Književne novine

ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

ПРАЗНИК ДЕЦЕ У ЛОНДОНУ (11

Милош Прњански

Маставак из прошлог броја

Рјепнин је дошао на ред, — преко реда. — Ускочио у једну празнину, у књигама муштерија, који су заказали долазак, тог дана, у толико и толико сати, и минута, тек међу последњима, А кад је сео у фотеЉљу, и погледао предасе, у огледало, ухватио је зачуђен поглед човека који га је пи: тао читав низ питања, из простог разлога, што га, никад дотле, није био видео. Врло учтиво, али очигледно, зачуђен, кад му Рјепнин рече да жели да скине своју бра ду. Човек му се, у огледалу, осмехнуо.

Пошто је тражио само скидање браде, и прање главе, између њега и човека који та је шишао, развио се неки однос, као на позорници, међу глумцима, — који је Рјепнин осећао као комедију. Само, шишање браде, а ништа више, ништа више, нико није, никад, — бар не колико се човек сећао, тражио. Питао се, у себи: шта то треба да значиг Зашто скида браду2 Зашто је носио браду2 Какав је то човек, — очигледно странац, — ко је тог А кад је, после добрих пола сата, свој посао свршио, видео је, да је, у тој столици својој, једног повог човека створио. Рјепнин, без браде, пе само да се чинио, бар десет година, млађи, него и човек који није био онај који је дошао. Пошто је Рјепнин, за све време те метаморфозе, ћутао, није, нехотице, о себи, ништа одао, ни тумачио. Ко је, шта је, откуда је, какав је. У оно неколико речи које је измењао, на крају, са берберином, човек који му је скинуо браду, и опрао главу, наслутио је само да је сиромашног стања, јер није тражио ништа, чак пи мирисе које странци, обично, употребљавају, за косу. Биће да је то неки, енглески, официр, који се вратио из Египта, или Индије, — а таквих је, тих дана, у Лондону, било много. А кад му Рјепнин, на крају, даде, малу напојницу, и, додаде: хвала, (ћапк уоџ, берберин је помислио: Француз. Растали су се врло љубазно. Берберин је рекао, предајући га каси: Мега. Афец. Едји. Чак се, ко зна зашто, и закикотао.

Међутим, то лице, које је угледао у огледалу, — после скидања браде, — чинило му се да је, за увек, запамтио. То чело, те огромне, црне, очи, тај нос, а нарочито, те усне, које су се завршавале, тако љупко, у осмеху. Тај тако танак пас, а широка рамена, у оделу какво су само младићи почели били да носе, опет у Лондону, као да је, Едвард УП, васкрснуо, из мртвих, У тако званим, нижим, сталежима, у Лондону, још увек има људи који, доброћудно, називају Французе „Ровеајег5' — жабоједи. Теје. успомена. на доба Наполеона. И берберин, који је Рјепнину обријао браду, мислио је да је Рјепнин Француз, па је то промрмљао. Био му се тај човек допао. Тако лепо израстао. Тако црних очију. Тако тужних очију. То лице његово, без браде, учинило се, и Рјепнину, — кад је изишао, идући, по мраку, .осветљеном удичним светиљкама за празник Божића, — као неко ново лице. Питао се, у себи, ко је то2

Приметио је био, и он, да изгледа, сад, десет година млађи, него што је, а то му се учини неочекивано, и смешно. То није био онај Рјепнин, кога је, већ двадесет и шест година, гледао, брадатог, кад би се погледао. Неки је други човек то. У гунгули гомиле на улицама, које су журиле некуда, као мрави, обилазећи се, да се не би сударили, тај његов препород, у млаЊег Рјепнина, причинио му се луд. Свако лице, пролазника, у које би се загледао, морао да загледа, за тренут, било је непознато, али да му сеи његово лице, сад, учини непознато, чинило му се лудо. То му није излазило из главе, ни кад се био приближио, улици, у којој су сад становали, — тако близу кући у којој су, за време рата, становали. Чудно, чудно. .

