Književne novine
ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ
ПОЉСКА КУЛТУРА _
У 1970.
СВАКИ БРОЈ „Културе", пољ ског листа за културу и уметност, доноси критичке приказе најновијих књига, филмова, позоришних _ представа, концерата. Мада је у прошлој тодини било мало похвалних приказа а више к а и захтева, то не значи да. је 1970. година била сиромашна у културним успесима. Напротив, многим својим вредним де дима она је обогатила културни живот Пољске. Један од послелњих бројева Културе" издва ја нека од ових достигнућа као | најзначајнија.
Књижевност
То је, пре свега, роман Андажеја Кушњевича „Краљ обе СициАије". У свом, четвртом по реду роману, Кушњевич нам представља' Аустро-Угарску у време опадања њене моћи и први светски рат у који млади људи крећу несвесни чињенице да Европа улози у нови историјски период. Љоудске судбине у роману су приказане у свој својој сложености, а роман расправља о многим пи тањима важним за разумевање »сторијг и њеног значаја у индивидуалном животу,
Роман „Аутонисрећна" Јежија Брошкијевича је веома похваљно оцењен како од критичара тако пи од читалаца. Није реч о екСКАУЗИВНОМ или херметичком роману. доступном само образованијем читаоцу: напротив, ова књига великих уметничких вредности б»зо је стекла популарност у на» ширим читалачким круговима. М роману се говори о животу и сул бини пољског народа и предстањ ља „синтезу искустава". поколења које је рођено заједно са овим ве, ком, дочекало слободу после дутотрајног ропства, које је ценило познату паролу романтичара „за нашу и вашу слободу" п желело да из тешке прошлости извуче реалистичке закључке.
За најлепшу поезију 1970. толипе проглаттена је збирка песама Виславе Шимборске. „Савремена погзија, јелина модерна поезија која не пролази кризе, не познаје јалове застоје маште" — каже за пос. зију Шимборске рецензент „КУлтуре". Том „мулројићу" проткани СУ. сви њени стихови, она пред СГЕВљАА Тихов пманентии, део, своЖи' слика, свако поређење зрачи том „мудрошћу“.
„Није било лета" је према оцени критичара „Културе“ најлешпа збирка поезије савременог пољског песника Станислава Гроховјака, а неки тврде да поједине песме ове збирке представљају ремек-дела пољске поезије уопште, Троховјакову поезију карактерише једноставна, скоро ковенцпонална форма, спонтаност пи истовремено савошеност.
После толико књига п публикација са темом из варшавског с танка, књига Мирона Бјалошен ског „Дневник из Варшавског ус танка" доноси једно потпуно пово виђење устанка, Дневник води човек који у њему не учествује и који ретко кад од свега тога било шта разуме. Али, баш зато дневник нам отвара једну нову психо. лошку климу устанка, коју си по кусили сви, чак и они који су у њему активно учествовали: осећа. ње страха, изгубљености и немоћи.
Филм
Многи сматрају да је филм „Пејзаж после битке" пољ. скогт режисера. Анджеја Вајде најбољи филм који је снимљен 1970, тодине у Пољској. Скоро исто то. дико је оних који се не слажу са оваквим мишљењем. Да ли је ремекедело пољске кинематографије ман не тешко је рећи, али једно је сигурно; филм је изазвао много контроверзне и веома зреле и вредне дискусије,
Тема коју је Вајда узео за свој филм није сасвим нова. Отишао је у послератну прошлост, опу исту коју је показао — мада у дару том контексту — у филму „Пе пео п дијамант". Филм је р= Ђен према приповеци Тадеуша Боровског „Битка код Грунвам да". Вајда се, међутим, не држи. сасвим текста приповетке и расправља о неким проблемима преко којих Боровски само ноншадантно прелази.
