Književne novine

Поповића

ЕСЕЈ

СТРАНПУТИЦЕ | КЊИЖЕВНЕ КРИТИКЕ

Почиње ли време критике са алибијем2

з аваној по САНОСИ писаца према књи„ критике према писцима

и критике према себи самој постајали су у послератном периоду код нас посебно сложени у тренуцима књижевних сукоба и превирања, свеједно да ли стварних, суштинских, или, пак, привидних, приватСе Рава Ти односи су у поме — нарочито у полемикама

око тзв. старе и нове прозе и делимично око тзв. старе и нове критике, као и кроз друге врсте испољавања — показали и неке нове стране своје сложености, због којих нам се све више чини да се не могу објашњавати само традиционалном међузависношћу и суревњивошћу књижевних жанрова, већ да их треба тумачити, поред осталог, и књижевно-историјски, психоАошки, социолошко-етички, а свакако и деликатним положајем културе у целини. Историја српске литературе показује да је текућа, дневна критика, нарочито кроз поједине, снажне представнике, код нас мното дуже задржала улогу директног арбитрирања п отварања нових духовних видика него што је то случај са културно развијенијим срединама. Пажљиво изучавање књижевних токова и профила нашег културног живота убедљиво показује да се ни најзначајнија књижевна дела, која се обично појављују ван нивелисаних токова н утврђених правила, нису јавила и афирмисала независно од критичких токова п захтева тренутка; ако их и није увек најављивала и подстицала, критика је и за таква дела припремала сензибилитет и крчила пут. И у послератном књижевном животу, у лериоду, дакле, који очигледно није дао критичарске фигуре угледа и домета Недића, Скерлића, или предратног Богдановића, књижевна критика је обавила многе задатке од којих се неки данас приписују и прозаистима и песницима и политичарима. И у време настојања да се избори право за литературу која неће поштовати круте догме такозваног социјалистичког реализ ма; и у време афирмисања модерног песничког сензибилитета; и при залагању за литературу која ће тежити универзалнијим

темама, значењима и порукама; и, послед»

њих година, током афирмисања хумано и критички оријентисане књижевности, критика је теоријски аргументовано обезбећђивала и освајала нове духовне просторе. Ако из данашњег тренутка читамо критичке текстове о књигама и појавама за које сматрамо да обележавају неке прекретнице, запазићемо да је често инте лектуални замах критичког текста далеко већи отпор староме него дело које је пред. мет критике.

Ма колико, међутим, критика у после ратном периоду — и поред често не баш солидне учености и не увек изузетне писмености — углавном часно вршила своје функције, она је, чини се постепено, на» пуштала један вид својих обавеза, остављала је поприште активног суделовања У сложеностима књижевног живота, На књижевно-теоријском и ширем, културолоше ком плану та би се ситуација могла лак, ч на више начина, објашњавати; и и тијама са литературама у којима је ПИТ томе укинута и диференцијација на Жж

сритичара Као свемо рове и улога кр о тућног судије што не оставља а во призива, и усвајањем новијих тода књижевне анализе које

се е струк дела или венствено следе структуру Да комио

интересују за поједине слој “ с аиа његових значења. Но много је теже

наћи објашњења која се неће слана дина ти са појавама у данашњем КЊ а животу и која ће осветлити зан о околност да се у извесним видових са нављају времена поједностављиске рате кључивости и, понекад, готово криејен снагаторства у борби за тренут

итика

тво у литератури, а да при 4 86 (о не само да не делује довољно о: меравајуће, у оном позитивном мосеи ном смислу, нето постаје и предм есник СМУТЊИ.

