Književne novine
_ ХВИЖЕВВЕНОВиНЕ
ПОРТРЕТ
ХУМОРНО СЛОВО __ ДУШАНА РАДОВИЋА _
ЈУ · НОВИЈОЈ српској поезији за децу Душан "Радовић је својим начином певања, непрескидним новаторством и трагањем, а највиле специфичним — што значи природним, неизвештаченим — ставом према деци, вероватно најмање класичан. Једна струја дечје поезије назива се често радовићевском, што би могао бити значајан показатељ њене популарности, као и утицаја на савременике. Али шта је у дечјој поезији
радовићевског... Да ли „Плави зец", или.
» 3
„Тарам", једноставна и духовита „Поука" или компликованија структура песама из циклуса, „На слово на слово"2 То могу 62 ти и кратке поетске прозе, условно тек назване дечјим причама („Причам ти при“ чу"), а с исто толико разлога и „Капетан он Пипафокс" или „Вукова азбука". !
друго, не мање значајно питање: ако „је место Душана Радовића у српској дечјој поезији већ на неки начин одређено, какво је његово место-у свеколикој послератној српској лирици2 Проблем би се једноставно разрешио сам од себе ако бисмо прихватили конвенционално мишљење да се дечја песма, својом структуром, битно разликује од чисте лирике, да је заједничка мерила за обе врсте песништва тешко наћи. Питање ипак није тако једноставно, чак и ако прихватимо такво мишљење, јер критичари и евентуални противници (литерарни, разуме се) Радовићу највише замерају то што су његове песме више намењене одраслима него деци. И коначно —_-какав је однос Радовићеве поезије за. е ема клисици на том подручју, преа тискима Змаја, Александра. Вуча, Де. санке Максимовић 1
Као и обично, усмена фама надјачала је критичарску реч, а то значи да је поезија Душана Радовића прихваћена мал те не као самоникла, или се пак посматра. једнострано, као наставак надреалистичког песништва за децу (Вучо), обогаћена новијом терминологијом и прилагођена схватањима и потребама данашњег, савременог детета. У поетској пракси тај једнострани одговор дао је већ негативне последице: низ следбеника и епигона инспирисао се појединим елементима Радовићевих песа"ма, доводећи на тај начин читав један вид дечје поезије, маштовите, склоне фантастици и парадоксу, до својеврсног, апсурда. Ревносним следбеницима (таква је обично „судбина епигона) промакла је елементарна. чињеница да је Радовићево стваралаштво недељиво, да управо привидна разноврсност и, као дијалектичка противтежа, сна" "жна унутрашња повезаност свих облика. певања за децу у којима се песник огледао и јесте то чиме се он издвојио из хора и дао соло партију.
је поезије код Срба: као незаобилазан поччетак стоји Змај, с двојношћу свог песни-чког дела, с једне стране. сав У благим тоновима, у меком колориту, повремено пострани склон игри Ре
учан, а на другој чима, парадоксу, фантастичним обртима.
У међуратном периоду јављају се две струје, обе проистекле из Змајевог. песништва: Десанка Максимовић и Александар Вучо најбоље репрезентују та два начина певања. И тако (поједностављено речено) долакоји спаја оба вида Змаја остварује син-
дечје поезије и попут Ј тезу, Као што Змај у педагошкој интер-
претацији губи много од своје свежине и ' савремености, тако и разбарушени, окрену“ ти'искључиво фантастици, парадоксом пре“ трпани Радовић — какав је у стиховима · својих следбеника — представља само сиаџету једне свестране песничке личности. у Радовићевим песмама хумор се прете лиће с диризмом. Склон иронији и парадоксу, пародирајући при томе џустаљена схватања и општеприхваћене (поучне) ис тине, Радовић појединим песмама покуша» "ва да оствари свој револуционарни, пре кретнички антисвет. Изазов за такав по· ступак могао је наћи у самим речима, излизаним, похабаним, избледелим. низу тако насталих песама стваралачки проблем ' значио је откривање нових значења и колоквијалном речнику и остваривање непо-
зимо до Радовића,
· знатих дексичких спрега. Разбијајући ко.