„Структура кристала" је филм за оне који воле да размишљају о смислу живота. Којим путем поћи2 Да ли тим који води Анчном успеху и не користи мното друштву, или пак оним АруТиМ — потпуно се утопити у своју сре дину и осетити најпростије врел ности живота. Кшиштоф Занусш ји, аџтор овог филма, поставља | проблем на примеру два пријате-
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 10
а, млада физичара, од којих сваки, на свој начин бира и налази место у друштву и сваки на свој начин остварује срећу, а при том нам оставља да сами изаберемо и определимо се за један од њих. Најгледанији телевизијски филм У 1970. години био је филм „Ко: аумби", рађен према истоименом роману познатог пољског књижевника Романа Братног „Ко хумби 20-то годиште". У њему је представљен један од најтрагич“ нијих пернода пољске историје. То је прича о оном поколењу Пољака чија младост је пала баш усред рата. „Чија младост је припала у то време, оно ће та мли убити или оформити једном за увек" овим речима је почињао сваки од
%
25 МНОГИ НАННА РАДНИЦИ СА БПОМИЖАВАЈУЋИМ УСЛОВИМА
ЗЕМЉАЦИ, ЉУДИ, КУДА
И КАКОг
Наставак са |. стране
Пре тога ће се изненадити као њихове колете на седници спољ нополнтичких одбора.
Зашто су они били изненађени
„Не служи нам на част“
Били су изненађени зато што су, из материјала које су им при премиле разне службе и секрета: ријати, после толико година доз палр
— да у овом тренутку, милион наших радника ради у инострани ству;
регуларно, без упута и помоћи дОироа за запошљавање, без помоћи било које наше званичне инсти
" АРУШТВЕНИ ПРОБЛЕМИ
У ИНОСТРАН
— да 40 одсто њих одлази пе
2
ству пп
туције, па су изложени експлог- |
тацији и малтретирањима разне врсте;
— да је из једне наше републике (Хрватска), на рад у нно странство отишла једна десетина њеног становништва, а једна тре ћина од њих одводи собом по сво је породице;
— да је због тога, по мишље“ њима меродавних, привреда ове републике доведена у незавидно стање;
— да је из једне друге републике Словенија) отишло на рад 10 одсто грађана, пако та република може да запосам, не само своје грађане, већ п више хиљада радника из других наших ре публика. ;
„И ова наша дебата, рекао је индитнирано један посланик (Јо, сип Берба), показује да ми нема мо чак ни приближно тачну де финицију ове појаве, да и не го воримо о решењима. Тек да нас, после толико тодина, ми у Скупштини први пут имамо пред собом предлог неких закључака, То нам, заиста, не служи на част!"
У чудна попа чудна капе
На тој седници посланици су сазнали од неких који су посетили наше раднике у иностранству, да многи од тих људи нису об0авештени ни о најважнијим догаБајима у земљи. Посланици су били тужни кад су дознали да многи од тих радника, необавештени, не знајући своја права, пот писују уговоре с понижавајућим условима и да, најчешће, немају ни приближно једнака права с тамошњим радницима.
Од једног другог посланика (Маријан Баришић), посланици су чули да се прошле тодине, Од Црне Горе до Словеније, у па. ИМ мтоститељским ортанизацијама упослило 20.000 људи. Отпри лике толико колико их је отишло “ иностранство за то исто вре. ме.
„Питајте туристичке организапије и дирекције хотела колико је ове године било више. тримелби од тостију, него прошлих гтодина, зато што нам најбољи угоститељски радници одлазе на "грану, , Е М поморству, рекао је Бари "ић, по изјави Океанске плових
пет одломака телевизијског филма
„Колумби" који је реализовао
Јанлш Моргенстерн.