Код велике робне куће, ту, на углу, био

је чак, хотимице, и застао, и почео да се посматра, у великом огледалу, у излогу. Да, то је лице, које је гледао, непознато, ново, за њега. Зар је тако мало потребно човеку па да промени себе2

Погнуте главе, лагано, почео је да корача до куће која је носила име те цвећарке, која је родила сина, краљу, па се питао: зашто је Нађа тражила од њега, то2 Зашто је скинуо браду, као маскуг Да бп бло млађи за њуг Да би прекинула неку прошлост њихову И она се била променила, некако, откад је била у болници. Пред улазом у ту кућу, где га Нађа већ чека, свакако, застао је, за тренут, јер се сетио да је, сад опет, остао, на улици, без зараде, без рада, и да ће сад пасти, заиста, у неки сталеж, оних, у Лондону, који су, у ствари, и беспослени, и просјаци. Осетио је, најзад, пред тим улазом, да се, у животу, м лице човеково може изменити, да може променити и жену, прекинути и љубав, извршити и самоубиство. Да је све то могуће, лако. Може да заборави, и оно што је био, и оно, што је имао, и где је живео, али, ето, не може да нађе зараду, пи у тој вароши, великој као Вавилон, а то је, то, је оно, што га разликује од осталог света, а не лице, а не прошлост, него будућност. И ма да заврши, са же. пом, у олуку. То, то, — беду, немаштину, у коју је запао, то је, оно, што не може, не уме, да отклони од себе. То, разликује људе, у животу разликује човека од човека. (Чуо је како се, покојни, Барлов, кикоће, у њему, у његовој глави, и, како га пита, подругљиво: Јели то новост, за вас, књаз; Ето новост књаза -

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 6

Ушав у хол, Рјепнин је хтео, брзо, да прође поред портирске ложе, као да се осетио нешто крив. Незапосленост, као лепра, у Лондону, чини људе плашљивим. Чак и тај потомак, Аниките Рјепнина, није могао да угуши, у себи, тај стид да пада све ниже. Године, године, које су тако пролазиле са све мање новца, све мање зараде, све мање успомена богатства и безбрижности, фамилије Рјепнина, скрхале су биле и тог човека, тако, да је, привремено бар, био сасвим збуњен у туђини. Напустио је био, полако, све наде, све обичаје, па чак и лепо понашање руског аристократе и почео све чешће да седи, на клупама Лондона, и да се враћа кући, овако, ван себе, збуњен, као што се просјаци враћају, уз неку пећ, неке крчме, или неки шпорет у подруму, где кувају своје бућкурише и чорбе.

Вратар, који је био навикао да каже укућанима, при повратку, по неку реч поздрава, дигао је главу са новина и, видевши неког, непознатог, — њему се учини непознатог, човека, — упита га, шта хоће2 Тек кад се мало дуже, мало боље, загледао, у Рјепнина, поче да се извињава. А кад је, после, отпратио Рјепнина, до

лифта, и затворио га у лифт, — који поче

да се диже као да ће у небеса, — поче,

ено, да се смеје, Рјепнину, кога је знао увек брадатог, од првог дана, а који то више није.

О тај луди Пољак, Тћаг зШу Роје.

Још чуднији био је дочек који је Рјепнину приредила жена. Видевши да је ски: нуо браду, она узвикну, као да крикну, а у том крику било је неке радости, анималне, па га је загрлила, страсно, весело, како га је некад, грлила, — првих година у браку. Дуго га је љубила, толико дуго, да се Рјепнин зачудио. Једва је успео, да је смири. Пољубио је, збуњено, тако, да га је погледала, са неким чудним осмехом. Понављала је: Кођа, тин Коџа.

Мислећи да он долази кући, из свог подрума, са рада, она га уведе у круг својих лутака, — Ескима, — хвалећи се колико је лутака успела да сашије и припреми, за продају, идућег дана. Рјепнин је осетио да она и не сања, оно, што му се десило у његовом подруму. Рече да је уморан и да ће, идући дан, остати дуже, у радњи, увече. Ради годишњи биланс. Она је, све то, слушала, тако весело, загледана у њега, а, с времена на време, зашла би му иза леђа и грлила та, као да жели да га, пољупцима, удави. Био је решен да, о том да је отпуштен, ћути.