"доквијални, прежвакани идиом Радовић је "успео да изгради гпов, спонтан песнички језик који деца (а и одрасли) прихватају. Њега мами поигравање речима, па се на. довезује на бројдлице и разбрајалице, задржавајући ипак извесну рационалну над "моћност над замамним, али празним звуком („Тарам“). Даљи корак представља разбијање устаљених етичких норми, кон" фекцијских симплификација и габлонизираних правила понашања каквим се деца оптерећују од најранијег детињства. Илустративна је за то „Тужна песма". Радовић доводи у питање добро и зло, као МОНОЛИ· тне, недељиве појмове; из његових стихова · деца сазнају да свет по свој прилици није ни много добар ни много зао, али да је толико компликован да не може стати У једну песму. Туга и смех, радост и бол не| прекидно се смењују, а песник наглашава да је реч само о причи, игри, привиду, да све не мора да буде тако, може и друкчије, али како2 — привлачећи на тај начин | и свог младог, поштованог сабеседника да уђе у игру.
Занимљива је Радовићева склоност према пародији и персифлажи. У циклусу „На слово на слово" наилазимо на песме које се никако не би могле уклопити У мерила дечјег песништва, које су дечје једино што су везане за дечју визију света, магичну тачку одакле извире и где увире читава дечја поезија. У стиховима
... Погледајте, моја рука прети да прекрати младости вам чар!
... У животу није тешко мрети, ал живети — већ је тежа ствар!
-Вратимо се за тренутак традицији деч. |
. проглашавали погледи
препознајемо Мајаковског (његов песнички одговор на Јесењинову опроштајну песму). Радовић ту везу не крије, јер није реч о угледању, него о варијацијама на познату песничку тему. Цитирана песма
сложеним стваралачким поступком пока-,
зује једног мање познатог -Радовића, више везаног за традицију, за песничку шкоау (којом мајсторски влада), него ли за
„тренутни песнички хири надреалистичку
играрију. А и у тој песми долазе до изражаја надреалистичке слике, но структурисане на нов начин, у. разноврснијој и свестранијој оркестрацији. У истој песми Радовић се ненаметљиво поиграо и с десетерцем, с ритмом народне песме, кроз персифлажу антологијских стихова:
...Спустило се предвечерје тавно, сан ме вара, час неће — час хоће.
Сан ме вара на дрвеној. трани, тражи цвеће, а на мене слеће. Успавај ме, ноћи, ко ти брани, прашума се успавати неће.
~“ Радовићевој поезији може се открити блискост и са Змајем, али не пресликавање познатих слика или мотива, чак ни варијације на Змајеве теме, већ паралелизам у поступку, у песничкој игри, у ставу према детету и песми намењеној том детету, једном речју у иманентној поетици двојице песника (Змајева „Мала. песма", Радовићева „Поука"). '
Ту је и лирски Радовић, помало необичан љубитељима и поклоницима песама као што су „Плави зец", „Лав' или „На. слово на слово". Али-и ту (обратимо пажњу на завршне стихове песме „Звезде") опет насаућујемо игру. Песник у игру укључује и топлија, лирска, конкретно родитељска осећања; прихвата и известан сентиментализам, с мером. Својом мером, наравно:
Кад нека зведа непажљива.
заспи у топлој ноћи лета, златари је украду и од ње праве за децу сјајна златна дугмета.
