Književne novine
КРИТИКА |
Песник _ на критичкој пракен
Иван В. Лалић: „КРИТИКА И ДЕЛО“; „Нолит“, Београд, 1971.
БИЛО БИ понешто претерано тврдити да су послератном процесу сазревања критике као књижевног рода битно допринели баш песници-критичари, али је сасвим извесно да се учествовање неких међу њима у том процесу не може занемарити, Од Душана Матића и Оскара Давича, преко Миодрага Павловића, до Јована Христића п Бранка Миљковића, да споменемо само неке, доста значајних књижевноинсторијсеких и теоријских текстова о послератпој српској књижевности написали су уљраво песпици-критичари. Штавише, неки од тих текстова одиграли су у времену у коме су се појавили врло важну ако не п пресудну улогу, неки су врло значајни за разумевање послератне српске књижевности, а поједини од тих песника-критичара су чак успели да једним од метода остваоре критичку концепцију нашег песништва спроведену и на традицију и на савремепост, што је (у нашој критици уопште) мало ком професионалном критичару пошло за руком. Том низу данас се придружује још један значајан савремени песЕХ— Иван В. Лалић. На који начина :“ „Акб су се песници-критичари које смо споменући ипсказивали претежно теоријски (а у теоријске бројимо п неке њихове изразито програмске текстове), ако у њиховим критичким текстовима откривамо и њихово сопствено песничко пскуство — Иван В. Лалић, саопштавајући свој веома експлицитан концепт књижевне критике, исказује се превасходно као критичар-практичар који у критику углавном пе уводи сопствену песничку личност. Њетова књига „Критика и дело", компонована. из три поглавља (прво чине критике о делима прозних писаца, друго — критике о песничким књигама и треће — текстови о делима из области критике у ширем смислу) којима претходи уводни, теоријски есеј по коме је књига добила наслов, представља управо еклатантан пример такозване практичне критике, Реч је о кричппи над делом и о делу. О критици која, ~ овом случају, остварује веома лепу сагласност онога што се од критике тражи и онога што се њоме постиже.
У свом уводном есеју „Критика по дело" — а разговор о њему је истовремено раз; товор о прпроди Лалићеве критике — Ламић даје доста опсежан приказ данашње ситуације крптике и нарочито се задржава па њеним граничним позицијама: у случајевима где се критика редукује на себе саму и у строто дисциплинарним мегодима исцрпљује запостављајући шири контекст којим једно књижевно дело дејствује п слојевиту реалност коју остварује и у случајевима где се своди на пуко лоцирање писуу. Његов модел критике а Лалић судчен са њеном виталношћу верује у потребу за критиком — био би, сведен на једну поједностављујућу формулацију, отприлике овај: критика је не. опходна као релеј (посредник) између дела и читаоца, а да би била успешан релеј потребно је да буде ииформација о делу, а да би била успешна информација критичар мора дело стручно и, дакако, пителигентно да интерпретира. Иако функиију релеја, у њеној основи, прихватам, ја ту функцију видим на нешто ширем пољу деловања. Рекао бих да је то — изузимајући текстове о неким модерним песницима и критичарима у којима се види да су писани по духовној сродности пи њоме подстакнути — једино место па коме Ламић говори са сопственог, песничког становишта: јасно је, наиме, да је то став песника (0 коме се пишу критике и који пма јасну представу о томе како би жеуео да се пишу) а не критичара.
Плашим се, осим тога, да се Лалић, олбацујући пуко доцирање писцу а наглашавајући неопходност „компаративног вредповања" (и не само таквог), приближио клизавој зони која се са коптрадикцијом дотиче. Јер вредновање, па макар и „компаративно", у основи је оцена, а оцена
| ~
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ
„човек, критика прихвата чисто ·
је вредновање од стране онога „који. то боље зна", а то, опет, није ништа друго до „надређивање" делу које Лалић недвосмислено одбацује. И, најзад, говорећи о оптималним могућностима информације (да дело постави У координате времена и простора, да одреди његову особеност и специфичност, осветли исказ, интерпретира саопштење, да расправља о конституентама дела, да се служи компарацијом, да укаже на вредности у делу и на природу и интензитет тих вредности, да дело отвори читаоцу, итд.) Лалић у извесном смислу доводи У сумњу своје мишљење да је „функција критичара (...) да читаоца доведе до текста, до дела, и препусти га онда себи и 'бескрајној самоћи' дела..." Ако је већ критичар учинио све оно што Лалић мисли да је његов задатак, он читаоца није довео до дела, већ му је отворио дело, увео га је у њ. А тада је од „бескрајне самоће" дела мала вајда, јер критичар је уместо читаоца прочитао дело. И, учинио је то, сва је прилика, знатно боље...
