Književne novine

ПЕРО БУДАК

Пучка драма "и театар суровости

Перо Будак: „МЕЋАВА И ДРУГЕ ДРАМЕ“, Матица хрватска, Загреб, 1970.

ВЕБ ТРИДЕСЕТ ГОДИНА траје театарска делатност Пере Будака. Глумац, редитељ и директор Загребачког драмског казалишта, Будак је надасве драмски писац чија су дела често и радо извођена, и то не без видног успеха, Управо је та срећна сједи“ њеност свих могућних театарских функција била више него сигурни ослонац Будаку драмском писцу. Ретко који савремени наш драматичар има такво осећање сцене као Будак. Ретки су драматичари који п0знају и, што је најважније, осећају законе позорнице и тако, на основу искуства, граде ефектне призоре и воде радњу сигурно привезујући пажњу гледалаца.

Тематски, Будак се својим драмама надовезује на стваралаштво оних писаца који су се претежно интересовали за живот села, Тако се може рећи како се Будак спределио за трасу коју су пре њега обележили Јосип Косор (нарочито „драмом „Пожар страсти“), као и Петар етровић Пеција (многобројним драмским делима из апчког живота). Али, попут сваког правог ствараоца, Будак је својим драмама из сеоског живота пошао корак даље, те је у њима приказивао и зачетке нових животних форми, обичаја и назора, веровања и морала на селу. И, што је необично важпо, није се искључиво везао за сеоско ПОдДнебље. Као драматичар, запнтересовао се и за друге теме (живот приморског човека, затим спенифичне ратне ситуације итд.), што је, несумњиво, обогатило његову палету, Алан, у свим тим делима увек је присутна Будакова хуманистички интонирана заинтересованост за човека, за преокупације — психичке и физичке — малог човека, за његове муке и животне бриге, за. мале радости и велика животна разочарања обичних људи, без обзира где они живели: као усамљеници на безименим хриамнама светионика или у неком забитом селу херцеговачког или личког крша.

Будак је увек свестан неумитне, судбинске везе природе и људи, те потчињености човекове суровом поднебљу нашега крша, Због тога, можда, његове драме местимич но могу да подсете на старовремски, романтичарски театар. Међутим, сва таква подсећања или сличне асоцијације одводе на погрешан пут при процењивању драмског стваралаштва Пере Будака. Мако он већину својих драма заснива апсолутно на принципима илузионистичког театра, уверени смо да би његов текст могао опстати на спени п могао деловати убедљиво и када би се нека његова драма лишила свега онога што писац препоручује као сце ниски оквир, или бар када би се све то све ло на минимум,

У књизи „Мећава и друге драме“ налазимо репрезентативни избор из драмског (у најужем смислу речи) опуса Пера Будака. (Аутор је своје комедије — од којих је најпознатија и најчешће. приказивана „Клупко“ — издвојио за другу књиту, која је у припреми). У погледу избора за ову књигу (претпостављамо да та је извршио

сам аутор) нема се шта приговорити, јер.

су овде заступљена три, по. нашем мтииљењу, најбоља драмска дела Пере Вудака: „Мећава“, „Свјетионик“ и „Заборављени“. Поред тих, у књизи су објављене и драме „Жедан извор“ (више спенска прича нето ли драма) и „Накот Балабана“.

Арама „Мећава“ репрезентује у најбољој светлости особине драматуршкогт по.

„ступка Пере Булака. Грађена по свим већ

класичним принципима, с пластичним приказом у експозицији, која гледаоца одмах пи врло јасно уводн у срж проблема, са добро вођеним заплетом све до ивице трагедије у четвртом чину и саефектним 32» вршетком, који, иако у стилу „хепиенда“, има своју пуну оправданост, „Мећава“ нам приказује живот у личким врлетима, чији су људи „тврди ка кремен, бисни ка вуци“, те кад се сукобе немају милости један према другом: разбијају се као необуздане торске бујице, чији су токови изненални и силни. Али, Будак је у овом делу показао

|

ђ | |

· казалишта у Загребу још 1952. г., „М

КРИТИКА

да уме драмски пластично обликовати и ликове. Све улоге у „Мећави“ јасно су профилисане; ипак, делом доминира тратична фигура Јоле, која представља уједно и најефектније формиран лик.

