маклуан, онда телевиз""!ска трансмисија филмова иде овима сем“ у прилог — на културном, социјалном и психолошком нивоу. Телевизија тиме ис пуњава посредничку сврху свог обраћања, а гледалац постаје конзумент највиших вредности ако је филм у питању. Као ефикасно средство преношења. прилагодљиво културно-образовним потребама, телевизија дословно потврђује Маклуанову претпоставку да је стари медијум увек салр. жина новога медијума.

Најзад, разнолико структурирани филм. ски програми омогућавају гледасцима слободу одлучивања и избора, па се они пре. ма филму на телевизији односе као пре. ма филму на техућем оепертоар“. Глела. лац високих захтева бира филмове чија је структура усмерена ка спознаји, активни гледалац се усмерава на културно-забавни потенцијал филмова, а онај стандардних потреба, оуковођен диктатом конвенционалног присттпа Филму као сргаству забаве, изабира из програма оно што задовољава императив његових жеља и захтева. У “ Богдан Калафазозик |

дан

и па пса мн а или а. пиљевина +

с по а тоа, ње аи пе нв ши ни а +