х напада и сауч кг је, дакако, условило

Много што-шта ситуацију у којој се глас знатног дела а ара или не чује ДОВОЉ

критике и критич но, или се, што је ЈЕ иво чује кад | Ри а СНО само кад хорски ТОНЕ, Неке условљености с тим у вези тек тр

: е генеха3 а, најпре, да сео ; објаснити. Изгледа, | Ја едовечних На

ји већ старијих или сре, ; Раник кликичара — који Један На напуштају систематско праће ВР не литературе и одлазе У зала РИНе а вачких предузећа и универзит аеро нара — као бумеранг врати. Је “ 15 да и добронамерна недослед == умре

граничавању аутентичних криНИ Ја (оде ц форсиргних напора, и правих А а сентименталног педа-

ибомана. Улог ' а тоЕ који при бављењу хнарнерним жи: ВОТОМ и литерарним делима им а уму

И и неписмен и да се број КЕ По прка уметниска деља углавном с асти књизује се погубном, јер се У

ош горе и погубније, зује сопствено миш:

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5

или ПР

жевног стваралаштва не може успостави. ти, нити при његовом тумачењу примењивати, праволинијски дијалектички од нос квантитета и квалитета. '

Али свакако. да ћемо пронаћи и друге врсте разлога за незавидан положај и недовољно функционалну улогу критике, разлоге који су такође у критици самој. Међу њима не треба потцењивати привлачност критичарског деловања за људе које не руководе наклоност према литератури и култури, укус, таленат и образовање, већ сладострасне амбиције, жеља за арогантном арбитражом, потреба присутности у јавности и лично комплекси, Про. тив таквих критичара — као и против оних који су, годинама се вербално боре-

критике, а има их много, била својствена жеља да буду критика са алибијем, критика која ће обезбедити психолошко и морално праве на одступницу, која ће наћи разлог да се сматра узгредном и случајном чим затреба да и сама полаже испит доследности, теоријске поткованости и непристрасности,

Издавачка предузећа тренутно су само један, иако бруталан, не најважнији, вид институционалног узурпирања функције књижевне критике. Упркос могућности навођења многих привидно уверљивих контрааргумената и оправдавајућих околности, уочљиво је да издавачке редакције последњих година све више обезбеђују право да потпуно независно од мишљења, критике штампају или одбијају неког писца, да се одлучују за издавање или неиздавање. једне књиге најчешће независно од тога како је претходна књига дотичног писца примљена. А у културно хетерогеној средини каква је наша, у којој, уз остало, још увек постоји култ књиге и култ угледне фирме, разумљиво је да се самовоља најчешће клановски оријентисаних издавача вишеструко одражава на пријем књиге у јавности и на уметнички и друштвени третман њеног аутора. Наша највећа и Од Аруштвене заједнице издашно финансијски и на друте начине помагана издавачка предузећа односе се према гласу оног још увек егзистирајућег дела писане критике као естрадни забављачи према широкој публици. Као што се забављачи, ако их је публика тренутно примила, куну у њу н тврде да им је само њен укус мерило и оријентација, а ако их није примила позивају се на висока и смртнипима недо-

ОСОБЕНОСТ, ПА И МАЊКАВОСТ, СВАКОГ РАЗГОВОРА О КЊИЖЕВНОЈ КРИТИЦИ ЈЕ У ТОМЕ ШТО НЕ МОЖЕ БИТИ ОДВОЈЕН ОД РАЗМИШЉАЊА 0 КЊИЖЕВНОСТИ У ЦЕЛИНИ

ћи са директним; политичким уплитањем У просуђивања о литератури, најчешће и сами (парадоксално али природно!) прихватили упрошћени политикантски механизам мишљења — на срећу сама литература, обухватањем све сложенијих интелектуалних проблема, налази доста ефикасне начине самозаштите. Међутим, поплава привремених критичара, који делају само док не нађу неки прикладнији и лакши начин сладострасног задовољавања _ изазива и прилична замешатељства и знатну девалвацију критеријума, а уз то служи и као аргумент свима онима који, из разних разлога, желе да критику априористички супротставе 'имагинативној књижевности или да је представе као књижевну делат-

ност нижега реда.

Но, чак и да нису у првом плану поменути разлози, него неки други, културолошке или друштвено-политичке природе, евидентност угроженог положаја и дејства

критике врло много смета литератури У.

