Književne novine
„ра хиперболе“, ; "болисти Брјусов и Бјели, а за њима и сла-
рУ
Белешке о „Мртвим душама“
Николаја В. Гогоља
ВЕЛИКА дела: често на
и грешна претеривањ. а, п з то тољевим „Мртвим А тако и са Го-
4 М. у 5 у .
и Б Храпченко је о њима написао; „Основна тема поеме- ј у Меша а ба романа. јесте тема о пут Ета Русије, о њеној садашњости и будућности.“ То није нетачно, али је више него недовољно. Потребно је, бар
,
узгред, напоменути да се рана совјетска
критика није овако повољно изражавала
-- од и „Мртвим душама“. Максим Гор је одбацивао ово дело У = „ а. одзиви бољшевичких критичара, као и оцене „Совјетске Парана енциклопедије“, прилично су уздржани. Према томе, кад каснија совјет-
„ска критика истиче велики социјални и на-
пНрИраНИ значај „Мртвих душа“, она се ослобађа првобитне ускогрудости. Али у
међувремену књижевн : а мисао у свет 5 шла је далеко. , у от
Виктор Ерлих је један од оних који су отишли У другу крајност тврдећи да у „Мртвим душама“ не треба ни тражити слику Русије него метафизичке „ужасе душе“! Исто тако ужаси у Кафкином делу нису били ужаси Немачке већ првенствено п„ужаси душе“.
Странцу је много лакше нето Русу да пориче социјални смисао и национални значај једног овако судбоносног дела, које је као бомба пало у руску средину и изазвало неописиво запрепашћење, Међутим, не бисмо рекли да су страни критичари умањили вредност Гогољеве „поеме“, тиме што су откривали њене метафизичке димензије; пре бисмо закључили да су је проширили и продубили. Тако, на пример, В. Набоков пише да су руске спахије и чиновници сасвим случајно Гогољеви јунаци; имагинарни декор који их окружује и њихова социјална ситуација јесу чиниоци лишени значаја. Иако су тај декор и те друштвене прилике могли постојати у реал-
ном животу, Гогољ их је у своме духу
толико прерадио да је Данас исто толико „некорисно у „Мртвим душама“ тражити аутентичну руску позадину као што је узалудно покушавати да се на основу необичних догађаја који се збивају у маглама Елсинора ствара "представа о Данској“. Према томе, Гогољеве гротескне вињете руске бирократије биле би само спроводници. „космичке сатире“, којој подмитљивост и похлепа руских чиновника и спахија слу-
"же као „локални симболи, један рагз рго
то #0, сведочећи о подљудској ништавности човекових тежњи, о надмоћи баналнос-
ти и сили зла“,
'Између многих, разноликих и, противречних, тумачења „Мртвих душа“ — које да узмемо као основно и суштинског Шта је главни предмет овога дела2 То је пошлостњ — реч је, признају многи, непреводива једним јединим изразом у другим језицима, па смо принуђени на описни превод: баналност и тривијалност, осредњост и плнткост, самозадовољна инфериорност медиокритета и малограђанска вулгарност
· _- ниједна од тих речи није довољна, па
и све заједно не казују онолико колико једна руска реч пошлоств. У „мајстокако 'Гогоља називају сим-
вист А. Чижевски, ПОШЛАОСТЊ- је стекла тако чудовишне и стравичне размере да су је неки — В. Сечкарјов, на пример доводили у везу и са самим Баволом. Јер ако је Бог оличење духовности и узвише ности, Баво представља приземност, ба» налност, плиткост, самозадовољну инфериорност, све оно што човека и људски Род
вуче доле, у каљугу.
