Književne novine

Наставак са % стране |

Трећи поменути песник из ове тенера-

е, недавно преминули Абрахам Клајн, обједињује изразити патриотизам са неочекиваном _ хебрејском позадином. Про. рочки, скоро талмудски интонирани Клајнови спевови и лирика крећу се од елиотовског интелектуализма — у приказима испразног велеградског битисања — до ангажоване и дубоко сатиричне поезије · послератном _ периоду (,Хитлеријада", 944; „Љуљашка и друге песме", 1948). Клајн је бриљантан версификатор, чији сваки потез пера одаје снажну мисаоност оплемењену искреним саосећањем. Када дочарава амбијент билингвалног Монтреала, — града са две традиције, две КУАтуре и два гледишта — он, као какав са“ времени Џојс, спаја два језика, енглески и француски, у јединствени изражајни“ амалгам и тиме постиже не само ефек-' тан, већ истински песнички доживљај. Аекласирани песник данашњице — каже Клајн — мора да трага за новим могућностима певања, „јер је његов занат архаичан, као стреларев... он мора пронаћи праву реч која ће се преточити у шесто ло... мора животу подарити нови облик".

Нова изузетна достигнућа доносе послератној канадској поезији бројни ствараоци који проседеом „неутрализације природе“ — како је то у једном другом контексту окарактерисао М. А. Ричардс — избегавају идолопоклонство према природним лепотама свог поднебља, јер им се оне чине варљиве, чак ирелевантне. Мопште узев, преовлађује песништво иде | ја, социјалне критике, сатире, углађеног духа. Стих постаје све слободнији, „отворенији", у метричком калупу који све више користи неспутане ритмичке варијације. Управо се у таквом контексту читају песме Ервинга Лејтона (туша Гаукоп), Луиса Дудека (Кош Ридек) и Рејмонда Саустера (Каутопа Зоџзгег) за које је градски живот главни предмет, а пролетерски гневни став главно обележје. Заједничко им је ратно искуство, наглашена еротика, конверзациони тон, као и тежња да се ништа не улепша и ништа не прећути.

Током две последње деценије, енглеско песништво у Канади непрестано расте, тражећи и налазећи нове изворе и надахнућа, нове облике, нове особене гласове. Ту треба нарочито истаћи митопејски оријентисано стваралаштво Патрације Пејџ (Рашлаја Расе), Маргарете Ависон (Магаагер Амзоп) и Илаја Мандела (Еју Мапдеђ. Слично Лајвзијевој, сликарка и песникиња Пејџ, из тишине измамљује фразу којом ће премостити растојање до свог унутарњег света. У њему се налазе фрагменти њеног стиха, скривени и расути као делови разломљене ископине. Своју реалност Пејџева доживљава у скоро блејковском врту невиности или искуства, где метафорама о снегу, леду, зими и стаклу ствара до те мере сажете исказе да је понекад потребна п Експликација. За разлику од ње, Ависонова гради песму на јасним визуелним и емотивним елементима, често уз метафизички призвук. Веома оригиналним језиком и ставом, она описује свој песнички универзум усредсређујући пажњу на оно што је интимно окружује, И Манделове песме су одраз митопејске школе, У савремену тематику патње и насиља он уноси чињенице из грчко-римске старине или из науке о антропологији. По стилистичкој текстури, Манделове су песме лишене сваке реторике јер, како сама каже, „трава је моје свето писмо / певам само о ономе што знам... метафора је оно у шта сумњам".

У крилу најновијег песничког нараштаја изгледа да је на помолу неоромантичарска струја с јако наглашеном експерименталном нотом. Ту се нижу имена многобројних стваралаца по антолотијама и часописима. Упркос њиховом мно штву и разноврсности, ваља свакако поменџта неке, с посебним особеностима: Алдена Нолана (А еп Момлап) по изванредној сугестивности у песмама које са много хумора п носталгије дочаравају одређену _ регионалну _ прошлост; Џона Њулава (Јоћп Мемоте) по чаробној му зикалности стихова у којима се меша ко. смичко и овоземаљско; Дагласа Лепана (Роџејаг Те Рап) по томе што је стожер новог романтичарског сензибилитета а уједно баштиник традиционалне поезије класичне елеганције; Мајкла Ондатја (МЕ сћае! ОпдааНе) по досад ретко виђеној синтези између егзотичних визија и прозапчног песничког резника.

