Književne novine

УГ

ПРЕМА ЛЕГЕНДИ 0 песвику

Бранко Миљковић: „САБРАНА ДЕЛА“, „Градина“, Ниш, 1972.

ЖИВОТНИ СЦЕНАРИО који је судбина наменила Бранку Миљковићу _ предвидео је, по свој прилици, и његов исувише брз прелазак из живота у легенду. Неприродно убрзање којим су се исцрпле његове ви. талне снате обнавља своје дејство у ширењу размера легенде о њему. Када не бисмо знали шта је дуг једној легенди, када у њену основаност не бисмо веровали, када легенде о песницима нашој култури не би биле и те како потребне и, најзад, да „Сабрана дела“ Бранка Миљковића нису добро урађен издавачки и. приређивачки посао — врло је вероватно да би у нама нешто већом снагом живело питање:

дали је такав подухват у, овом тренутку

био неопходан2 Тим пре што се у предговору овом издању каже да „Између двадесетак његових најбољих песама: неке су, ван сваке сумње, истински велике, па на. њима ваља да се заснивају сећање и суд о овом песнику“, а то је сасвим могућно остварити и на темељу два „Просветина“ издања Миљковићевих „Песама“ од којих је друго управо ове године објављено...

Чињеница је, дакле, да су „Сабрана дела“ Бранка Миљковића добро урађен из давачки и приређивачки посао. У четири тома скупљено је готово све што је овај песник у свом прекратком веку успео да напише: прву књигу (приредили Димитрије Миленковић и Вице Петровић) чине четири збирке песама које је Миљковић за живота публиковао, опремљене предговором Милана Комненића, напоменама и 0о6јашњењима генезе и промена у појединим Миљковићевим песмама (наслов прве књите је „Ватра и ништа“); у другу књигу (исти приређивачн) сабране су Миљковићеве песме које нису ушле у његове четири збирке, од оних насталих у гимназијским данима, преко многобројних штампаних и осталих у књижевним публикацијама, до песама из Миљковићеве заоставштине (наслов друге књиге је „Орфичко завештање“); трећа књига (приредио Зоран Милић) је збирка Миљковићевих превода из руске, француске м, у сасвим малом броју, из поезија неких других народа, са бе лешкама о песницима које је, углавном, сам песник исписивао (наслов треће књи те је „Преводи“); од приказа и чланака које је Миљковић писао о нашим и стра» ним песницима и, уопште, о песничкој уметности, па и од интервјуа и изјава које је новинама давао, сачињена је четврта књига „Сабраних дела“ (приређивач др Сава Пенчић), употпуњена библиографским белешкама о тим текстовима (наслов четврте књите је „Критике“).

На тај начин, иако су, сасвим разумљиво, неке затонетке остале неодгонетну“= те, неки проблеми нерешени, а са неких тајни није скинут вео (још се поставља питање о читавим двема наводно припремљеним збиркама које је Миљковић наговестио!) оно што је учињено — учињено је на готово најбољи могући начин. Ако већ неких из основа нових, револуционарних тумачења Миљковићевог песничког де ла на основу овог издања неће бити, у шта са великом сигурнотићу верујемо, извесно је да је простор за деловање науке о књижевности постао и шири и приступачнији, а могућност за дисциплинарна, међудисциплинарна и унутарлисциплинарна тумачења знатно реалнија, Учињено је, дакле, тотово све да би се припремио терен за. вишеструко осветљавање једног граничног, преломног песничког дела у трансфор мацијама послератне српске поезије. Миљковићево дело то, нема сумње, заслужује: нешто мање због квантитета довршеног у његовом опусу, а знатно више по целом низу елемената који су на прелому пете и шесте деценије српској поезији један вир и, готово бисмо могли рећи, замршај нових идеја и метода донели, који су у извесном смислу ново схватање „песме и песмовања“ инаугурисали и у своје дубипе десетине младих песника повукли. Ако

АНДРИЈА СТОЈКОВИЋ.

БРАНКО МИЉКОВИЋ

прихватимо поједностављену, али у основи тачну, поделу наше новије поезије на ону са функционалним концептом песничког језика коме је примарна намена комуникација и на ону са структуралним концептом песничког језика коме је примарна на мена експресија, ову другу је, нема сумње, инипирао баш Бранко Миљковић. Постављена на доста уску основу та подела се, ипак, може направити, при чему управо та, друга оријентација наше поезије, ма колико судећи по броју својих протагониста не би морала такав третман да заслужује, води право ка проблемима које модерна поетика и естетика разматрају. То је добар разлог да се Миљковићева улога у њој са пуном мером аналитичности оцени, да се утврди колико је нове идеје својим делом реализовао, а колико их је само иницирао.

