Književne novine
=- ~ со анаа падања ааљрнњ а еапааљиањељтљподвасља певартамељ пет поатоана оке
"ског, а не У „последицама
'" ности У ствари
оне љулске жељ гроди Хамлетове 0
| | | |
ДАТУМИ — СТО ПЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД РОБЕЊА ФПОДОРА МИХАЈАОВИЧА ДОСТОЈЕВСКОГ Достојевеки и идеја успостављања космичке правде
ПОД ИДЕЈОМ уске правде У историја ОСТАВИ космичке
ратуре подразумева се тежња ка моделу света, Коча се остварује апсолутна правичност МАУ
ху фолклорне поруке о победи Добра. на, злом. Ова правичност је, природно, ва 5 уметничка категорија, али се њено -4 стирање не замишља па аспекту нити као једна од могућних фило. зофских пројекција будућности (рецимо, у „Филозофији заједничке ствари" Николаја Фјодорова). Њено подручје деловања је уже — у питању су ИСКЉУЧИБО уметнички _ простор и уметничко време
У апокалиптичном
једног дела, свесно ограничени и истовре-
мено свесно парадигматични. У том погледу се уметничка литература удаљава, од концепције фолклора, чије уметничко време допушта могућност да се реадизована идеја прихвати као свевременска, а схема уметничког простора предвића ње-
но решење по угледу на трећу апокалипсу „Енохове књиге", „Четврту књигу Јез-.
дрину".или „Јованово откровење". Пракса књижевне продукције бележи. углавном три типа идеје космичке правде у
реализацији: тип. „Књиге. о Јову“ (са изнуђеном победом правичности), тип" „Божанствене _ комедије“ (са потпуном
реализацијом идеје у свету. оцене из кога је изузет уметнички субјект) и тип „Хам.лета води главна личност и при том акција открива дефектна места идеје).
Због своје специфичноста, тип „Књиге о Јову“ остао је усамљен; потоња литература следи конфликтну схему, али, не и решења. Дантеов тип је такође претежно запостављен због недефинисане позиције уметничког субјекта у свету свеопште оцене: но и он добија логички формулисани крај у фантастичном плану Бултаковљевог романа „Мајстор и Маргарита", за шта је заслужан претходни прилог Гетеовог „Фауста“ и уопште ангажовање дуалистичког принципа у организовању _ колектизне оцене. У најширој примени је само Шекспиров тип, будући у. сталном проверавању са античко-класицистичким схватањем правде и дужности: у овој стихији је неоспорно и интересовање Достојевског за идеју успостављања космичке правде. .
Став раног Достојевског према. идеји је у духу натуралне- школе, која тек ис-
"питује феномен добра и зла унутар 03-
нака уметничког простора и времена. Девушкин у _„јадницима“ је сав у опо-. Ненцији 10
се свет испрпљује једним знаком; успо-
стављање части и поноса има за. јунака -_
важније консеквенце од разумевања сукоба Фонтанке и Горохове улице и Одласка Варје Бикову. У „Авојнику као да је показано како би се понашао Девушкин да је наставио случајну мисао о „озлојећенсм детињем срцу ; „Тољаткин-старији је спреман на двооој с Тољаткином-млађим (за обојицу „нема ме“ ста у свету"), али у питању није реални план већ акција посувраћене личности којој је лични план ускраћен. Прве наговештаје прилаза идеји налазимо У етичкој схеми „Записа из мртвог дома" и „По нижених и увребђених“. Фринале првог ро-
_ мана делује као јасно тражење правде
за најбоље у руском народу; оно се за-
