Književne novine

%

ћ

ОЖИВЉЕНА ПРОШЛОСТ

а

и

ПАНАУРОВИЋ 0

БРАННСЛАВУ ПЕТРОНИ ЈЕВИЋУ |

ПЈЕР КРИЖАНИЋ: СИМА ПАНДУРОВИЋ

У заоставштини песника Симе Пандуровића. (1883-1960) нађене су под насловом „Епилози" скице есеја и. успомена. о Браниславу Петронијевићу, Даници Марковић, Милици Јанковић, Милосаву Јелићу и Божидару Ковачевићу.,

„Књижевне новине" објављују (с малим скраћењем) рад о Браниславу Петронијевићу не само због његове занимљивости, већ ш из жеље да на овај начин обележе десетотодишњицу смр-. ти, великог српског песника.

ПОЛИТИЧКА АТМОСФЕРА Србије била је прилично мутна када сам 1901. године, по свршетку матуре, ступио на Филозофски факултет Велике школе. Тај факултет, иначе најстарији и с највећим бројем студената, почео се у том тренутку нагло празнити. На снази је био злогласни закон Андре Борђевића, једног чудног мтнистра просвете, који просветне раднике није штитио него гонио, и који није отварао нове школе него и старе затварао. Наставнички позив није стварао никакве повољније перспективе. Омладина је појурила на права и технику. Од неколико десетина нових студената на целокупном филозофском факултету свега смо нас тројица (Петар Нешић, Вићентије Ракић и ја) изабрали „чисту филозофију". Били смо бе ле вране. Мада је Петронијевић на својој групи предмета имао минималан број студената, он је држао своја предавања увек пред пуном слушаоницом.

Баци инстинктивно осете вредност наставника и радо посећују часове оних од којих могу нешто научити. Млади професор је јасно и логички излагао системе великих мислилаца од Платона и Аристотела до Хартмана и Бергсона. Стајао је на становишту спиритуалистичке филозофије, одбацујући материјалистичко схватање као „наивни реализам"; упуштао се у расправљање старих и вечито нерешених питања о богу, бесмртности душе и слободи воље; сигурно се кретао у областима теорије сазнања, логике, психологије, математике и физике. Све је то било интересантно, необично и достојно поштовања. фФђегове критичке ставове било је тешко побијати, јер је Петронијевић, чини ми се, био пре свега еминентна логичарска глава. Он је лично био јако самоуверен, као Шопенхауер о коме је рано писао, и који му се, изгледа, свиђао, нарочито по свом песимистичком гледишту на свет и живот. Али, Шопенхауер је био намрштен, мрзовољан, мизантроп. На Петронијевићевом лицу је увек лебдео неки благ осмејак, помало суверен помало сажаљив. Он није мрзео људе као Шопенхауер, он их је више сажаљевао због њихове глупости и незнања. Имао је обичај да у разговорима каже сатоворнику: „Ви то не знате" — чак и једном Скерлићу, који му је био друг и кога је иначе волео и ценио.

Приликом повлачења српске војске и масе народа пред комбинованом“ дивизијом Немаца, Мађара и Бугара, 1915. тодиме, видео сам га негде на Косову. Корачао је поред једног магарета натовареног неким пртљагом, храном и књигама, вероватно. Запитао сам га зашто се он повлачи пред Немцима, чији је ђак, чији језик зна н који свакако неће искаљивати своју мржњу на једном филозофу, — он је омахнуо руком као да је хтео рећи: „Не знате ви Немце".

Ако туђим мишљењима није поклањао много вере, у своја је био и сувише уверен. Кад смо ступили на Велику школу, упознао се са новим студентима, који су изабрали филозофију за'предмет својих студија и питао да ли су већ читали штотод из филозофије. Насмејао се када му је Вићентије Ракић рекао да. је читао Шопенхауерову расправу о женама. Сећам се да је једном младићу, који је такође ми слио да изабере филозофију, једноставно рекао: „Ви нисте за филозофију. Узмите какву другу науку“. Другим речима, веровао је да већ на први поглед, и по физиопомији, може тачно одредити способности појединца. Уосталом, он је изузетније људе делио на таленте, еминентне таленте и геније; а науке на „ниже" пи „више". У „више" је убрајао математику и физику, а минералогају, изгледа. није ни сматрао неком науком, јер је једном рекао да „ономе који купи камење није потребно много више способности но ономе који туда камен". У вези с тим говорио је да је геније потребан само филозофији, уметности и вишим наукама.

