Književne novine

КЊИЖЕВНОСТ У СВЕТУ

ћанадско песништво

– јуче и данзе

КАНАДСКА КЊИЖЕВНОСТ, једна од већих грана на горостасном стаблу светске литературе, остала је све до данас готово непозната у нас. Зато ма и сумаран прео а ЕЕКојико примера увида ради, не до : за Може. дАмет нашој културној јав-

Израела на' темељима француске и енглеске културе, канадска књижевност је наставила да се и данас развија као двоЈезична, па је по томе јединствена на континенту двеју Америка.

Захваљујући тој разнородности, канадска књижевност од самог почетка носи у својој структури два већ исклесана језика са богатом традицијом две матичне књижевности; затим, плодотворни утицај свог јужног суседа САД, и то од колонијалног

доба до данас; и најзад, стални одраз ме-.

Њудејства енглеске и француске књижевности на самом канадском културном тлу. Слика те књижевне структуре је потпуна поменемо ди још њен хронолошки први, али и најтањи, слој, који сачињава усмено предање домородаца.

Упркос таквом пореклу и утицајима, канадска књижевност је морала да подмири дуг свога стасања, па је дуго, носила печат неке удаљености и одвојености, дух извесног „гарнизонског менталитета". Тим изразом је истакнути канадски критичар Нортроп Фрај сажето окарактерисао целу

"развојну мену кроз коју је прошла канад-

ска књижевност, подразумевајући под тим творевине настале у малим, забаченим заједницама, далеко од матичних средишта и без сопственог правог корена изузев оног које су нужно усадиле поднебље и дивљина. · Међутим, сталним настојањем да пронађе и одрази сопствени идентитет — остављајући за собом колонијалну свест а пријемчива на благотворне утицаје са стране — можемо с правом рећи да су канадска поезија и проза ухватиле данас корак са стваралаштвом некадашњих метропола. Задржавајући се сада на енглеском изразу канадске поезије, с тим да. франпуски оставимо за другу прилику, неизбежно је бар поменути усмену баштину Индијанаца и Ескима који су обитавали територије овог дела североамеричког континента пре него што је белац крочио на његове обале. Замашан део овог предања који се заснива на ритуалним радњама и племенским митовима, забележен је и преведен на енглески језик. Такве су се песме некад ориле по индијанској прерији и шуми, азна леденом северу певали су их Ескими

-у дугим арктичким ноћима. Иако без већег

утицаја на књижевну историју, овај фолклор ипак има штошта заједничко са писаним песништвом Канаде. М једно и друто најчешће говоре о односу човека и сурове природе, о његовој борби да у њој опстане, о осећању усамљености пред огромним пространствима, као и о његовом дивљењу пред велелепношћу те природе. Све су то сведочанства најприсније спреге човека и његовог окружења. | Канадско песништво енглеског језика зачећо се на северу континента, међу североамеричким колонистима који су се повукли пред победоносном америчком револуцијом у последњој четвртини ХУШ века. Њени су носиоци ти пребегли „лојалисти" што су остали верни енглеској круни, као и досељеници из Енглеске, Ирске и Шкотске који су све до наших дана, а нарочито у снажним таласима после 1830-тих година,. насељавали канадске територије. Њихова се муза испрва Ра њује енглеским узорима у песмама Те 4 тиозног или политичко-сатиричног каракте ра, али без присније везе са тлом Кана. де. Први који у стиху шире обрађује до маћу тему је Оливер Голдсмит, НЕ а славног истоименог енглеског писца. Насупрот њетовом „Напуштеном селу, канадски Голдсмит пише спев „Село У РАВВО б (1825), где описује раст задовољне 3 је је нице „лојалиста У дивљини ВИ пне да има и убедљиво реалистички обра 5. места, у спеву преовлађује сентимент тон касног ХУПТ века. Све до средине хх се значајнији стваралац, што ма и 5 то да је тадашњем колонисти < =: НАЈ материјалне услове АЕ ми Ме овате, агоценији део ње 1 Торак тога, на појаву крупнијих им ека канадској поезији требане је бподетички диода се при та АРУ пационалне свести предуслови за настанак Пана а тиме и књижевности. о за. На дробљеност савладана је 1 па "А | вези раен конфедера ви па ОМИННОН. Тиме и Доње Канаде фора: Тазвој националног будан и Ех. ање“ књижевности. идеала и „канадизир пи ДОјаВА Изабе“ Нешто касније Пе Сгач 54 за коју се де Крофорд (5 весник најсамосвојећи да је први - ; може Р а уједно једна од ] анадског певања, НЕ Е тих песникиња Канаде уопмај талентован На омантичарских песника ште. Ова прете 5 ро ам огласити, наприроде, КОЈИ ама и призорима из сеоског а Онтарија. Је-