Музика
Свако остварење пољског композитора Витолда Лутославског је музички доживљај давно већ прешао транице ске. Огроман успех у протеклој години доживео је његов „Ко церт за виолончело", изве ден у Лондону. Поводом овог догађаја један лондонски критичар је за Лутославског написао: „Он је теније који ствара музичку епоху и под чијим утицајем се нала
зе многи композитори широм света", „Космогонија" Кшиштофа
Пендерецког је други музички успех Пољака у иностранству. Дело је изведено октобра прошле године у седишту ОУН за чији је ЈУ билеј и написано. Ова чињеница која није имала преседана у историји пољске музике сведочи о томе како је велико признање У свету стекао овај пољски компо: зитор.
Љубица Росић
ОТПИСУЈУ УГОВОР:
бе из Аубровника, већ нисмо у стању да саставимо командну < кипу ни за један нови ород, захваљујући прописима _ који стимулишу одлазак наших помораца
мћ
на стране бродове".
Те прописе по законе, _ппаче, доносе _ Савезна и републичке
скупштине. Посланици нису крили своје незадовољство.
Палати па носи
Представник Државног секретаријата за иностране послове је обавестио посланике да је запошљавање наших људи у иностран ству „један нови феномен који се студнозно проучава".
На основу тог проучавања, Државни секретаријат за инос тране послове предлаже да со прошири _ мрежа — конзуларних представништава, а број њихових службеника повећа за 130.
На питање посланика из Словеније: да ли је познато да ни: ши радници у Аустрији, на пример, нису социјално мн зларавствено оситурани ни да се отуда врађају болесни по оронули, представ ник Државног секретаријата зла иностране послове је рекао да се то, наравно, зна, али, за уговор су потребне бар две стране, а Аустријанцима није у интересу да такав уговор потпишу, но то пе ће обесхрабрити нашу диплаома-
зију. Е
едан друг из Хрватске је обавестио посланике да се нашим радницима на страни више бави клер по разна немачка добротвор. на друштва, него сви наши пред“ ставници конзуларних служби и друштвено-подитичких _ организа пија, што је, такође, констертирало посланике.
На том састанку посланици су сазнали да има много случајева трговине нашим људима; ла се тим послом, осим препролава ма из редова мафије политичке емиграције п немачких посредитка, баве п нека наша, сопијалистичка предузећа, шта није ни мало лепо од њих, како су посланици строго запазили.
У материјалима не пише колико се средстава одваја за рад (културно-забавни, спортски, У формативни) наших радника. По знато је, међутим, да Југославија за те послове одваја двадесет пута мање него Италија. .
„Не, заиста, то нам ни најма ње не служи на част!" — рекао је посланик Берђа.
Али, треба имати Ма како посланици били преду“ зимљиви мо · радознали (седели су на поменутој седници пет часова), нису могли да дознају све о вишегодишњем животу милион наттих радника у иностранству.
Додуше, и пре тог састанка могли су понешто чути и поочт тати о томе, А м сам састанак 19 могао да се догоди пре много 49 на и голина. Али, боље икал него никад. Важно је ла је почело.
стрпљења.
Васко Ивановић
ји знана је ољ-'
| | |
||
|
'
Тренутак руског
гротескног театра
РУСКИ ГРОТЕСКНИ ТЕАТАР је у несумњивој сенци западне апсура“ не сцене, Прилози Лава Дунца, Николаја Брдмана, Андреја ЏПлатонова, Михаила Булгакова и не колицине других нису Би доволу но познати ни ваљано испитани да би се могли огледати С богатом теоријом и праксом црног позоришта Европе и Америке, То ипак не смета да ова сценска 0 ријентација убедљиво траје. После Василија Аксјонова и Фрил рихо Горенштејна, песникиња Му» за. Павлова“ је показала да традиција „Ревизора" и „Тарелкинове смрти" делатно обогаћује савремени руски театарски укус.
