Književne novine
| ПРОТИВ ИТУНДА
СТАВОВИ
ТАОБОМ
ПРЕМА ЗАКОНУ, популарно наззваном Закон против шунда, који је, (недавно, разматран у релублици Србији и који је, трема једној верзији, требало да ступи на снагу почетком прош„мог месеца, само наиван човек може да поверује да ће наступити црни дачи за забавну штамиу и порнографију, једном речи: за шунА у нашој „насушној" изаавачкој делатности. Овај закон је неко време представљао „лиле. тејУ дневне и остале (озбиљне!) шитампе. Одмах је напшао на о1пор код људи, који су га разматрали, коментарисали и уопште освртали се на њетову сврсисхолмост. Очеитледна је његова неосмишљеност у погледу теритофијалне ограничености, разбијања јединственог тржишта, које нам је према неким ауторитативним изјавама, пмонако компактно само када се посматра са становишта правне регулативе. Неинзбе жне су, већ традиционалне, „руПе" м код овог закона, тако да је душу дао за могућности изигравања. М свему, делимично решење, као пнопирски потез, који је уследио после деценије ћутања п слегања раменима пред чињеницом постојања шунда, може гешто да значи, Узнемирно је духове, на пример. Али да донесе ред п мир у овој области изгледа не може. Очигледно, закон о коме је реч, смишљен је у афекту, због чега се није могло ли очекивати да погоди проблем у суштину. _ Јер, поред _ осталог, средства за борбу против зла нешег доба — шунда — морају квадитетно да се промене или да обећавају промену на дугорочнијим стазама и ботазама. М први мах пада на памет садашње, слање у просвети, њене материјалне могућности, опремљеност траг ских и сеоских библиотека и књижица, што су све озбиљне теме захтева. У питању су, заправо, д“торочне материјалне и духовне инвестиције. Спремно верујемо да монотона, увек писта, опредељена за такозвану проверену, стандардну вредност (нпр. школска лектира) веома широкогрудо регрутује одане потрошаче 3> бавне штампане речи чи слика.
Завршимо са законом о шун-
„ДУ: Мисал се да он може да про-
мени стање ствари опорезивањем, што се у крајњој линији своди на. глобу.
Склона да олако пиподашавамо традицију пи да губимо критеријуме о стварној вредности веома смо дубоко загазили у воде штумнда. Овде се мисли на најшире слојеве потрошача духовних потрепштина, па велики број ге нерација које су стасале ми угдавном доживеле своје културно формирање. Због тога је изузетно важно разматрање стања код најмлађих генерација. Да ивер не пада далеко од кладе, потврђује се пи овде. И за њих, годинама, повећавају се количине и начинн искутења. Није потребно бити особито естетски искључив да би се закључило: буја штампано подземље, неукус, шаренило и арене лаже. Творци оваквих производа, у лажној скромности, истичу да су њихови производи намењени превасходно разоноди и „убијању“ времена. Намеће се питање; ко у овом пашем модерном времену има и може да. има иапретек времена, и то „слобса> ног". Поготову ученици, сукооље. ми са неуједначеним и честим из менама у области, особито осетљивој за експерименталне •окгкурзије, као тшто је васпитање п образовање, Ученици, који су, осим тога, будимо отворени, ној чешће жртвовани зарад скупља ња што већег броја бодова који се благотворно, приликом свођења учиначких биланса, олражавају на месечна примања васпитача и образовача,
У таквој атмосфери, пре пеко. дико тодина, ступила су на изд: вачку сцену два човека, Аца Лгзаревић. и Срећко Јовановић, из Горњег Милановца. Они се, јелап као директор, а други као урех ник, потписују на многим редов: ним и повременим издањима, којима, као параван, служи племе нита, једтиствена и увек са сим
"патијама гледана акција покрет:
ња „Дечјих новина". Са екипом сарадника, углавном хонорариих
м спремних да левом руком ура де све што ова лва пословна аса смиеле, снабдеше наша млада поколења свим Апзнијевим, јунацима, више него ли у“ самој Ан» нијевој домовини, Из епизода у епизоду, у „Микију" и његовом „Алманаху", лопов Даба и његова дружина доживљава перипетије
са осталим поштеним _ животињским светом. Дидактика је задовољена само на први поглед, јер су увек лоповлуци откривени и актери смештени у бувару. Али Од њиховог „буварисања" има ма-
ло вајде, пошто се у новој епизо-.
