Književne novine
сто ПЕДЕСЕТ ГОДИНА Од РОБЕЊА ФЈОДОРА МИХАЈАОВИЧА ДОСТОЈЕВСКОГ (п) > Мт |
0 ОХОЛОСТИ, _ О ЉУБАВИ ЗА ДРУГЕ, 0 БОГУ И СМРТИ
Маставак са 7. стране
нама, како та је одвратност према жени наг“ нала да побегне из Јасне Пољане... друго „ОНО, што га Фјодор, опет, и те последње ноћи буди и напада га, не да му мира, и коначно га обара. Јер је старац Зосима категоричан на крају, па на питање „шта је то пакао“, одговара „патња што човек пе може више да воли“, А момах, у тој кући музеју, говари, како он хоће више да каже нама, јер смо писци, и како.ће будућност можда нешт одругачије мн новије рећи о тој последњој ноћи Толстојевој у Јасној Пољани, Па нам онда показа роман „Браћу Карамазове“, ста-
ро неко издање, и отворену страницу 358 и.
онај део „О аде и адском огне, Расуждевие мистическос“, Кабо је остала отворена кКњи га, и та страница, тој део, но како је Лав Ни колајевич бно покушао да бежи од седе са“ мога и од смрти, којој се био приволео, јер је био веровао да је нашао мир. и да је схватно суштину живота н трајања, и да је учинио све што се може учинити мн да може мирно, свесно, сабрано, у љубави, лећи у земљу, да настави сан,
Устаје стараџ, узима свећу и буди највернијег свога ученика = доктора: Душана Петровича Маковицког (који је био, кажу. лош лекар з диван човек и веран ученик и сав иолат милосрђу и у љубави за добро других и срећу њихову, Каже још момак, да се не“ срећиик, КЕ у трему своје куће обесио. Пије му милосрђе помогло), па буди још кћер. ку, Александру, па их моли мека буду тихи, да се Соња не пробуди, па почиње да. бежи
| одатле, од смрти, од живота, јер је био, учи“ нило му се, изгубио битку, Више није имао мира и није имао љубави. То што је годинама градио — сада се, после можда мукотрпних сумњи и искушења, најзад — срушило, Био је изабрао Јасну Пољану и нашао мир и веру своју, п био је, чинило му се, победио у вери својој п у љубави за истину и дело које је учивио. Као да је стајао изван смрти и изнад ње, схватајући живот до краја и проналазећи лепоту његову, сјај п удес. Мислио је, помишљам, да ће на миру умрети ту, да је делом својим и учењем нашао сврху живљења и да је мисијом својом и твораштвом улогу своју до краја испунио. Мирно је могао да се растане са свима, ту, у Јасној Пољани, и са собом. Кад ли, поново тај Достојевски, па то, затим: что јест адр И оне: речи, једном заувек: Страданне о том, что нелзја болесе љубит!
_ Можда се ЈЛав Николајевич колебао али је, ипак, веровао да је свако дело у џези са љубављу, па је био помало уплашено спознао — да у њему више нема љубави — и да је то постала, по Зосими, душевна мука — „јер то није патња спољашња већ унутрашња“ и био се старац, последњи пут, побунно!
Даље је познато, како Алексеј Фјодорович записује, по Зосими, страдање људско у паклепом огњу, Једанпут, у. безграничном бићу,
= дуљовно створење = човек, својом појавом на
земљи доби и могућност да каже „Ја посто. |
јим и ја те волим“. Само му је једаилут била пружена могућност „тренутак љубави ствара“ лачке, живе“ ~ али би човех ограничен 2емаљским животом, временом одређен и роковима = па човек одбаци тај „дар скупоцени“, подсмехну му се и „остаде без осећања“. Па му се деси, затим, као у причи о Лазару и ботаташу, да гледа рај и не може да уђе код Госиода — али то почиње људску јединку да мучи: ШТО ЋЕ УЋИ КОД БОГА НАКО НИЈЕ ВОЛЕО, што ће се састати са онима који су љубили, а чију је љубав био презрео на-земљи, (Је ли тога тренутка, после ових "унутрашњих знакова — стараџ Толстој. био устао на изнемогле моге, је ли се коначно био поколебаог) Је ли и он говорио, самом себи, као што Фјодор мисли да је човек себи говорио: „сада већ знам, иако сам толико же“ лео да волим, неће више бити дела 23 љубав моју, вити ће више бити прилика 22 жртву,
јер се заврши живот на земљи“... Тада стаг.