снива на посматрању према коме је првом злочину јунака оба типа (Газина и Сироткина) претходила жудња за осветом тиранину, а злочин није побудио У јање; истовремено, У овом делу бе пе крива феномен „вечитог просјака Ма тов), који асоцира на пут личности од Ђашмачкина ка Девушкину и Сон на тешкоће у разради идеје. МР:
овски У АРУ том роману је ве 1 нирано ЗАО свесно себе џи своје надмо-
ћи у свету у коме лостој Тена речи „Ми постојимо откако саћа стоји" односе се на сатанско У ње „зе на; социјално, експлоататорско. Он ЈЕ ружен непомирљивима, алб Ан не ПН. ма: не опраштају му ; НЕ
мл П ство све што. мати, али је ПВОКЛЕТО Ра
"романа _могу ; и. " а концепција романа је
< ости Валковости и некажњив џ у некажњен ом или оном виду отпора
његовог понашања. | е Достојев-
одземља"“ уводе Д пи Ене! зања илеје по Шекспи Бам обрасцу. План Хамлета је таове », то јест план не-
"коће план. „подземља, А > авноп авног; непомирљивост према. прк Ћ | 4 и судбинској неминов-
Рени завОН ја хамлетовска компен-
занија за неједнакост сната. Ипак, јунак Ј 5 ба". се'не На А би објаснио, АМУ пој дилему између узбрке пите и тања“, између рулске ПНЕ Полемиправе актије која 19 пе ацијом он одтући с Хамлетовом ша вКтер. самосталјеси и . бацује и ипо о де “у неоспорној пондлуке да Р
еализује час и апсолутизам
„ПОде правде, 2 фи емља стао ВИА тираните нал јединком
а
| ов самог ступањ
и пак, прелуса | а
меки репроликититом СРС аИчНа ди
унак Ддстој "указуте. и
1 астојевског м-
Пена негативном плану. (опеча 15 краљ и краљита: не Зао ђ то Ко
1 тепао. У /, већ
зе 1е амо његово пора е ЕМА
Офелтји било неправично. (одн у а
Лизи). Полемика <= Хамлето: жњо:
(где акцију“на реализацији. идеје.
користи сво-
тољевом Башмачкину за кога |
;
Да се космичка правда спусти на земљу неодложно и на лицу места наставља се “у концепцији „Злочина и казне", где Достојевски први пут непосредно разрађује Шекспирову варијанту идеје — у акцији и оцени главне личности.
Схема „злочина" Родиона Раскољникова · претпоставља ситуацију фиксирану у · „записима из мртвог дома": „злочин" је одмазда за утврђено несавршенство жи-
"вота и његову концепцију правде. Јунак ·
се, дакле, свети, а не убија само; он се не свети за себе већ за друге, како би изменио постојећи закон правичности неправичности; околност „чисте аритметике" (једна смрт непотребног живота за сто младих живота отетих смрти) чини његов план озбиљним мешањем у послове неизграђене земаљске правде. Но Достојевски, пошто је Раскољникова довео у положај близак Хамлетовом, одустаје
Од прилике да дешифрује стару дилему „ћутања“ и у обе равни романа (у личном јунаковом плану и плановима дру· тих актера) води сиже ка побијању Шекспировог финала. Аутор „Хамлета“ је ос' тавио бар две загонетке за решавање после јунаковог чина: питање несавршено-
ФЈОДОР МИХАЈЛОВИЧ ДОСТОЈЕВСКИ
сти: идеје неодложног успостављања правде и.питање јунакове опозиције „ћутањем“ у реалијама света у коме влада, „збрка речи" Е везе распале. Достојевски не жели да остави ниједну..Он помно региструје како
_ личног искупљења нема ни, под којим ус-“
ловима (Свидригајлов), како осећање кодективне правде поседују сви без изузет-
ка и нико не повлађује јунаковом чину У.