На крају, треба споменути и најновији песнички феномен који је окупио млађе оксперименталисте са обе стране Атлантика, а“ то је роезја сопсгета. - песник Бил Бисет (ВШ Везе од најзанимљивијих експоненг сионистичке, нелинеарне, ко зије чије та графичке карактеристи ње занимају од чисто вербалних. „Канађанин" (1970) Бисет у исти! цира историјске тренутке гра, факса и незадовољавајуће еконо ње у земљи. Идеје су изнете у ве ченим асиметричним стиховима ражавају ритам воза у хоме с палази. | ;

"Без обзира на школе, утицај те, ван сумње је да савремено песништво енглеског језика кор гиналном стазом, да негује мне песничке обликс и да је тематси ло у све видове националног жЖ тежећи универзалности, не пост канадско.

Видосава Јанковић

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

ти

ВИЗИЈЕКА |

дгОВО ике виђате најчешће је о сасвим сигурно није комшија из

одавац из оближње са-

ју гласа, покрете. обраћају. Лоша —_ а, почињемо да

вост. едн речју, те

у исти мах принудне и добровољне — свакодневне госте, размишљамо о њима им о послу који раде. Претпостављамо, послу за нас и због нас.

Понекад, не можемо побећи од утиска да пред нама седе три, четири или пет робота. Невидљиви кључић за навијање ступа у дејство — роботи повремено оживљавају: говоре или читају своје различитом писменошћу срочене монологе. _ Између тих монолога, освежења ради, кино-апаратер пушта шарену парчад Филмског журнала. Или неки непознати аматер, 32. љубљеник у дијапозитиве, дрхтавим прстима намешта пред наше очи — колекцију старих и нових фотографија. Затим поново наступају роботи са монолозима... Шта они, у ствари, раде2 Зарађују своју плату. Шта ми радимо; Искоришћујемо гледањем — дај шта даш — новац утрошен на претплату. Проблема, стварно, нема. Користи такође — нема.

По званичној номенклатури, та врста телевизијских радника редовно барата арсеналом највећег баука и најблаготворнијег учитеља данашњице: директном инфор мацијом. А хоће ли та информација бити прихваћена, од стране гледалаца, као веродостојна чињеница или као празни звук који ништа не значи — то потпуно зависи од њих, људи иза екрана, од њихових а ица, индивидуалне снаге личности и једног облика приватног магнетизма, којим везују или не везују гледаоца за себе. Ханас можда више но икада пре, гледалац мора да веру је саговорнику са екрана. .

А како веровати водитељу, који нам добацује рогобатне, реченице као да седимо

за кафанским столом — тренутак пре. но

што је устао да бије гостег Или др м | који се у економским подацима запетља-“

ва као пиле у кучинама, ређа грешку преко грашке — па на крају нико није сигуран о чему је говорио на почеткуг Како веровати коментатору, непрекидно сумњичавом према саговорницима — као да је детектив на одсуствуг Може ли филипику против социјалних разлика држати момак са гримасом увређеног принца — залуталог међу санкилоте2 Може ли запенуштаност до штуцавости, руколоматање до ишчашења ико га да увери у оправданост, истинитост и безусловност свега што говоре, образлажу, доказујуг Још горе је кад у слаповима речи нема ниједне њихове аутентичне мисли, која није цитат или парафраза. нечије туђе мисли — напабирчених по записницима, штампаним гово-

ар а

· рима и рефератима, уловљених по извеш-

тајима других агенција. Јер тада се телевизија претвара у гласноговорничко-читалачки сервис за трансмисију информација, створених и уобличених на неком не-телевизијском извору, а наши телевизијски познаници трансформишу се у трагикомичне привеске, пливаче низ воду, евнухе хжоеатизне потенције. Девизу нашег време“ на, „што немате — можете стећи“ ваља ДО пунити алтернативом или научити. Лоши ђаци, после неколико поправних исчита напусте пили промене школу, Телевизија своје лоше Ђаке задожава до пензије, можда зато што телевизија — нема шкоау. Парадоксална је чињеница: спикери-читачи и „летећи“ репортери, често гурнути “ позадину, као по неком правилу увек делују снажније и уверљивије (на пример, Здравковић, Вуковић, Калањ, вечни Камен ко Катић и други). Разлог је можда једноставан: они познају свој занат — и верују у оно што чине,