По мишљењу Набокова, пошлостр не означава само очигледну осредњост него и оно што је лажно значајно, лажно депо, лажно привлачно. У списку књижевних ликова који представљају пошАостђ били би: Полоније и краљевски пар из „Хамлета“, Флоберови Родолдф и Оме, Лајевски у „Авобоју Чехова, Џојсова Марион Блум, млади Блох У „Тратању за изгубљеним временом, муж Ане Каре њине, Берг у „Рату и миру и многи други јунаци светске књижевности. Према томе, то што Руси називају пошлосте јесте нека неизбрисива, неуништива, непобедива зараза која се шири у свим АИ НТРИ а : временима; она се тако вешто м у заштитним бојама да њена присутност (У нама људима, у установама, У пе: На штампи, у уметности итд.) нејзен је ј- а че опсервацији, па је тешко набројат видове пошлости. 3
У деветнаестом и нашем РГОЛЕА су то: ки интелектуалци и писци, почев Од
; орког и остојевског до Гор ља и, нарочито, А ајочигледније оли-
га — њено н Ае Ди У обичајима и њом аЕ НЕ мачког малограђанина, Поа Ја та подсмеху и презиру. = а 3 Ра па Је Рус једино пореклом, такође па РИГИ немачког Кјејпрштвека. Ба “5 Није: о Хи Бе МЕ игледна У савременој реклами и пропагандни, које су њено сва-
у . Реклама не само што МА и дност одређеног пред
претерује хваа"јошг и Мр а 16 људске среће може а та а ина Ка овај или па а ние мењује купша. У снобовском РОСНИ У ле. а за освајање Арушт По, ОшШлОСтТБ е главни зри из она повртиност, на Мет те. то врло ефикасна, која се грани 2 о-
обманом и датањем других.
Џ
КЊИЖЕВШЕНОВИ 7
дахњују на велика |
ои
· лажног; парадира духовношћу које нема.
Политичка пропаганда царство је пошАости. „Племенити људи шаљу нашим (америчким) усамљеним војницима ноге од картона, обувене у свилене чарапе, а
У моделоване према ногама холивудских лепотица, које напуне посластицама и жиле- |
тима за бријање; видео сам, заиста, слику Једне особе, што управо спрема ногу тог модела, у извесном часопису светског угдеда, а који је прави лиферант пошло сти.,. Пропаганда, која Не би могла да постоји без понуде и потражње пошлости, пуни читаве брошуре колхозним девојкама под облацима које растерује' ветар. — Своје примере бирам на брзу руку и случајно. „Енциклопедија наслеђених идеја ', коју је Флобер сањао да напише јед нога дана, била је амбициозније дело... Пошлостђњ је нарочито јака и порочна
„ тамо где лаж није уочљива и кад су вред: · ности, које она неспретно подражава, греш-
ком или с „разлогом поштоване као да се налазе на највишој разини уметности, ми-
сли и осећања. То су оне књиге о којима,
културне рубрике дневних листова доносе приказе У АУХУ ПпОШЛОСТИ: „бест-селери“, романи „потресни и дубоки“, дела „узвишена и моћна“, која садрже и дестилују само есенцију пошлости... Невоља је што искреност, поштење и чак истинска. доброта срца не могу да спрече демона пошлости да се дограби писаће машине неког писца, а тај писац нема духа, и зито је „читалачка публика“ оно што наши издавачи мисле да јесте. Пошлостђ је ужасна и зато што има толико тешкоћа да се људима. објасни због чега је нека књига, која је на изглед препуна отмених осећања и племените самилости, кудикамо гора нето онај облик књижевности који сав свет сматра осредњим.“
Све те, пи многе друте, асоцијације изазивају „Мртве душе“. Шта ми тек да кажемо кад нас пошлостђ непрестано запљускујег Чим се претераним интересовањем за материјалне вредности угуши духовност, пошлостђњ се шири попут заразе. Купопродаја „мртвих душа“, у нај различнијим облицима, и даље је врло присутна и актуелна. Без ње не може дух клана као ни класни дух. Модерна конфекцијска и потрошачка цивилизација, без обзира на идеолошке ознаке, непрестано репродукује пошлаостђ, у својој немоћи да ствара праве вредности. Она се изражава у поплави осредњости, у конвенционалном моралу, у помодним језичким форму лама, у политичкој фразеологији и шаревим лажама о демократији, у булеварској зитампи, која лучи прави гнојпошлости, у такозваној забавној пи народној музици, у једва. маскираној грабежљивости јучерашњих заточника правде, у“отимању-материјалних вредности и јуришу на поло“ жаје у друштвеној хијерархији. 6
Ако су живе душе оне што носе у себи Бога, то јест један хумани и социјални идеал и смисао за јединство, мртве душе су људи који знају само за личну корист и свој опипљиви интерес, те чине противтежу идеалу и свему духовном. Али мртве душе се редовно маскирају као да су живе. Пошлостђ се кити културом, али лажном; заклања се иза идеала, такође
4
Њене фалш ноте осећају само људи оштра слуха. Гогољ је, стварајући хиперболе, постигао да свак чује, види, омирише, опипа ту тешко одредљиву — пошлостњв. „Мртве душе“ нам се представљају као дело стварано п дочарано свим чулима. Читалац га стога доживљује свим својим чулима. Али како да критичар објасни тај доживљај»г х .
