Književne novine

| ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ

| Једна оригинална национална варијанта барока

Поводом изложбе „Чешки барок“ у Народном музеју

„ВОУ

БАРОКОМ — како се назива „уметност ХУП и већег дела ХУПТ века, односно раздобље од Тридентског концила и контрареформације до појаве просвећености ми енциклопедиста — наука се озбиљно роави тек последњих педесет година. Вероватно је ово интересовање подстакуто и чињеницом да је барок на свој начин поставио опет неке од оних ликовних проблема који узбуђују _ модерног човека. Барок испитује стварност, осваја. природу, проучава феномен светла и сутестију покрета, организује простор, тражи законе изражавања дубоких унутрашњих конфликата.

Једно од најмлађих откровења на пу-.

ту проучавања епохе барока, чешки баРок, тек се у послератном периоду значајним научним публикацијама, докумен-

тарним филмовима _ и антологијским изложбама организованим у Лондону, Милану, Букурешту и, сада, Београду,

представио широј светској јавности. ИзЛожба показује не само високе и специфичне квалитете чешке националне шко: ле него истовремено указује и на једну изузетну особину чешког барока. Он у себи обједињује све најзначајнаје опште карактеристике једне од најкомплекснијих епоха у историји уметности, Стилски веома хетеротене одлике уметности епохе барока симултано су се развијале испољавајући дубоко различите карактеристике националних школа у зависности од доминације цркве или граЊанске класе у појединим срединама. То значи да су се земље Европе — и Чешка међу њима — својим уметничким делова-

„њем стилски распоређивале на распону

Од монументално-декоративне, сензџалистичке и патетичне концепције катоЛичког круга доминантног у Италији,

Шпанији и Фландрији, преко класицистичких тенденција дворске уметности у Француској и реалистичко-натуралистичког схватања у земљама протестантизма и јаке грађанске класе као у Холандији. Ову различитост схватања, која су се испољавала кроз специфичне одлике ме ковногт језика сваке поједине школе, подстицало је колекционарство као и бројне наруџбине које су пратиле обнову послератних пустошења а обележило витце феномена: доминација Италије, талас контрареформације која користи уметност као средство религиозне пропаганде, укрштање утицаја и јединствена појава да по стилу веома националне уметности постају потпуно интернационалне по нисвојих врхунских остварења, јер је елокупна уметност ове епохе обележена

"именима највећих ликовних стваралаца.

У процесу преплитања утицаја барок, који је потекао из Италије, одржавао је престиж њене уметности током оба века свога трајања. Италијански градитељи подизали су цркве и палате широм Европе. Уметници овог периода били су у већини случајева ученици колико школе своје, толико и суседних земаља, али као по правилу увек мн Италије. Ослобађајући се маниризма, најбољи су сликари следили пример Каравађа и страсно се везивали за природу; при том је ослонац већина њих налазила у венецијанској традицији, јер је „визуелни симбол њихове страсти постала боја". Рубенс је као дипломата обишао пола Европе, али је као сликар провео осам година у Италији. За колекцију шпанског краља Веласкез је куповао слике по Италији, а холандски бродови пловећи из АмстерАама односили су слике и уметничке прелмете из италијанских лука. Велики Француски мајстори овог времена Лорен и Пусен изабрали су Италију за своју друту домовину. Италијански мајстори барока засипани су.наруџбинама из европских ментара итд. Преплитали су се тако ту теви дипломатије, вере, трговине и највиших уметничких стремљења, спајајући све ово обиље различитости у особен, комплексан израз једне по карактеру ликовних .остварења колико ботате, толико и изузетне епохе, . "Захваљујући своме положају земље у срцу Европе, Чешка се, иако попаљена и разрушена _ после тридесетотодишњег рата, ужурбано обнављала. У зони доминације католичке пркве али по у сукобу са њом, била је то земља у којој су страни уметници _ саставили вредна и бројна дела прилагођена специфичности поднебља, а домаћи ученици страних школа асимилпрајући супротне тенденције и различите утицаје остварили особен израз једне посебне варијанте европског барока. Изложба „Чешки барок" плус трује то високим карактером _ својих експоната који показују дела архитектуре, самкарства, вајарства пи примењене уметности. . ;