Једночинке „Сандуци" и „Крила" — својеврсна тротескна дилогија Павлове — у пристојној су близини новаторске активности патафизичког и Јонесковог позоришта, али представљају и полемику с његовом структуром и мистјом, Гротескна минијатура Павлове такође, полази Од „проблема Малоа", али се клони универзализма и кључ тражи у гранимама свакодневице; као „Мртво писмо" Ненжеа, „Столице" и „А меде, или како да га се, ослободимо" Јонеска и „Случај у 300лошком врту“ Олбија, она исходим из тезе о мањкавости људске комуникације, али се не препушта _ метафизичкој узалудности чекања, заблуди да се лична порука може поверити другоме и мазохистичком истраживању ан тисвета као сурогату утехе у мрачном свету. Јунаци Лавлове Белкин и Замошкин жртве су изт рађене а не декомпоноване свакодневице, коју узимају им обзир, на коју су се навикли и која и поред тога изненађује апсолутистичким _ ефектом _ својих „савршених“ закона.
Нестабилни свет апсураног те-
· атра подстиче јунаке на игру за-
мењених улога, имитацију акције и илузионизам личног плана; „стабилни" свет Павлове приморава јунаке да поштују кодекс свакодневице, да се понашају као дичности свесне да је реалност изграђена. Тај став повиновања а не супротстављања јунака свету реалности уводи их у парадоксну ситуацију, али и помаже да се парадокс потом демаскира и снена. врати претходном стању. Само џ „два примера се руска уметност упустила у потпуно побија ње свакодневице — у Лунцовој новели „Акт број 37" пи Платоновљевој драми „Четрнаест црвених кућипа"; њена стихија је размишљање о преображеној свакодневици као исходу гротескног конфликта, тежња да се механизам парадокса испита у примени свакодневичког кодекса, а не у његовом априорном негирању.
Ова ограниченост руске сценске маште у односу на слободни ток демаскирања реалности у западној драмској уметности надокнађује се напором да се макстмални апсурда открије у сталном посртању закона свакодневице у контексту њихове примене: у том положају свакодневица увек бу. ди смех. Ако је Јонескова идеја демонтаже театра остала ипак само претпоставка будући да су гле„даоци долазили на „Белаву певачицу" да се смеју, руска сценска, тротеска не зна за противречност ауторове намере и постигнутог ефекта. То доказују и текстови Павлове — они су комични у оној мери у којој је комичан сваки покушај „свесног“ потчињавања. озбиљној офиџиозности када је њен носилаш — бирократска идеја о власти као симболу сигурности — равнодушно одвојен Од пустоловине реалности п претворен у пуку паролу. Тај умногоме балагански, вашарско-карневалски смех сатеран у камерне релације служи као активни контрапункт „заослутном фону сцене" о коме Павлова говори у напомени ре-
жисеру „Сандука“ н трагичној у.
нификацији у „Крилима"; предност Павлове је тамо где је и иредност руске гротескне драме уопште =— њена фабула је оријентационо комична, и сваки други утисак се гради тек накнадним размишљањем читаоца-гледаоца.
Комична суштина _ „Сандука" се одржава у више фаза и када би симболика притиска и свевлашћа ствари на изглед морала ла се, по угледу на призоре са зољицама кафе у Јонесковим „Жртвама дужности", столицама у истоименој драми и силуетама бројних „шмирца" у финалу Ви јанових „Гралитеља Царства", приклони трагичном грчу. Белкин је окружен латодним духом анегдоте и док су сандуци још само „тућђи" па је довољно не дирати у њихову садржину, и пошто га њихово присуство учини тостом У сопственој соби, и када се ње това соба, вољом мртвих прописа
и свеопштом пажњом која им се
тата аи палата алата
указује, претвори у складиште тамницу; струјање смеха ликује до крајњих консеквенцичакиу климаксној визији опште „тамнице" у кабинету Ивана Алексејевича и у коначном демаскирању робовања „амбалажи". У тој непрекил ној клими смеха идеја Павлове се испољава с јасноћом којој није потребно посебно дешифровање: поштовање мртвог кодекса води слици света у којој ствари „слободно дишу", а човек се у то име одриче личне слободе, опседнут влашћу невидљивих сила пред којима су немоћни и Мвани Алексејевичи. Док је у „Сандуцима" Белкин био на сметњи тиранији ствари, Замошкин у „Крилима" је на те рету скученој и устајалој представи о једнакости људи који живе у законом оснаженој свакодневици. Мотив „крила“ у Павлове је стег личног уздизања, песнич ког манифеста у коме „небо мирише на лубенице"; овај фантастични узлет од свакодневице нема за циљ Амедсово бекство са лешом-балоном _0д метафизичке немогућности слободе, нити је везан за Беранжеову _ потребу у „Ваздушном пешаку" да идентификује мрак света п антисвета. Бележник Замошкин хоће да окуси слободу лета као што Муж у „Играчкама" Жоржа Мишела чезне за подизањем кућа и писањем симфонија — у питању је неприкосновено индивидуално уверење да се сме бити друкчији, да свету не смета разноврсност личних планова и личних обележја. Но, он се вара: његов „случај" свет прихвата као потискивање сопствених личних планова и објективну несрећу фантасте.