Мако се рања драме збива у Лици „из међу 1920. и 1930. године“, иако је први пут изведена на сцени Хрватског народног Е ећава"“ је тек делимично изгубила у својој живолној актуалности, И та чињеница, поред не-

сумњивих уметничких квалитета овог дела, |

не сме се никако изгубити из вида. Она само потврђује аутентичност пишчеве ињспирације, његову способност да зађе у срж проблема и да:га драмски сугестивно обради, али и недвосмислено указује на још нерешена питања животне егзистенције људи у тзв. „неразвијеним подручјима“,

Инвентивни драматуршки поступак вилан је и у драми „Свјетионик“. Била је смела и оригинална идеја шисца јој: при опредељивању за саму тему: узети за дром ску обраду живот на осамљеничком морском светионику ин у таквом амбијенту

' разрађивати проблеме једног брачног тро-

угла, који се касније претвара у неправилни четвороугао, са свим сукобима и изразима нетрпељивости У таквим животним ситуацијама, у којима се у једном тренутку мајка и кћи појављују као ривалке, могао је само искусан драматичар, који зна шта жели да каже и уме то да изрази, Чини нам се да је Будак у својим напорима у овој драми донекле подлегао материји, зато што је оригинално одабрану тему и амбијент подредио већ застарелим сценским изражајним средствима, То се, пре свега, односи на улогу Рибара, у суштини коментаторску и зато, по нашем мишљењу, = непотребну! Многобројне ефектне призоре ове драме, призоре испуњене аутентичним животним сликама, суровим сукобима, пијаничким, у суштини својеврсним протестима па чак и искреним дијалозима. појединих личности, свесних своје узалуд мости у животу, повезује сасвим непотребна „конферанса“ Рибара, дајући тако делу извесне мелодраматичне тонове. Али, због неких изванредно драматичних призора, који се по интезитету и бруталности могу третирати и означити као „театар суровости“, драма „Свјетионик“ заслужује и данас пажњу.

Одблеске театра апсурда сусрећемо у драми „Заборављени“. У једној апсурдној ситуацији — на крају рата, више немачких официра и војника затрпано јеу бнкеру-магацину хране и пића — Будак је

· ликове градио не инсистирајући на апсур-

ду, већ на натуралистичким појединости ма, што је и учинило да драма иде „ивипом проблема“. Па и поред тога што је писац прибегао натуралистичком приказу (вероватно у жељи да избегне сценску монотонију), неки сукоби идеја и гледања на живот долазе до изражаја, мада нејасно и недоследно.

Литератури за тзв. пучки театар припадале би драме „Жедан извор“ и „Накот Балабана“, У тим делима присутно је пишчево доследно инсистирање на фабули, сукоб је више у дескрипцији спо-

“ радичних личности, него међу самим акте.

рима. Па ипак, могу та дела изазвати па-

жњу одређене публике, која у театру тра-.

жи пре свега причу из живота, а мање је заинтересована за ликове и интерпретацију. Перо Будак уме да дочарава локални колорит на сцени — било исцрпним упутствима редитељу и сценографу, било језичким средствима (дијалект у „Мећави“), било стилским особеностима народне приче, песме и музике („Жедан извор“). Због тога су његова дела, углавном, и погодна за сценску реализацијулте су и доживела велик број извођења. А у стилском погледу то је театар углавном Добро и ефектно компонован, с пластично обликованим диковима, театар чији се оквири крећу Од натурализма до театра апсурда, од пучке драме до наговештаја позоришта суровости. Рашко В. Јовановић

Поетека „минус васиона“

Адам Пуслојић: „ПАДАМ КА НЕБУ“, „Просвета“, Београд, 1970.

ТРАДИЦИОНАЛНИ поетски концепт под“ разумева испитивање односа између бића п света као своју хуману суштину. У модерној поезији ова релација је знатно суптилније схваћена. Ту није реч са мо о продубљенијем схватању односа, нити о различитим померањима и умножавањима ситуација и односа, чија је последица нова поетска вишесмисленост. Реч је, управо, о већем уделу експерименталног п суштаствено истраживачког, чиме писање песама прераста оквире версификаторске вештине, надраста лексичке стандарде и мање мили више прихваћену културу исказа, прерастајући у активност универзалнијет карактера но што је она коју традиционална схватања литературе дозвољавају. Е Мкратко, може се рећи да је бавље„ње поезијом данас посао који више обећава али и више захтева но што би се могло претпоставити. Лепи лексички амалгами уступају место језику истражи вачки понесеном, све мање расипном. Његова комуникативност је понешто сужена. Али, то није знак бекства од битног. Значења и вредности савремене пос-

ђ

АДАМ ПУСЛОЈИЋ

зијс, заправо, остварења која надмашују пуку савременост и надилазе ниво апе ла и призива, осведочавају нас у овоме уверењу.

