Književne novine

| | | | | | | | | | , | | | | | | | | | | |

.

-__БШБНЕЛЊЕ—_

ђ |

|

~

Хорхе Луис Борхес

ЖЕЛИМ да формулишем и да докажем неколико скептичних тврдњи у вези с проблемом „аргентински писац и традиција". Мој се скептицизам не односи на тешкоћу или на немогућност решења тог проблема, него на само његово постојање. Јер мислим да ту имамо посла с једном реторичком темом, погодном за патетично развијање; пре него о стварном питању духа, ту је, по мени, реч о привиду, о утвари, 0 псеудопроблему. .

Пре нето што почнем да га испитујем, хтео бих да размотрим како је био обично постављен и решаван. Почећу од једног решења које је постало већ скоро инстинктивно, и до којег се долази без икаквог размишљања; то је оно решење које тврди да аргентинска књижевна традиција. постоји већ у „гауческој" традицији. По том закључку, лексика, поступак п теме „тауческе" поезије треба да надахњују савременог писца и да му послуже као полазна тачка, можда чак и као архетип. То је један од најчешћих закључака, и стога мислим да га пажљиво размотрим. Такво решење проблема поставио је Ахтонес у Ел Пајадору; ту можемо прочитати да ми, Аргентинци, имамо једну класичну поему, Мартина Фиера и да та поема мора да буде за нас оно што су хомерске поеме биле за Грке. Изгледа, врло је тешко противуречити овоме, а да се не дискредитује Мартин Фиеро. Ја, међутим, верујем да је Мартин Фиеро најтрајније де ло које смо написали; и верујем, не мање чврсто, да га не можемо сматрати, како то некад веле, нашом Библијом, нашом канонском књигом.

Рикардо Рохас, који је такође уздизао Мартина. Фиера. до канонског списа, имау својој Историји аргентинске књижевности једну страницу која веома личи на опште место, а која је заправо врло лукаво срочена.

Рохас проучава поезију „тауческих", писаца, то јест поезију Идалта, Аскасубија, Естанслаа дел Кампа и Хосеа Ернандеса, и извлачи њене корене из поезије пајадора, из самоникле поезије тауча. Он примећује да је метар народног песништва осмерац, и да песници гауческе поезије употребљавају тај метар, из чега коначно извлачи закључак да је поезија гауческих писаца продужетак и успон поезије пајадора.

Све ми се чини да у овој тврдњи 07кривам једну велику грешку; могли бисмо рећи спретну грешку, јер видимо да Рохас, како би нашао народске корене тауческе поезије, која почиње са Идалтом п достиже свој врхунац са Ернандесом, товори о њој као о продужетку или сво. јеврсном производу поезије тауча, на тај начин, Бартоломе Идалто није Хомер те поезије, него, као што то вели. Митр, беочуг.

Рикардо Рохас чини од Идалга пајадора; ипак, према тој истој Историји аргентинске књижевности, тај тобожњи пајадор почео је да пише десетерачке стихове, метар по природи забрањен пајадорима, неосетљивим за његову хармонију, на исти начин на који шпански читаоци бејаху неосетљиви 3а хармонију једанаестерца, када, га је Гарсиласо донео из Италије.

По мом мишљењу, постоји суштинска.

разлика између поезије гауча и гауческе поезије, Довољно је упоредити било коју збирку народних песама и Мартина Фиера, Паулина лЛуцера, Фауста, ), да би се запазила.

ије мање видљива У

та разлика, која н у лексици него у стваралачкој намери пес-

ника. Народни песници са села или Из

предграђа опевају опште теме: јаде љуба-.

ви и раздвојености, љубавне патње, и то једним такође џопштеним речником; насупрот њима, гаучески песници гаје један хотимице народски говор, на који се народни песници не позивају. Нећу да кажем да је језик народских песника коректан шпански, нето то да ако се у њему налазе некоректности, да су оне последипа незнања. Насупрот томе, код гауческих песника постоји намерно тражење типичних речи и изобиље локалне боје. Ево доказа: Колумбијац, Мексиканац или Шпанап могу одмах разумети поезију најадора, таџча; али да би разумели, макар п приближно, Естанслаоа дел Кампа,