раџ одлучује да бежи, нако се више није: и-. мало куд! :4
__ Узалуд је. „имамен жеђи 38 духовном љубави“ могао да се разгари сада, можда пред "вратима раја, на-прагу смрти, кад је то био презрео на земљи, Али живота "више нема м време се не враћа, пише неумољиво Фјодор. Сада је касно да се живот да за друге, јер је прошао живот који се могао принети на „жртву љубави“, ш Сад зјапи прозалија 3 међу онога живота и овога бића, Почиње, дакле, патња унутрашња. Више пема никаквиХх шанси за ослобођењем. Јер, ако би га Праведници из раја — који су волели “ кој! су се жртвовали — примили у својој стваралачкој ин благотворној љубави -- само би му повећали патње, јер би у њему побудили још силнији пламен за љубави „која је већ сада постала немогућа“. ,
Па Фјодор Михаилович узима бич божији, и преко Зосиме, 3 записом Аљошиним проклиње: тешко онима који су сами. себе уништили на земљи, тешко самоубиџама! Мислим да нема несрећнијих људи, каже, Зар _ није сларац ЈБовушка, тај великан и тај моћиик творачкога смера и узнесења, био схватио, баш тих чудесних и 'кобних тренутака, да је свако Велико дело, чини уметнички, У иста време п чин самоубилачки! Да, у свакоме изузетноме лелу, твораџ самога себе убија — сво“ ју љубав, веру, наду, време, доживљај! (Као што Толстоју стараџ Зосима разара черу 1М наду, љубав и дело). Да се уметничко дело, свакога часа, тако нежно, тако траумно, самоубилачком чину приближава, као огњу ко. ји обожава, боји је неумољив и у исто време заводљив, то је истинито; то је неодољиво! "Да тај пламен жеђи за самоубиством -- сва. кога уметники узима, заводи, њише, прогони, љуби, да му сан води неким својим тамним узнесењима, да лучу уметинкову често — та: мом својом обузима... То је тако, и то је У љубави, ;
Оп, Толстој, који је био за милосрђе сад то, можда већ у рају који је изабрао У Јасној Пољани док чекаше смрт. сурово од бацује, пз поруку Зосимину ~ да се за такве људе треба молити (за самоубице, нако то
црква забрањује) — Као можда лицемерни чин — подређује побуни и одбацује с гвушањем! Погледајте сад тај филм: ноћ, стараџ са свећем, са још чудним сјајем у уморвим очима, уз лекара Петровича, као Санта :јансу, бежи из живота — који је био дом у Ја. сној Пољани и који је био, веровао је јед“ нем: и пиљ и пут) И док старац бежи, можда погнуто, болно, без крста и без вере, без наде и без друга, као и Ујевић у „Свакидашњој јадиковки“, насртљиве су и немилосрдно готово грубе, мефистофелске, лушиферске речи ми смех, који га на том болном путу прате, а Фјодор их Михаилович упућује; како у паклу има: оних који су живели охоло и окрут“ но — уз све несумњиво знање и дар, нако су видели истину! Има страшних који су се пре“ дали ђаволу и његовом охолом духу! То су добровољии мученици (погађа ли то ЈЂову“ шку, кога су 22. фебруара 1901, јавним декретом, који су потписали три митрополита и че тири владике, искључили из цркве: „Божјом вољом у наше дане појавио се један лажни доктор: гроф Лав Толстој... Рус по рођењу, _ православан по крштењу и васлитању, који се,
занет својом охолошћу, усудио да устане про»
тив Господа и Христа“... а даље Зосима на.
пада „Јер су они сами себе проклели, кад су
проклели бога п живот“... они се хране сво-
јом охолошћу, сишу крв из свога тела, али
се никад међе наситити! Па ће они вечно го»
рети, по Фјодору и Зосими, у ватри своје срџ-
бе и желети смрт своју и битисање. Али
смрт неће доченати“ :,. То је и крај руколиса
Алексеја Фјодоровича. Ја сад покушавам да | видим ону ноћ и то; да ли је стараџ ЈЂо-
вушка био видео, или осетио, како та пламен | обузима, пламен вечнога. огња, а смрти не Или га је, можда, пламен само сусти“ зао, зачикивао, ноге му помало и руке обаси“ пајући и узимајући. Стараџ се, као да бежи од нечастивог, сујеверно освртао, дрхтао, отимајући се, бежећи напред — тамо где се ВИ" | ше није могло побећи! Док је слушао смех
Ма...
( | КУБА ФЈОДОРА МИХАЈЛОВИЧА ДОСТОЈЕВСКОГ У |
| луциферски, из тога пламена, како му се ру| га! Је ли то било тешко њему, или ја измиш> | љам, Је ли се, можда, велики Лав сећао тре| нутака своје охолости, Када га је џркба го| нила, па и тренутака из младих дана, ла је | опонда био У истој позицији према њима! Па | се сад игра понавља, а места су замењена. | Онда надмоћан, а сада већ немоћан, „Охолост | је само предзнак пада“, вели неко у роману | „Погледај лом свој, анђеле“, · | Док је био млад гроф Толстој — рано су | његови ближњи били осетили по ту црту охо| дости у његовоме карактеру. То су били на: | звали „извештаченошћу“, а већ му је тетушка | Тања писала како је његова оригиналност са. || мо претерано самољубље, Већ је у лепим див“ | љинама Кавказа млади гроф узвикивао: „Знам шта је срећа. То је живети за друге.. "Које су те жеље које могу бити задовољене ван спољних задовољстава Које2 Љубав, негира» ње себе самога...“ Већ је 28, јула 191). у Ишцтимном дневнику рапио: „Помози ми, Воже... бар у овим последњим данима, последњим часовима које проводим овде доле на земљи, помози ми да живим само с тобом, и да служим само Теби“... Било' је то скру“ шепо и без охолости, а времена више није било но чин самоубилачки био је почео давно, давно.,. Крајем селтембра вели, како му је тошко у души, а 14, октобра Соњз га моли у инсму: „Омекшај твоје охоло срце, пробули у њему веру у Бога и љубав“.., био је, затим, тај чувени 28. октобар, Кал, није могао да заспи... Била је ту по отворена та књига „Браћа Карамазовн“, оловка на њој, си оно још, стално прочитавано по: еледњих дана: о адекоме огњу, о страдању, 0 охолости ,.. Отићи, само отићи, бунио се стараџ. Кћерка је записала: видела сам _ како пламен буклиње трепери, удаљује се, 1 ишчезава на окуци друма који води у село... Већ далеко, у железничкој станиши Астапово, која поста славна изненада, стараџ диктира 38 свој Дневник: „Бог није у љубави, али ухо“ лико има више љубави, утолико јаче човек манифестује Бога, он више постоји“... Умпирао је, за толико разних белетшкара, онух око њега, блиских му, лекара, слугу, новимара, оставили су залисе о ономе што је, издишући, говорио. Превише је ту лажи, мазања, шминкања, п натегнутих симбола и порука. Као што ми се и чине лажне речи које је последње казао, по сведочењу сина му, " Сергеја» „Истина ,.. волим је... много... Како су...“ Па су ту фразу многи – наметали
[а
| паитЕвиРновинЕ
као догму књижевнога патријарха, као Јеванђеље његово, тврдећи да је и умирао патећи за истином и у знаку љубави за њу. Без обзира да ли је стари Толстој мислио на но туну или на Соњу, тугу своју и грубу свакндашњицу своју, ове су речи извештачене и већ тупе, лажне. Иако, верујем, нису ни изговореме, што се сада не може више утврдити, Јер су, блиски му, толико свега увоштенога, сентименталнога, лажнохуманога, уплели у својим записима о последњим данима великога писца =—— да су тиме, и несвесно, само бла“ тили га, скидајући позлату, Треба то, поново, очистити!
Указује се, међутим, посве новом и дру“ тачијом линија смрти његове, оно бежање ИЗ Јасне Пољане, јер се, ево, ту већ удомаћила опа отворена страница из романа Достојев“ скога, и она сад, без колебања, отвара пут.
Радослав Војводић
Научна конференција о Достојевском
Поред бројних и значајних књижевних ација, ортанизованих ПОВОДОМ стопедесетотодишшњице _ рођења. Фрјодора. Михајловича. Достојевског, у организацији Института за светску књижевност „А. Торки“, одржана је ових дана тродневна. научна конференција, на којој је пред препуном пространом салом а, прочитано 28 извештаја н реферата. У ра-
СТАРОЈ РУСИ
ду конференшије узеди су учешће многи истакнути научници из Москве, Лењинграда, и других совјетских градова, многи страни научници, као и студенти филолотије. 3 ове конференције карактеристичан је не само велики број компаративних триступа стваралаштву великот руског романсијера, не само мериторност излагача и учесника, нето и став према овом ствараоцу, који се знатно разликује од досадашњег односа према њему и ње товом делу. То најбоље, _ можда, зује“ већ сама уводна реч заменика прелдседника савезног комитета за прославу орот јубилеја, дописног члана. Акалемије сесР, Б. Л. Сучкова, „Достојевски је једна од највећих сната духовног развоја човечанства, У његовом стваралаштву одражена су расположења по стремљења, светско-историјског _ значаја, _ постављена су суштинска питања људског постојања". Као битне моменте нрељес личности п стваралаштва Ф,. М, Достојев. скота. Сучков је истакао сузбијање накаралних тумачења, посебно кад је у питању њетово рано стваралаштво, које, ло ње говим речима, представља нову фазу раз-
воја руске литературе, затим еволуцију
његових погледа п идеја о „почвенству",
која се продубљивала до краја његовог.
живота.
Товорећи о односу Достојевског према Шулшкину, ДА. А. Благој је поред осталога, рекао да је аутор „Младића“ код писца „Јевгенија Оњегина“ учио мдасал уметно“ сти и етички идеал. „Стремљење светском братству, рекао је дословно, свечовечносати, тај идеал, то унутарње сунце које је Достојевски нашао у Пушкиновој порези“ ји, било је унутарње сунце и самог Достојевског, сунце које је у тесној вези с хуманистичком тежњом писца; пе само „наћи човека у човеку“, место и више 01 тота = „оживети у човеку лик људски. „Товорећи о теми о којој се у одређеним књижевним круговима и срединама доста цесто говори, о односу између Достојевскор и Толстоја, К. Н, Ломунов је паџао доста раширено становиште које не само раставља него п супротставља ова два ре. лика. уметника писане речи". Марочито активни у томе, по његовим речима, били су буржоаски књижевни радници и фило"софи, чији би се радови на ову тему мо Там подвести под један ошшти наслов „Толстој или Достојевски". Историја је је, међутим, показала, да ова два велика на не само да нису противречили један дротоме него су, напротив, „садејствовади", играјући обојица огромну улогу У „духовном животу сваке нове тенерације.
ложа. |
ма М. пе ТвонаЕ ИСПОД
МОРАЧКИХ _— | ОРАОСЈЕДИНА —
Убћох давно, као Ма маглени, 25 У круг црних греда и сан мртвих | ЊЕ В Бри ештуи, љути парачи неба,
И угледах како прскају стаклени | Сметови свитања, огледала зора,
Испод којих муња срце звјери, вреба. Убох немоћан у моћни круг нпизгоине; Чух шкрипање врата, камене авлије, Из које нико, ни тром бистре: висине, | Вјеран првом сунцу изашао вије. Затворих се у торки вијек маслачка,
У глинено звоно цркве на облаку; Стријелу из ока, од јутарњег зрачка, Извадих двојнику на првом кораку,
2. низ урвинг, о поноре.
жамењарима повија, неба мреко вјечних бора
Моја сјенка Још се љутим еног
Што Високој Јари у прах лију усне; | Кроз мир моје душе, жроз сан мојих чула, О бијела мрено времена на зјени | | · Устављеног Сунца, ево ме у сјени. | |,.. Твоје опне танке, док се небо пјени
3.
Оикољен високом јеком водопада, Могу ли, висино мојих проклетија, Излазиште наћи испод торопада,
и ући; са даном, у мир громопија2
Са рубином крви на рањеном длану, Мокар од росе што птици крила, влажи, Освјетлити пут излаза, док плану
Горе, можемо ли, о јутро на. стражиг
Могу ли, док свјетла ноћи пију крши, Сачекати јутро Великог Уснућа, Прије но тито вјетар путе сна распрши Изаћи из тмуше и модрог беспућа,
Златни плоде тшаине, вјеран обали! — Наћи у присоју вијек оскоруше, -. Док орлосјединама тпште кристали. Буђења нашег у виду вјетромушег .)-
ПОТСКИ ВРХ
Ту. чело мог оца своју вјечност пали... 'Итрамење мпгло као чалму беже; о сау Ту жуборе сњежних сметова. кристали“; ; И арао сури своје младе лежес, ' 5 Стијено оштра! ишкнула до одлека За прстеном муње. птици око врата, Ко пламен свијеће из кртог чирака: Сливеног од праха сагорелог јата. Наше поријекла урну од камена, Ту Сунце чува, о вјечна пјено сјаја! И кшини, вјетрови са сивог тјемена Перу мрхе пјеге високог очаја:
Траг просутих срца звијери и птица, Лишај и отиске руку густих тмина.
ЗЕБАЛАЦ,
Сури неботиче скамењене јаве,
Јеси ли ушће муња ил тјемена кост Пресвислог пастира -од опојне траве, | Или си преко заспалих ријека мост =: | По. ком мосте жедне моје заре плаве“ · _ | Отвараш' се, видим, пи 'ослобаћаш слат. Морачког врела, свој врисак из утробе!. Отварам се и ја, чуј, твота врела кап Пада ма на чело — уочи сеобе А За бијелим слапозима твоје душе; Озарен бљештавим прскањем видика, „Гле, обалама, гдје биље мре од суше, Прате ме згрчени облици твог лика.
1 Исто тако, речено је на конференцији, | потребно је кориговати став о односима — | Достојевскога и Горкота. До сада се мине то више пажње посвећивало ономе што је Торки негирао кол Достојевског него ономе што је, код њега признавао, рекао је професор А, С. Мјасников, Достојевски | није био туђ не само Горкоме, него ни читавој његовој генерацији, закључила је Е. В. Старикова. „Карактеристике 'умет. ничког света аутора „Браће Карамазових" подвукла је она, као, што су хуманистичКо саосећање с човеком који пати страсна жеља да му се помогне, високи идеал. чистоте и некорпстољубља морални но“ | | тетички .максимализам, патос изучавања — | руског народног карактера, неустраши.. | вост психолошке амадизе самоосећања пе |; миженог човека, коначно, реализам: више. | | та типа, који је омогућио да се уметнич| ким ликовима оваплоте сувремене иде Лошке противречности, стваралачки су прихватили писци те тенерације као штосу. К. Феђин, Д. Фурманог, А. Малишкин, А. | Толстој, Ј. Олеша, А. Леомов", каже сеу || чланку В Њедзвецког, Над 74 Теми „Достојевски и наше време" ткж | | већена су на конференцији четири реферата: „Хостојевски и путеви човечанства: у будућност", „Етзистенцијалистичка ин“ терпретација погледа на свет и ствара ' лаштва Достојевског", „Основни џравџи савремене амесичке науке о Достојевском" и: „Пооблематика нових радова. совјетских књижевних радника о Досто. јевском". (С. Б). |. аи