Архитектура чешког барока (коју пргказује 12 великих фотографија) испрва дело пталијанских традитеља а затим тзв. „чешке трупе" која кулминира са Игнацом _ Аиннценхофером _ показује ка рактеристичне одлике стила: динамичну обраду простора у којој игра светлости и сенке наглашава извијене површин»о грађевина, лок ботатство унутрашње декорације стапа пластичне елементе штукатуре са маузионистички _ схваћеним сликаним комплексима. Мако је барок лосцео у Чешку са закатињењем од скоро пола зека п био испрва уметност туђа домаћој средини, управо подручје архнтектуре указује на карактеристичну појаву апсолутног усвајања стила јер У народном траднтељству чешког села ба. рокни елементи живе до у ХТХ век!

У вајарству чешког барока очигледне су две супротне али паралелне тенленције ове епохе: реализам и патетичии

експресионизам, представљене делом дво, јице великих мајстора: Брокофа и Брауна. Док се Брокоф, аутор чувених скулптура на Карловом мосту, везан за традицију али бечки ђак, изражава кроз још мирну масу широкот волумена и ВОЛИ једноставност у ставу и уздржан покрет („Свети Вит"), дотле дело Брауна носи све одлике развијеног нинијевског барока: драматичност целине коју истичу оштри сукоби светлости и сенке ма узлепршаној, јако моделованој драперији, наглашен покрет и снажну експресивност лика („Свети Јуда Тадеј"), У раслону који стварају ова два велика мајстора зрелог барока налазе своје лиКовне могућности многи вајари (Куен, Плацјер). У том склопу и пластика чешкот рококоа делује као веома рафинована синтеза ових суптилних тенденција (Прахнер).

Сликарство чешког барока најбоље илуструје стилске распоне ове епохе и асимилиране поуке нарочито Италије, Фландрије и Холандије, чувајући зајед: ничку карактеристику барокне форме светлости и

грађене посебним третманом

Ф. М. БРОКОФ: „СВЕТИ Вит"

боје, померајући класични идеал хармоније и одмерености ка динамици и илу зији који отварају подручје маште и сугестивног визуелног доживљавања. Чешко сликарство показује и богатство барокне тематике обрађујући од религиозне иконографије у духу упутстава коњ трареформације до достојанствених психолошких _ портрета, од мртве природе, којој је ова епоха донела пуну аутоно-

· мију, до пејзажа Као самосталне теме,

Неколико крупних имена маркирају сликарство чешког барока. Рани период у знаку је монументалне личности Карла Шкрете, Његова је ликовна проблематика у синтези реалистичког осећања у духу холандске школе, очигледне на портретима, и искуства италијанског сликарства. које – нарочито на религиозним композицијама _ израста у специфичну, оригиналну варијанту. У делу – Вилмана и Лишке јако паглашен _ луминистички проблем указује на поуке фламанске школе,

Период зрелог барока кулминира у сликарству великог уметника Брандда, Нешто од мистерије унутрашњог дожив-

љавања и психолошке студије блиске холандским _ мајсторима показује његов „Аутопортпет док његов „Портрет непо-

знатот“ обележава врхунап реалистичке студије у овом стилском оквиру, а композиција _ „Симеон с малим Исусом" открива снагу колористе и крајњу слободу фактуре у духу барокног доживљавања експресије. Други значајни сликар Купецки, мајстор психолошког портрета, санком „Аутопортрет са супрутом“ доноси не само тематску занимљивост него и оритиналан начин распореда светдлосних ефеката. Последњу фазу барока који се претапа у рококо презентују слике Рајнера ин нарочито Куена остварене слободном фактуром, блиске Тјеполовом потезу, у веома сензибилној хроматској тами. _ Преглед | сликарства — завршава Трундова серија тзв. „Галантних свечаности" тнепирисаних француским рококоом. Е

Тако је чешка уметност _ ликовном културом својих врхунских мајстора доказала после своје славне епохе у то тици, још једном и у бароку, ла није била провинцијски израз једног великог стила него његов интегрални део обогаћујући га специфичним одликама своје националне школе.