име других, и како финале романа убедљиво доказује да су победили „закони правде и људске природе" (из писма Каткову). По Достојевском, Хамлетова неуротична усредсређеност на реализацију плана одмазде на липу места и у садашњем историјском времену погрешна је У, основи, јер не води рачуна о људско! природи која оспорава свако убиство; потом,
ешка. је и у "процесу реализапи!е идеје, -јер се ни Хамлет, ни Раскољвиков- не: осећају _ кривим зао „случајна убиства (Полоније и Офелија; Лизавета): између осталог, Раскољников не умире и зато да би подвукао неоложивост идеје некатања. „Злочин и казна“ први пут даје и молел
азлога. због којих је ваљало побијати амлета: у питању је вера у животи у · тренутку кад јунак непобитно улази У круг негативне оцене. Та вера у живот са свим својим спорним обележјима (,Само да живи, да живи! Ма како живео, само да живи! Каква истина! Господе, каква истина! Подлац је човек! И подлац је “онај ко та за то поллапем назва") надмоћно се руга Хамлетовом крају Од Лаертове руке, његовом искоришћеном животу и немогућности да у додељеном му уметничком простору објасни концепцију „ћутања". У „Илиоту" Лостојевски иле и даље — до негације Мишкинове доброте и афиомапије волмшебне улоте новца који не топи (упореди с детаљем из поменутог Бултаковљевог романа У коме, дослелно конпепттији потпуног реадизовања идеје, не торе рукописи!) дакле., до аполотаје живота по сваку цену, жррота по себи. - 5 У овом погледу пос
псу рта тајне Тасо ишњи
едњи период ства-
и у коме су се временске
ралаштва Достојевског мротиче у неговању два плана. С једне стране, писац смишљено провоцира идеју правде, а с друге — његова трагања се све више клоне мисли о успостављању космичке правде за Русију као државу-носиоца одређеног кодекса свељудскости. У првом плану Достојевски проверава мисао Ивана Карамазова о освети „не тамо негде у вечности, већ овде на земљи", о освети која се мора лично доживети. То је формални наставак идеје Раскољникова који се није покајао; али о таквој истој освети по Хамлетовом узору сневају мн други јунаци „Браће. Карамазова“, укрштајући се у својим људским плановима са Ивановим планом и побијајући га (Фјолор Карамазов, Катарина Ивановна, Снигирјов); Иванова мисао је доказ џ којој је мери идеја хамлетовске одлмазде залутала у потпуни индивидуали-
_зам, неспособна да дејствује као објех-
тивна идеја света и светске правде. О томе сведочи понајбоље ауторов однос према Иљушиној побуди да се кад одрасте, вођен очевим размишљањима, освети Дми– трију Карамазову: роман се завршава
' правовременом Иљушином смрћу, јер би
свако друго решење могло бити само пародирање сна о освети малог јунака.
Уместо овог концепта, у „Браћи Карамазовима" превагу односи други концепт, заснован У „Злочину и казни" — концепт „живота-раја“ (Зосима), живота у коме је Иванов двојник почео да се понаша по Гетеовом рецепту „зла које чини добро," живота који је, у ПЦвајговој интерпретацији, „хвала судбини". Отворено уметничко време Достојевског противило се увођењу космичке правде из потајних снова јунака; наличје космичке правде је, по Достојевском, вазда било њена права цена — проливена детиња суза, због које “је ваљало вратити „улазницу за рај". Даљи однос према идеји могао је водити само Балзаковој верзији из „Шагринске коже“ — изграђеној неверици чак и у фантастични план реализације. Код Достојевског је та линија само наговештена. у „Сну смешног човека", али није раз-
() охолости,
питао варирати кар палата наивна Е Ра НЕ ни На
вијена; јунак ове утопистичке приче вратио се слици петроградске девојчице-патнице, претпоставивши је бризи о развраћеним житељима земље која је негда познавала живот Кристалног дворца,
М другом плану Достојевски је пошао за визијом Пушкина („Цигани“, „Јевгениј Оњегин") и Гогоља (лирско одступање из финала првог дела „Мртвих душа"). Ова верзија космичке правде за један народ чинила му се релевантнијом од постизања правде за подвојеног и дијаболичног човека; истраживачи у овој оријентацији виде пророчанско гесло великог уметника, који је предсказао нову позицију руског народа у његовој историјској, социјално-филозофској мисији. Ипак, свељудскост руског типа не само да није потврђена у делу Достојевског нето је оно чак дубоко демантује, закључно с ликом Ставрогина и Фјодора Карамазова. Једину шансу још има Аљоша — посматрач, слушалац и неделатник, чије уметничко време једино није истекло. Како бележе верзије о наставку „Браће Карамазова", један његов могућни пут водио је ка револуцији, други — преко карамазовског греха — ка манастиру ин деци, у духу поуке старог Зосиме о љубави према животном рају. Остаје. међЂутим, отворено питање у којој би се мери овај одиста позитивни план мотао реализовати на неразраћеним идејама о руској мисији у „Илиоту", конпепту „Жетија великог грешника" и Шатовљевој визији изабраног нарола у „Злим дусима".