Уметност је, додуше, увек ценио, од младости када је у „Делу“ штампао свој превод Гетеове песме „Месецу", па до старости, када је покушао да да нешто. оритиналних стихова. Мора се, међутим, признати да је уметничке вредности књижевних дела разликовао и осећао. .

Тај. мислилац, који је слободно и са успехом прекидао најразноврснија и најтежа питања, који је у својим „Принципима математике" и расправи о лондонском Археоптериксу показао искре генијалности, имао је у приватном животу навике којих се тешко ослобаћао. |

Никад се није женио и никад пије жигео ни у својој ни у којој туђој породици. Увек је становао и хранио се у хотелу, но-

алном

" проблема филозофије,

„наши

сио одело и шешир истог кроја, шетао истим улицама око Калемегдана, предавао, по могућству, у истој учионици, студирао и писао у истој радној соби на универзи-тету. Још док сам био студент, десило се једанпут да смо из собе број 32, у којој је он држао своја предавања, морали прећи у собу број 50, јер је прва била заузета. Он је дошао на час, почео предавање, али се убрзо стао врпољити, погледати лево, десно, у таваницу, и најзад рекао: „Извините, не могу продужити предавање. Променили су ми собу." Сишао је с катедре и отишао. Чини ми се да сам га у истом „жакету", у коме је тада био, видео и 15 тодина доцније, после првог светског рата. За то време су пропале три царевине, али су Петронијевићев жакет и шешир остали исти, мада мало похабани...

Од својих ученика тражио је не опширне, већ кратке и прецизне одговоре на поједина питања. Ако би се неко од њих појавио у јавности, пратио је тај рад пажљиво. Кад сам у „Књижевној недељи" (1904) објавио своју песму „Сенке", он ме је, У случајном сусрету пред Народним позориштем, запитао: '

— Где Ви налазите мотиве за такве песме> — Гледајући у себе, господине професоре, рекао сам.

Био је изгледа задовољан.

Четрдесет година доцније, кад су га неки млади књижевници и новинари салетели разним питањима о прошлости, па и о томе да ли сам ја био његов Бак, од: говорио је да јесам.

— Је ли био добар ђак2 додали су љубопитљиво. — Био је добар Бак, а још бољи песник, рекао је Петронијевић једноставно и ненамештено. Рекао бих да је он, на исти природан, прост и самоуверени начин говорио и са младима и старима, са лаицима и филозофима, са својим земљацима и са стран-

има. Једно је извесно, да је он увек био 'само свој, изразита индивидуалност, и да

се тако увек осећао. Имао је од ране мла-

"дости нешто што је можда у вези с тим.

Рођен је 1875. године, у варошици Убу (одакле је чудним случајем и други наш филозоф, Божидар Кнежевић), у сиромаш-

тој занатлијској породици Јеремића. Мати

му је у свом крају запамћена као тиха и врло добра жена. Имао је рођену сестру, Мару Јеремић, доцније професорку, такође врло тиху и повучену. Он је, међутим,

"своје првобитно презиме Јеремић заменио

у Петронијевић (по деди Петронију). Њетов срез му је одредио стипендију за студирање медицине (јер му је био потребан лекар); оп је међутим студирао филозофију. Са својом породицом је одржавао врло слабе везе, као и с другим светом. Све би то можда наговештавало његову унутрашњу потребу да буде независан од свих обавеза, породичних и друштвених. Због тога се, вероватно, није ни женио, ни ступао у какву странку, организацију или слично. Велики индивидуалист у теорији, он је то био и у пракси. Свет га је сматрао за особењака. Сви су му признавали научне и филозофске способности, али та нико није нарочито волео. Истина, последњих година његовог живота обилазио га је је-

