Književne novine

да ваиљаи ара аатаа ара пива њи ВР ама ибн те

АКТУЕЛНЕ ТЕМЕ

ИСТИНА 0 НОВОСААСКОМ ЛОГОВОР

Михаило Стевановић

Маставах са 1. стране

оправданим. А они су се жалили да им је ту невољу створио и новосадски договор. Можда зато што се когод од погођених за своја права позивао на њега. Али иза новосадског договора никада није стајала никаква власт, што ми сматрамо једном од врло позитивних одлика његових, он никоме ништа није могао наметнути, 2 ни помоћи није могао никоме у оваквим случајевима. То, исто као ми, знају и они што су се сада одрекли својих њим, валда дооровољно, примљених обавеза.

= Прво и напоредно, а после „израде равописа зпатно интензивније, обављао се и рад на речнику савременог књижевног језика уз велику бригу. управних одбора обеју матица, који су га врло заинтересовано пратили. Управни одбор Матице хрватске много живље и много непосредније, несумњиво зато што, се рад обављао у самим Матичиним просторијама. Тек заловољство је било посматрати како је пи с колико љубави ондашњи

предселник Матице хрватске својим при-

суством желео да помогне у раду на заједничким седницама Уређивачког одбора, када их је овај држао у Загребу, м с колико радозналости је редовно слулао извештаје о ономе што је урађено. Управни одбор Матице српске, који је увек на време обезбеђивао сва средства за рад, није био у прилици да га непосредно прати зато што је његов. део уредништва речника радно, и ради, у Беотраду, па је бригу око начина и тока израде с потпуним поверењем пребацио на само Уредништво. Тек рад на речнику је, и на јелној ни на другој страни, мако мало споро, сасвим складно и без већих сметњи и дужих прекида текао.

У међувремену се покушало да се отпочне и са радом великог обима на терминолошким _речнинима сва три југословенска језика. Као организатори овота посла, заједно н са матицама, јавиле

. су се сада и академије наука, научни ин-

ститути и поједини факултети из целе земље; обазоване су и комисије заједничка и републичке, и приступило се изради планова по којима ће се ти речници радити. Али су наскоро искрсле тешкоће; показало се, наиме, да на свим странама. нема расположења да се тај рад обавља. заједнички, како је то придвиђено новосадским договором, премда је тачно да се тај значајни залатак само заједнички може обавити Врло брзо је у круговима. загребачких стручњака искрсло, или 60ље да кажемо ускрсло, питање да ли се српски и хрватски овде могу сматрати као јелан или као два језика. Затим су и уопште лингвисти те средине почели да говоре о двема варијантама хрватскосрпског језика. Румуне ;

Није много прошло па се у Затребу“ нојавила пи Декларапија о називу и положају хрватског књижевног језика им њом инспирисани Предлог за размишљање једног броја књижевника у Београду. Аошло одмах, из народа и од стране друштвених организација, и до оштрих реатовања на њих и до осуле тих аката.

А кала су наскоро иза тога изашле по две прве, латиницом и ћирилицом, штампане књиге Речника српскохрватског, односно хрватскосрпског књижевног језика, Управни одбор Матице хрватске наручио је критике на то дело, које су о њему дале сасвим криве оцене. Мако су оне оповргаване, — из таквих ни мало објективних оцена извучени су. врао, субјективни закључци према којима је то дело ништа мање нето штетно за културу наших народа, посебно за хрватску културу. И рад на њему У Загребу је прво привремено, а коначно и у потпу-

Е =

О

тања палата папин аи ари тсиињ

ности, прекинут, уз врло одређену изјаву Управног олбора Матице хрватске, дату у речи њеног председника на годишњој скупштини новембра 1970, према којој им такав речник није потребан, па ће они рад на њему обуставити и радити речник хрватског књижевног језика. А, за чудо, кривицу за то бацају на другу страну, на Матицу српску и на оне који не налазе оправдања за изневеравање обавеза примљених на Новосадском састанку. И, да не говоримо, засад бар, о томе какви су све због тога овима епитети давани, п како су дефинисани њихови ставови, — за све невоље у вези са неслагањима у гледању на заједнички језик окривљује се новосадски договор, и то, бар према ономе што је досад о њему речено, највише од неких његових доносилаца. ___Прво је речено (то је, истина, написао један млађи лингвист, који није учествовао на састанку у Новом Саду) да „Новосадски договор није плод социјаАмстичких прилика у нас“ и да „Новосадски закључци нису настали као природан израз јединственог настојања двеју страна, нити су били одраз стварних језичких прилика, него су одраз одреЂених хтијења једне стране и прилика времена у којем су настали". И" тог је објављено у“ загребачком часопису „Је зик“ (тод. ХУ, стр. 3. и 4), чији је ондати главни уредник, проф. Људевит Јонке, био врло активни учесник новосадског договора, који врло добро зна, да су те констатације апсолутно неосноване, а коме је познато и да су оне осуђене п у средини у којој су се појавиле. Па ипак је и он, у најновије време, казао и много више, и ништа блажих речи о новосадскоме договору, сасвим супротних онима којима га је раније, и на самом састанку у Новоме Саду и после њега, оцењивао.