Она је била, очигледно, то вече, луда, жељна, љубави, а кад су летли, то вече, почела је да му се даје, и да га узима, и грли, као да га, после дугог растанка, жељна секса, узима на себе. Била је бестидна то вече. Лежала је на њему, до зоре. Била је толико полудела да није, ни приметила, колико је, — и ако то крије, — њен муж охладнео, и далеко, од ње. Кад је, најзад, уморна, заспала, Рјепнин је дуго стајао код прозора, као да никад више неће лећи и заспати.

(Крај одломка из романа о Лондону)

промрмљао је.

Небиљ Дураку

НЕШТО ме је подстакло да украдем последњи поглед на залив. Пошто сам протрљао очи, одмах сам јасно уочио: два су се носача купала у зноју товарећи терет на брод. Дрхтање мога тела изгледа да се помирило са ужасним страхом. Тешко је било сазнати одакле се ту до мене створило једно крваво ћебе. Поглед на њега ми обнови поноћни страх оне кобне ноћи... Да, да, сиротог младића су убили у затвору, пре него што су га вратили у лотор. Сад сам изнова чуо јауке, и видео у мислима црномањастог џелата...

Есесовац са шлемом на глави начини неколико убрзаних корака по лименом делу палубе. Ако не грешим, оне ноћи баш је он имао кључеве затвора. Шетао се, У нашој тамници чуло се хркање, које је подсећало на пуцкетање ватре. Понекад и пред смрт снови могу да буду пријатни и лепи. У таквим тренуцима желео сам да ме смрт затекне док сањам, тако да ме измишљена лепотица поведе у живот, онај изван ових туробних зидина, плавојка чија се коса спушта до низ леђа и греко бујних груди, а њене очи сасвим полако топе железне решетке на прозорчету изнад нас, па онда изненада куцају на моје груди.

„Пробуди се, спасен си смрти!" — лупа она својим неухватљивим гласом.

Лудост, то је илузија! — правдам себе.

„Ма, чујеш ли!,.. у тишини стотине

хиљада људи твоји се стихови рецитују а ти хоћеш да одустанеш!2" _ Читавих двадесет и четири часа чекала је да види Антона. Дабоме, лако избегне смрт човек који има такву супругу, па била то обична љубав. Она је све учинила за своју љубав. Тврдоглаво и са неисказивим стрпљењем покушала је ова врла лепа жена да спасе Антона од врата крематоријума из чијег је димњака сукљао црни дим, само да би њено новорођенче имало кога звати оцем. Не, није мислила да само она воли у животу! Да ми је сада овде, рекао би јој: синоћ су све моје другове послали на неповратни пут. Они су изгубили животе, љубавнице, жене и децу и све друго због твоје једине реченице..,! Зар и они не љубе као ти2 Реци! Чутиш, је ли2 Ех, Анто, Анто...! Ниси имао паметнија посла, него да повериш тајну оној вештици! М, сад чак имаш образа да је милујеш! Зар те не мори савест што је била са... читавих двадесет и четири часа, хеј!

„„Клони ме се!" — кажем јој а глас ми одјекује и готово се претвара у хор свих другова за које сада не знам ни да ди су у животу.

„Зашто2 Ти мислиш да сам таква2 Греинг имамо по пет прстију на руци и сви су различити" — покушава да се оправдава њен' глас. у

Одиста: где да она оде2 Због чега2 Не видим да сам на ивици смрти, на ивици гроба2! Чим се сад отворе врата — улетеће унутра Циганин трбоња, кога су обманули да су му поклонили живот само због тога. За њим ће доћи два до зуба наоружана војника. Меци из аутомата чекају на отпор и као одговор — зид ће бити извезен крвљу.