је се темама и п

дахњуј џ бујним пределим' ДР Је зиком који је смело абргезада ле ије ан ским изразима, Крофордов ПИ рава канадски пејзаж тае и ар пузи У пламеним мокасинама , |

нап из легенде или стварности живи исконтом у ским живо у ли ада о елост па им стиче Маска поезија енглеског израза појав

а пионир-торосеча својом ове та Ји еђународни углед стиче КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ У

столећа, не јавља

песничке четворке с надимком „конфедерационисти". Ови закаснели романтичари, просто су део природе, до те мере са њом страстају. Најстарији међу њима, Чарлс Робертс (Сћалез Кођегв) са збирком“ „Орион им друге песме" (1880) обележава прекретницу у канадској поезији, јер после њега канадски бард дуго неће тражити надахнуће ван домаћег тла. Робертсови стихови одишу истинитошћу и родољубљем и заузимају високо место у регионалној канадској поезији. Други је Блис Карман (ВИ зз5 Сагтап), који по широкој популарности вероватно није надмашен. Сетни и нежни стих овог боема-луталице тече у раној збирци „Плима у Гран Пре" (1893). У каснијим песмама витмановским заносом слави братство међу људима, евоцирајући непресушне дражи природне околине. Трећи песник. ове групе Данкан Скот (Рипсап 5со) страсни је поклоник природе, али се дубље интересује за човека. У краћим драматично акцентованим баладама, „Песме и баладе новог света" 1905) и у збирци „Зелени самостан" (1935) описује љубав и освету у индијанском вигваму које прати у недрима узбуркане природе. Последњи и најзначајнији међу њима, Арчибалд Лампман (Агсбаја Гатртап) сав је окренут животу који буја на обалама Отаве „далеко иза градске вреве, иза фабричких димњака, тамо за брдима". Слично Вордсворту, за Лампмана је природа уточиште и извориште мудрости и нове снаге. Он је сав у тананом опису, па му

САВРЕМЕНИ КАНАДСКИ ПЕСНИЦИ

ЕДВИН ПРАТ

ЕРОЗИЈА

Хиљаду је мору требало година Хиљаду пуних да исклеше Гранитне обрисе на овој стени, Тако сурове, оштре и грубе.

Једне ноћи један сат требало је мору, Један олујни сат

Да исклеше те гранитне боре

На лицу једне жене.

В. В. Е. РОС РИБА

Из језера риба искаче у пени блиставих кристала; чамила је дуго

у леденој води,

у студеној води језерској.

Лутала је дуго

и тамо и амо, изнад муља,

на дну,

кроз склоништа тајна,

у том полумраку.

Умива се риба

из воде истргнута

ван своје средине,

и угледа сунце;

чудно јој 16,

страшно,

после хладног, = искричавог језера, искочит у пени блиставих кристала.

ДОРОТИ ЛАЈВЗИ | |

· ИМПРОВИЗАЦИЈА НА ЈЕДНУ СТАРУ ТЕМУ 6

Ако већ морам поћ, пусти нек буде лако, у : полако Да затворим прстен и сигурно кренем Ка следећој мети. Латан и сладак нек ј : растанак буде Као што лишће жути и петељка сише : ! Х животни сок; Ил ко старе кости већ дуго у земљи, А очи далеко од светлости дневне У сунчевом кругу блештавих свемирских 1 ивица.

Лепо ми опиши ветрова снажних лет

· Магличаст у јесен с мирисом лишћа;

И летњу предају меку,

Кад румен јави се јасен; нека ми гране зажеле

Снета и пусти ме да одем умотана тако.

Чувај ме за спокој. И спаси

Језивог краја без наговештаја,

Без старинског последњег даха 0д блештаво насилне атомске смрти.

ЕДВИН ПРАТ

је близак „рујни чворић на јаворовом деблу у пролеће"; у његовој лирици пејзаж. је оштро и прецизно скициран, готово тачно- одређеног доба дана када „бронзани кедрови бацају своје модре сенке по смежураном снегу". | Готово цело поколење песника које наилази за овом четворицом корача по њиховој утабаној стази, али са мање дара. МеђЂу њима се издваја и по обради и по тема-

АЛДЕН НОЛАН

КОРЕЊЕ

Видео сам једну прадедову слику. Казали су тада,

Четврти је с лева

од тридесет људи и два пара коњи сликаних пред бајтом негде 1880-тих. Много сличних слика са

. Дивљег „Запада има, потера таи се враћа с лешева много, да усправни,

мртви укочена ока, остављају слику као да су живи на дохват пиштоља. Као да се сећам, неке сличне слике србијанске војске за првога. рата, мој прадед је. тада и у тгуњу био са дугачким брком. Сећате се и слика белаца после линча.

| Нико се не смеши јер је тада плоча врло спора била

· и кад мораш лице укочено држат

најбољи је начин затворити уста,

ал. не стежи зубе,

јер помислићеш и сам, ч

као да се гушиш, удахнеш ли. дубоко

поквариш слику;

очи су им ко прорези црни

тешко је не трепнути.

баш кад трепнути не смеш. .

Можда се и могло трен-слике сликат

ал коме је тада до осмеха било.

Био је то обред, сликати се тада,

Фотограф је мајстор, с високим шеширом,

оковратник бео, чак из Халифакса,

градски човек што навлачи

црни покров изнад главе

а понекад нешто експлодира у пресудном часу.

Знали. су

трен је то

за њих —

ал можда и против.

Зато им је изглед мрк, руке празне, Или стежу секире.

Имам чувство да је прадед желео да убеди неког, да би и замахнуо, када би баш моро. Секиру држи као Срби пушке.

И не сумњам данас

гонио би људе

и линчово црнце

због помисли само немушки би било

_ не чинити тако.

_ А можда је само, ко би то, знао, сав понос крио у секири оштрој, дрвосеча стари као његов унук, мој отац, који је и највише дрво . обарао с врхом на место не веће од ресе дувана,

и без промашаја. Читам историје многе а његово време као да је јуче па ипак, био је од крви и меса, и мој, па стога тако стар изгледа, и ван времена. Чуди ме, помисао: мора да је био бар петнаест млађи од мене тога дана кад је зимско

сунце одскочив спустило у кутију црну и малу

тако ситан делић те његове душе.

Превео Миленко Поповић

МАРЈАН КОЦКОВИБ; ЊЕМО КОЛО (КАМЕН)

тици Роберт Сервис (Корег! Зегмсе), који је себи бедио велику популарност ла-

: ким и ведрим стиховима о животу руда“ · ра-и'копача · које подсећају на, Киплингове, овај песник“ и приповедач велича јаке и њихову побе-

'тде тече Јукон. У баладама,

ду. Сервисово дело представља један Од

· најранијих покушаја да се митологизира

канадски "амбијент, нарочито онај далеки Север у чијој се. дубокој тишини стално сукобљавају оштра природа-и усамљени

' човек. У познатим баладама „Погибија Да' на Макгруа" и „Спаљивање Сама Макија",

где се људска окрутност меша с патњом

· и сировим хумором, тај Север је исто то-

дико: протагонист колико и његов житељ.

'Модерни период, почиње после првог светског рата под утицајем „нових“ песника Енглеске и САД, који устају против ре торике служећи се свакодневним језиком и објективном песничком сликом. Ствара-

_ ју се-два главна књижевна центра: Мон-

треал:и Торонто, из којих се дижу гласови који напуштају традиционални романтичарски сензибилитет и окрећу се новинама'у песништву, напредним идеологијама и хуманизму. Песник који повезује овештали романтизам и нову експерименталну поезију урбанизоване средине је Ба вин Прат (Ефми Ргац). Ово велико име канадске и енглеске поезије уопште, првенствено је писац мора, свог родног Њуфундланда, а тлавна тема човеков прометејски бој са стихијом природе. Зато се његова поетика темељи на атавистичком миту о човеку, на његовом ходу од „камена до челика", од „пећине до храма". Из ове основне визије проистичу Пратови монументални епови: „Уљарка" (1925) о борби морског гиганта и његових гонитеља, „Смртна завада" (1926) у којој у праисторијском свету побеђује дарвиновски јачи, „Титаник“ (1935) о познатој катастрофи сагледаној кроз призму људске таштине, „Бребеф и његова сабраћа" (1940) где се спаја важна морална тема и истински национална,

и „Последња трачница" (1952) у којој се

слави људска победа над временом и простором. У целом том опусу, поред динамичности и жеђи за животом, у средишту Пратове пажње је покушај да се одговори на оно унутарње „зашто“ људског, тачније нељудског,. понашања. Човек умом и пожртвовањем савлађује насиље, али ако је оно у самом његовом бићу, онда царује зло, Нема напретка, по Прату, када се човек враћа свом анималном пореклу. Пратов је језик шекспировски раскошан, јасан и обогаћен модерним техничким изразима. По томе је он гласоноша поезије науке и машинског доба више него иједан други. савремени песник енглеског језика. Но, он није слепи поклоник техничког напретка уколико не служи добру човечанства. .

Прат је остао личност без преседана и следбеника, али прекид са песницима „конфедерације“ навео је друге на исти пут уз јак утицај Паунда, Елиота и Виљемса. Канадску „модерну" још боље представљају лаконски В. В. Јустис Рос (М. М. Еџегасе ЕКоз5), Дороти Лајвзи (Рогоћу 11мезау) и Абрахам Клајн (Абгаћат КЈет). Росова лирика у збирци Гасопс5 (1930) олликује се свежином и једноставношћу: Слика му је чиста, без примеса уметниковог расположења, Уередсређен на предмет из свакодневног живота, Рос постиже реалност објекта имажистичким поступком. Сваким наредним стихом постепено проширује слику, од првобитног детаља до панорамски виђене целине, стварајући тако специфичност и уопштеност у исти мах. Своје значајно и богато стваралаштво Лајвзијева такође. започиње имажистичком техником, с тим што је личнија од Роса. Збирка „Дан и ноћ" (1944) садржи социјалну поезију, инспирисану њеним припадништвом напредним покретима, нарочито за време шпанског грађанског рата. У даљем развоју, Лајвзијева се враћа природи, љубави и проблему комуницирања између "људи. Њен песнички идиом, посве

"оригиналан, садржи метафору извучену из

дубине“ региона ћутања и тишине, јер. „У љубави излишан је товор /слушати само треба/ ћути само срца откуцај“. Проговорити је мучни напор, као да брдо померамо; битна је бескрајна област тишине ко-

„ја: се простире „између нагона да се, нешто

искаже и самог казивања", јер управо у том простору „олује бесне“. МИ из те са мо привидне тишине, према Лајвзијевој, рађа се поетска реч. Дороти Лајвзи је песник непресушне виталности и имагинације што доказује и последњом збирком лирике „Немирна постеља" (1967) којом крунише педесетогодишњи рад на поезији и која задивљује "разноврсношћу метрике, богатством инвентивности и изузетним сензнбилитетом. Наставак на 10. страни

Видосава Јанковић