Književne novine

_ онако

озема, те караконџе на тавану, те

су та крштевали,

· понешто наслућивали и знали шта нај „Идија и Румена су само гледали и чудили се као и свему осталоме. Причало се и о некаквом рату. који се заврадшио, али они, наравно, нису знали шта је то, Тражили ·

ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА"

Петар Шветковић

„

ИЛУСТРАЦИЈА ХАЛИЛА ТИКВЕШЕ

ЧОВЕК СЕ РАВА као кртица. После му дуто треба да прогледа, и кад прогледа: да се посећа онога што је било. А кад се посећа, и да разлучи што је чуо од других, при-

снио или му се само тако учинило, и поверује у оно што

је кроз њега дотле прошло, неразумљиво и немушто...

У неко нреме када је Илија био мали, сасвим мали, било је једно камено степениште преко којега је бауљао и јелан праг који је пролазио чим би се отворила Брата. Ту би га у кревету, у белој кошуљи, чекало најдраже створење на свету. Он би узимао бомбоне и крцкао их зубићима док не би пронашао фил налик на гњиле крушке, а оно би га миловало и тепало му.

А када би га мајка позвала, њему се није излазило, и тотово да га је силом изводила отуда.

— 'Ајде, Ијо... Тета ће те опет позвати! — рекло би тада најдраже створење. И он би пристајао тешка срца, али само зато што су се та обећања сигурно остваривала. | И опет би долазио. Тета је била лепша од свих, млађа и пријатнија. Умела је и да разговара с њим.

На столу је поваздан, било пуно ратлука, бисквита, колача, зељаница и пита. А у стакленом бокалу се, као снег, белило и снажно мирисало — цвеће. И соба је била чистија и згоднија од осталих. А тета се увек смешила и гледала га право у очи. Кад му је причала приче, говорила је полако, а он се наслањао на њен лакат уз кре.вет и тако, често, успављивао. Причала му је и о женидби,

како ће имати најлепшу девојку, како ће бити пуно сви-.

рача, гостију и дарова, и како ће се цела Лужница веселити, А тета ће бити највеселија, наглашавала је она. И мада он право и није знао што је то женидба, волео је: ту белу девојку, која се само смеје 'и гледа та, као и тета, право у очи, са уснама које се топе као мед, на коњу који поцупкује и окреће се у круг, јер га шарени тпешкири ударају по очима а свирка м галама плаше... И запиткивао је тету: „А кала ће то да буле2" А она се смешила и говорила; „Само још мало, Ијо, док пора .." МИ ом је једва чекао. да порасте само да бн се женио... . с

Касније је поново улазио у ту собу у коју је водило камено степениште, али се женидбе више није сећао. Време које је прошло између оног пре и овог сада било је тако дуго и непознато да га он уопште и није знао. И као да то и није било време него нека празнина; а ако је 'и било, изгледало је као да се није ту догађало, него на неком друтом месту, у. неком другом. свету, далеко од њега. И када се поново вратило ту, у том дворишту, између велике им мале куће, његове тете више није било. Умрла је. 6 .

Они су, дакле, сакрили њену смрт од Илије. Где ан је тада био, и чиме ли су га залагали2 Како је после

„заборавио њу и њену собу2 Шта ли је само то. што га "је одвојило од ње било тако интересантног Да ли је „внао, па после, када је ње нестало и више пије било,

сасвим заборавног И да ли може тако бити2 Никада се тота неће сетити и никада им то неће опростити...

зе 4 Па ипак, право сећање можда почиње Тек од. бра-

"товљевог рођења, од сламе поред кубета. Сасвим поуз"лано се сећа кад га је, пред саму зору, мајка окупала.

и увила у постиске... Неко је пре тога рекао, веровато "мајка. када је осетила да се мешкоље у кревету: „Ммамо детенце", то је допрло до њиховог сна, и они сестра су се пробудили да та виде. А када су се пробу-

АМАМ, мајка је била норед кревета.

И виледи су како га, малог, првеног и ружног као

'"маче, увијеног у постиоке, ставља на сјајножућкасту

сламу поред кубета. Оно је ћутало, мирно и мекано као тек подојено јагње, још слузаво и вазжно. А сестра је упи"тала: „Ко ће да га чувка>“ — „Па ми ћемо га чувкати, —

"рекла је мајка — то је ваш братић!... А сада спавајте !... Та

Али они нису спавали, нису ни могли, него су коладила буновне дечје очи и гледали детенце поред кубета. које блажено спавка, тихо као пиле, и чудили се како су то сада добили братића и како то сада може да буле. Може ди одиста да им буде братић то мајушно створење

"које је само јелном или двапут дало гласа ОД себе и сада

се и не чује поред кубета, када су само он и сестра,

' одувек само он и она, толики и заједно Или им се

и то само причинило и приснило2 5

Али им после, још за дуго ишло је тако — све као између спавања и глелања. Изненађења која су се дешавала У соби, кујни, дворишту или на путу била су исто

о велика као за она у кревету. Па чак тако и честа. баш и нису много разликовали: те отац убио деда Миџа се повамили идемо да скупљамо сено,'или нема шећера

А они их

пирио, |

"(како ће сал без тлећера2), или „дошао.тас“ и сви се по

кући узмувају, траже флаше и.трче у Радињинце... И тако — пи братић је добио име: Радослав, Лале. А, када попишкио се попу у крило. |

Е Комшијске бабе су их дирале; „Узећемо малог бату!" А. Румена је мандрљала ножицама и дурила се: „А — не дам!" и бојећи се да стварно не узму њеног братића. одмах одлазила. '

= Док су се будили, мрак се од чкиљавих лампица тетико одвајао, као лепљива црница од опанака, гомилао се -по. осојима наспрам села куда је тледао један њихов прозор, и дуго ту чучао, да би после неког времена силазио ниже, у реку, и остајао све док га сунце и одатле

"не би протерало.

