Književne novine

компромиса

Меша Селимовић: „ТВРБАВА“, „Свјетлост“, Сарајево, 1970.

НОВИ роман Мише Селимовића има доста сличности с његовим најпознатијим романом „Дервиш и смрт". Радња се догађа, као и у „Дервишу", у далекој прошлости, у доба турске владавине у Босни. И главна идеја је блиска идеји најбољег Селимовићивог дела. Аутор и сада поставља питање: какав је однос човека и свемоћног државног механизма2 Какви су изгледи јединке у тоталитарној држави и може ли она остати до краја усправна ако не прихвата владајуће мишљење и ставове званичних установа2 У „Тврђави" Селимовић

„развија, дакле, једну своју омиљену тему,

али на нов начин и са великом књижевном снагом.

То је роман с богатом радњом им великим бројем личности, у коме је историјска атмосфера веома живо приказана. Ала тај историјски реализам представља само један, доњи слој дела. Изнад њега, и прожимајући се истовремено с њим, налазе се остали слојеви значења, поетско-филозофске теме од општијег значаја које це локупном приповедању, толико живопис ном и крцатом појединостима, дају карактер узбудљиве метафоричне слике људске судбине. Аутор не прави никаква, поређења између различитих историјских епоха. Он не извлачи тенденциозне закључке који би нам омогућили да његово причање схватимо као неку врсту алегорије. Оно је, с друге стране, исувише реалистички конкретно. да би могло бити протумачено као апстрактни симбол. Ни алегорично ни симболично, Селимовићево дело је У ПР: вом реду једна велика метафора.

Не губећи ни једног тренутка везу са мсторијским тлом, са свакодневним животом (и свим оним тривијалностима и случајностима које он подразумева), „Тврђава' ипак говори и о јучерашњем и о данашњем човеку, о неким вечним ситуацијама у којима се налази људско биће у потрази за срећом, истином и љубављу. Читаоца осваја лирско-мисаони тон дела, вешто и занимљиво вођена фабула, мноштво детаља карактеристичних за Босну у ХУП веку. Али, изнад свега, њега узбуђује животим пут главне личности, Ахмета Шаба, младог учитеља, писара и песника. У мнотим тренуцима читалац се идентификује са тим несрећним човеком. Судбина Ахмета Шаба, сасвим обична и једноставна, судбина неког младића лишеног сваке веће амбиције, садржи универзални људски смисао. Шабо постаје, и против своје воље, изузетна личност.

Ахмет Шабо враћа се у Сарајево после изгубљене битке Код Хоћина, разочаран и огорчен због бесмислености и суровости рата. Запошљава се као писар код адвоката Муле Ибрахима, коме је спасао живот после хоћинског пораза. Једном приликом њих двојица одлазе на посело код угледног Хаџи-Духотине, у чијој се кући скупљају највиђбенији људи из града. Под дејством алкохола, испровоциран питањима _ једног лукавог представника власти, Шабо баца у лице свих присутних тешку оптужбу о неправедном устројству њиховог друштва. Од тог тренутка почиње његово страдање и потуцање. Мула Ибрахим мора да та отпусти из службе, већина познаника га избегава, моћници та још више мрзе, Само му љубав његове жене Тијане и дватри привржена пријатеља дају снате да живи. Власт му пружа могућност да се запосли и направи каријеру под условом да се одрекне критичких погледа, да прихвати свет онакав ка кав је. Када му полицијски доџшник Авдата предлаже да сведочи против студен та Рамиза, ухатшшеног због бунтовних проповеди у џамији, Ахмет Шабо с гнушањем одбија такав предлог. Он више воли да остане сиромашан и слободан али чисте савести, но богат, угледан и — корумпи-

ран.

За разлику ОА борбеног Рамиза, који

верује да се може изградити прве срећно друштво, Ахмет Шабо жив; ба те вере, заокупљен меланхоличним р И: шљањима о нечовечној природи сваке вала

сти и о узалудној побуни оних који се с ом не слажу. Рамизова храброст и оптимизам су му блиски; студентова акција

СЊИЖТВНРНОВИНЕ 5

КРИТИКА

МЕША СЕЛИМОВИЋ

ЉУБИВОЈЕ РШУМОВИЋ.

у његовим очима представља једини мотућни пут. Али, у дубини душе, он не верује у успех његове борбе. У једном тренутку он му то отворено каже, изражавајући целокупно своје мисаоно и животно искуство: историја је препуна мржње, дивљачких поступака и насиља, и они који устају против таквог реда ствари сутра и сами постају насилници... Шабо је, меЂутим, на свој начин исто тако јак и независан као и Рамиз. Он одбија да учествује у свим прљавим комбинацијама и хоће да сачува, (без икакве наметљиве жеље за борбом и истицањем, своју моралну личмост и свој душевни мир. Његов

антиконс мизам је пасиван и наизглед неборбен, и је у основи непоколебљиво чврст,

Схватање живота Селимовићевог јунака није ни фаталистичко ни оптимистичко. Он сматра да не постоји ни неки виши поредак у свету или бар узвишени и остварљиви циљ, ни судбина која управља људским поступцима. У свету је све непредвидљиво и производ случајности: „Већина ствари се дешава мимо нас, без наше одлуке, каже Ахмет Шабо. Стрмоглављени

смо у игру, пуну небројених измјена, јел

ног одређеног тренутка кад нас само та прилика чека, једина која нас може сачекати у току мјешања. Не можеш је заобићи ни одбити." Оно што појединац може да уради, то је да избегне примамљиве замке компромиса. Мада Шабо није јунак и борац, он остаје, живећи и даље у понижењу и беди, непокорен човек.