дан број интелектуалаца, више радозна-

лаца него пријатеља, који су желели да чују и забележе нешто од њега. Књижевник и преводилац с руског, Миодраг М. Пешић, у својству помоћника управника Народне библиотеке, откупио му је известан број рукописа за библиотеку... Петронијевић је био редак, готово уса-

"мљен пример нашега човека који је цео

свој век посветио непрекидном интелектураду... Он је, у правом смислу речи, посветио цео свој живот размишља њу и решавању разноврсних и тешких у математике, физике, астрономије и биологије. Сви други научници и научни радници, почевши од Стојана Новаковића до Скерлића, повремено су напуштали свој научни позив и одлазили у политику, партијски живот, колективне акције, или, просто, правили дуже паузе. Петронијевић. је остајао веран своме изабраном позиву, уткао та у свој свакодневни живот, и умро сам, иза закључаних врата своје собе у хотелу „Балкан" на Теразијама. Нашли су га тек сутрадан поред његових књига и рукописа,

Испраћен је до гроба од приличне групе искрених поштовалаца, уз опроштајне товоре академика Милутина Миланковића и Ивана Баје. Најраспрострањенији југословенски дневник У Београду, који свакодневно доноси читаве стране посвећене спорту, филму и белосветским сензацијама, забележио је смрт највећег срг ског филозофа са два реда у петиту на једној од последњих страна. ,

· Доста исцрпна библиографија Петронијевићевих радова на српском и, немачком језику налази се у Енциклопедији Ст. Станојевића, до 1924. тодине.

"Наш еминентни преводилац са ентлес ког језика, Живојин В. Симић, причао ми је да је Петронијевић њему и неким сво. јим пријатељима изразио жељу да му се гроб обележи спомеником.

Мислим да "је "толико несумњиво заслужио. ЕМАНУИАЛ ЈАНКОВИЋ, У ПОДСЕЋАЊУ

у ПОВЕЋЕМ НИЗУ наших писаца ХУШ столећа који су у духовним прегнућима тра жили више практичне но уметничке циљеве и прихватали пре сазнајне него артистичке категорије мишљења, којима је, дакле, · етика била пресуднија од естетике и за. хтеви ума од захтева срца, Емануил Јанковић био је не само један од амбициозни јих, већ и један од значајнијих протагонистатих за савременике толико нових и тако неочекивано обликованих схватања. И поред тога што се идејама за које се залагао није, јамачно, приклонио из дубљих мисаоних побуда, што се, даље, у својим настојањима већма користио туђим но власти: тим искуствима и био, самим тим, не онај који ствара и даје, већ који преузима и преноси, његово присуство у животу угарских Срба требало би, по могућству, вред: новати више по томе што се излагао. на порима у неколиким преважним областима културе него што је, у истих мах, тврдо. корно истрајавао у тим све пре но лаким и једноставним обавезама. У данима националне, верске и економске неизвесности, средини класно и етнички мало поларизованој, у којој су грађански односи били тек у зачетку, а услови опстанка У посве примитивној организацији друштва, он је смогао и храбрости и разлога да неупућеној читалачкој публици, код које се '" образованост превасходно још мерила степеном основне писмености, понуди неколико дела из књижевности европских народа, која нису била само друга и друкчија у односу на дотадашњу литерарну продукцију, већ и далеко комплекснија у те матским оквирима и унутрашњој стилско. -жанровској структури.

Када је, крајем 1787. године, Емануил Јанковић ушао у јавност првом књигом, преводом једне од најмање познатих коме дија необузданог венецијанског забављача Карла Голдонија, српским читаоцима било је омогућено да интелектуалну глад и духовне потребе задовољавају и, углавном, задовоље с нешто мање од две стотине штампаних публикација једнолике: намене и разнолике вредности. Поред неколико књига на латинском и већег броја на руском и рускословенском језику, претежно из црквене и уџбеничке литературе, као што су, на пример, буквари, граматике и речници, односно псалтири, јеванђеља и требници, збирке химничких ода, правила светих отаца, поруке вечитих календара, (благопотребних јектенија и учитељних извјестија, изузетношћу своје појаве и књижевним квалитетима истицала су се у овој продукцији малог обима и никаквог избора — само понека од постојећих издања, пре свега песничке плакете Захарија ОрфеЛина. „Тренодија" (1762), „Плач Сербији" (1762—1763), „Сјетованије" (1764) и „Мело-