Адам ЛПуслојић је, у традиционалном значењу те речи, егоцентричан песник. Његов егоцентризам је, међутим, нешто сасвим ново. То није само још један повратак своме ја, и транспоновање тога ја до лирске експресије, У његовој поезији једно изузето, свесно отуђено ја, тражи лирске изражајности у атмосфери пуне отворености према једном претпостављеном, односно свесно изграђеном реалитету чије су особености изузетне. При томе је песник из регистра који је очит у његовој првој књизи „Постоји земља" (1967) издвојио и овде обновио неке од најособенијих тонова, оне који су били непоновљиво његова обележја (његовог анрског казивања), Та инкантација која је била један опори крик, који се у великој мери одупирао артифицирању, овде се очитује кроз извесно смиривање, кроз тежњу ка коначнијем уобличава-

њу. Но, привидно смиренији, његов го-.

вор је и даље пун неочекиваних обрта који су део Пуслојићевог лирског постугка. Тај поступак подразумева непреста» но искакање из већ оствареног контекста, односно разбијање п разуђивање тота контекста, гако да читава његова поезија остаје у извесном тек основним од редницима дефинисаном простору. Теж-

ња ка просторној експанзији, _ свакако не у дословном _ смислу, _ мотивисана је потребом за разбијањем егзистен-

цијалног вакуума који је једна од тема које Пуслојић највише варира, односно м чијем је испитивању најдаље досегао. Спољне одреднице овог вакуума -садржане су у варијацијама пустошночтустиње ских мотива им непрестаном инсистирању на сликама које теже извесној, могло би се рећи, космичкој утемељености. Тиме песник постиже, на пример, да његови

лирски пејзажи поприме извесну апстрак.

тност, која је превасходно заснована на њиховој редуцираности. На том прочишђеном фону песник изнова. доводи у питање или разматра, на овај или онај начин, сулбину човековог бића. Биће је обично осликано преко својих најконтрастмијих особености, подвојено унутар себе самог и супротстављено своме најширем, несагледивом ни несамеривом космичком контексту чиме је омогућено развијање једне исто тако несагледиве лирске дијалектике. Јер, док је космички контекст схваћен као извесна константа, дотле је биће по самој својој природи непостојано, све од мена, тако да управо тим ме нама исказује и потврђује своју егзистенцију. Есенцијално је у оваквом приказивању бића представљено понајвише кроз фауид жеље и сна. На основу свега реченог закључујемо да је овде реч о специфичном поступку, чије би се разматрање могло уклопити у Лотманова разматрања _ „минус"—поступка. Мишљења, смо, међутим, да проблем треба прошнирити. Ако 'не говоримо само о поступку, већ о меловитој визији и схватању уметности уопште, долазимо до закључка да. је овде реч, како је сам песник приметио, о уметности схваћеној као „минус васиона“, онако како је дефинише А. Грин.

Игра неочекиваности, односно неочекивано—неоправданих (унутар. уобичајеног поимања) упадица у песму, које могу изгледати као неоправдани нанос и непрестано, изнутра наметнуто порицање лирског реалитета песме, надраста поетичка и антипоетичка претпостављања, постајући битна потреба песме као 0објекта, као лексичког корпуса им, најзад, песме као бића.

Тако Пуслојићеве песме које поничу из перманентног сукоба, из противуречности које су логична последица егзистспије, постају кроз овај истраживачки и веома експериментални процес део једног аутономног, лирског реалитета. Човеково биће унутар овог реалитета свакако ла је представљено доста огољено. „Ми џус"-—поступак, у овом случају, тако неашто управо изискује. Та огољеност иде до извесне суровости у третману бића, и то је основни емотивни тон који Пуслојићеве песме из ове књите обележава. То је продор оног посве личног, које се није увек транспоновало до лирских вредности, При томе не бежимо од све психолошке обојености употребљеног термина, јер та суровост је управо једна психолошка или полу—психолошка категорија. која је унутар ове поезије незаобилазна, која се веома упорно намеће читаоцу.