На то правцу развијао се,унеколико, и предговор који је „Сабраним _ делима“ Бранка Миљковића написао Милан Комненић, С пуном одговорношћу можемо рећи да је тај текст један од неколико ванредно написаних текстова о овом песнику, да сам собом представља аргумент у прилог овом издању и да сведочи о сазревању једног критичара поезије чије теоријске основе не морамо држати за „десет заповести“ критичког приступа _— поезији, али чије мишљење и аргументацију морамо све више и све озбиљније узимати у 06 зир. На делу Бранка Миљковића Комненић је помирио и ускладио љубав према песнику о коме пише, теоријска начела модерне поетике којима (све мање беспоговорно, изгледа») верује и критичку трезвеност, Концентрисао је своје тумачење и разматрање око три основна поетска језтра, око три опсесивна проблема у Миљковићевом делу 'и теоријски изванредно (и, рекло би се, делу примерно) припремљен развијао је доследно своју анализу изричући интелигентне судове и опсервације, пове и тачне оцене. Знатан део проблема који се сустицао око Миљковићеве пое зије, међу којима су неки најмистификованији, овим предговором је скинут с дневног реда. .

Расправљајући о Миљковићевој „Балади“ један критичар је, својевремено, настојао да је посматра у њеном интегритету, У свој сложености њеног дејства, додавши да би „исцрпна анализа показала (,.) да постоји узајамна повезаност ових на изглед посебних семантема и да су оне одређени ступњеви основне рефлексије о могућности певања као бити опстанка“, Управо таква једна анализа (нарочито она из прве половине овог цитата) недостаје да би оцена Миљковићевог песништва бар у кључним питањима била потпуна, Неки паметни и квалификовани одтовори на та питања су већ дати, то су одговори који потврђују постојеће квалитете овог прерано несталог, веома даровитог, интедиген тног и доста амбициозног песника. На једно, пресудно значајно: колико су његове песме, као производ интелектуалне и вербалне артикулације, естетски вреднег није дат јединствен и целовит одговор. Ако из „Сабраних дела“ произађе биће то још један доказ у прилог њиховој основаности, Богдан А. Поповић

Му |

Еа : 2. |

ФИЛОСОФИЈА

ФИАОСОФСКА МИСАО НАШЕГ ПОДНЕБЉА

Др Андрија Стојковић;

„РАЗВИТАК ФИЛОСОФИЈЕ У СРБА 1804—1944“,

„Слово љубве“, Београд, 1972.

У ТРИ ДОСАД објављена рада др Андрија Стојковић је обухватио целокупну философску мисао у Срба од њених првих проблесака до данас. У првој књизи налазе се „Почеци философије у Срба — од Саве до Доситеја на основама народне мудрости", у другој књизи је изложен „Развитак философије у Срба од 1804. до 1944", а у студији објављеној у часопису „Дијалектика" бр. 2/1966. приказана је „Данашња философија у Срба“. Сва три рада представљају јединствену целину, али на овом месту говорићемо само о делу које обухвата период између 1804—1944. и у коме је аутор у својој пропратној речи написао: „Писац овог првог целовитог прегледа развитка философије у Срба је свестан чињенице да је на садашњем ступњу разрађености ове области успео да проблеме више постави него да их реши". Ово је свакако тачно, али, уз постављање проблема, др Стојковић тражи и налази идејне основе убеђења многих мислилаца (на пример, утврђује да се Урош Миланковић инспирисао Фихтеовим „Говорима немачкој нацији" и Шелинговим делом „Философска истраживања о суштини људске слободе“). А истовремено проналази и открива шта је ново и оригинално код њих и у чему су они неком претходили, па код истог Миланковића открива да је „пре Спенсера конципирао закон односа целине и дела и општег и појединачног као закон структуралне еволуције".

Веома обиман рад професора Стојковића на преко 600 страна, подељен је на два одељка. У првом је обухваћен развој философске мисли од рационализма и просветитеља Доситеја, Вука, Његоша и ос, тадих до погледа Драговића, Туцовића,

ТИХН, НЕЖНИ ПРКОС

Лука Штековић: „НЕПРЕСТАНИ ПОВРАТАК“, „Аутуст Цесарец“, Загреб, 1972.

ПРИЛАГОБАВАЈУЋИ СЕ такозваној „модерној буци“, мноти песмотворци прометнуди су се у галамџије и телале који рекламирају своју некурентну робу, а још вите — своју безначајну личност, Они су се самим тим удаљили од аутентичног би"л поезије. Јер поетска реч је битно ближа тишини него буци; чак и ангажована песма делује, обично, као „тиха вода која брег рони“, Попут Стеве Раичковића или Ристе Тошовића, аутор „Непрестаног повратка“ настоји да свој глас зближи са тишином. Поенту. његове четврте збирке чине стихови: „Све ове речи — позајмио сам од тишине — једном ћу их све пош: тено вратити“. Штавише, његов говор понекад замире пред немуштим елементима као што су цвет и вода (песма „Шума“).