целини, Однос комплементарности критике и осталог књижевног "стваралаштва све чешће се представља као однос непомирљивих супротности. Није потребно да, илустрације ради, наводимо све чешће изјаве писаца који су незадовољни критиком; таквих изјава одувек је било и стал-

"но ће их бити, нарочито од оних гласних

нижеразредних писаца којима се чини да им је критика запречила пут у бесмртност. Занимљивије је да погледамо како појав љивање и дочекивање разних избора, антологија и књижевно-историјских прегледа представља скоро редовно неку врсту протеривања из књижевности аутора таквих књига и текстова, уз велико увесељавање публике жељне скандалозних анкета и изјава. Обарање на критику постаје не ка врста моде којој понекад нису у стању да се одупру чак ни талентовани ствараоци, јер су поред осталог свесни непопуларности неприхватања правила друштвених игара и групног понашања.

Свакако да би погрешно било кризу књижевне критике схватити у некаквом квантитативном смислу. Широко схваћена, као мишљење о литератури, као просућивање и рангирање, као најављивање и очекивање нових изражајних могућности, критика постоји самим тим што се књиге објављују или одбијају, продају, читају, коментаришу, награђују или труну у ма тацинима, Угрожени су само њена ефикасност и њена естетска и морална функција, а у сурогатима она не само да траје него и све интензивније буја. Тешко је и набројати све облике критике која је преузела улогу традиционалног критичког писања о литератури, заобишавши одговорности правој критици својствене, нарочито одговорност у давању права да и само критичко просуђивање буде подвргнуто сумњи и захтеву за доследношћу. Заједничка би свим тим видовима „нове“

ступна „уметничка“ мерила, — тако ће издавач масним словима прештампати ма и усамљено афирмативно мишљење о свом писцу, а при том се неће одлучити да се макар према некаквом средњем гласу критике одговорније поставља.

Уз ово се одмах јављају и други проблеми као што су сагласности између срод них издавача да узајамно објављују и ре кламирају књиге писаца који су у редак цијама, затим присуство белешкара који послушно испуњавају обавезе произашле из реализоване или најављене издавачеве наклоности, такође улога људи од пера везаних финансијским обавезама за поједине институције, — али би увођење оваквих и сличнх елемената, који више припадају области социологије и Аруштвеног морала него естетике и књижевне политике, сасвим онемогућило разговор о овим проблемима са поузданим аргументима и на колико-толико теоријском нивоу.

Млога жирија који додељују разне књижевне награде и тиме у знатној мери, макар и за краћи временски период, утичу на пријем и судбину дела, врло је блиска, по начину узурпације функције критике, улози издавача, Реткост је да се неки жири — без обзира да ли је у њему и понеко ко константно прати књижевну продукцију, те своје критеријуме и свој укус ставља У писаном облику пред СУА културне јавности или су у њему људи других занимања — позива на мишљење критике, Поред тога, улога награда је доста сложена и недефинисана; пошто их додељују друштвенополитичке организације, културне институције и разна друга тела, сви ти даваоци, с једне стране, декларишу награду као признање за интегралну уметничку вредност, али, с друге стране, инсистирају, с формалним правом на то, на појединим компонентама и обележјима дела. Књижевна и културна јавност се помирила са оваквим механизмима друштвених признања и оваквим начинима оцењивања, па сем обавезних усмених кафанских реаговања и нема коментарисања оправданости и целисходности појединих признања.

Модерна средства масовних комуникација такође су, негујући рекламерски вид разговора о литератури, дакле једну варијанту необавезујуће критике са алибијем, на одређен начин допринела неутралисању нормалног дејства озбиљне књижевне критике, Уредници на радију и телевизији, од којих неки имају и критичарске амбиције, побркали су — добрим делом и под притиском неталентованих писаца којима увек одговара релативизовање и разводњавање естетичких критеријума — границу измеЂу новинске критике и рекламе. А у оваквим се случајевима често занемарује да између журналистичке критике и рекламе, упркос привидним сличностима, у по-