Утешан је долазак неколицине нових а пица на екран, са дужношћу „најављивача“. Ако буду имали много среће кроз десет тодина постаће читачи вести, а кроз двадесет можда чак и коментатори. Издвојимо, на пример, симпатично 17 це Стеванке Чешљаров — „обично“ м лоштено, какво бисте могли срести на ул+ ци, у аутобусу, на конференцији: то је, је дво од оних лица којима се верује каква су већ годинама лица Дејане Вукотић и Стаке Новковић. „Веровање у лице", питање обрађено До танчина у. великим светским телевизијама пре тридесетак го. дина, код нас је још актуелно. Доброћудни гледалац с правом тражи да људи телевизије размишљају и о том аспекту свог рада, да мисле! Захтев — тежак и праве-

дан.

Берислав Косиер

БЕЛЕШКЕ. 0 „МРТВИМ ДУШАМА =

ЧМаставак са 7. стране на, Све је пливало у светлости, Црни фра“ кови су промицали и пролетали тамо-амо појединце или у гомилама као што промичу муве по белој сјајној рафинади у време врелог јулског лета, кад је стара кључарка сече и ситни на блистава парче. та пред отвореним прозором, а деца, начетивши се наоколо, гледе сва, пратећи радознало покрете њених храпавих руку, што измахују маљићем, а ваздушни ескадрони мува, које је подухватио лак ваздух, улећу смело, као праве газде, и користећи се старичиним слабим видом и сунцем, које јој засењује очи, попадају на слатке комадиће, негде раштркане, негде У густим томилама. Њих је нахранило богато лето, које им и онако на сваком кораку поставља слатка јела, и оне нису никако улетале зато да једу, него само да се покажу, да прођу тамо-амо по томили шећера, да протрљају стражње и предње ножице једну о друту, или да се почешу њима испод криоца, или пруживши обе предње ножице да се потрљају њима изнад главе, да се окрену и одлете, па да опет долете с новим несносним ескадронима.“

То је врхунац уопштавања по цену убизања сваког индивидуалитета. Људи сведени на муве — то је и врхунац дехуманизапије људи. Безличност, раширеност и морална беда бирократије нису се могле једноставније и упечатљивије насликати. И баш зато што је суштина поразна, писац проширује слику, преплављујући сликама„асоцијацијама сивило мртвих душа, Он очигледно има више да каже о мувама него о људимг-мувама! Развијено поређење у хомерском стилу, али у антихомерском духу, има вишеструку улогу. Поред тога што изводи читаоца из затвореног и непријатног света људи-мува, оно га освежава хумором, али не по цену удаљавања од истине. Пародирајући хомерски стил тиме што га не примењује на епске личности него на безличне људе-муве, Гогољ оспорава свету који слика сваку поетичност, сваку људску целовитост и моралну вредност, Подсећање на Хомера треба да подвуче прозаичност савремености у којој за правог чо века нема места. Али ако људе радо приказује једном као муве, други пут као ствари, трећи пут као животиње — Гогољ, на дру тој страни, зна да оживи и опоетизује предмете, велика гомила чајних шоља, на ис тој забави, изгледала је „као јато птица на морској обали“.