Старији, они који су свакојаке ствари морали да зналу н који су на све навикли вероватно су у сваком дану боље: да чине, али

„су да једу и плакали када им нису дали оно што су тра. жилан и радовали се када би им дали, а затим се пели на таван, ишли на Ливађе код волова и јагањаца или доносили воду у шареним тестијицама. ; Илија је каткад, када би отац пристајао, одлазио

с њим до оближњих њива у лов на грлице и клиндупаре

Танасије Младеновић _Дбојник у сфешу

На спруд испливава, низ песак струјни

Невремена-бремена, на точило без диа и смера, Онај што тиња у мени, што у неспокој ме тера, Онај разбољени, и онај грки; онај осамљени, пи

онај нујни,

На жало достасава, низ сплав хујни Времена-бремена, на точило оштробридог кремена, Онај што снујг у мени, што баца ме из стремена, Онај пркосни, и онај јетки, онај утишани и онај брујни.

На спруд и на жало: на жарко поприште, у бујни Распоред вода и небеса, у чари сања; у сновиђења; На пределе нестварне, у рај спокоја, у пакао олујни

Раздешених дана, пропалих нада, смркнутих виђења! Кртичјом снагом човек тај рује, и једва чујни ; Потреси се дима: то свет се креће зујни — у понозна

у _ зрења!

У МРАКУ ЈУТАРЊЕМ

У мраку јутарњем, у полусну, буде се кумрије, Заједно са истоком, заједно са успаваном реком, Водама окренутим Карпатима,

Где се још крије

Остатак трагова хорди

У певу дивљем,

И далеком...

У мраку јутарњем, у полусну, јече пароброди ко људи. Дан долазм с победама, с поразима,

У крви, у сувишном сјају.

Ричу лавови, кевћу хијене 7 зоопарку,

И видиком облак вуче моју сенку

Ко. ждребац хитар у гају

Заостале, уморне. ветрове.

У мраку јутарњем, у полусну, једна тајна ми измиче. И дивље страсти, и мржње,

И бољи ми пакао.

Јер, људскост се буди, и мушкост,

И ствари несазнајне.

Буди се и врт у којем је Исус плакао

И тонуо у варке неборајне,

Слободнији од свих на слободи.

У мраку јутарњем, у полусну, лебде и моје море, Разнесене замасима садањим, и будућим,

У живом крбку, У лету.

Буде се фантоми све тамније доброте,

Ко пуч гдре

Пламтећи сунцокрету среће

И мисао зла натриза све сводове на свету,

И зао дух

Већ проћерданг зорг.

У мраку јутарњем, у полусну, отварају се вртови, И зебња веје, однекуд приснија.

Мрачни борови неку звезду, узалуд, славе.

Једра су све даља и непокретнија,

" Док с прозора падају латице и главе, '

И зле слутње из црног дола

Моје пусте

Јаве.

У мраку јутарњем, у полусну, лудују кумрије, Заједно са истоком, заједно са успаваном реком. И теку вечне воде Карпатима,

· Где се још крије Остатак скитских хорди У ивву дивљем. И далеком.

" ПА КРЕНИ У ПОХОДЕ

Затворен предео почива. Заточен у сива брде Јастреб прелеће голет тражећи стрв и плен.

Спомен се, скамењен, буди из горја спаљена, тврда, Где све је сада језа, ил тлапња, ил пуста сен, |

Свет ту мој ишчезава. Тај свет стада и 'иља,. Катуна где срне кољу вуци кад снег све забули! . Свет безрасудни, без руке топле што драга, без миља, Где све сада је празно, и сан мој где већ трули! |

Па крени у походе њему! Дизни високо руке; Чућеш: ветар и време светлости додају звуке! И ако каква. птица сруши се реци на дно =

То биће симбол пада, истекла надање јадно 'У један нови полет, јер све је опет на нули! х Свеједно, док сан гине — мисао,

сумња не трули! и,

м, понекад, када би отац држао пушку, гтађао у дрво. То је било. довољно за почетак, како је отац говорио. И сви у селу су знали како он већ јаше на кобили пи пуца из пушке.

умена је трчала тамо-амо по воћњаку и дворишту,

показивала малог гуменог зеку и притискала га, а овај пиштао. „Видиш... видиш..." говорила је она. А тада, би: се загледала у њега и почињала да му тепа: „зејо, зејо... сатки зејо..." Онда би га стављала на љуљашку, клатила та и љуљала, а овај би падао. Онда би се-она рогушила, тукла га мало и поново стављала на љуљашку, Љ„уљала га и певала му:

Јуја, јуја, јушке

на Мојави кушке...