Пола сата пре над градским затвором почео је музички програм, Ко зна коме је певачица новим стиховима „песме стављала до знања:

„Стрпи се, стрпи: још касно није, за вас срећа свиће..." Црномањасту певачицу никад више нисмо чули; Зашто више није певала2 Глупости! Зар да су је убили2... Кога: песму или певачицу2 Она је само једном

срцу, а локал је био пун људи. Ти стихови песме се не заборављају никад. Збиља, коме су упућени ти стихови; Зашто се у том тренутку чуло лупање по подуг Једна стара пословица гласи: гоч лупа за оног који има слуха. Због чега баш у моменту кад је Циганин ушао у затворску собу број 38, певање се више није слагало с музичком пратњом Због чега су утицалн јауци младића из затвора на песму која је тога тренутка умукла2

С ким то разговарам> Каква бесмислена питања себи постављам! Како ВИДИМ, ја сам већ мртав, не сврставам се ни са чим живим ...! Гле, ево опет кључара!.., Зашто је тако страшна самоћа> А Антон

ИЛУСТРАЦИЈА ХАЛИЛА ТИКВЕШЕ

— ех, Анто, Анто. Кад би само знао та он мисли о тој жениг Зна ли он под каквим га је условима ишчупала из затвора2 Е, кад би знао!...

И ти кажеш: нормална ствар. Зар ништа необично не видиш у томе — Чудио сам се сам са собом док сам откривао крај прљавог ћебета. Трудим се да пронађем неки неиспрљани и неокрвављен део и да обришем трашке зноја које су ме непрестано орошавале,

Нешто ме подстиче, Као да ми говори: тихо, убедљиво. [

„Хеј, с ким разговараш Коме одтовараш2" Ни сам не знам докле ћу да издржим жеђ. Језик ми не може лизати више ове капи кише које падају иза стакла проклетог аутомобила, Пробао бих да жваћем. Какву лудност смишљам! Никад! Ово није обично стакло, као што је, рецимо, стакло на прозорима моје куће. Његова дебљина је већа. Ломљава ће се јаче чути.

У овом моменту есесовац све чешће гле-.

да у овом правцу. Зашто то чини2 Уколико се брод од овог острва упути ка северу, то значи, идемо опет негде у правцу концентрационих логора! А баш бих воЛео да знам ког им ђавола требају ове

проговорила -и -„искалила-оно-што-- је—на- |. „ствари-које-овде-видима-Ха-ха-хааа! За му-

.

раритет таи давати парцели папа ада аса

је у концентрациони логорг Хммм,

зеј, нег! А кад би се нешто слично догодило, свакако бих морао да скачем одавде: па ја сам ионако мртав...

е знам: зашто се кроз пукотине види само један шлем2 Зашто се не врши смена страже2 Где су остали2 Доле, у бифеу 2... Не верујем. Кад би били тамо, можда би певали. Пиће би их натерело да пропевају. Збиља, како могу да заборавим прномањасту певачицуг Где се она на. лазиг Хммм, убили су је2 Не. ОИ И зашто, зашто би је отерали2 Можда само због тога што је песми додала нову

МУ,

Глупост! Колико ће се песама и нових стихова певати међу нама... А ти кажи ми већ једном: каква ти је дужност, ка“ ква те је мука натерала да се шеташ торедоле по овој хладној кишној ноћи2 О јад ниче, колико је времена прошло откад с» се растао са женом, децом и себе жртво. вао туђој зависти и лакомостиг Ни сад не ћеш да ми одговориш2 Чудно!

Видим да се негде у даљини, у оаливу неком светиљке трепере. Тпфууу! — опет неко острво. Покушавам да пљунем. Усне су ми суве. Осушила су ми се и уста. Пропињем се и пружам руке, покушавам да повучем крај ћебета. Да пробам нешто скоро немогуће, Да исисам неку кап кипнише што их је оно упило.

Зашто стражар не сиђе доле2 Како бих радо полупао ово стакло, ма колнке деб-, љине било.

Колико мистерија крије ова ноћ! Ове би се руке слободно покретале у морском плаветнилу. На чврстом тау, кад би ми се ноге као код малог детета поново научиле ходу, поново бих добио лавовсху снагу...