Мајстор прилатођавања, артист у дохзоравању и Ааскању, Чичиков врло паж-

љиво посматра томиле „људи-мува“ и рационално их разврстава. Но оставимо га да са писцем даје своје групне карактеристике празног и незанимљивог света, који може бити предмет једино карикатуре. Мотив људи-муве — у почетку „Мртвих ду ша“ делује оперетски безазлено и хуморно. Касније се понавља, добива тежину, постаје сложенији. Мртве душе, односно душе живих а бездушних и празних људи, остаће за. Гогоља „људи-муве“. Тај израз и та слика тече поемом као понорница, која изненада и често избија на површину. И сами јунаци схватају да су мртви вреднији од мноштва живих: „Која је хасна од ових људи што се сада броје У живе2 Какви су то људи2 Муве су то а не људи“ — урла Собакевич. Кад су у питању сељаци, помрли од епидемија, како код Мањилова. тако и у Пљушкина, мотив људи. који умиру као муве, мако нису муве, зацвилеће мучно. У последњим главама овај мотив ће добити праве гротескне размере, Одјекујући крештаво, свом снагом, и затварају“ Би круг са оним безазленим и лаким комичним наговештајима из прве главе. Уплашени чиновници губернијског града занста ће се узнемирити и усплахирити као муве кад осете опасност. Тако излази да Је у првој глави, а затим м у следећим ТАЈ вама, особито у седмој, Чичиков био као неки тајанствени, привлачни, медени лепак за муве које су га радознало салетале. На крају се људи-муве страховито уплаше и узмувају, јер опазе да би мед могао бити и отров! Та гротеска расте до врхунца и завршава се смрћу једног човека-муве; прокурора. '

Закључујући овај мотив, тешка реч грубог Собакевича пада као маљ: „Сви су они сувишан терет земљи,“ То је право слово о руској бирократији, па и о бирократији свих времена и средина...

Истакнимо да је и овај мотив врло ду. намичан и да има одлике симбола. Ко пажљиво зота поему, брзо ће та уочити: сваки час он избије или из прикрајка као растресит удар лобоша коти изазива разлетање роја мува; или зазуји у самој средини као привидно изненадни а дуго припремани упад виолончела, који подвлачи тротеску, подсећајући узгред да муве нису сасвим безопасне јер међу њима има и отровних бумбара. 5

И у овом мотиву врло спонтано се ује дињују реализам и симболика.“

ЛАраган Недељковић

# Фрагменти из веће студије

Бранко Бањевић

„Иду посјечених утробица. 2 им ископањем пробита уз небо личка отровница шшимчуптано срце У видику манита

Језиком и главом сунце ископави Амбисала се ријеч: па јечи

По. небу скиће. угашена глава висе живи о ријечи

Лелек је видик искубао

дан се смањио на ивијет

На ублу који си ти дубао скружала се змија и небо пије

ударио те плам из ведра неба отањ који скиће кроз ове глувотс Комад разнешенога неба

улетио у грло и удавио те

ЧЕЛО-ЛАСТАВИЦА

Као струна пуче твоје чело пресјечени звук оста ти преко лица Диже се увис кукање бијело одлетје у небо чело-ластавица

Као пуни мјесец свијетли тишина живо камење по небу се треће твоје се чело јавља из висина

и једна тица с њета узлијеће

Ово небо нас као мраз испија оно ће све главе да измами Вито кукање вас простор савија и 'утјерује га у грло у јаме

Вријеме се данас зелени, отава

и мирује и чује како расте камен и гледа како се коб отвара

и расивјетава у звук и у пламен

ГОЛО КОЉЕ

Тишина израста у дивљу траву разбија дан и тицу и поље

не да ми моју да покупим главу стоји на брдима као голо коље

МАСЛИНЕ У ГОВОРУ

Око ове главе студен круг свјетлости око ове ријечи ледни круг тишине Бистри камен неба улази у кости

у говору се уздижу маслине

Ти образи што се црне у ријечи Глава у висини игра изнад града Суви је лишај кренуо на сунце свјетлост од тишине црни и опада

Лелек у живо срце свјетлости Тај лелек твоје руке очи има он у звијезду носи наше кости

и отима их зони злих тишина

Данас је дан ко чаша цикнуо Примичеш ми се звијездо изјелицо Као укопан ја гледам сатима

како ипо видик одлази за тимом

ЦВИЈЕТ МРАК

У овој ријечи гдје сам био образ се од страха искривио

Ударају на. образ Држи се зрак Крећем у цвијет као у мрак

РУЈ И ТИЦА

Руј крв пушта огњену тицу

тица дамар отворен у небу

крш па рујсвина пију је

Грошимо отгњену тицу мјесто улљешн

Тица бистрица из дубина лица Тица. улази у сунце и свијетли у дан без чела и лица

сунце улази у тицу и лети

МАРЈАН КОЦКОВИЋУ СТЕБАЊЕ ОАГУ (ТАЦИСЕРИЈА)

НА МОЈУ МАЈКУ