гледу аподиктичности нарочито, постоји огромна разлика, Мако може да има несумњив културни значај тиме што приближава књигу потенцијалном читаоцу, реклама својим позивом на безрезервно прихватање неког дела искључује сваку сумњу у вредност, својствену у већој или мањој мери. свим облицима критичког мишљења и просуђивања. Остављајући по страни узроке, који су у сфери политике средстава информисања и у вези са врло ниским нивоом укуса, стално уочавамо да је на радију и телевизији све мање излагања о литератури иза којих би стајали некакви компактни теоријски и естетички ставови, а све више реклама и осврта, пријатељских и клановских, узгредних и необавезних, Та нова врста наших „критичара“, који са по неколико конвенционалних фраза похваљују сваку нову књигу чим то уредник или издавач од њих затражи, увек ће као алиби рећи, на први поглед логички аргумент, да је корисније неписменој или. полуписменој публици и осредњу или лошу књигу похвалити него такву публику, причама о манама књиге или компликованим анализама структуре, уверавати да је у праву што се за литературу не интересује,

Чини се ипак да најспецифичнији ВИД критике са алнбијем представља писање и излагање о литератури које још увек облачи класично рухо, али га по потреби мења и камуфлира. Тврдећи ово, далеко смо и од саме помисли да људе којима је примарна вокацпија поезија, проза, филозофија,. психологија или нека друга 06ласт интелектуалног делања сматрамо мање предиспонираним и компетентним за ауторитативно просуђивање о књижевним вредностима. Напротив, најблиставије и најлуцидвије критичарске продоре у свим културама, па и у нашој, постизали су људи којима дневна критика није била основно опредељење. Нешто је друго у питању. Последњих се година код нас све више осећа бојажљивост да се разговору о текућој књижевној продукцији приђе отворено, да се теоријско знање, естетичко опредељење, идеолошка оријентисаност и књижевни укус показују и директно али и индиректно, кроз перманентну критичарску праксу. Све су бројнији текстови и књиге у којима се аутори већ унапред одричу одговорности за ставове и судовс, уверавајући да они не претендују да булу критичари и да о делу говоре као о интегралној уметничкој креацији; да их, на пример, интересује универзална порука а не начин сутерисања те поруке, да их занима присуство мита а не његова функтноналност, да тумаче језик а не и смисао целине, да желе демонстриратп неку од метода књижевне анализе независно од подобности текста за такав експеримент.

"Као што постоји један интересантан сој људи који осцилирају између науке и политике па се у свакој од ове две области ките заслугама и титулама оне области у којој тренутно нису, тако код нас постоје хонорарни критичари који се више или мање редовно појављују и гласно, у критичким текстовима, скоро директно уверавају да они нису критичари већ песници, приповедачи, антрополози, професори, социолози, психолози итд., и да немају намеру да прихвате одговорност која је критичарском послу иманентна. Уз то, као да је неповратно прошло време кад су се ствараоци, у предговорима или поговорима, нудили суду културне јавности; ЊЕ хови потомци, данашњи наши антологичари и састављачи разних других књига, по правилу готово уверавају да је њихово дело резултат субјективних, приватних виЂења, да жели да буде оно што јесте и да, дакле, оспорава разлог да и само буде критички разматрано. Можда није баш најсрећнија аналогија, али изгледа да би се морално лицемерство овакве позиције могло показати и тиме што би мало ко од ове две врсте књижевних посленика дозволио да та оперише човек који би тврдио да је рударски инжењер а да му је хирургија само узгредни, необавезни хоби, или да га вози авионом сплавар који унапред даје до знања да не одговара за ИСХОД. Г Е

Али, на крају ових парцијалних раз мишљања морамо додати да је особеност, па и мањкавост, сваког разговора о књижевној критици у томе што не може бити одвојен од размишљања о књижевности у целини. Упркос модификацијама положаја и улоге, критика је и данас, у понечему и више него у прошлости, чврсто повезана са осталим жанровима књижевног стварања; утврђивање стања у њој неминовно је ако не показатељ а оно сигурно пут ка утврђивању профила целокупне књижевности једног времена. Зато и скептично питање: да ли критика — будући да је она „свест о књижевности, а књижевност свест о животу“, како многи теоретичари, широко схватајући употребљене појмове и термине, тврде— почиње да прихвата алиби као својство прераста у питање: колико су књижевност и култура томе допринели, или — што је исто — колико због тога, и од тога, трпе2

Чедомир Мирковић

Г ја бе а равна пр љЕ