Ово, дабоме, нису толико примедбе па неке ставове у Лалићевом уводном есеју (а тај есеј, уосталом, и не чини књигу о којој је реч) колико аргументи у прилог уверењу да је, ето, и овај песник, један од најбољих које данас имамо, пе одолевши привлачној моћи критике, п сам потврдио перманентност дилема с којима је сваки коитичар суочен, А њих је, мислим, Ален Тејт у својих десет теза ( у есеју „Да ди је књижевна критика могућна") најбоље формулисао. Десета и, рекао бих, у кругу ових дилема незаобилазна Тејтова теза гласи: „Књижевна критика као Кра: љевство Бога на земљи непрекидно је потребна, а у правој природи своје средине између имагинације и философије, непрекидно немогућна. Као и човек, књижевна критика није ништа сама за себе; као им искуство или уздиже рационалност по цену оставке на своју дуалну природу. У природи: је човека и критике да заузимају неиздржљив положај. Као и човеков, неиздржљив положај критике има сопствену предност. То је вероватно једини положај који ће увек имати".
Лалићева критика, рекли смо, припада оном типу критике који расправља над делом и о делу. То, нешто шире, значи да она књижевно дело третира као самосвојшу, особену по слојевиту реалност настојећи да уметничку одрживост те реалности потврди п докаже унутар условности које само дело конститушше,. Читалац ће, евенсуално, из извесних пасажа Лалићевих критика моћи да дође до неких ширих и општијих закључака: 0 „времену и простору" у којима је дело створено и о не ким токовима у које се укључује пли се из њих издваја, о проблемима с којима. се паша послератна књижевност суочава, [0] идејама које се у њој развијају, преплићу са друтима или рађају па пестају, о извесним трансформацијама те књижевности) ита. Треба имати на уму да Лалић шипе о савременим по рангу и по природи вредности различитим делима (или о делима важним за разумевање савремене књижевности), али скоро увек о делима која су на неки начин атрактивна. Ако не ес тетски онда свакако књижевноисторијски, ако не тако онда вероватно теоријски, а ако никако друкчије онда као маркантни промашаји. У сваком случају, говори се о књигама које су за разумевање данашње књижевности веома важне. Могло би се чак рећи да је Лалић и бирао књиге које су му омогућавале да оно што о да нашњој књижевности мисли искаже поводом појављивања тих књига... Али, не треба имати дилема, као збир изванредпо драгоцених, зналачки и мудро“ форму апсаних информација о самоме делу ње гове критике ће читаоцу бити неупоредиво корисније.
Лалићевом се критичком поступку, као уосталом и сваком другом, можда и може понешто у недостатак уписати (чини ми се ла је једини озбиљнији, са становишта његовог концепта критике бар, тај што Халић ипак, у критици поезије нарочито, пише за једног идеалног читаоца: он је, при свему, посредник између једног доброг писца и једног изванредног читаоца код кога се хотште не. поставља питање хоће лп оно што критичар о природи песничког језика по идеја у модерној поезији говори моћи да доведе у везу са оним што у делу чита). Поузданост његове ингерпретације, међутим, не може доћи у сумњу, Он пише из самог дела, он дело изванредно разуме и одиста — осветљава. га из различитих ракурса. Пошто то није сритика која рангира дела, пли бар то не чтни експлицитно — рекло би се чак да Лалић делима различите вредности прилаза са подједнаком љубављу и са пријемчивошћу и спремношћу да се и најделикатније, вредности установе — са његовим интерпретацијама је готово немогућно не сложити се. Пише их очевидно онај који је ухватио таласну дужину на којој дело
критике као.
"професионалних критичара
трет Славка Јаневског
'њу динамику портретисане фигуре.