Три мотива, сва три симболична, јављају се већ у увертири „Мртвих душа“: тројка, боје, људи-муве. Њих ћемо налазити у свим главама — они повезују дело. Нарочито је тројка динамични и уједињујући принцип, Јер шта је то што нас преноси огромним пространствима, не само руским и не само географским; шта нас с неравних друмова одвлачи на странпутице, у помрчину и у блато, а из блата, као на крилима, узноси нас у чудесне светове маште и надања2 — То је тројка, кадра да се
Праја с иисе а а ми во
МАРЈАН КОЦКОВИЋ: СТОЈАНКА МАЈКА (КАМЕН) — |
НИКОЛАЈ В. ГОГОЉ
~
преображава. Она час тандрче као скромна Чичиковљева бричка, час се изненада појављује као сјајни екипаж, час је то недостижна, крилата „птица-тројка“. Она улеће на сцену у првој реченици „Мртвих душа“; она се губи у бескрају и последњим тактовима поеме. Тројка је и стварност и сан, и направа и симбол. Тројка је, пре свега, пишчев занос: да ће написати три дела своје „Божанствене комедије“.
Тројка има и своју наказну сенку-пратиљу: Коробочкину тројку, налик на лубеницу на точковима, у коју су упрегнути непотковани коњи, што непрестано падају на колена. То је као нека тројка из ружног сна, тројка-чудовиште, _ анти-тројка! Ово одговара првом делу: „Паклу“, Али се већ ту она претвара и у сјајни екипаж, који блиста надом и зове у „Чистилиште“. На концу ће се она преобразити у птицутројку, што лети у будућност, у непознати „Рај“. Захваљујући тројки, остварује се принцип јединства у „Мртвим душама“; лишене те везе, оне би биле организам без крвотока. Тројка разбија мртвило: у суморном поднебљу „Мртвих душа“ — она замењује ветар. Тајанствена, она подгрева наду: ко зна шта се крије иза завеса степске измаглице2 Загонетна, крилата, неуморна, кадра да се преображава — тројка је оличење живота у свеопштем мртвилу. Она у „Мртвим душама“ разбија монотонију и, супротно владајућој атмосфери не-
помичног пропадања, ствара шум крета-
ња и поезије. Тројка доноси. онај изненад-
ни хук музике за који не знамо шта обећа- .
ва, шта најављује. У загонетности, заковитланости, неспокојству јесте поетичност овог симбола. '
Њему је, од самог почетка, супротстављен један статички принцип, који на свој начин уједињује дело. Тројка је немирна, захуктала, светла слика, која се истиче на тамној и суморној позадини. Сад нас занима управо та позадина. Јер упркос менама и изненађењима, „Мртве душе“ имају своју владајућу боју, ону што ствара сасвим одређену атмосферу. Та основна 60ја је — сива. Према потреби, она тамни, постаје суморно сура, затим се згушњава, прелазећи у скоро црну. Тај основни тон налазићемо, у одговарајућим нијансама, у свим поглављима.