Роман „Тврђава" зрачи неком болном, опором и узбудљивом поезијом, Он говори о људској несрећи, а не о спасу и излазу, али зато што главна личност није поклекла пред насиљем, ово изванредно дело не може бити означено као песимистичко.

Павле Зорић

Коло песника

„У КОЛО“,

антологија јужнословенских песника у Мабарској, Будимпешта, 1970.

У издању Демократског савеза Јужних Словена у Мађарској појавила се недавно у Будимпешти антологија јужнословенских песника у Мађарској под симболичним насловом „У коло", окупивши тако, први пут, све значајније јужнословенске песнике који живе у Мађарској и пишу на свом матерњем језику. У краћем предтовору овој антологији познати мађарски песник и преводилац са српскохрватског језика Золтан Чука изражава радост што се ова књига појавила и констатује да она представља исто тако важан тренутак као и појава прве антологије мађарских песника у Југославији која је, у његовом избору, штампана 1928. године, у издању новосадске „Илустроване недеље". „Тако данашњња књижевност, песништво двеју суседних држава", истиче Золтан Чука, „може стварно да буде мост који повезује народе две суседне земље и да пружи пример будућим генерацијама."

Од десет песника и песникиња заступљених у овој књизи четворо се отргло од великих тема којима су заокупљене остале колете присутне у овој антологији. Ти песници (Јосип Гујаш-Џуретин, Катица Ковач, Матија Шинковић и Ангела Шокац), окренути себи, пишу углавном о својим личним проблемима и траже свој властити пут и израз у поезији. Они су ти који, уједно, дају и тамни призвук овој збирци (сем Матије Шинковића), али и драж новине и оригиналности. Они се не уклапају у ведри, оптимистички ток осталих песника који певају о непомућеној љубави према својој земљи, жени, родном крају, или пишу политички ангажоване стихове и песме у којима евоцирају успомене на прошли рат, са чврстом вером да се један такав рат више никада не може и не сме поновити. Само то све чине на један превише романтичарски начин којег безусловно морају да ослободе ако желе да буду убедљивији. у

'М сваком случају ову антологију треба свесрдно поздравити као први сусрет са јужнословенским песницима у Мађарској и зажелети још више, и успешнијих сусрета са овом поезијом, која већ прелази границе земље у којој је настала и постаје својина свих нас. 5

Избор песама и поговор дао је тин Стевановић.

Владимир В. Предић

Милу“

Откривање света

Љубивоје Ршумовић: „МА ШТА МИ РЕЧЕ“, Змајеве дечје игре — Културни центар, Нови Сад, 1970.

ДЕЧЈА ПОЕЗИЈА Љубивоја Ршумовића по много чему је особена. Модерна по духу и изразу, она је истовремено дубоко уроњена у добру традицију српске књижевности за децу. У простору омеђеном поезијом Змај Јове Јовановића са једне и Душка Радовића са друге стране, Ршумовић налази своје право место, свој аутентични глас. Показује се, дакле, да се традиција увек изнова јавља у сваком изворном песнику, као што је и свака нова песма обрачун са традицијом. Са својим читаоцем Ршумовић разговара простосрдачно, али мудро. Несумњиво, он налази задовољство да изненади „заврнутом“ сликом, парадоксом, каламбуром, да ужива у игри испремештаних речи и посвађаних слова, у једној асиметричној слици која може, а не мора ништа особито значити осим што поседује чисту, релаксирајућу вредност игре. На овај или онај начин, очевидно је: Ршумовић отвара капије једног света пред којима стоји велика војска малишана покушавајући да на неки начин 3авири у Велику Тајну. Рекао бих, међутим, да драж тајне која се открива делује им на старије који су по сопственом уверењу с друге стране капије. Безазленост и привидна наивност Ршумовићеве поезије истовремено буде душу и одраслог у души детета и зову на разговор дете у души одраслог.

' Пре ове збирке песама, Ршумовић је већ имао драгоцене песничке тренутке на радију и телевизији; комбинујући са успехом звук, слику и реч, репортажу и стих, новинарство и уметност, успео је да успострану пастира са Златибора, духовитост из читаве земље, У суштини својој био је и остао песник естраде; његове песме су слике које би хтеле да певају.

Мање је познато да се први пут јавио са својим лирским стиховима отприлике у време када и његови генерацијски вршљаци Бећковић, Брана Петровић, Шујица. Нако је био песник кога су већ у тим данима радо слушали на књижевним вечерима и читали по часописима, почео је да пише скоро искључиво за децу. ИМ донео је нешто ново: урођену мудрост и бистрину пастира са Златибора, духовистот и довитљивост, шеретлук и кочоперност. Ова поезија не само да позива децу на игру, већ у игру улази и сама. То је поезија без допирања, без наравоученија, није покровитељска и супериорна, друг је у игри, обешењачки расположена за шалу.