Катарина Амброзић

Између пенхологије и експресије

Владимир Комад: Скулптуре и пртежи; Галерија КНУ, Београд

ЧОВЕК и његов унутарњи свет основна је еокугација скулптора Владимира Комада, Овај млади вајар полази од људске као потенцијалног носиоца пнспиративних токова, пројектујући неке неслућене немире у експресивну потенцију површине, заустављајући се па граници знотеже вањског и унутарњег тако да му је облик, када је најдорађенији, ослобођен дескрипције и очишћен од примеса. илустративног, | дубљен у један посебан проблем пеихолошке позадине формалних аналогија и заокупљен потребом ла површина освоји простор у ритму великих маса наглашеног волумена, Комад тражи централну садржинску тачку не у сличности већ у језгру скулпторске идеје коју развија по принципу привидно класичног третмана, Класичног утолико уколико је још везан, у неким скулгтурама, за настојања да се 0о6лдици конституишу на бази портретске дефиниције, у једном доста оригиналном сааржајном захвату, као и У доста израже-

ној тенденцији да фигура не изађе из пај-

лиирих граница своје основне идентичности. Неким чудним стицајем околности У овим делима као да наслућујемо далеке асоцијације на саме почетке модерне скулптуре после Родена. 3

Комаду несумњиво предстоји да своју централну идеју рационализује, да је ослободи интуитивне експанзије, што значи да форму очисти од парцијалног садржаја, толико примамљивог у детаљу али телико уклогивот у основни концепт дела У ширем смислу,

о је уједно и потреба да се наглашени ритмови изражени јаким напонима повржина који теже просторној разгранатости. не преточе у чисту арабеску ни „лаку игру контраста већ да у идеји добију 0ослонац за аутономност у простору, Нема. ту ничег допадљивог, површног, испизелираног, Из волумена избија нека драматична снага, експресивна напетост унутарњих сукоба, а из недефинисаног односа. затворене н отворене форме издваја се слутња. патетичнот сукоба потенциране говршине и дубоке смирености,

Скулптура Владимира Комада не припада свету аутономне форме, она није симбол покрета и агресија аморфне масе, Она тежи да споји и изрази два привидно супротна садржаја: психолошки мотив као примарну провокацију и аутономно значе ње облика као специфичност скулпторског

Материја

као предмет

Владислав Тодоровић-Шиља; Слике и цртежи; Галерија Културног центра Београда

СЛИКАРСТВО _— Владислава Тодоровића Шиље типолошки је одређено као варијанта енформела и оно је несумњиво у том концепту нашло свој основни садржајноформални модус, Али, тешко би се данас могло говорити језиком теоријске искључивости о овим делима која су рођена у

"знаку сукоба са вићеним и познатим, као

метафорична и, у крајњој консеквенци, постична надградња двоструке визије сли кара. Тодоровић своју унутарњу истину као своје виђење света не гради у знаку општте оријентације времена, јер је време за њега категорија простора у којем се оАнос: садржај-дело конститунше као Јединство пронеса инслирације и њене материјалне, појавне одређености. Тако се дешава онај чудни, помало збуњујући судар материје као предмета са јаким емотивним токовима који извиру из целовитости унутарњег модела и његове екстериорне форме. То управо и диктира посебан метод трађења слике: нако пртеж претходи уљу, он је ипак само општа схема распореда колористичких и формалних координата, док је само дело „свет изнутра“, никло из језгра естетске свести н њене чврсте везаности за материју као средство израза. У том сложеном процесу настајања одлике, у том сталном приближавању идентичности ндеје као модула одређеног стања духа у времену-простору, облик се ослобаћа везаности за пра-узоре п постаје слеменат структуре дела, као и сама боја која се дефинише у контексту те структу ре, редуцирана на новијим сликама на неколико, углавном мрких тонских односа,

са јаким, ограниченим акцентима осветље

не боје, Тако је од инспирације остала само јасна представа о целовитом делу, од ботате полифоне материје контраст централне теме = густо матерпјализованог обанка.