ди „игра" наставља, понавља и — тако у недоглед. Због златољупца чикафаје један дечак у трећој години, на пример, захтевао је да му мајка дозволи да кува све и свашта, не би ли се напослетку појавило злато. И — забродио у доба алхемичара. „зека", „Меда" и „Тик-так", још три производа „Дечјих новина", не само да су па ниском нивоу штампарске производње, већ обиаују неживотним илустрацијама, шупљоглавим штивима им, у крај њој линији, неписмене су творевине, урађене као шарене лаже за најмлађе,
Посебне свеске „Мирко и Славко", прича су за себе. Простор налаже да се најкраће истакне да замислиоцима и реализатори ма ове серије треба „честитати". Ако их, ипак, уврстимо у уметничка дела, чиме им чинимо шезаслужен комплимент, не можемо да се помиримо са чињеницом (сутерише је свака епизода) да су депа извојевала Револуцију. Судећи према зрелости ове двојиие дечака, неустрашивости, кошењу силних Шваба и диверзантским подухватима — тако бива. Епизоде су неуспело одштампане, цртежи су испод нивоа обичне илустрације, а језик сиромашан. Остали _ пздавачи „шарене" штампе, стрипова, да не би изостали у свој чудној утакмици, потрудили су се да брже-боље 0ткупе ексклузивна права од тво раца разноврсних супермена, битмена, мандрака, гусарчина. И чега још не2
Џепарац, који је у овим нашим приликама понегде прилично тапак, тутају у књижарама целокупна издања Зена Греја, Жоржа Сименона, Агате Кристи и других твораца литературе за јаке живце. Овоме треба, свакако, додали серије рото-романа, затим романе „Х-100", серију „Срце" и с= рије разновренах друтих романа, штампаних на она два фамозна ступца.
Шунд, међутим, не вреба само са штампаних страница. Његови смо сведоци, док као родитељи на то мало обраћамо пажњу, па изложбеним површинама пролаРнчца које нуде пластичне, чак и довољно необрађене, маце, куце, меде, магарце од домаће пи стране пластике, затим наоружања УСА армије, пластичне пиштоље пп пушке, сабље, „чаробне кесице", чоколадице пи жвакаће гуме са сличпдама из вестерн филмова, фотографијама спортских и филмских звезда. Све то заокупЉља дух најмлађих и верно их регрутује за будуће успињање на лествицама унутрашњег „обогаћења". Објективно _ посматрано, издавачка делатност, гурнута у привредпе односе, а, ту п тамо, прехрањивана танким дотацијама, била је принућена да пронађе начин за свој опстанак. Захваљујући општем културном нивоу, процевт (нејписмености и спремности да помодарски прихватамо све што је дошло са стране, због ниподаштавања _ сопствене — традиције, шунА није могао да нађе захвалвије и плодоносније тло.
Брзо, пребрзо смо се отворилт према свету, желећи да крупним корацима закорачимо у „цивили зацију" им, као што бава у таквим приликама, изгубили смо себе, своје врелности пи крптеријуме о сопственим уп вечним _ истинама, И поред уложеног напора, за сада се не виде никакви изгледи да се нађе решење које може да има значај преокрета.
Драгиша Радосављевић
БЕТА ВУКАНОВИЋ
~
ДАТУМИ
СТО ТОДИНА
БЕТЕ ВУКАНОВИЋ
СЛИКАРКА Бета Вукановић навршава сто тодина свога плодна и честита живота.
Рођена је 16. априла 1872. т0дине у Баварској, дошла је у Београд са мужем, такође сликаром, Херцеговцем Ристом Вукановићем, пре седамдесет и пет тодина. Минхенски и париски уче ници, ушавши у многе тајне ликовне уметности, они су убрзо (1900) преузели прву српску приватну уметничку шкоду, која би се после смрти Кирила Кутлика угасила да је Вукановићи нису прихватили и сазидали кућу за њу, у Капетан Мишиној улици 13, са четири атељеа. У тадашњим приликама то је био незапамћен подвиг (Краљ Милан, добар зналап ликовних уметности, откупио је — за 200 наполеона — једну слику и тако омогућио изградњу куће!).