дија к пролећу" (1764—1765), затим рома-

нескна проза Жан-Франсоа _ Мармонтела „Велизариј" (1776) у узбудљиво невештом преводу Павла Јулинца и, разуме се, први плодови приповедачког талента Доситеја Обрадовића „Живот и прикљученија" (1783) и „Совјети здраваго разума" (1784), У невеликом списку ове литературе, у којој није само оскудица књига већ и оскуДица писаца, експерименти Емануила Јанковића, чак и кад су искључиво преводилачки, поседују своју не маду важност, коАмко због тога што је уз њихову помоћ српска књижевност успела да проникне у Дотад неиспитане просторе духовног стваралаштва средњоевропских писаца, толико и стога што је благодарећи њима могао да буде учињен први корак у прикупљању жетве недовољно још познате драмске традиције поучителио-комедиографског жанра. Мада ове књиге, објективно говорећи, одавно већ не чине лектиру која се чита, њихова вредност — више историјска но књижевна — извесна је у томе што су пробијале уске националне хоризонте и одводиле своје поклонике ка новим изворима сазнања о битним проблемима све сложенијег устројства савременог друштва. Истовремено са овим, и не мање од овога, требало би имати у виду и чињеницу да је Емануил Јанковић био п остао међу мајзагонетнијим писцима наше књижевне баштине. Упркос томе што би по “рођеној Даровитости, пословима којима се бавио и остварењима до којих је дошао требаАо, логично, да буде један од оних који су градили темеље наше духовне цивилизације, он се, изгледа, налазио и неочекивано нашао, подједнако захваљујући себи и другима, у поворци никако не малобројних писаца ХУШ столећа о којима се, често, не зна ништа нарочито, ни довољно нецрпно, ни довољно поуздано, Условљеност таквог положаја вероватно је у томе што су за њега постојала интересовања углавном скромног интензитета и узгредног карактера, али и у томе што је за дубља и свеобухватнија сагледавања његове епохе, која нам је сваким даном све даља, вазда било непремостивих тешкоћа и не. воља од сваке врсте. У његовом случају, штавише, не може да буде спроведен до краја ни процес у раздвајању информација које су веродостојне о- оних које то нису и које то не могу да буду никако, у след чега је у постојећој литератури, поступком не увек будне обазривости, било више тражених но нађених решења, онога што се пре може сматрати ћања него логиком доказивања, Заинтересованим посматрачима не сме, стога, да остане непознато да су се видови обавеште ности о овоме писцу из наше прошлости спорадично прикупљали у поводима већ оздоглашеног пословичног нехата и да у обелодањеној документацији, штурој и по огсегу и по значају, нема покаткад ни најнужнијих одговора на иначе небројена питања из домена његовог живота и области његових стваралачких преокупација. _ Историчарима књижевности није свеједно што су суочени с неумољивом исти-

логиком досе-'

ном да се о Емануилу Јанковићу више не зна но што се зна, али им као утеха служи сазнање да се оскудност у аутентичним изворима понавља и код већине његових савременика. Њима, ипак, не преостаје друто него да још једном, али строже и прецизније, преиспитају све оне ситне вести био-библиографске презентације, које су се неурачунљиво разбацале у литератури нај“ чешће пригодног садржаја и подоста већ заборављених наслова, а затим, пакнадно и не једном, узму у претрес оних свега неколико писама из његове сачуване препи“ ске, зачудо строге пословне реторике и ни. мало личног тона, када им већ ништа или готово ништа друго није при руци што би могло да буде од користи у успостављању нужне везе између онога што је било са оним што бисмо данас желели да знамо.

У прекратком опсегу трајања — од роЂења у Новом Саду негде око или после 1758, до смрти у Суботици 1791. године Емануил Јанковић више је желео нето што је могао. Уколико се, овом приликом, изузме првобитних двадесет и неколико година његовог живота, које су сасвим остале у сенци дебелих застора заборава, родољубиво-интелектуална вокација овог заговорника толико разнородних _ амбициозних планова имала је, уистину, шансу да се развије само у последњих пет година, колико му је, на жалост, свега преостало да се бори и живи. Више од половине тога пе риода, пуне три године, провео је у Халеу, посвећујући своју пажњу студију лриродних наука и медицине, односно припремању својих првих књига за штампу, које су, зачудо, уздржљиво похвалном критиком пропраћене не на нашем већ немачком језику, и не од наших већ немачких критичара. У дилеми да ли да остане у Прагу и озбиљно настави са изучавањем књижарскозштампарског заната, или да се упути у привремено ослобођену Србију 1789. године, како би у Београду основао или школски завод, или штампарску установу, донео је, срећом, чврсту одлуку да се дефинитивно врати у Нови Сад и овде, не знајући на какве ће отпоре наићи, отвори књижару с повећом колекцијом немачких и француских књига, као и прву савремепо опремљену штампарију, у којој је имао намеру да публикује, испочетка, књиге на страним језицима, затим пи на подређеном матерњем језику, поред једног политичког листа у две азбуке, које би, одиста, биле и прве новине код Срба уопште.

Из приступачне документације, свеједно колико непотпуне, ипак се може сагледати историјат борбе и боравка Емануила Јанковића у Новом Саду у овом закључном, данас и једино нешто познатом, пе-

__риоду његовог живота, И то, с једне срра-

не, како од разлога одбијања његове ! е за штампарију и прихватања њетовог захтева за књижару, питања, даље, порекла штампарије, коју је, по свему судећи, откупио у Лајпцигу, и књига за књижару, које је, несумњиво, пренео из Прага, тако и до уочавања, с друте стране, узајамно неискре них и нимало дружељубивих односа с привилегованим штампаром – Јозефом Лоренцом Курцбеком, васпостављања узалудних ургенција у Бечу, Пешти, Темишвару и Новом Саду, изналажења илегално објављепих публикација на немачком и латинском језику, нли до заноса уврежених предиспозиција, вечитог пратиоца готово свих сањара, да је основни смисао постојања у предавању не личним већ општим интересима, Упркос чињеници што већину замишшљених планова није довео до приближних решења, што није уживао нпчије разумевање и ни од кога подршку, мада није био ни туђин, ни у туђини, значај свих ових његових акција, и остварених и неостварених, пе би се смео просуђивати искључиво с позиција сазнања да су, у већини случајева, оне биле осуђене на неуспех, већ напротив, из аспекта логичког разматрања шта се, доиста, с њима желело оства рити у данима опште духовне обамрлости и колико оне, те акције, сведоче о човеку који их је узео за своје животне премисе. Увек ће, наравно, бити времена да се шире и дубље уђе у замрачена питања давно истеклих збивања, али је поштовања до стојно то како је за свега неколико година, од 1787. до 1791, он могао да постигне и умео да достигне све оно, о чему су, у ствари, његови потомци тек по изузетку данас обавештени. . Није и неће, уосталом, бити извесно да је досад слабо био проучен само живот Емануила Јанковића, кад је не само непотпуно већ и непоуздано сагледан и његов књижевно-преводилачки рад. Овим се, дакако, не узимају у обзир произвољне мотућности да ће се међу адеспотним делима, наше књижевности · просветитељства, којих није мали број, изнаћи, рецимо, и мека од његових непознатих и, самим тим, Ао. данас неутврђених књига, већ се указује само на чињеницу да и његове постоЈеће и, с тим у вези, приступачне публикапије никад још нису биле ни довољно проучене, ни пажљиво прочитане, Да је неким случајем било више методичности у трагању и боље среће у налажењу, не би се, на пример, могло догодити то да све до наших дана, до 1949. године, никоме од његових биографа није био доступан штампани текст једине изворно _ конципиране расправе овога нашег писца из области природних наука, за коју се с правом узима да представља први оригинални спис из метеоролошко-климатолошких студија у нашим духовним _ просторима, нлџ да многобројним историчарима нашег позоришта, па и аутору последње, а свакако нај

| КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 8