потребан им је глосар. Све ово се може резимовати овако: гаеска поезија, која је створила — и хи там да то поновим — дивна дела, јесте исто толико артифицијелан књижевни род, као било који други. Већ у првим гауческим остварењима, у тужаљкама Бартоломеа Идалга, наслућује се намера да оје буду представљене У функцији гауча, зар да их говори таучо, и да их читалац о тауческој интонацији. Све то нема Н какве сродности с народном поезијом. Ме од = то сам могао да запазим пе 4 код пајадора са села, него ни У пре ма Буенос Ајреса — када. рецитује има у сак да чини нешто изузетно ВРН 2: избегавајући и Марке #57 мове, тражи помпезн ј с Ено је да је гауческа поезија да : та јем пајадора и да ови такође увртре љавају изобилно регионалне форме; а у почетку то није било тако, и И мо о томе један доказ (којег ник ј

подвукао) у Мартину Фаеру.

о

ту Маки Регто, дело Хосеа Брнандеса

ЈЕ 7 Негпапдез), објављено у два дела (187 679; Рашто тарега дело Аскасубијево (Азсазића (1849); Баџзго, дело 'Естанслаоа дел Кампа (Сатро) (1870).

—" (Прим. прев) ,

палили папа ата тен ит

исац и традиција

језику гауческе интонације, и дуго нам не дозвољава да заборавимо да га пева неки таучо; он обилује поређењима потеклимо из пасторалног живота; међутим, у њему

налазимо један чувен одељак тде писац

заборавља ту бригу за локалну боју и пише на једном општем шпанском језику; ту он не обрађује завичајне теме, него велике апстрактне теме, времена, простора, мора, ноћи. Хоћу да говорим о пајади између Мартина Фиера и Морена, која заузима крај другог дела. Све се ту збива. па начин као да је сам Ернандес хтео да подвуче разлику измезу гауческе поезије и самосвојне поезије гауча. Када та два тауча Фмеро и Морено, почну да певају, | заборављају сваку гауческу афектацију и

начну философске теме. Ја сам могао да | утврдим исту ствар слушајући пајадоре из

Мартин Фиеро је написан на шпанском

предграђа: они избегавају да праве стихове у језику предграђа или у аргоу и покушавају да се изражавају правилно. У томе, наравно, не успевају, али њихова намера очигледно је у томе да од поезије начине нешто узвишено; нешто стмено, могли бисмо рећи са смешком.

Идеја да аргентинска поезија, треба. да обилује особеним аргентинским цртама и аргентинском локалном бојом, чини нам се да је погрешна. Питају ли нас која је књига аргентинскија, Мартин Фиеро или сонети из Урне Енрика Банчса (Вапсћз), не постоји никакав разлог да

ХОРХЕ ЛУИС БОРХЕС (рођен 1899. 20дине у Буенос Аиресу) један је од нај-

већих аргентинских и јужноамеричких писаца, носилац међународне награде издавача Форментор и један од најозбиљнијих кандидата за Нобелову награду. Почео је као песник, наставио као есејиста, а прославио се кратком прозом специфичне ароме, која је израз изванредно богате маште и велике културе. Његове „маштарије" (еспопе5), иако, у основи, припадају приповедној прози, Блиске су есеју и чине својеврстан дестилат разних култура које је овај истински космополит обилно упознао на свом занимљивом животном путу — тшколовао се у Швајцарској, започео књижсевну каријеру У Шпанији (као присталица „ултраизма", који је пренео у Арзентину и применио у поезији), предавао на америчким универзитетима. А поред тога што је студирао м упознао основне класичне културе (једном је рекао да смо сви ми синови Платона и библије), он је проучавао и оне које стоје мимо главних путева, као што је, на пример, случај са кабалом.

Темељећи своје маштовите прозе из збирки _ „Општа историја. бешчашћа" (1955), „Врт са стазама које се рачвају'

(1941) пи „Маштарије" (1944), на научним чињеницама или бар на ставовима који нису у супротности с њима, Борхес дочарава или, тачније, ствара. један свет који изгледа у исти мах и невероватно фантастичан и реално могућан. Човек који настоји да свет схвати само помоћу систематизације чулног искуства и на њему заснованог рационалног сазнања, по њему, духовно је готово мртав, а из његове азоније или бар летаргије може та пренути само маштање. Без снова, измишљотина и филозофских претпоставки, жеивот би био врло сиромашан и не достојан живљења. Често оно што чини. једну појаву занимљивом и привлачном

кажемо да је то прва. Рећи ће се да у Банћсовој Урни не налазимо аргентински пејзаж ни аргентинску топографију, ни аргентинску флору ни аргентинску фауну; постоје међутим у Урни друге аргентинске особености,

"Сад се присећам извесних стихова из Урне који. као да су написани сасвим на мерно тако да се не би могло рећи да је то аргентинска књига. ,„... Сунце по крововима / и прозорима блиста. А славуји/ хоће рећи да су заљубљени".