Упоредо с педагошким радом, Бета Вукановић је учествовала п у стваралачкој утакмици. Кад је 1904. године, приликом прославе стоте године од устанка, основана „Лада“ као удружење свих јужнословенских уметника, међу њеним оснивачима била је п Бета Вукановић. Али, већ пре тога, још 1898. године, она приређује са својим мужем и вајаром Симом Роксандићем, колективну изложбу, на којој су њених двадесетак платна, неколико бакрореза и радови у кожи из области примењене уметности имали велика успеха,
Отада, нижу се њени успеси: изложба бакрореза у Риму (1903), колективна изложба у Београду (1910), излагање у Турину (1913) и у Салону француских уметника у Гран-Палеу у Паризу (1914), итд. Те п наредне изложбе показале су сву разноврсност и дубину талента Бете Вукановић, У нашој свести морају да остану њени успели мотиви, наши крајеви и ликови од Македоније до Босне, међу којима се истичу „Босанка", „Аевојка из Требиња", „Латинка" пли „Пазарни“ дам", интимне епиооде какве су „Доручак у башти", „Аругарице" или „Музика", расположења природе каква су „Пејзаж Космаја", „Зимски сумрак", „Сиег", „Предео из Париза", ликови „Муфтије" итд, — да спомепемо само оне које смо имали прилике да видимо и да их због њиховог квалитета запамтимо, А ту би свакако требало споменути п збирку њених слика у Наролном музеју, међу којима се истичу „Брање шљива", „Диганчипа", „Девојка под воћком", „Старо двориште"
Успели пејзажи из Ибарске клисуре, фипо изражене мртве прпроде из манастира Манасије, нежна _ композиција _ „Чертара", млада Циганка са инкарнатом оеле кафе и са жућкастозеленим венчићем у руци, портрет њеног покојног мужа са палетом и кизицом у рукама, који ће стајати упоредо са најбољим портретима деветнаестог века — то је само кратко подсећање на сјајни опус овога уметника, само непотпуна антолотија из њеног животног дела, Сем тога, упоредо са. сликама. цвећа и животиња мн портретима жена и деце, стоје по вредности и њени типови из Босне и старе Србије, Албанци и Македонџи... Овој егзотици блиски су њени акварели са фолклорним мотивима из разних крајева Европе, из Млетака, Женеве, Фиренџе, Клермон-Ферана, Минхена.
За време наших ратова, из 1912. до. 1918, тодине Бета Вукановић је могла поћи у рат са кичицом, као ратни сликар. Она је, додуше, то и била, али не са преимућством ратног сликара него као добровољна болничарка која је неговала рањенике и болеснике од тифуса. Па ипак, и у тим најтежим данима она је стварала одлична дела, мада иначе није била наклоњена историјским мотивима и приказима рата и његових ужаса. А када јој је почетком 1918. годипе умро муж, племенит човек као п она, Бета Вукановић се повукла у Клермон-Феран да са својом кичиџцом служи пашем народу ни његовој праведној борби за слободу. Она је у тим данима дала највиши израз своје љубави према отаџбини свог супруга која је постала и њена.
Међу првим нашим педагозима, она је — као наставница од 1899. до 1936, у женској тимназији од 1907. до 1924, а у исто време у једном приватном женском заводу увела у сликарство многе тенерапије. Као стваралац показала је вапредан смисао за нове путеве и за све продубљенију технику, те је с правом за њу речено да је „уметник без старости" и да је јелан од ретких уметника старије тенерације који траже нове мотиве и нов начин сликарског истраживања. Тако се она све више развијала и напредовала као мајстор колорита особенотг сјаја,
Овде посебно желимо да је поменемо као уметника карикатуре и као портретисту, _ Спонтано, идејно и цртачки на великој висипи, она је дала многе ликове из нашега јавнота живота који ће остати незаборављени у историји нашега друштва и паше културе. Штета је што један албум пије сачувао карикатуре Ива Војновића, Богдана Поповића, Павла Маринковића, Геце Кона и других, јер су то права мала ремек-дела. А колико је у њима било храбрости и истине најбољи је доказ инпидент“ на изложби карикатуре 1922. тодине, када је тадашњи ми_ пистар просвете, Светозар Прибићевић, поражен својим портретом одбио да се рукује са аутором. Стриндберг је рекао да је живот тако тежак и пун препрека да би сваком човеку, који га часно троживи пи прпродно заврши, требало подићи споменик, А какво би тек признање ваљало дати Бети Вукановић, нашем најстаријем великом мајстару сликарства, која ево, већ седамдесет и пет тоАнна неуморно и једнако ради и ствара!