Ако је Гогољ „мајстор хиперболе", он је, чини нам се, највећу хиперболу остварио баш бојама које одржавају одређену атмосферу „Мртвих душа“. У мало ком делу видећемо толико сиво, ниско, суморно и тешко небо, тако помрачене дане, налик на сутоне продужене у недоглед. Небо и земља спојили су се и добили једин~
"ствену боју — боју блата, Боља, упечат-
љивија хипербола пошлости није се мотла бојом дочарати. Затим, то је боја која захтева изненађења: вапи за нечим што ће је оживети. У ствари, само претерана баналност изазива и призива фантастични обрт. Тако се „Мртве душе“ кј суморним пејзажом пошлости који се преображава у стравичну панораму изненадне и неопходне фантастике.
Кад Храпченко каже да „се пејзаж усклађује с општим колоритом“, сливајући се не само с описом живота него и са типовима, он погађа суштину ствари, Али кад наглашава и други карактер пејзажа: да лепотом одудара од ружноће типова и'мртвила животарења, везујући то за пишчев лирски патос, он „Мртве душе не
| види као дело једне јединствене атмосфере
и једног одређеног тона, Има ту, наравно,
различитих атмосфера, боја и тонова, али
су то изузеци да се правило потврди, изазови, искушења, покушаји који се завршавају великим тријумфом основне боје сиво-суре, боје прашине, блата и чађи, ко: ја најбоље оличава суштину пошлости.
Јермилов је на добром путу кад наслућу- ·
је да суморни пејзаж допуњује исто тако суморна и необична песма. Тогољевска песма одјекнуће касније на платнима Рјепина, на страницама Горког — песма робова, песма бурлака, која исказује јад народа. У Гогоља она зажубори у причама о мртвим и одбеглим мужицима.
Анри Троаја је најбоље осетио ово што покушавамо да објаснимо: „Мртве душе представљају (,..) засебан свет, одасвуд затворен и препун тајне. Чим човеку њ продре, прожме та његово загушљиво под небље и његова лажна светлост. Треба научити Аисати на тој црној планети. Пред. мети и лица тамо су изопачени. Гласови одјекују као и бачви. На сваком кораку
може да се отвори прогалија“. То је атмосфера „Мртвих душа“,
крећу ·
"тво карикатура.
Али тек што смо ми џочили основну
„боју и почели да ослушкујемо туробне
тонове ове поеме, у наше размишљање се уплео В. Набуков својим луцидним запажањима о Гогољевој уметности: „Пре његовог и Пушкиновог доласка руска књижевност била је такорећи — слепа. Небо је било плаво, лишће зелено, све се могло предвидети јер су литературом · владали клишеи“. Гогољ је први, пре свих (а затим см за њим пошли Љермонтов и Толстој) уочио жуто и љубичасто. И друге боје, све „јеретичке“! Опис Пљушкиновог врта запрепашћивао је:"то је Мане пре Манеа! Као што постоје „наслеђене идеје“, тако се може говорити и о „наслеђеним бојама“. Готољ је својим делом о пошлости разбио пошлостђ, иону књижевну, која се ни је усубивала да прекорачи границе конвенција. Зато је он, поред Пушкина, велики реформатор руске литературе.
Поменусмо Набокова. Међутим, много пре њега, и неупоредиво дубље ОД свих, боје у Гогољевом делу изучавао је Андреј Бјели. Он утврђује да су најчешће боје првог тома „Мртвих душа“: бела, црна и сива. Бела то је све, црна означава ништа, а сива, која их уједињује, то је основни тон „Мртвих душа“, онај што стално прати Чичикова у карактеристикама „ви — ни“, тон баналности, пошлости. Андреј Бјели је показао како тамне и гасе се боје у Гогољевом делу да би у „Мртвим душама“ надвладала „тробојка“: бело-ирно-сива. У ствари, најприсутнија је сивосрна боја. Бјели је подсетио да се муте не само боје него и звуци, па је покушао да установи и „звукопис“ Гогоља. Тајна Гогољеве звучности била би у „преламању звука“.