Надилазећи артистичке обрасце, Адам Пруслојић је, сасвим извесно, зашао У

ои а спали њи вииљатиимфетве али атман им

не денара љета следили ==

,

подручје једног спецефичног експеримента. Он није једини међу нашим савременим песницима који је схватио сву неминовност оваквих подухвата, осећајући опасну одговорност свота посла који, у крајњем исходу, води новом осмишљавању литературе или новој литератури или нечему што превазилази границе бављења дитературом, а што би, могуће, било мово конститунсање и универзализовање духовног медија и његових манифестапија. У гесту, у захвату, У побуди, посзија Адама Пуслојића задржава нешто од прадиционалног, херојског схватања уметности. Да ли то значи да је уметност уопште, у својим превратничким тренуцима, на неки начин увек романтична; Мли то значи да се, напоредо са свим историјским посложњавањима појмова и пре. детава преображава и један такав појам као што је појам романтичног> Одговори које уметност пружа најчешће су имплицитни, Остајемо, међутим, при уве рењу да одговори, пружени па овај или онај начин, нису оно најбитније. Далеко је интересантнији контекст унутар кога уметност долази до битних вредности и који са собом носи. Прави, суштаствени одговори су у њему. Тако бива превазиЊена артистичка омеђеност речи. Тако и белине проговарају.

Срба Игњатовић

Нови еветлн. гробови

Драган Биорац: „ОКТОБАРСКА ЕЛЕГИЈА“, Народни универзитет, Горњи Милановац, 1970.

ПЕСНИК патриотске оријентације, Драган Биорзц се поново оглашава родољубивим стиховима о актуелним темама на» ше новије историје. Он полази од херојског и општељудског моралног идеала, да би, варирајући узбудљиве мотиве и инспирације, конституисао низ мисаоно«осећајних порука, које се из страшне катаклизме масовног убиства уздижу ка позитивном језгру људских непролазности: Мајко,

на твојој дојци сам слободу посисао... Земљо, запиши ова

света имена

на тврдом стубу части...

Мањи

Волим огањ и кад опече груди .

Уместо мајки, уместо сестара, звезде целивају чела.

Бироац осећа парадоксалност ових момената егзистенције у којима се сасвим мзвесним путевима и странпутицама остварује немогућа, а ипак тако судбоносна п опака веза између антихумапог и хуманог: зло се интензивно намеће својим инферналним снагама, али обеснажгно, смрвљено, постаје корен за расцват нових тежњи у сферама добра. Само у почет ним импулсима јака, та веза се постепено трансформише у акције позитивних сната и више се никада не мења и не заборавља. Биорчеву варијанту патриотске лирике У „Октобарској елегији", чини се, изразито обележавају Шантићев мото на почет ку циклуса „Јауци у Шумарицама": „Сната је наша планинска ријека" и Његошев стих „Удар нађе искру у камену", који отвара поетски свет „Ибарских балада", завршног циклуса књиге, Ови епиграфи учествују у збирци као литерарно-етичка. жаришта инспирације и као основа поетике елегијског патриотизма, којом се Биораџ руководи, сводећи елегију са лич. ног на родољубиво и општељудско, Елегија у Биорчевој Амрици није сестра тужбадице, већ снажни и пркосни поетски МЕ „рефаексивности, којом се отвара која бе ТЕ Б Е оптимизму, оном ности жнеа рајне и неуништиве вред Пи са Биорчеве. аирике: храбри де учИтЕм тладићи, одважне девојке, Ђаци, том “1 историје, професори с пелагоин –! н, унесрећене мајке, мученинеминовно упркос смртној пустоши и НЕ ти физичког уништења, приЕ та с живота пи људске енерАННУ ЉулЕ унца, душе астралних вр. линија та непоколебљиво стоје на нврола, адиционалног достојанства свог Ина 6 заружују се у јелан ски тонови те ена и као подстицај. ЛирСНА сгове поезије надносе се над ко која трагедијом без афектације п бу

ве 16 прати поезију ове врсте. а ПА његовог поетског казиваскромном ДО се осврће на прошлост са ве или ојаа ицијом да У читаоцу изазогије. у рело његове хумане енер-

Ово: 1. што је и о историја је сведок, као ду је да у ако едок ПОТОРУЈЕ, а на читао придружујући ј прона се врелпост за себе, се понека се поезији пи животу, који

А рабБају и из смрти.

Жарко Бабић

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 4