Када песник бежи од галаме, он се из спољњег света враћа у сопствену интиму, “џ своју интимну природу. Штековић је тај свет симболизовао кафкијанском сликом безбројних врата што се нижу у недоглед. Кроз ова врата, међутим, не улази

идејним токовима,

Кацлеровића и других, Писац самоуверено одређује вредности свачијег деловања. Рецимо, говорећи о Његошу, он је закљу чио; „Ррегош представља највиши домет наше народне мисли осмишљене античким њеним коренима и савременим европским мисли које повезује позитивно наслеђе прошлости са нашом садашњошћу и будућношћу". Али упоредо са оваквим оценама аутор ће нас обавестити, где тод то може, у чему је нечија особита заслуга за развој наше науке и друштва. Оцењујући улогу Светозара Марковића, Стојковић је, на пример, написао: „Он је несумњиво творац покрета који је имао за циљ заснивање свих области живота и мишљења Срба Х1Х века на материјалистичкој науци и философији“.

У другом одељку аутор говори о културно-просветним условима у српском граЂанском друштву и најзначајнијим философима тог времена, обухватајући све постојеће струје и правце. Заслужује признање већ и сама одлука писца да се ољредели за историјско-философски приступ и пружи слику културних, политичких и економских збивања у Србији. Видимо шта је условило настанак и развој прогресивних и регресивних умовања као адекватан израз друштвених, историјских и идеоаошких противречности и ограничености једног бурног раздобља. Дајући веома успешан приказ и критику свих типова философских струјања, професор Стојковић је избегао често врло могућа и непријатна упрошћавања и једностраности или уопштавања и претеривања, мада није мимоишао нека понављања када су у питању личности које су се бавиле разноврсном философском проблематиком.

Основни циљ систематског, дугогодишњег разматрања, у низу појединачних успелих монографија, складно уобличених у јединствену целину, био је да се испита и покаже валидност главних струја и критеријума српских мислилаца и све то презентира стручним и популарним начином излагања. Не подлежући видљивим сугестијама и догматским интерпретацијама, др Стојковић истражује чак и постулате научног закључивања који се могу сматратри философским, као што је случај у на учном раду физичара Николе Тесле, астронома М. Миланковића, биолога Ивана Баје и Синише Станковића и правника Томе Живановића и Слободана Јовано-

вића.

Значајна студија професора СтојковиБа, која је плод солидног напора и способности да се користе добро проучени и поуздани извори, ненаметљиво потврЂује чињеницу да значајне философске проблеме поставља дух времена и да за њихово решавање нису важне школе већ поједини мислиоци. А писац ове књиге је успео да одвоји позитивну философску традицију, која је уткана у биће српске националне културе, од негативних утицаја, у општој поларизацији философских фронтова. Књига се, природно, завршава излагањем ставова који представљају темеље нових идеја и стремљења, ставове марксистичких философа између два рата (Филип Филиповић, Сима Марковић, Веселин Маслеша, Душан Недељковић, Огњен Прица и други): Чак и летимичан поглед на списак искоришћене литературе и на регистар са преко 1900: имена говори о веома марљивом труду дра Стојковића, који своје дело завршава речима: „Уколико је успела да прикаже философску рефлексију у Срба у њеним основним токовима и резултатима и на тај начин ако допринесе остваривању оних задатака савремености, ова је књига одговорила својој намени". Књитом дра Стојковића, која је написана јасно и занимљиво и уз то богато илустрована, извршен је, у ствари, један пионирски посао и у погледу популаризације философске мисли код нас. Она ствара нове видике у проучавању философије код нас. Због тога она заслужује пажњу сваког образованог читаоца, а посебно, наравно, читаоца који се интересује за

философију. Слободан Петровић

се у безграничну природу, већ у технич ку анти-природу коју у Штековићевој лирици репрезентује „гробље старих аутомобила“, а која се песнику указује као „велики, непознати, наоружани свет“. Да би се спасао из какофоничне и отуђене анти-природе, песник се враћа не само свом „малом, тихом животу“, већ и спољ-“ ној природи, рецимо — трави или „злату шумвог жита“. Овај лирик, дакле, није етоцентрик. Штековићев унутарњи прос тор насељен је носталтичним сећањима на живу природу изван њета: „Али шума уђе на очи и ува па испуни читаве груди — и после дуго корача са мном као да је остала у мени“,

Песник не пристаје на такав антагонизам између природе и антиприроде, Њетово непристајање представља један „тихи — нежни пркос“ који, на махове, тежи да се огласи реским, чаплиновским смехом (песма „Чарли Чаплин) У целини, Штековићева лирска реч озвучава тишину, Ако тако може да се каже. она је нека врста поетског ултразвука. Сачињавајући једну поему о повратку, она значи враћање непатвореној поезији коју није прогутала „модерна“ какофонија. У ствари. Штековић је направио прве, тдекад и тетураве кораке на путу таквог враћања. Пред њим је још доста дуг и врлетан пут,

Радојица Таутовић

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 4