Истина, Јонке није био једини учесник новосадског договора који је објашњавао поједине одредбе на њему донетих закључака и истицао њихов значај. Али је он свакако био међу првима у томе, и више је од свих других појединаца, с било које стране, писао о њему, о извођењу на њему утврђених планова, о појединим етанама израде заједничког правописа и заједничког Речпика књижевног језика. У само једноме своме чланку с насловом „Новосадски договор и „Анкета Летописа Матице српске" (објављеном у св. 3. ПГ тод. „језика") на само једној, 69. страни означеног броја тог часописа, Јонке пише: „у осмој се точки (Новосадских закључака, свакако) товори о уклањању умјетних запрека природном „развитку хрватског или српског језика. Ту се у првоме реду мисли на уклањање дискроиминапије појелиних ријечи и фраза које потичу из једнога товора". Јонке данас и говори и поступа друкчије. „Критериј опће повезаности, наставља он даље, „ло које долази природпним путем извире из критерија јединствености језика (проредили смо ми — М. С, који су истицали наши највећи језички стручњаци и реформатори од Таја, Караџића и Даничића, поеко Броза и Маргетића до Решетара, Белића и Ившића" (Јонке потписаноме замера када се позива на ове и друге неке такође знаменнте наше филологе по дине висте — М. С.) „Али ти критерији", продужава Јонке, „не нијечу увјетованост неких спепифичности хрватског и српског књижевног језика“. И даље он на пити раној страни каже: „Као што се из ре ченог вили у Новоме Саду су призната, природна права и хрватске и српске књижевности, наглашено је уз то начело 16зичке сношљивости и отворене су пер-

ЈОШ ЈЕДНА ВАРИЈАНТА Па ИН нв

%

спективе за ботаћење књижевног језика из цјелокупног језичког подручја“. Он, на жалост, данас више не мисли тако, него каже да у заједничком језику, поред осталих, има и искључиво хрватских и искључиво срлских речи које не треба употребљавати на. супротним (а зашто баш супротним!) подручјима (в. његов интервју ријечком“ „Новом листу" од 13—14'. марта. 1971). Занимљиво како проф. Јонке у таквом ставу и таквим речима.

"не осећа дискриминацију, вето, и још

штошта много горе. Не могу се, значи, речи једне културне средине употребљавати у другој средини која има. исти језик! Он, штавише, за извесне речи, за придев српски, нпр. који је као. реч и српски и хрватски, и придеви: француски, руски, амерички им са., прописује уз коју се другу реч може, а уз коју не може употребити, закључујући да може уз реч генерал. или жандарм, али не може уз плаво море. Такве диктате у језику, у име науке: о њему, па ни у име политике (ово додајемо зато што Јонке често говори да се на та питања и политички мора гледати) ми још нигде на другом месту нисмо срели. А поводом ових речи угледног нашег. лингвисте мислимо како ће се осећати сироти Срби у Боки которској чије куће и окућнице подлокава плаво море, у коме они рибаре и купају се, као што су то чинили и њихови прадедови, верујући да је то и њи хово море. Јонке је у своме чланку. онда признао новосадском састанку да је на њему „принцип наметања осуђен као штетан у рјешавању језичке проблематике". А пешто је ниже на наведеној страни карактеришући новосадски договор рекао: „истицање равноправности говора и писама“ (свакако је мислио на томе договору), „не значи фаворизовање једнота говора и писма на рачун другога".

Али проф. Јонке тако више не говори о Новосадском састанку него, насупрот томе, каже (ово опет у интервјуу), сада сараднику „Комуниста“ (у бр. од 21. 1 1971): „било је незгодних ствари с тим новосадским договором, оствариван је продор екавице не само у Хрватску већ и у Босну и Херцеговину и Црну Гору". Он п другде окривљује новосадски договор за пенетрацију, и то насилну, екавице, и наглашава да ту екавицу неко са стране намеће. Сасвим би, међутим, нормално било да употребу екавског изговора од стране многих Хрвата у јавним наступањима објашњава њиховим искоришћавањем свога (можда погрешно схваћеног) права да се служе својим завичајним изговором. А да је изговор знатног броја Хрвата, и оних из Загорја и загребачке околине, па, према томе, многих и из самог Загреба, из Хрватског приморја, и делова Истре, као. и из де» лова источне Словеније — секавски,. то знају сви они који су прошли кроз неку школу, а не само језички стручњаци. КЕ ако Јонкеу, његовим истомишљеници» ма и већини у њиховој средини екавштина смета, а познато је да им смета, могли су увек, па могу п сада, ту употребу забранити, као што су је забранили у школама. Безболније би свакако било ствари уредити у својој кући, него акцију око заједничког сређивања проблема зајелничког језика: вођење анкете, организовање Новосадског састанка и настојања да се спроведу у живот на њему донети закључци везивати за хегемонистичку политику отпочету пре 50 година у монархистичкој Југославији а оконча ну Брионским пленумом (в. Јонкеов Разтовор о језику, бр. 20 у „Вјеснику"), која се не може сматрати достојном уплитања у научне и културне проблеме, сасвим далеке Од сваке дневне политике.