Ова сумња остаје као трајно наслеђе Достојевског. У њему је очиглелно да је детаљно испитани концепт побијања Хамлетове тежње ка неодложној правди у реској супротности с декларативном и једнострано схваћеном визијом Пушкина, који није истрајавао само у пледоајеу за мисију руског народног духа као духа светског већ и у жудњи за „миром“ и „друтом слободом", тде је реч могло бити само о уметности и ламенту над њеном руском судбином.
Миливоје Јовановић
о љубави за друге, о богу и смрти
па о томе, затим, како је Достоје вски победио Толстоја
НЕ У ШАХУ, који су, можда, и. игради ==
већ у литератури, која је, тако несрећно и тако неумољиво, тако лепо то јест, постала сам живот, голи и прости, свакидашњи, Међутим, чини ми се, да нисам мислио да ћу овако почети овај текст. Док сам замишљао да ћу га написати — другачије су биле помисли о његовој усмерености, Почело је то било, у ствари, овако.
Лељинград, обала Неве, октобар, уз ветар и њихање, бели дан још увек. (Мако траг мисли иде овим смером: да је све око нас, око мепе, у садашњој историји, совјетској, руској — у знаку Петра 1 а не Лењина, као што је случај у оМскви, па готово подсвесним неким токовима — ја мислих Петроград, свуда, док сам у њему био, мало посрћући док све покушах да запамтим, све оно чудесно, трагично, велико што има неке везе са Достојевским, нако је превише веза Петрограда нераскидивим ланцима спојено Уз Петра). Али, Нева је ту била и тај ветар, зграда једна за другом, напис: да је ту био Пушкин, учио, и тако даље, па наједном; записано на пло-
!- ци-и"урезано стоји: одавде је Каракозов пу] цао на цара. Ја се зауставих иако та плоча и тај напис, на изглед, ништа не значе, Сетих се ОНОГА, што оста записано неизорисивом књижевном бојом, како је, наиме, то био четврти април 1866. године, и како је бивши студент Казанскога универзитега Дмитриј
" Владимирович Каракозов, члан револуционар
не руске младежи, пуцао тога дана на цара Александра, али ОКБАЈ час тек је почињао: како је Фјолор Миханлович утрчао у собу Аполона Мајкова, страшно блед, док му се лице тресло у грозници, викао је, кричао го-
· тово — „У пара су пуцали!“ Почело је то тих
тренутака, а тек 20. фебруара 1880. говорио је како ће написати роман у коме ће јунак бити Аљоша Карамазов. Хтео је да јунака проведе кроз манастир, да му учитељ буде стараш Зосима, па да тек после тога Аљоша постане: револуционар! Требало је да начи-
ни политички преступ па да га казне. Он би
тражио правду и у тим тражењима, природ“ но, постао би револуционар, казао је Достојевски. Овде се: може рећи и то, да је студент Каракозов обешен трећег септембра У седам часова ујутру на Смоленском пољу. Додати, и ово: али зато је Фјодор био у тамници. Па и рећи, затим, овако — да је то карактеристика нашега времена, па и совјетско. га, револуционарнога то јест, што су баш ту илочу ставили о покушају убиства пара, а других покушаја НЕМА. Да није од тога чина почео живот Алексеја Карамазова — не би ни те плоче данас било, Мако све почиње да се, ових дана октобарских и у совјетској земљи, нагиње ка Достојевскоме, у знаку прославе и свечаности Поводом стопедесетогодишњице рођења 11. новембра 1971. Али, био је неко и из власти мало нагнут ка делу Фјодоровом — па из оних црвених година, када се није могло тако често помињати име великога писпа, они који су га волели, и кришом, и тајно, изабрали су и овај пут, мислим, да под“ сете на дело његово. Тако је и та мала плоча остала, ла се траг покаже.