Где си ти са расплетеном косом по ле Бима и бујним грудима2 Кад ћеш почети да се изражаваш без фигура2 Тамо негде на тротоаруг Ха-ха-хааа! То се ја не смејем, неко други се смеје, И то не знаш;

те не интересује2 Да лепотице: тачно је то што кажеш. Изгледам као чудак, иако нисам такав, Срео сам те у најтежим тренуцима живота. Добро, добро: иако сам свестан да сам те измислио, ипак, твоје присуство ми је драго. Био сам принуђен да слажем другове да и због мене нечије очи пливају у сузама бола. И ево, осећам да заиста припадаш само мени, ти, лепотице мојих снова. Свестан сам својих лажи у бесаним ноћима, да сада и сам верујем да те имам и да због тебе треба да живим.

Лудост, како се може пити вода из тканине2! Савијам кичму у лук и покушавам да сломим стакло. О-хооо... Одакле се створи ова чутура2! Права чутура с водом! Треба одмерено да пијем... У журби ми. се може десити нека неугодност. Расплетена косо, где си да те обавестим о мом спашењу2 А ви, другови, зашто сте се удаљили и не прилазите ми да поделимо ове гутљаје воде, као што смо делили полутке цигарета.

Глава ми је много отежала, као никад. Ни сам не знам шта причам.

Ко се спасао сем Антона2 Нико. А Анто2 Он није из наше собе. Тпфууу! Он ми је можда то рекао иди она његова, ко ће му | та знати шта му је била. 5

Шта, зар је могуће да имам пљувачку у устима2 Зашто је слана2г Гледам руке. Нешто на њих капље. Као капи млаке пролећне кише. Пљувачка2 Покушавам да дитгнем чутуру.

Стражар је опет погледао у овом правцу, зашто Ако дође да се од кише склони овамо, шта да предузмем2 Како било, пошто: се напијем воде, повратиће ми се снага. Лант-лану, мућкам чутуру. Дижући ову здравицу, поздрављам тебе, дутокоса девојко твој осмех, и твој таленат... Рекосте да се бавите писањем стихова, зар не> Врло добро!... Гле-гле, заиста: и ви сте оне ноћи били у оном локалу2г То нисам знао. Да можда ви нисте певачици дошапнули нову строфу песме» Како сам то могао да упамтим!

Ово није никаква пљувачка. Није мо гуће да сам за пет дана могао заборавити како она изгледа! Изгледа да се десило нешто друго: цуре капилари из десни. ИМ ето сад: руке ми се једнако црвене. Откуд да знам да ли ће ми вода из чутуре зауставити крварење...

Лант-ланг-ланг! — још једанпут се зачу чутура. И КАОК-КЛОК! — слете кроз грло и задњи гутљај.

Где је остала вода2

Да нисам сањао2 Чудно, био сам убеБен да је проклета чутура била пуна са водом! МИ раммм -— баммм — бацам је. Зашто није чувара узнемирио овај тресак2 Није жедан, је ли2 Ха-ха-хааа! Дођи, кука вицо, изволи чутуру и недај ми да пијем воду... Знаш ли, есесовче, искапио сам до Ана чутуру да спасем живот! Ето, ти тамо имаш аутомат а ја... само празну чутуру: не бој се! Али, збиља, какав је ово смрад2 Шта ме то стеже у грудима — умор Глупости !... А.., а... каква су ово брза светла која јуре за нама2 Хеј, есесовче, што си се запањио2... Зар не видиш да оооје истовремено умиремо 2...

Три дана касније видех да се налазим у боолници. У историји болести лекар је записао: „Око поноћи је заробљен непри-

Јатељски брод с војним материјалом у ос. Аобобеном Делу мора. У лимузини је наБен човек са утетовираним логорским бројем 37495 без докумената. Разлог непознат. Поред њега је било окрвављено ћебе и чутура која је заударала на бензин. (П. С.: Болесник Је био полумртав од исцрпљености н није могао да говори.)

Превео са албанског МИРКО ГАШИ

НЕБИЉ ДУРАКУ, писац албанске народности, рођен је 1934. године у селу Броћња у Дреници. Објавио је

(збирку приповедака за децу и роман „Калуђерица",

а ускоро објављује и други роман: „Заветрина". Написао је и две радио-драме: „Трговац вражјег залогаја" и „Куда ветар дува". Ради као новинар дневног апста „љилиндја“ у Приштини,