Чини се да треба неизбежно осудити стихове: „Сунце по крововима.и прозорима блиста". Енрико Банћс је писао ове стихове у једном од предграђа Буенос Ајреса, а у предграђима Буенос Ајреса не постоје кровови, него терасе; „А славуји хоће рећи да су заљубљени"; славуј је овде мање стварна а више књижевна птица, потекла из грчке и германске традиције. Ипак, ја бих рекао да у упопреби ових конвенционалних слика, у овим крововима и у овим необичним славујима, нећемо наћи, зацело, ни аргентинску архитектуру, ни аргентинску орнитологију, али ћемо зато наћи аргентинску стидљивост, аргентинску уздржаност; је Банћс, говорећи о жени која га је напустила, остављајући за њега свет пустим, прибегао страним и конвенционалних сликама као што су кровови им славуји, врло је карактеристично: карактеристично за стидљивост, неповерење, суздржаност аргентинску; за наше зазирање од поверавања, од интимности.

Осим тога, да ли је потребно рећи да је идеја књижевности која се одређује особеностима земље у којој је поникла, идеја релативно нова; исто толико нова и произвољна колико и идеја да писци треба да траже 'сижее својствене њиховој земљи. Не идући даље, верујем да Расин не би чак ни разумео оног који би му порицао назив француског пес-

(као што је случај са сексом), то није она сама, већ оно што је окружује и обавија једним готово мистичким велом. Штавише, Борхес сугерише идеју о илузорности тзв. објективног света и допушта могућност да је он само сан или маштање људи с неког другог света.

Своју књижевну праксу Борхес заснива на уверењу да књижевност нема другу улогу него да пружа радост како читаоцу тако и писцу, извлачећи обојицу из временског тока, који им неминовно задаје патњу. Често оптуживан да се не ослања на националну традицију, оп се брани тврђењем да Аргентина нема другу традицију од Европе и да одбацивање општих тема сигурно води у регионализам. А његова прозна дела, нема сумње, управо су доказ оправданости ове његове тезе. Есеј „Писац и традиција", у којем се ова теза заступа, има много значаја и за постављање а, донекле, и решавање проблема. традиције код нас и зато се овде и. објављује. ;

Ради бољег разумевања овог есеја у цешни, треба, можда, додати и то да је, „гауческа" књижевност, којој је Борхес посветио књиге „Видови тауческе књижевности" (1950) и „Мартин Фиеро" (1953) типична аргентинска појава друге половине ХГХ века, када се у Аргентини Учвршћује капитализам и конституише ар. гентинска нација. Највећи представник те књижевности је Хосе Ернандес (1834-1886), писац спева „Мартин Фиеро", по којем носи наслов малочас поменута. Борхесова књига и у којем се приказује преобраожжај „гауча“ од самосталног сточара у надничара код великих поседника, уз велико саосећање с малим човеком пампе који економски пропада. Касније је тема гаучовог положаја у друштву добијала. све више идиличну обрад, и романтично-идеализован вид, а истовремено је и вредност гауческе литературе знатно опала. (Ј.)

то што.

ника само стога што је потражио грчке

и латинске сижее. А мислим да би и

Шекспир био веома изненађен да је неко покушао да га ограничи на, енглеске сижее, јер не би имао право да напише Хамлета, по скандинавском сижеу, или Мажбета, по школском сижеу. Аргентински култ локалне боје јесте новији еврогски култ који би националисти морали да одбаце као стран. (

Нашао сам, пре неки дан, чУдНУ ПОтврду чињеници да истинске типичне црте могу бити лишене локалне боје — и да их се најчешће и лишавају; ту сам потврду нашо у Гибоновој Историји успона и пада Римског царства. Гибон ту запажа да у раг ехсеЏепсе арапској књи зи, у Курану, не налазимо камиле; да је постојала нека сумња у аутентичност Курана, мислим да би ово одсуство камила. било довољно да потврди његово арап ско порекло. Куран је написао Мухамед, а Мухамед, као Арапин, није имао ни каквог разлога да зна да су камиле специфично арапске; за њега, оне су чиниле саставни део стварности; насупрот њему неки би се кривотворитељ, неки турист, неки арапски националиста, почео одмах раз метати камилама и караванима камила на свакој страници; али Мухамед је као Арапин, био миран: знао је да може бити Арапин и без камила. Мислим да ми, Аргентинци, можемо да личимо на Мухамеда и да можемо веровати у мо гућност да будемо Аргентинци, а да притом западамо у обиље локалне боје.