Па, ево, ја сам тим трагом пошао, овога часа. Како он даље води, већ је речено: страсник истивољубан,. страдалник великомученик, обузет Христом и истином, уз бурни љубавни
-доживљај са Лизом-Хохлаковом, Аљоша. > је,
требало да у разореној души постапе "рево»! луционар и да цареубиством подигне. на устанак, који би, најзад, открио сву његову љубав за друге ни ближњега свога и тако увеличао трагедију епохе седамдесетих година,
коју је млала генерација својом великом жртвом и љубављу за слободом требало да ИЗМЕНИ И ПОРЕКНЕ И ПРГОКРЕНЕ., Као да су ти млади Руси, оних година, готово ша“ путали уз Фјодора Његошеве стихове: младо жито повијај класове, прије рока дошла тн
је жетва. Међутим, не би тако. Досгојевски
није успео да заврши велико своје дело, па је други део романа „Браћа Карамазови“, друга књига у ствари, заувек остала само зачетак, само слутња наша, само трагови за будућа, ова, паша поколења. Један траг, већ довршен у лику старца Зосиме, из дела мада је Аљоша тек припреман да пође у свет п свакидашњицу, сада се показује занимљивим. Написано је да је тих година Достојевски био близак руској реакцији, а посебно Каткову, Победоносцеву, Суворину. Као да је следно основну идеју Победоносцева о стварању велике Русије путем успостављања црквенога господства из времена до Петра првога.
Својега Зосиму он је замишљао по мојим упутствима, саопштавао је јавни тужилац Сннода у својим писмима, казујући да је суботом увече, док је писао „Браћу Карамазове“ аутор био код њега, и ту му, с радошћу, нове сцене романа, показивао. Мако то сада Бије више важно. Мако и онда није било. важно, сем што се охолио старац, бележећи да је Фјодор био уз њега. Па осташе, ево, само трагови тога учења, обележени знаком старца Зосиме а у записима „Мз разговора п поука сларца Зосиме“, које бележи Алексеј Фјодорович Карамазов. Ту је оно: да ли је парод усамљен, о томе да се срце народа узгаја У тишини, о појави безбожника, о господарима и слугама, о народу који труне од пијанства и више пе може да се окани, о томе како само у духовном достојанству има једнакости, о молитви и о љубави, о безграничној вери и томе може ли човек судити човеку, па, на крају: о паклу и пакленоме огњу! Ка чему и ја хитам, али само у овоме тексту.
Сад може ла се преокрене страна, можда и да се узме друга позиција. Може ла се изабере и друга слика, другачија ситуација, друго схватање и другачији тренуци љубави и охолости. Октобар је, олет, и Јасна Пољана, то јест — Толстој, Лав Николајевич, све оно његово, ово сада, и момак, пун љубави и да“ ра за великога писца, који нам показује СВЕ, који пуно зна, Који хоће да открије. и ПОСЛЕДЊУ НОЋ Лава Николајевича у Јасној Пољани. Да, све је као и она ту, непомично, заувек заустављено време. Али, изненада, трагови се указаше други...
Стоји сад само фотографија на зиду: Стари Лав и супруга му, Софија, на клупи, рођендан је неки њен или годишњица брака (не сећам се, и није то важно), она церемонијално осмехнута, нагнута му, а Љовушка сурово одсутан, далек. Не може да га смири нешто друго, важније, судбоносније, трагично! опо што оста, готово лресирано сентиментално на многим. папирима и у многим успоме“
Наставак на 8. страни
Радослав Вој водић
Не.
фу ара кој ЈЕ ин а па ииврња љо п паланки арта они такта рт пао и иваииин=