ИВАН В. ЛАЛИЋ
МИОДРАГ ДРУГОВАЦ
емитује своје вредности, онај који одлично познаје његовог писца и литературу У којој тај писац ствара, и ову данашњу и ону која јој претходи и многе друге поред ње. Критичар, укратко, чијој обавештености нема приговора (а таква обавештеност није нешто што се код већине тзв. е подразумева) и који се њоме веома функционално користи. Кад, дакле, кажемо да је Лалићевом књитом продужена и још једном актив-
"ношћу духа проширена она струја после-
ратне критике коју чине песници-критичари сасвим сигурно нећемо погрешити. А још ћемо мање погрешити кад кажемо да је том књигом изванредних интерпретација наша текућа критичка пракса добила несумњив допринос и да се њоме тај критички метод чак показао у свом несвакидашњем богатству. Ако, најзад, она значи и промену издавачке политике пре ма елементарној форми критичке литературе — имамо довољно разлога да је свесрано подржимо и поздравимо.
Богдан А. Поповић
Стваралац у светлости _ творевине
ди Миодраг Аруговац: ска
_ „КНИГА. ЗА ЈАНЕВСКИ“; ..... Македонска книга, Скопје, 1971.
КАО ШТО Хамлет представља Шекспировог Хероја, тако би сам Шекспир био херој истраживача литературе, У том смислу, Славко Јаневски. је јунак Миодрага Друтовца који је о њему писао и на српско. хрватском језику, у својим огледима. о „Каинавелаји" и „Јеванђељу по Лукавом Пеји" (М. Друговац: „Рјортарћа Ииегата", Крушевац 1970. године). Он је предмет но“ ве Друговчеве књиге, која је обликована као нека врста књижевног портрета. Но, сликајући водећег македонског писца, овај критичар преокреће и проширује уобичајени поступак портретисања.
Да би приказали одређеног ствараоца, зџтори монографија обично настоје да га објасне одговарајућом средином иклимом, па се у том настојању служе социо“ лотијом, историјом и психологијом; · при том, у најбољем саџчају, они успевају да приказани лик обухвате споља, али не да проникну у. његову интимну креативну личност коју изражава и потврђује његово дело. Друговац није напустио такав поступак: ок је старт Јаневског уоквирио одго. варајућим историјским периодом, односно раздобљем _ „једног великог покољења", додајући да ово раздобље 1945-1950. у македонској књижевности није било мото као у српској. Али, он је тај поступак допунио обрнутим приступом који омогућује да се један стваралап разуме у светхости његовог дела.
То дело, међутим, није релевантна чи“ њеница, ако не отеловљује“ одређену вредност: истину, лепоту, човечност, и томе слично. Уколико не вреди, оно и не постоји као уметност. Отуда, док стандарАНИ „портретист" припада типу књижевног историчара, Друговац је превасходно
„критичар, запнтересован за вредности
књижевног остварења. У том својству, он држи да је „свака озбиљнија анализа" подложна, императиву „да се не наруши интегритет дела (опуса)“. По њему, овом тмперативу би удовољавао „један интегрглан прилаз делу".
Са своје стране, такав прилаз „не зауставља се на самој творевини, него захвата цео процес стварања, управо „све тачке једне даровите стваралачке ево дуције". Означени захват је раван прелазу са критичког тумачења и вредновања на теоријско поимање, које је. Друговцу омотућило да поетику Славка Јаневскога схвати и резимира овако: „Теоријска позиција те поетике је интегрално — реалгстичка"“. Пошто је Друговчев „интегрални прилаз" спрегнуо разне третмане: историј“ ски, критички и теоријски, то је овај порУ презентован као есеј, будући да есејистику. дефинише баш та гипка, стваралачка спрега о којој јереч. |, |
Есејист је покушао да досегне унутар> Ова динамика драматизује уметничко писање Славка Јаневскога, који описује људску драму, и то не само међуљудску борбу, рецимо братоубилачку трагику, опевану у
алат ар плина
„ тодолошку
|
књизи „Каинавелија", већ у првом релу човекову интимну двојност, такозвану аутомахију, каква тиња у противреч ном лику Ханса Милера, нацистичког официра и песника уједно. Македонског писца заокупљају противречне могућности што се унутар човечјег бића боре за своју рсализацију. Приказивање таквих могућности паводило је писпа да мспроба разне, чак и опречне мегућности самога приказивања, на пример — да „контрастира неколико. мотива у ткиву своје песме". Управо то експериментално испробавање упућивало је Друговчевог јунака на изражајну и ме. свестраност, која је нужно подразумевала дијалектичке противречно сти међу разнам странама његове твореви не, па и међу мпогим могућностима његовог стваралачког бића. Због тога, проничу. ћи у иманентну драматику пишчевог оства ралаштва, аутор „Книге о Јаневском" нијг се ограничио на остварења свога јунака, него је сондирао и његове контрадикторне могућности, као што су „огромне могућности његовог стиха, његове 'погзије".