Дозволите ми једну малу, сасвим маау исповест. Током дуго година, у књитама данас срећом већ заборављеним,

желео сам да опишем дах и бит предгра-

ђа Буенос Ајреса; наравно, увелико сам се служио локалним речником и нисам се одрицао речи као што сисћШегов, тијопра, Тарах) и друге, и тако сам писао те заборављене књиге достојне заборава; затим сам, пре отприлике годину дана, написао причу под насловом Смрт и бусола, која је нека врста кошмара у који улазе елементи Буенос Ајреса извитоперени ужасом море; ту мислим на Пасео Колон, а називам га улица Тулон, мис лим на виле Андрогеа, а називам их Тзтее-Вој»); када је та прича била објављена, пријатељи ми рекоше да су најзад нашли у томе што пишем дах буеносајреских предграђа. И управо стога што нисам, био ставио себи у задатак да нађем тај дах и што сам се препустио сновима, успео сам, ето, после толико година, да нађем оно што сам раније узалуд тражио. А сада бих хтео да говорим о једном с правом чувеном делу на које се националисти радо позивају. Реч је о Дон Сегундо Сомбра од Гумралдеса. Национадисти нам кажу да је Дон Сегундо Сол: бра тип националне књиге; али ако улоредимо Дон Сегундо Сомбра са делима тауческе традиције, запазићемо пре све. га разлике. Дон Сегундо Сомбра обилује метафорама једног жанра који нема ничег од говорног језика села, него је пре налик на метафоре савремених песничких кружока са Монмартра. Што се, пак, тиче повести, фабуле, у њима је лако-про“ наћи утицај Киплинговог Кима, чија се радња збива у Индији, и који је био написан, са своје стране, под утицајем Марк Твеновог Хаклбери Фина, епопеје Мисисипија. Ја овом примедбом немам намеру да умањујем вредност Дон Сегундо Сомбре; напротив, желим да истакнем овода бисмо могли имати ову књигу, требало је да се Гуиралдес сети песничког поступка француских кружоа свога времена и Киплинговог дела које је читао мното раније, то ће рећи да Киплинг, п Марк Твен, и метафоре француских пеступка француског кружока свога времепонављам, није мање аргентинска стога што је попримила разне утицаје.

Желим да обратим пажњу и на једну противречност: националисти се претварају да дубоко поштују способности артентинског духа, али настоје да ограниче песничке могућности тог духа на некодико бедних локалних тема, као да су Артентинци у стању да говоре само о прелграђима или о езгапсјави а не и о свету.

Пређимо на следеће решење које нам нуде. Кажу да постоји једна традиција у којој ми, аргентински писци, треба да потражимо прибежиште, а да је та традиција шпанска књижевност. Овај је другп савет очигледно мање строг од оног првог, алии он настоји данасограничи; ми њему могу ставити примедбе; довољне су две. Ево прве: без страха да ћемо се преварити, аргентинску историју можемо дефинисати као вољу за удаљењем од Шпаније, као намерно одвајање од ње. Ево и друте: код нас је уживање у шпанској књижевности, уживање које и сам делим, већ стечена склоност; често сам позајмљивао 0собама које нису биле нарочито верзиране у литературу дела француска и енглеска, и та су дела стицала поштовање одмах м без напора. Напротив, када сам предлагао својим пријатељима шпанске књиге, запазио сам да им оне нису могле причинити задовољство, ако читаоци нису били у њих посебно упућени; стога, по мом миш: љењу, чињеница да славни аргентински писци. пишу као Шпанци мање сведочи о некој наслеђеној наклоности, а више о аргентинској несталности.

Доспевам до трећег мишљења које сам недавно прочитао на тему аргентински пи. сац и традиција, и које ме је запањило. То мишљење каже отприлике то да смо

Наставак на 10. страни

,

2) Отприлике: дине".

3) Разео Сојбп: популарна и некад злокласна четврт Буенос Ајреса; Адгорџе: буеносајреско Лелиње. — (Први прев.)

КВИЖЕВИШОИНЕ 7

„трбосек, локанда, зи-

љета падина а али пи мртстађе“