У „Стварима“ је одсудни белег био на сандуцима, стварима, њихова слобода се није смела угрозити; У „Крилима" је знак на човеку који тражи друго лице у име сопствене слободе. Свакодневица. око Белкина је ригорозна само уколико је посреди отпор пемом и прећутном покоравању невилуивом закону; није случајно што се она брине за јунаков статус у насталој ситуацији и настоји да му се нађе па услузи кад несрећа прође, У „Крилима" јунак пада на испиту потчињавања закону свакодневице, која не допушта стварну слободу личности (мада ју је претходно дала стварима) и по сматра је као општу невољу. Адут је у том колу све, од осећаја гађења суседа према „човеку с крилима" до могућности да се изгуби запослење или поквари кћеркина Орачна срећа; изграђена свакодневица је пемнлосрлна према онима којп потцењују њена правила игре. Додуше, Павлова наговештава да Замошкипов син Николај пи пнопирска дружи на прихватају „догађај" друкчије, палим у овој напомени пма лукавог одјека свакодневичког кодекса = Замошкин мисли на поезију, пионири _ па _ судбину болесног штиглица. Сразмерна благост свакодневице у „Стварима" коригована је у „Крилима" до новог па радокса — човек може бити космонаут у име анонимне свакодне вице, али не може 'летети у соп ствено име: његова прелодређена. акпија завршиће се уппштењем Личне тајне, на опште задовољство добровољно обезлпчених.
Гротескне једночинке Музе Павлове завршавају се поразом јумака у контакту са свакодневипом која тежи апсолутизацији. Пораз се прима као неопходност која изазива смех; боравак бБелки“ на у приватној „тамници“ мн повратак Замошкина земаљским 06зирима не носе слутњу бола, ко“ Ју доживљавају Марија и Жан с разних страна зидова „ни само“ стана, ни тамниџше" у Јонесковој Арами „Жеђ ип глад". У апсурапом театру јунак је У финалу Иди беспомоћан као на почетку, или доведен на праг потпуног илузнонизма, или је његова онострана акција потврдила бесмисленост света самоће и разорне комуне кације. У Павлове јунацима оста“ је оаза наде и после истека траје ња парадоксног „логађаја" — на де да смех отклања кошмар пи то вори о његовом надмашивању. У апсурдном театру јунак стално доказује почетну тезу о бесмислу обезличене реалности, а гледаоци се смеју његовој сторијл као да сведоче да су изнад проверава ља тезе, У Павлове, у духу свгу. купне руске гротескне поуке, ју нак зна да се гледаоцу не може подвалити, п он дели његову стал-
"ну везу са реалношћу, која се ка
жњава самом околношћу да и је кадра да избегне оцену уметничког чина.
Миливоје Јовановић
“ Поводом извођења „Крила“ на Трећем програму Радио-Београда у режији Љ, Ар: шкића, '