| Божидар Ковачевић
САВРЕМЕНЕ ТЕМЕ
Време испитивања савести
Наставак са 1, стране
Када вас допреме у болницу, тако је много лекара који ће вас оставити у хладним ходницима, који ће вас избацити напоље ако ваше име или ваш новац нису довољна гаранција. А ако сте један од оних несрећних срећника којн то имају, издекламоваће пред вама, са услужним осмехом на лицу, своју „заклетву на верност чо. веку".
Већ су баналие приче о путу „успеха". Сваки дан гледамо „напредовање" малих, гадних подлаца, спремних на све гнусобе овота света у својој похлепној трци за банкнотама и влашћу. Историја је пуна њихових злочина, њихових нечовечних самодоказивања. Такви се никада пису зау. стављали пред певиношћу детета, пред љубављу мајке, пред поносом човека. Немајући вредности у себи нису је ни у других видеХип. Немајући љубави ни смрт им пије падала тешко. Наравно, увек је била намењена другима, увек је била праведно решење за „сла. бије", никада за њих.
Поразно празни свет лажи м ре. литије монете, које су донели ови мисионари безнађа, уништавају вредност човека за човека, човека у човеку, остављају пустош. Неверовање у једноставну ТОПА реч, у стисак руке и обећање, као мора, као кужна епидемија исписује трагове па посивелим лицима, Руке траже по вакууму вредности, надања и идеала, и остају празне. Нема ситурногт зида да се ослони, ни сигурног моста да се пређе, нема степеница којима се не може стићи. И чај разбуктали пожар празнине, ношен повољним ветровима, за неслућено кратко време може прекрити сву земљу.
Нудећи један скучени, љигави живот, проповедници манипулантске среће неће придобити све љуле. Они храбрији, они везани за Живот, неће се моћи завести: Не ће прихватити лаж тог света, то безнађе. Али, далеко је већи Орој оних који се неће одупрети, оних чија судбина у већој мери зависи -од утицаја других људи, оних који су могли веровати — да су пмали коме, који су се могли надати — да су имали чему. Међутим, они који носе одговорност за обману, отићи ће са овога света недовољно свесни дела које су починили, у заблуди да су проживе. ли „прави живот", а не. лотичући дубине и изворе његових зелених вода, његове ветрове и сунца, њебес- гове велике болове и луду, крајну срећу. А болест се неумољиво шири.
Почињући као мала кућна епидемија, она затим напушта вратнице мн захвата све већа простран.ства, читаве континенте. Све што су људи и раније предузимали у таквим приликама било је бекство: тох, со, Јопре. Наскоро, брзо, далеко, биле су једине жеље и наде застрашеног човска. Сада је и тај пуг скоро немогућ, Побећи — куда2
Иако напор, супротстављање тој стихији зла, преостају као једина могућност превладавања ове злослутне епидемије, данас је сувише људи којима бекство остаје једипи, пако привремени, пут којим по. кушавају да се уклоне,
Затварајући очи пред болом уништених детињстава и преварене младости, пред напуштеним мајкама п осиромашеним очевима, бежимо у пећине ситних задоволљстава, тонемо у троми полусан после тешких оброка п млохавих трбуха безвољних жена. ЛА за то време клице се умножавају и промалазе нас у својим скривеним скровиштима. Опасност да је човек заражен, да епидемија куша па наоко затворена врата, да љуЛи олбијају да знају, да признају — увек је присутна,
Губећи пи последњу прилику да зауставимо гнусну пошаст, у грчу заборављене људскости, “ преосталом и све мањем кругу неба нал пукотином у којој пестајемо, леб ди оптужба и клетва питања: није ли било другог пута2
А није било сувише тешко да се њиме иде.
Иван Орман
АЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 10 |