Звезде на небу треба да стоје и нико не сме да их скине! Ал кад се од њих дугмета скроје што деци тако лепо стоје — и онда су фине, и онда су фине... („Звезде")
Ову песму, у нешто друкчијем ритму, могло би потписати више песника изразито друкчије песничке оријентације. Она се ипак уклапа у Радовићев песнички“ свет,
показујући“ његову ширину“ # разноли-
кост. ; : => Место Душана Радовића у српској поезији за децу, захваљујући напорима некодиких млађих критичара, углавном је већ познато. Радовић је у првом реду послератне дечје поезије, једини можда који се читавим песничким опусом издваја изнад стандарда. У историјској перспективи ње-
МАЛИ ЕСЕЈ
АХУШКО РАДОВИЋ
гово место је такође веома високо, прекретничко, писнирско и визионарско. Међутим теже је питање колико је Радовић везан за струје и токове српске лирике. Неки показатељи не могу измаћи пажљивијем читаоцу: преокрет који је Радовић извршио у српској дечјој поезији временски, хронолошки се поклапа с преокретом који су на подручју српске лирике изврашшили Васко Попа и Миодраг Павловић. Могле би се уочити још неке сличности између Радовића и ове двојице песника: критичко преиспитавање традиције, склоност ка иронији, парадоксу, игри речима, персифлажи и пародирању, извесна инспирација надреалистичким песничким на» слеђем, песничко новаторство уз пуно поштовање традиционалних песничких токова. Својом комплексном структуром Радовићеве песме би се могле уклопити у главну струју новије српске лирике, и чини се да антологичари (лирике) неоправдано заобилазе његове стихове.
Хуморно слово Душана Радовића превазилази границе лирског и дечјег песништва. Радовићева песничка имагинација, исто тако, издржала је пробу различитих комуникативних медија, прилатођавајући се телевизији, радију, позоришту, луткарској сцени, али остајући увек везана за једну визију света'прожету неисцрпном маштом, симслом за“ обликовање) језичке тензије блиске дечјој, у поетске слике блиске читаоцима свих узраста. Посматрано у целини Радовићево' песничко дело је најмање радовићевско у савременој српској поезији за децу. Намерно или не, песник је ту част препустио другима.
Мван Шоп
_ Срећа и морал
Владислав Татаркијевич
сви СЕ У ТОМ ПОГЛЕДУ мање или више слажу да су срсћа и морална вредност велике животне вредности, да је сећенв рагђиз срећан живот сигурно боји од несрећног, а моралан: бољи од неморалног. Међутим погаеди на узајамни
„однос тих двеју вредности су крајње ди-
вергентни.
Млоредимо главне од тих погледа означавајући морал, моралну вредност, као М, а срећу као С.
1С и М су исто. То је поглед стоика, који „се често враћао у ново време. Бивао је схватан на тројак начин: а) изрази Си имају исто значење; 6) изрази С ин М имају различито значење, али означавају исту вредност; 8) С и М су разне вредности, али иступају увек заједпо, нема и не може бити без М, нити М без С. Управо у овој трећој верзији поглед о истоветности Сим појављивао се најчешће и давао је релативно највише аргумената.
2, С је симптом М, Тај поглед зближује срећу и морал, видећи у моралу основну вредност. |
3. С зависи од М. Такав поглед може да буде и био је схватан многострано. а) М је неопходан услов за С, пако није довољан услов; 6) М је за С довољан услов, иако није неопходан усЛов, в) М је неопходан и довољан услов за С. , . 4. Не-С зависи од не-М. То ђ негативна верзија претходног погледа. ту су могуће тра варијанте.
5. С је награда за М. Тај поглед, несумњиво другачији од претходно наведених, јесте поглед хришћанске вере и филозофије на однос среће и морала.
6. М зависи од С. Другим речима, само срећни могу да поступају добро. Тај поглел признаје зависност између среће и морала; али супротну од оне коју су 2-5, Његов је артуменат да несрећа, помрачује ум, унакажује карактер. То је поглед који се
проглашава знатно ређе, али који има |
својих присталица, у последње време Макса Шелера. '
7. Постоји разилажење изме ЂБу С и М. То разилажење може да буде и бивало је схватано двојако: а) пскључује С; 6) М додуше не искључује С, али је отежава, за морал треба платити личном срећом. Тај поглед може да иступа у другој формулацији: М доприноси не-С, или пак: не-М доприно си С. Таквом погледу нису склони етичари и моралисти, међутим он се јавља код опсерватора живота попут Лпрошфукоа.
8. С је независноод М а је независно од С. Сигурно многи ламци баш на. тај начин замишљају однос између среће и морала.