Јуја, јушке... Јушке... — Кушке...

„А када би је нешто привукао, као што !е то често био — дрвљаник, где је ритмично певушила тестера звонећи као затегнуто уже при крају, Румена би брзо то џочила, зачас прекидала своју итру са зеком и почињаАла да опонаша тестеру: „Ву... ВУ... ВУ... ен... Ву... У гељ Усе« Џоччен". ј ;

%

___ Дам, зиме као да су биле створене за приче.

Увече, док је мајка успављивала Радослава, а отац тумарао око стоке, деда им је причао приче. Вечери су биле хладне а он је Ложио велико црно кубе у највећој соби и причао им уз одсјај ватре. Тако је било најслађе.

· Као те приче су лаж, а он им само прича зато што се тако

— прича. Али, док је он тако причао, Румена и Илија су заборављали да је то прича и све им је некако било као истина. И вештице које су долазиле са кудељама, а које нико не види. осим оног код кога иду, и сотоне и ђаволи који излазе само. у гауво доба и вампири који

“исто тако невидљиви иду и пију. крв својим. рођацима. м, "тријатељима, свега тота плашили су се, а нарочито "да.

што од тога не изађе и понесе их негде до неке про-. валије, долине, мутне воде или гробља где би они одмах поумирали или били задављени, иако их је деда убећивао да је то некада давно, када још ни он није био, Сило, а: можда и — никада. Па ипак, најстрашнија је била она о поп Луки и јаренцету. Али, нако је била тако страшна, они. су стално молили да им прича баш њу м тек онда одлазили да спавају. И он је причао...

„Био некада поп Лука у нашем селу, путовао често на свом белцу по другим селима и враћао се касно кући. И једном, тако, одоцнио,.. н то подоста... већ се смркло:.. Иде ти он тако, јаше на свом белцу, клап, клап... и тако — заспи.

Ко зна где је био. омркао и колико је спавао, тек дошао већ. до Клисуре. И ту, код старе воленице, коњ застане мало а он климне и пробуди. се! Протрља очи, „осаушне — глуво доба. Изнад њега стене, рупчаге, а малао тамо — вода, па све некако каокоће и као да се не чује, тако некако провлачи се на брзу руку, само да што пре ' нестане. Ни Луки, који је навикао на ноћ и мрак, и све.лшто иде. са њима, није баш- пријатно, те ободе коња... Кад, “некакав глас га ошине по ушима. Он опет ободе коња, мисли као, можда му се само причинило. Ади — јок — чује се одиста: и '

— Ме-к-ек-е-ее! Е

Сигурно нечије јаренце, успавало се горе, на стени, а козе отишле и заборавиле га.

И стане. А оно опет: -ме-к-ек-к-еее! Ме-к-еее!

Погледа, истина далеко је, не види се баш по мраку, али — јаренце је. Силази. Сигурно је видело поп Луку и сада иде, 'оће да се спасе живинче... И поп Лука та гледа како иде све косо низ литицу и обара каменчиће, па све пази да се не скотрља. МИ мало по мало, оп, оп, сиђе... и трчка. . :

— "Ајде, 'ајде, дедино јаренце — огласи му се најзад поп Лука да га ослободи. И оно се опет јави, радује "се: — ме-к-ге! !

— Дедино јаренце!... 'Ајде, сад ће тебе деда да

" узме... Упавкило се, а2

И сагне се да га узме, а јаренце подигне предње ножице, да му помогне. И већ је у крилу — бело, бело. А — Баш лепо јаренце! — радује се и тепа му опет поп

ука.

отежа, и он зафркта. у | — Шта ти је! — обрецну му се поп — ниси се ваљда толико уморио да не можеш да носиш и ово јаренце2

_А'јаренце као да осети, па поче да му се умиљава_

и да му гура главу под мантију... И тако — побоше. Уз пут, поп Лука му је тепао и мазио-та — а коњ као да је ждребан, тако је тешко ишао... 5

Ишли, ишли н — кад су.већ били код села, на Стрању, огласе се и кучићи; Чули ваљда да неко иде, па залајали. А за њима и петлови — већ се приближавала зора. МИ кад се они тако огласише, а јаренце — оп, окрену се према поп Луки, искриви се на њега, па ће: |

— Џеџино јаренче, џеџино јаренче, посерем ти се

у браду! пе И скочи са седла. Поп Луку само прођу жмарци, А оно опет: Ј | — Џеџино јаренче, џеџино јаренче!... А... да: не запојаше петлови, смрси' ти ја црева... — и одскакута у шибљак. Е =: А поп Лука, ни жив ни мртав, да се макне. Али не-

како се ослободи и сети те: боцну' коња, а овај у трк и, како су куће већ биле ту, стиже читав- лома. Али. месец "дана, и више, после тога није устајао из кревета. И више "никако да та мрак увати. Аја!,.7" у

А кад га узе и стави на седло, коњу као да страшно :