Размишљали смо пи о томе ко би, међу сликарима, могао да буде Гогољев сабрат, па смо се загледали у Гоју, у његове позније циклусе, особито Сарпећов. Уобразили смо да смо на прагу малог али оригиналног открића. Проверавајући добро литературу о Гогољу, наишли смо, међутим, на дело „Трилогија романтизма“, објављено у Москви још 1911. Аутор С. Шамбинаго је ту извршио поређење Гогоља и Гоје. На њ се ослонио Јасацез Сабеац, који је под руководством Р!егте-а Разсај-а урадио дипломски рад под насловом: Апдге Вејуј соп тџајецг де Ја 1епдепсе #аптазНаце де Сово! ег Позгојеузј, у коме се такође указује на сродност Гогоља и Гоје. Међутим, Сабеац, углавном, анализира Готољеве приповетке, само наговештавајући анализу „Мртвих душа“. Занимајући се за овај проблем, приметио сам колико је Гогољева поема изузетно привлачна за сликаре, који често пријатно изненађују познавањем и тананим тумачењем детаља. Своје претпоставке проверавао сам у париским разговорима са Петром Омчикусом, Стојаном ћелићем, Косом Бокшан; занимљиво је да су и они у Гоји видели Гогољевог сродника, нако нису знали ни за моје преокупације ни за поменуту литературу. С обзиром на тднове и атмосферу слика, на склоност ка карикатури — било је помена и о Домијеу.
Вратимо се ономе што смо желели. да утврдимо; .сиво-сура боја, коју налазимо од почетка до краја „Мртвих душа“, пред-
ставља позадину на којој се све збива.. Бол,
ја прашине и блата, боја облачног, мрачног, ниског, затвореног неба. Та суморна, загушљива и заптивена, али пи целовита, слика освежава се на неколико начина: У почетку је хумор главно средство растерећења и освежења; затим, напоредо с хумором, монотонију разбијају такозвана хомерска поређења, којима нас писац преноси у друге светове да бар на тренутак У дахнемо свеж ваздух и угледамо приролпу светлост. С обзиром на прозаичност јуна ка, ова поређења су често испуњена пародијом. Најзад, равнотежу суморној атмо сфери одржава лирски патос, оегови пише чеви из загушљивог света „Мртвих душа
Сва три елемента преплићу се током цело
књиге.
У првој глави зазвучаће убрзо пи трећа тема, која ће се ројити све, до конца, добу“ вајући нове нијансе и значења. Чичиков је позван на пријем код губернатора. М ствари, пишчева је намера да на једном месту окупи скоро све јунаке своје чудне поеме, да у јединственој масовној композицији наслика губернијску елиту, чиновнике спахије. Та композиција представља мноше Ни један чиновник није заборављен ни од писца ни од Чичикова, коме је Гогољ позајмио своју радозналост. Књижевни поступак је овде битно друкчмји него у потоњим портретним поглављима, тде ће доћи до изражаја уметност психолошке минијатуре. У овој масовној композицији нису битне индивидуалнос ти, битно је, појединостима и појединцима, дочарати карактеристику одређеног слоја, чија је прва црта пошлоств, безличност, баналност. И за самог губернатора је речено да „није бно ни дебео ни танак, а и мао је о врату Ану и чак се зуцкало да је предложен да добије звезду. О човеку, 0 Аичности = ништа! Пред нама је воштана фитура која се креће. Гогољев циљ није стварање карактера нето жонтлирање ка рикатурама; Јер сви ти људи на пријему у ствари су само „»удимуве , па их је УМ тешко и незанимљиво сликати појединачно. Гогољ је уметношћу речи постигао оне сликовите ефекте које савремени ликовни уметници бојом остварују, подстакнути безличношћу урбаних мравињака индаус тријске цивилизације, И у том смислу он је, можда, један од великих претеча.
Ево та сцене која је за нас суштинска, а која ће се, касније, у детаљима и варијацијама, понављати, подвлачећи суштину из весног људског или тачније — подљул“ скот соја: Б
Чичиков мораде
за часак зажмурити, јер беше одвећ јака светлост од, свећа, лампи и дамских хаљи-
„Ушавши у дворану,
Наставак на 10. стран"
Драган Недељковић
Ма