9. С је циљ М. То је поглед еудемониста, он приближава срећу и морал видећи основну вредност у срећи. То је поглед који — слично као и сви напред наведени — изгледа као да је уопштавање лишено довољне оспове. Та уопштавања или прекомерно приближавају Си М, или их зближавају недовољно. Међутим довољно образложење, ослоњено на психоАошке и друштвене услове нашег живота, чинџ се да има други поглед;
10. М је један од чинилаца С.
Између сложенијих односа међу срећом и моралом који су били разматрани у моралној филозофији, барем два заслужују да буду споменути: то је обавеза среће и право. на срећу.
1. М третира С као обавезу. Срећа је морална обавеза, и то не само срећа других људи, него и сопствена.
12. Једино даје право на С.
Ова листа односа између С и М је упрошћена: потпунија листа морала би да одваја С сопствено и других људи, а такође би морала да разликује разне видове и нивое среће“.
#) Реферат одржан на Десетом међународном фиАозофском конгресу у Амстердаму, а на пољском језику објављен крајем прошле године У Татаркијевичевој књизи „Пут ка филозофији“.
Превес Петар Вујичић
еф љиљани ата аи = ~ аи њн де ренту и растера «
Драгиша Драшковић
На дну лаика
На дну лика нестали летачи уваљани у воштано доба
Траг покрова из живе пустиње Заснежених пре првих сеоба
Говори им 'незнани у крику Блиски створу што ван душе спава. Муклом клицом што их не открива Бледи језик камених мећава
Мртвиком у сени невиђени
За дробом им не сустижу клети Без сна несна
Са дна лика неће полетети
ПРВА ЗИМА
1
Има ли времена
Последњи стижу иза нас
Прве нисмо чули
Хоће ли проћи
Стаменом белином до правог правис Наша је душа молитвена
Наша је глава последња.
Пре нас нису
Иза нико
Сада је ово хладна звер што броји Правац откуцава
Сада је ово гомила
У једном
Што не стаје
Има ли времена Да се претраже Ма где записани Један за другим Другови из машина
(Звер пева о неписаном) Звер пева о засмрћеним
да се дозову
Књиге невиђене Пронаћене Жиле злокуцаве
п
Жена као смрт на прозору Над мојом кућом пева Леденој уходи баци главу
У сусрет носе браћу без шињела Из ровова одбегли Леденој слути ништа недај
Ископај се и крени Довикују не знајући ко сам Не кажи зиму рођења.
Велика кола за ноћ поломљена Од несталих свежњеви Поједени у земљама пуцњеви
ш
Ништа те више у овој кући неће Кровишта засута — на димњаку крици Живе речи сводом беле
Док нестају
Глад у трагу заноћила.
Неће стићи да преспава
Са ћувика не виде се
Нерођени никад више
Засејаће попонцима
Грдне њиве
Нестајаће без разума јер нас нема
Окућница нечувана у глави ти озидана Окопнелим снегом ко ће
У скровитоо
Твоје теме
ТУ
Стигао
Ненадан у пределу
Што за неразумног враћа Препун ниских тресетишта. Неутешан после пута
Нема та међу местима Дугих падавина
Сам
Неслућен.
Одговара самом себи без судије Сриче тужбе
Против тавних
М
Шта говоре иза. мене О времену Новом бићу што не сања
Неке речи
Да л ће опет
Да се кажу да се створе Сви што гтмижу
Расту благо испод браде У злотворе
ПИШЕМ СУСНЕЖИЦОМ
Пишем суснежицом чеон ми те слепа
Далеко ће глас у неповрату
Од слогова оспе закриљене звери
Пишем не издајем главу дајем јату
Што над белом собом зазорило глади
Веће од година губније од казне:
Да сам од згаснулих прави део смради
Да сам од смрдљивих смрад с гозбене вазне
Пределе у цику У сновитом крику
Донеће са псећом главом прва зима
Писмо које носим чеоно гнојиво
Зловићенот лика и'то над звездом клима
Док у крају ломна гомила се свија
Пишем суснежицом од вратнога чепа
Леденог не нестаје створа
Пре но ти се јавим постајемо степа