Доследност стилским оквирима енформеда код Тодоровића је само делимично ограничила инспиративни круг сликара што се потврђује већом концентрацијом на изавајању облика делимично преузетих из фолклорне традиције а делимично створених из судара духа са садржајима пашег времена. Док је раније цела слика грађена богатим структурирањем матери је, данас Тодоровић прочишћава основу слике, традирајући је у финим сивкастобелим нијансама, као поље драме згуснутог облика и његове материјалне потенци је. Снага ових слика управо и извире из тог драматичног сукоба мајсторски ортанизоване боје и њене затворености у из двојени облик, Колористичко осиромаше. ње само је привидно неутрализовала онај ранији сјај ковтраста светлог и тамног у

" боји раслоређеног на целу површину слике,

Срето Бошњак

Добрица Ерић

Ноћ пуна мене и младог месеца

СРИЦАЊЕ ЖЕНЕ

И ове ноћи вреже вену ц врбе ми се у дољи чине... И ове ноћи ја сричем жену од росних поља и. месечине.

Грли ме прање, милују влати, Бела ноћ жање раж око луга. Само ме сенка прати и пати раскош. брегова и јаруга.

О зрела земља, диња напукла да постоји моћ неке теже

моја крв би ноћас привукла

бар једну жедну звезду на врежс.

Гори преда мном лишће и трава и ноћ ме прска воденим чичком. А колико руку сад подрхтава

ц склапа се над бледим пламичк'

Печи ме онет ко зна која звезда што је из роја пала у предео који је моја, немушта жудња ућуткала.

Хад би се сад у дољи створила ко расцветана трешња белица цела би природа проговорила гласом славуја и препелица.

У стог младог сена да пирнем јукнуло би му жежено руно. Зелено дрво које додирнем освануће са жутом круном.

Сад бих сред пустих ливада клеко и рико сву ноћ у слух самоћи. Ништа ми није тако далеко

ко дуга коса у дугој ноћи.

Прободите ми срце врслим

и окујте у хладно гвожђе

да вшие никад не пожелим

ту црну вињагу са белим трожрђем.

И ноћас вреже дулека вену и младе ми се јасике чине, Н ноћас опет ја сричем жену од росних поља и месечине.

НОЋ ПУНА МЕНЕ И МЛАДОГ МЕСЕЦА

Ноћ, пуна мене џ младог месеца.

ноћ што ми пребра звезде испод ребра. Утва златокрила прну са Јешевца

у сан младог себра у кап чистог сребра.

Ни цвет ни око не могу да склоним због ране што ми на пебу зараста. Ноћас бих чаире мого да потопим толика вода у мени, нараста.

Ноћас бих мото окретати млински точак око срца и тшеничнотг класа, само не могу да утнем вилински

кончић несанице у иглу твог гласа.

Сви соколари ноћас не смирише златокрилца што ће да ма испресеца целу земљу Гружу у којој мирише ноћ пуна мене и младог месеца.

Ноћас бих мого гроб свој разорати поврљати ватре свих жита и трава, само не могу да додирнем влати кроз које твоје лице прогрејава.

Мого бих ноћас чуда немогућа

и крв бих чак дао и Уузо без страха, само не могу запаљених плућа

да удахнем расни маслачак твог даха.

Ноћ пуна. мене и младог. месеца ноћ што ми пребра звезде испод ребра. Вила равијојла прну са Јешевца у сан младог себра у лан старог сребра.

ДА А' ЈОШ НЕКОМ НОЋАС ОВО ЗЛАТО СМЕТА

Да л још неком ноћас ово злато смета ова суснежица небеских трешања. Ноћ је отворена на све стране света сновима, а мене, знам, нико не сања.

Сан је био мој пут, мој корак и сенка. Много сам се неук у свој сан уздао. Трокоцко сам срце ка коња зеленка кога нико никад није зауздао.

Па нека ми лизне руку бар тај верни пас месеца што је са мном израњао "3 облака јалових снохватица, јер пи прошле ноћи нико није ме сањао.

Сан је био мој ход, моја крв и сенка. Много сам се неук у свој сан уздао. Прокоцко сам песму ко коња зеленка ког сам дизгинима риме зауздао.

Избледеће гиздаво небо избледеће живописна земљица на коју сам свико.' И ја предосећам да ме ни' следеће ноћи нико неће сањати. О, нико.

Сан је био мој сјај, мој одсјај и сенка. Много сам се невичан у свој сан уздао. Лроћердо сам живот ко коња зеленка кога нико никад није зауздао.

Бројим бледе пламичке поноћних петлова и испране камичке по небеском дну. Ја што свима отварах врата својих снова ме стекох свој кутак ни у чијем сну.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

10

зино , |

| |

|

о

—— |