ДАуховито и пријатељски Ршумовић мла-

дим саговорницима приказује један живи, активан космос настањен људима, животињама и стварима подједнако обдареним и способним да говоре о себи и другима, о Љубави, другарству, разумевању и неразу. мевању, разним овоземаљским чудесима која се скривају у свакодневици, у наиз глед обичним тренуцима нашег живота. У том нашем свету који Ршумовић поново открива све има свога смисла и све налази своје место, те се чудо живота јавља опет им изнова у многим својим облицима пред отвореним очима оних малих радозналаца који у свему око себе виде загонетку и свакога дана упућују томе свету „хиљаду зашто".

Песма коју Ршумовић испева често има архаичан звук бајке, понекад, опет, по структури стиха доноси нешто од народне Анрске песме; али, истовремено, то је поезија савременог сензибилитета, и у стилу, и у изразу. У Ршумовићевој трансформацији наш „обичан" свет постаје смешнији, парадоксалнији, заврнутији него што се нама одраслима чини да јесте, Песник, меЂутим, не жели да га учини ни бољим, ни торим. Он га само открива изнова, а свако такво откривање на нивоу искрене и падахнуте поезије има чар заборављеног и изнова доживљеног детињства, Ршумовићева поезија, дакле, с једне стране детињство отвара за свет зрелости, а с друге, онима који су детињство већ оставили за собом, враћа носталично сећање на ,то дазно доба" игре и маштарија.

Филип Давил

Жарко Буровић

Где пе јадикобђка

Онима који су остади на Сутјесцм

Ни сам не знам где то тишина лута Ни сам не знам шта то тишина хоће Да ли је тишина успавани белутак У коме затонгтио тајне река ноће

Тишина клија тамо где зри јадиковка Тишина је брид тајне тајна чула

Из њеног. клунка размота се псовка Из њеног срца осрци се фрула

Тишина је одсјај напуштена кланца Биље зането сном зрели трозд таме Тишина је постојбина мртваца

С њеним муком удвојен је и камен.

„Дошао сам у ноћ у нирваничан сан Дрвеће још само дише разборито И гле још. ноћас сложене руке наде Падоше мртвој води у корито

Падоше наузнак тамној ризи ума Боје умиру без трзаја без бруја У топлом оку хладно спава шума

· Свакој смрти јаук је предујам

Овде једино мртеац уме лећи

И са умора свући своје муке

Овде сваки бивак напушта сан о срећи Овде су све зоре слепе и безруке

Овде су зоре саткане од клонућа Попут грабљивица жито сете згрћу Овде су зоре без сјаја и сванућа Овде су зоре изнуђене смрћу.

Шуме су ноћас зебње пуне Душе су ноћас посве голе Чујем одсекли изданак крика Ноздрве удишу мирис смоле

Ветар се братими са расулом Путању хица нико не зна

Кад смрт отвори маглама врата Из бића зазвони бездан

Из бића зазвони нејасноћа ша Дубока као отвор ране

Река се и даље уморно зиба

Ноћну тишину опева камен,

Дан није дан рука није птица Шуме се померају ка својој синтези Телом плива умор и грозница Полип страха шири очи јези

Мекоћа траве сама се од себе љуља Лето мотону У провалију бића,

Још само може ветар тај оргуљар Ла стави усне на апологију лишћа

Када згасну очи тада згасну и боје И сан оста без сна и видика

Боља је смрт него кад ране пску Ова зла ура да л ће проћи икад»

Између сна и смрти не постоји црта Река на дохват руке а жеђ гуши грло Дан на реч и жудњу ставио завртањ Бунило се тек стиша у телу умрлом

У телу умрлом биље корен тражи

За дажд светлости даће дажд рације Иза трча и смрти ходају брже зоре Биље је потомак сунчеве овације

Роса капље у живе ране бола У све је увукла несаницу рука Од водостаја оста варка гола

А од наде самотни скелет звука.

Жедним устима напој је погибија И шуме падају на бок горке таме Река кроз дан продева модрикасти вез Бежећи од смрти и од себе саме

О реко реко са прстима опреза Камепа житија над тобом се нагла Па се после на душу надовезла Као на маглу магла

Јао реко обмано благовстна

Дописује ли се још киша и биље Сањају ли мртви предвечерја летна

Да ли ће сан да буде у рукодржу с циљем2

10.

Што растури живот то ова смрт сабере Ова смрт удружена са снима

Ова смрт што се у ништавило вере Ова смрт сред пушчана дима

Она ће да доведе јутро до облика

Глас до благе куле лета

Јутро до живе боје до ветра бескућника До теже сна до дубоког нервног сплета

Што растури живот то ова смрт сабере Ова смрт пуна светлуцања и благости Ова смрт изнедрена из сунчане алгебре Ова смрт што даје сјај роси.