Они што себи тако нешто допуштају палазе и друте путеве да обезвреде новосадски Логовор. Проф. Јонке нам сада, открива да су учесници из Загреба на Новосадски састанак дошли зато што су стали на гледиште да ће бита боље ако добу него да се о њима у њихову 94суству решава. Доиста занимљиво схватање, ако се то уопште може схватити! Свако може знати, па свакако и Јонке, да се евентуално њихово одсуство ни на који начин не би могло тумачити ДРУК о чије него одсуством готовости да се пи тања због којих је састанак организован заједнички решавају, и да се без њих о њима ништа ни решавало не би. О њиховим колебањима на другој страни ништа није било познато, а на самом са станку нико није могао код њих осетити недостатак добре воље да се ствари решавају на начин на који им се присту-

пило,

Тонке се сала жали на неравноправност по бројном односу — 7 учесника (из Загреба): 18 (других). Ред је било да је казао да је исти број био и из Београда, да су два била из Сарајева, а остало су били чланови Управног одбора. Матице српске, која је састанак организовала. Али је Од много већег значаја то што број овде ништа није представљао, јер је прихватано само оно за' што

су били сви учесници,

У СЛЕДЕЋЕМ БРОЈУ ОБЈАВЉУЈЕМО- ДРЧТИ АБО ТЕКСТА МИХАИЛА СТЕВАНОВИЋА „ИСТИНА 0 НОВОСАДСКОМ ДОГОВОРУ", 1 УУ

КБИИЕВНРНОНЕ 5

као што су то.

МАТИЦА СРПСКА НОВИ САД

ЗАКЉУЧЦИ НОВОСАДСКОГ _ ДОГОВОРА _

' Потпнсани учесници састанка који је сазвала ре дакција "ЛЕТОПИСА МАТИЦЕ СРПСКЕ на завршетку анкете 0 српскохрватском „језику и правопису после

свестране дискусије одржане 8, 9. и 10, децембра 1954. |

хтодине у Новом Саду донели су ове ње __ВАкКЉУЧчКЕ

1) Народни језнк Срба, Хрвата н Црногораца један је језик. Стога је књижевни језик који се развио на његовој основи око дватлавна средишта, Београда. и Загреба, јединствен, са два изговора, мјекавским и екавским, у 3

! 2) Ју. називу језика нужно је увек у службеној упо. треби истаћи оба његова саставна дела.

3) Оба писма, латиница им ћирилица, равноправна су; зато треба. настојати да н Срби и Хрвати подјелнако науче оба писма, што ће се постићи у првом реду школском наставом,

%) Оба изговора, екавски и мјекавски, такбе су у свему равноправин.

3) Ради искоришћавања целокупног речничког блата нашег језика н његовог правилног н пуног развитка неопходно је потребна израда приручног речника савременог српскохрватског књижевног језика. Стога треба поздравити иницијативу Матице српске која је у заједници са Матнцом хрватском приступила његовој изради. ;

6) Питање израде заједничке терминологије такоће

је проблем који захтева неодложно решење, Потребно је израднтн терминологију за све области економског, научног и уопште културног живота, у

7) Заједнички език треба да има и: заједнички правопис. Израда тога правописа данас је најхитнија куатурна-и друштвена потреба. Нацрт правописа израдиће споразумно комисија српских и хрватских стручњака, Пре коначног прихватања нацрта ће бити под: нет. на дискусију удружењима књижевника, новинара, просветних н других јавних радника. :

-8) Треба одаучно стати на пут постављању вештачих препрека природном н нормалном развитку хрват. скосрпског књижевног језика. Треба спречити штетну нојаву самовољног „превођења текстова н поштовати орнтиналне текстове писаца.

9) Комнсију за израду правописа и терминологије

одреднће наша трн уннверзнтета (у Београду, Загребу и Сарајеву), две. академије (у Загребу н Београду) н Матица српска у Новом Саду н Матица хрватска У Загребу. За израду терминологије потребно је ступити у сарадњу са савезним установама за законодавство им стандаранзацију, као и са стручним установама у друштвима, |

10) Ове закључке Матица српска Ње доставити Савезном извршном већу и извршним већима: НР Срби-

је, НР Хрватске, НР Босне и Херцеговине и НР Црне Горе, универзитетима у Београду, Загребу п Сарајеву, академијама у Загребу и Београду в Матици хрватској у Загребу, те Не их објавити у дневним листовима и часописима,

У' Новом Саду, 10. децембра 1954.

ње

а