Разуме се, сондиране 'потенције 'оствариване су у творевини Јаневског, у тој де лотворној речи коју је осмислила. извесни критичка, драмалична визија човека, Када тумачи ову визију, Друговац нам дозвољава да претпоставимо њену сличисат са егзистенцијалистичким моделом. Јер, оно је формулише овако: „Човек је по своме бин ћу недефиниса:". Дакле, човек би био «> зистенција без спредељеног смисла ни с штане, Касније, међутим, Друговац ће уз врдити да „романескни проседо Јаневско! не запоставља есенцију
Не претресајући наведено Друговчећо тумачење овде бисмо приметили да оно, означава исту есенцију као садржај уметничке речи Јаневског, а ту реч — као мо мент животног чина којим се људска <! зистенција очовечије. Према изложеном тумачењу, вјерују Јаџевскога дадо бн ' „се изразити Сартровом мак известан посебан момент" стаквога вјерују, Другов да „тајну сваке нредно њује управо та есенцијална, творачка, ослободилачка делатност човекова, Оци је уверен да пас изучавање ове делатности „мера одвести ма прави пут детерминисања. вредности уопште, значи свих врех пости" (подвукао М. Д.. У његовим очи:
ма, исту акцију симболизовао би „Хедестов чекић", у ствари — онај чинилац што омогућује да се „од Олимпа пишчеве има тинације пронађе пут — ка делу".
Да би пронашао 'п отворио трезор врсл ности у многоллком делу Јаневског, наш критичар се користио својим „интеграл ним пралазом" који: не значи ништа друго до дијалектичко, целисходио садејство -раз' мовресних оруђа ипоступака. Ако тако сме да: се каже, ово садејство било би нека вр-' ста полископије која је истраживача оспособила да сагледа карактеристичау полиграфију Славка Јаневског, те да сачи ни обухватан портрет разматраног пшена. Али, портретишући тога многостраног и динамичног ствараоца, Друговац није свој „модел“ третирао као пуки објект исто ријско — критичког приказа. Ом је „мод: ау" пружис прилику да се у портрету 1» јави као субјект који исто тако дијало тизује са својим | портретистом, јунацима сопствечих дела, а посебно с ак“ терчма својих романа. 71
Ови су јунаци — можда — "одиграли
одлучујућу улогу у односу између Јанењ-
ског и Друговца, тачније — у покушају
овог последњег да докучи интимну сушти- ,.
ну оног првог и његовфр опуса. Берђ Лу кач је сматрао да је та суштина недосту пна књижевности: стога је ону начелу одбацивао романсирану биографију; нијесдан романсијер није кадар да захвати спе“ цафично биће Гетеове биографије и творгвине; јер, кад би био кадар, он би постао други Гете, што је очито немогуће, Па ппак, чини се.да некакву шансу.за преодолева-: ње оцртане тешкоће пуде књижеви:
ликови које је писац креирао, и у који“.
ма је скипирао властити аутопортрет, односно чеки његов профил. Опазивши да се Славко Јаневски унеколико пдентифи: кује са појединим својим јунацима, Дру товац је уочио и прахватно шансу која је
овде у питању. На тај начин, посматрајући |
челног македонског писца у светлости ње
гове творевине, па и у лику многих его.
вихимагинарних- јунака, Аруговац је успео · да створи жив есејистички портрет Славка“ Јаневског.
Портрет, међутим, није само екепаштие тан одраз насликаног модела", већ нод скретан израз портретисте, Слелствено, „Књига. о Јаневском" била би својеврстан) аутопортрет Миодрага Аруговца као критичара и есејиста. Тај'аутопортрет и! портрет Јаневског изгледају полударни М извесним битним цртама, а на првом ме“ сту — у концепту уметничке ни људске вредности, Као и јунак његове кните, тако и Друговац мисли да ова вредност лежи у | чину човековог самоодребења и самастра“ рања: „Судбина личности (хероја) налазп ' се у њеним сопственим рукама". пи
| Радојица Таутовић
1 Ратно ЈЕ Уни повакључујо 38 "и побељода “7
као носа “~
Е: