Književne novine
"Смех се прелива. |
%
Милена Јововић
Земља.
снође сниба
Земља снове снива Преко црних усана
“,
Ноћ бди око пастирске колиде Угризак дана преживају сита стада Зраци се по потоку брчкају ко рибе И нико
Ко ја не страда.
Шакама мукло тама ме лови Окамените ме
Каменови
Јад нек лик заслови
И нек се дрворед топола
Нагледа мог бола.
Земља снове снива Преко црних усана Смех се прелива.
ит :
САЗИВАЊЕ СНЕГОВА
О реците ми истину каменови Што ли зелене шуме пиште Што ли ме иште
"Сред пепела
Чудовиште2
Месечину сам над Гружом расплела Не згазих ни у шуми мрава Ни у туђе њиве нисам зажњела
Свитац ми је само
"Освитао из трава.
Ни жмиркавим звездама нисам грехе починила Некуд плове моји зраци "
Осветљавају вековима мрачне стазе
Ал каменују ме и облаци
И брда се притеснила
Да ми простор души згазе.
Па дајте ми свиралу од зове Да сазовем с планина снегове Да освајам црна брда
О песмо звона
О клетво тврда.
У ДОЉИ
Ишчезоше иза брда. краве се пуним боком Тишина склопи Руке над потоком.
Капљу свуда мрачне стрејс Звоно ирно Црн звук веје.
Јавља се дледо ћукавац с обала Лоза клекла код прелаза Пут напала Дего јој облак. сив на плећа, „
"Ноћ кола игра око дрвећа.
Громови и" муње ме мазе Кише ме газе Време подрхтава.
О ноћас не дам ни земљи да спава.
Ал дрхтај суши скуте шуме Трава дољом поовењава Погледима се брда каменоваше И поспаше.
ДУ
МИРИС ТУГЕ
Брх сам И цветни: плам.
Преда мном гасе кандила уморни зраци Бистар поток кроз трску плива
Шкрипе ребра костуру страшила. Миришу тугом седи пропланци.
Нема ме више над мочилом где небеса горе
Нема ме с пастиркама крај усијаног кртичњака огњишта
Нема ме с водоношама зоре 8
У лешћу
На причешћу.
Не долази човече у тишину не тражи ме И био си зао ;
С тобом сам сто тврдих њива окопала Ко булка на ветру на врсти дрхтала.
Гасе кандила уморни зраци Бистар поток кроз ттску плива Тпсрипе ребра костуру страшила
Миришу тугом седи пропланци.
1 како ли те соколу У мом болу2
2ТОћ НАД БЕОГРАДОМ _
Овде се ЛАунав плави
Ко код нас расиветани лан Тече река света тече...
И нико ником не рече Лобровече
Ни добардан!
Жене не упђедату узгред клубад дружицама
Тит људи посе косе
Мит им туњеви мипииу на откосе
' код њих је месец блед и осмехнут
Само што мало посаго се. .
Ти водоноше им не иду с обраницама под леску . на врело.
·" Млице им се.зажариле
со кад је код нас прело.
"1 не пате' они ко ми над јесењим
земљиним јадом,
О доћи да са прозора гледамо Светлу ноћ над Београдом.
. платно се возе.
1
ПРОЗА. КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“
т
)
~
(Младен Марков. :
СРБИ САМОШАНИ већ првих дана окупације почеше да "чиверцују. У Нанчево носе брашно и јаја а отуда се вра-
ћају с џаковима пуним новчаница. · и Деде увече, при светлости петролејке,. пребројава новац. Е | Насред собе, на земљаном. поду, томила новчаница. Он завлачи кошчате шаке у ту рпу, као кад растреса шише ницу, а очи му сјаје. | ! о Е р Исакови најчешће путују са унуком који својим не виним изгледом служи за заштиту, Зи _Били су лукави: дечак је увек вођен код лекара. -. |" Лако је пролазило то изазивање сажаљења код окупацијских власти. | а па ЊЕ "из Панчева долази до Самоша, ту га пребацују
_ на споредни колосек где спава целу ноћ а ујутру се опет "враћа. ПАР ј
Самошани седају у воз с великом буком. Још за мрака, у сам освит зоре, они се дозивају, саплићу о шине и падају преко цегера са плетеним сељачким торбама преко рамена. Они се батргају по помрчини да заузму места на дрвеним клупама у вагонима на споредном колосеку. Свађају се са кондуктером који их испрва зауставља а онда се склања у страну, као пред. бујицом која проваљује брану. Могао је свако поранити и уграбити место пре друтих, али ова сцена закрчавања степеништа понавља се свако јутро, уз псовке, јауке и поцикивање истих жена
које су звали шверцерке, | То су жене чији су мужеви били у немачком зароб-
· љеништву, на принудном или добровољном раду. Оне су се дале на трговину, шверц и друте сумњиве радње које су.
у вези са ноћним "путовањима.
Идући на станицу сељаци су се скупљали У томиле бојећи се поднаредника Вернера који је често пуцао, без разлога. ј 5
· Самошани се разбашкаре по вагонима, из торбе ваде доручак. Од жутих станичних светиљки њихова су лица увоштена, полумртвачка. Распростиру преко крила бели убрус, крсте се и на убрус ређају кувана јаја, сланину и комад белог хлеба. Једу алапљиво, гутају полусажвакану храну са загрцавањем, штуцају избуљених, уплашених очију.
Воз се онла уз пиштаљку железничара, уз вику и лупу одбојника пребацује на главни колосек. Сељаци само у тој вожњи уживају. Подваљивачки се смијуље. Кажу: бесИз депоа излази локомотива, прима воду, шишти, загрева се. Пушта облаке паре. Од пребацивања са
у а
МАУСТРАЦИЈА МОМЕ КАПОРА
споредног на главни колосек сељаци у вагонима посрћу. Они што седе клатаре се, али не престају да једу. Загрцавају се и кашљу. Псују кондуктере, тихо, кроз зубе.
ј Воз крене на време, лагано, па све брже. Кроз отворен прозор упада гар и по која жеравица. Промиче вектерница, гробље и воз излази из њиховог атара.
По дрвећу уз пругу у равници познају да се приб-
лижава прва станица. Већ их хвата нервоза. Журно гутају остатке хране, као да последњи пут једу, трпају убрусе у торбе и стискају се један уз другог на дрвеним клупама, као пред непогодсм. 5 Улазећи у станицу воз пушта округле облаке паре сличне колутима из цигарете и дечак Исакових приљуб-
љена лика уз стакло једва сриче слова писана латиницом
РААА — РрП! — МААА. Несигуран је у своје знање латинице па се окреће оцу и деди.
= Јел' Падина2 и
Деда је увек заузет пребројавањем цегера, увек му један нелостаје, а отац мрк и љут једва одговара.
— Падина. ;
— Јел опет Словаци: — увек пита дечак.
— Тотови — шапуће отац. ·
И још би се дечак распитивао да уласком у станицу точкови не зашкрипе, а у облацима паре почну да се комешају мушкарци и жене у словачким ношњама, као да извиру из магле, Све више. Улећу у вагоне, Чује се њихова вика. ј | у
— Бискај се! еј
— Меркуј се, Павлушка! г
То отац: мрмља спрдајући се с њиховим познатим фуд-
%
балером. Павлушком коме су тако довикивали навијачи у. она мирна времена кад су још играли утакмице, село про-.
тив села.
Самошани се кикоћу. Онда нагло стављају руку на.
уста скривајући смех.
Словаци хрупе у воз као да.су две дужи ленијама трчали, задихани и избезумљени не прекидајући још из села или на станици започети разговор. Одгурују Самоша-
не; хватају их за оковратнике и терају са дрвених клупа
у возу, а сами заузимају њихова места. _ Самошани невољно устају, али ипак се без речи дижу и уступају места. Ги |
Сада Падинци Словаци седе а Самошани Срби. стоје у пролазу између седишта, ослоњени о дрвене зидове ва. |
тона гледајући са завишћу и мржњом у ове који су их отерали с места. Смена се одиграла без међусобног дијалога, скоро. Тек би се негде, из дна вагона издигтао нестрпљиви глас неког тотовца!). ећ ПИ
1) Организација ТОТ, фашистичка радна организација. Припадници су но-
сили униформе и били најчешће чувари реда и закона, Организацију су
сачињавале разне нације, :
— ћискај се, матер ти рацку!
Воз путује.
До малопре тако су пријатно, точкови о саставке шина. гд
Дечак више не може да прислони мршаво о (бавна окно влажног прозора и посматра како а шени · зец: дере, како поље дијагонално претрчава упала аз између одгурнули су га заједно са дедом и оцем у прол Као да вагона. Стеже га, болно, дедина кошчата шака. стежу неко жели да га отме а они га чувају, чврсто држе, Н
уз себе. у Ми У Ковачици, следећој станици, опет словачком селу, истиснути чонагља се граја из Падине и Самошани бивају Ис ји у ходник. Ковачичани, као и Падинци, без речи заузимају места у пролазима, подижу још којег Самошанина који је" потуљено остао да седи, провлаче се поред њих и дечак са дедом и оцем одједном се нађе у ходнику. . Покушава „да се измигољи испод широких словачких сукања, да одгурне бурку. са пелцом по порубу која та шкакља по образима. Смрди на нафталин, притиска та одело гузатог Словака у чакширама од цајга који упорно одгурује једну жену песницама у леђа: хоће да се угура у вагон. Сад се већ не чује ни клопарање точкова. Само мек, словачки певајући језик. Мирис зноја, ~ До Дебељаче дечак се труди да с лица одстрани ту вуну од порубљене бурке, да угледа „кроз окна трачак светлости, али га деда, и сам слабији од оних изнутра,
тако звонко ударали
гура до врата Од клозета. Отуда смрад. Дечак се љути на
деду. А отац подигао главу, гледа некуд у таваницу, у плин ску лампу сву испљувану од: мува, и, изгледа, труди се да не види ништа. ЦАР |
у '"Дебељачи, коју је знао по вашарима, по оним 210дедер ским срцима и мноштву кола на вашаришту, улазе
Маџари. у Дебељача је настањена само Маџарима, Воз се у Де
бељачи задржава дуже. Кроз то месо, бурку, сукње, уз бо
ботање кише. са станице се из звучника чује музика и један женски глас на маџарском пева тихо, сетно.
· »Казетаат пару-кдгоза тетелоп, ЕГрезмепет ртоз-загва кеггкепот.«).
Маџари ускачу а воз још није стао. Они су радосни. Већина их је пијана. Каче се о држаче на степеништу. Дечак чује само њихове псовке и понеки јаук Самошана који се на време није склонио.
Са мање ларме, достојанственије, али са.више буботака под ребра Самошана Маџари ускачу у воз.
Сада се са седишта дижу Словаци и уступају место Маџарима. ; а
Маџари седају тромо, опуштају се, отресају са шу. бара кишне капи, а Срби се угуравају У КАОЗет, под отворену настрешницу на крају и гвоздене прелазе између два вагона.
Неко на мађарском псује да му је нека рацка свиња стала на ногу.
– ћискај се, рац! — охрабрен је и словачки глас,
Сви псују српску мајку. ; ·
Дечак се са дедом нашао у, клозету. Деда грли дечака све снажније, скрива му очи, 10. боже поправља капу на ушима. Очигледно у не жели да дете било шта чује и види. Увек се каје што га води, али то траје све до поласка кад у њему надвлада шверцер. Де чак се дури, гура деду, као кад га купају суботом увече и кад сапуница почне да шти. па очи. Деди испале беоњаче као крупна брушена стакла, уплашен и уморан седи на клозетској дасци, а дечак му између ногу. Торба једног од двојице Самошана који су се с њима стегнули у клозету, удара дечака по лицу. Из ње мирише на свињску маст,
Путује банатски воз.
Дечак затим ослушкује вреву на станици у Црепаји. Неко виче да нема места, ни: Српском, а један глас на маџарском пословно псује рацку мајку и каже да их треба све упутити пешке. И куда та рашка жгадија путује, опет ће тај глас на маџарском, треба им:то забранити, · :
на клозету као да врши нужду. Такво му. је и лице. д
Дечак се издиже на прсте и кроз прозор преломљен на пола види како се Црепајци каче о степениште, висе. уз вагон као обешени, Јесења киша удара и по лицу.
Воз хукће, једва вуче, стење. Кроз прозор упадају жишке, гар штипа очи. Онда воз опет кочи, шкрипи, стење, пушта пару и кондуктер виче;
Фраааанц — вееееелд!
Ту реч он пева у два дела. Отеже први, затим други део а дечак тада још јаче осећа на рамену дедин стисак. Деда, навикнут на честим шверцерским путовањима, на ту немачку реч нагло се диже, панично. Дечак стално пита тде је баба. Старац, не обазирући се на дечаково питање, сав цептећи; са цегерима на обе руке, гурајући дечака ис пред себе, излази из клозета.
Са перона чује се немачка реч.
— Моћи»
Па опет;
— Моћи2
Отегнуто, упорно, као да некоме ту реч сврдлају у главу. Питање остаје без одговора. '
У воз улазе Немци, фолксдојчери из Францвелда. Њима се с пута најпре уклањају Црепајци. Силазе са степе ништа, смерно се, поребарке повлаче прибијени уз вагоне, погледа упртог у земљу. Словаци се журно, као крадљивци, шуњају кроз пролаз, уз зидове вагона на.отворену нас. трешницу, а Маџари невољно устају и. уступају место Немцима. | . у
Сад седе Немци, у пролазу између седишта, нарогутшени и љутити, пуни уздржаног беса стоје Маџари, севају очима по Немцима који се и не труде да ухвате маџарске погледе, Словаци су у ходнику вагона, у клозету и под отвореном настрешницом,'а Срби као страшила висе на степеништу самих вагона. Бије их ветар, низ лице им се смуза киша. ;
Сви псују Србе.
Дечак се сваки пут само томе чуди јер по некој логици његовој, као у каквој игри, он то најбоље зна, било би потребно да буду псовани они који седе од стране оних који их натерују да устану, а ови који устају да тихо кроз зубе псују оне. који их подижу. Овде сви псују једне.
Самошани и Црепајци висе на степеништу. Деда обема рукама дохватио шипку и пригрлио дечака који би да се отисне, да. сиђе и почне да трчи преко тог банатског
· поља јер га струже по врату дедина чекињаста брада и смрди његов дах на дуван крџак:
Дечак осећа на мишици очеву снажну руку. Упија
_ бе'у душу очев благ, топао поглед пун трпљења у коме. "та бодри, стискањем усана светује да истраје још мало
јер ће ускоро стићи у Панчево. Тако путује банатски воз.
+ 2) Ишетао сам на нађкерешко гробље,
' „„Изејбио црвено-жуту марамицу,
НЊИТО с
Деда је смешан. Седи раскречених ногу
а пи