Književne novine
ОСАМДЕСЕТ ГОДИНА МИРОСЛАВА КРЛЕЖЕ
| КРИТИКА ФЕТИША_ У ИМЕ ЧОВЕКА
О филозофским погледима Мирослава Крлеже
ШТО ЈЕ Мирослав Крлежа одабрао да буде књижевник, иако је, да је хтео Е да буде филозоф, зависило је не само од његових дарова, у којима имагинација има преимућства над разумом, него и од самог схватања основне улоге и сврхе филозофије. По његовом мишљењу, филозофија треба да одбани наклапања о броју основних разумских категорија, односа субјекта и објекта, примарности есенције или егзистенције итд. и да, уместо вербалних „решења“, да стварне пи корисне предлоге за те нова људских проблема у свету и дру-
• "" Од Канта до данас филозофи се обично
најпре пнтају: шта се може, како и до које границе сазнати о свету2г Крлежа, пак, сматра да је такав „спознајно-теоријски пинг-понт узалудан и непотребан. Иако
зна да је „наивни реализам" једна, у основи примитивна теоријско-сазнајна позиција, он је не одбацује, него, штавише, пркосно усваја, тврдећи да наше сазнање, мада се потпуно не подудара са стварношћу, ипак представља његову „сјенку". Оно што њега у сазнању највише интересује није само сазнање, односно сазнање ради сазнања, већ сазнање ради делања, те стога, како сам истиче, даје преимућство подитичком над тносеолошким проблемом. У дијалогу „О наивном реализму", објављеном у ТУ књизи његових „Есеја", Крлежа каже: „Мене не интересира начин мисаоног или немисаоног разматрања појединих појава, него њихова „наивно-реалистичка" садржина! Човјека ће убити. За петама су му. Хајка стиже. Зашто га прогоне, то ме интересира у овом филозофском случају. Зашто су пали на такав степен свијести и односа, да се убијају2 Човјек ће пуцати. Бит ће мртвих".
С гледишта егзистенцијалних проблема, а пре свега проблема зашто се људи убијају, многи појмови и многе тезе, које су вековима владали у људским мозговима и омогућавали људску несрећу, смрт и пат њу, показују се погрешним, тлупим и штет ним и због тога их треба одбацити. Стога се велики део Крлежине мисаоне активности и своди на побијање и одбацивање тих појмова и теза. Такви су, на пример, појмови о богу, свемирској сврси или престабилираној хармонији, које Крлежа с великом оштроумношћу и нетрпељивошћу, служећи се и логичким и историјским аргументима, одбацује као неприхватљиве за свакога ко настоји да егзистенцијалне проблеме човека и човечанства успешно ре-
ши. Човек, по Крлежи, не сме бити другојер се једино он
степена појава у свемиру, може уздићи изнад анималног нивоа својих претходника у царству живих бића, па је стога његов основни задатак им његова. битна дужност да се уздигне изнад свега што та окружује, борећи се против свега што му у том успону смета и бунећи се против свега што та у томе снречавч највеће сметње и препреке успеху 4 – да представља прворазредну чин ен ан свету јесу лаж, обмана и глупост. Ба истакао њихову снагу, Крлежа их је ди до објективних принципа, против којих ја ако жели успеха, човек мора борити 5. последњих атома своје снате и последњ честице свог искуства.
"Више пута Крлежа је, на пример, ТЕ пост чак прогласио за космичку силу. па дан од оних који изражавају његову је сао о томе је, између осталих, и рим 5 лекар из трећег века наше ере Дретеј, ко ји, у позоришном комаду, „дретеј мм 1 тенда о светој Анцили, рајској птици И саном, како се каже У поговору за ово д
1 са ао, сјесени 1942. године), У РО ам са. славним лекаром нашега доба. Рауло
турдом Моргенсом, каже: А и ба мирска сила, она је ЈелиниЕ ја Важи је под звијездама, она их покреће, ЈоРЕх 58 рода нема и не може имати ни ја на. Јер кад би та тлупост РЕЗЕ М МА са плану, онда ништа не би бил а и ако на овоме свијету ништа Ми КЕ 1 онда све стоји У узрочној ЗЕ ЊЕ: Ме мелује по узрочној вези, ЗА НЕ да, кал би била мудра и кад зади, била мудра ' ) : 76 рад, јер би била мудра; м овда Са6 Божји Илирик Уз, Рима не би ВАМА А, 1ој иској логици, која је “ својој палати о,
дуна и крвава. | Маи кеђутим, стоји, ис-
. ости, % а Насупрот тлУП , Терлежи, није скло
по
И док природа, : ар нуи о раџпа је, истина је, напротив, баш оно што је човеку склоно и што н
стоји да гАУПОСТ одатна из њега и свега
што га окружује.
Као и у осталим областима, Крлежу
:- истина по себи, 06че сује шта је и у По ИЕ о 0 солутна истина, већ истина ЈЕ же човеку помоћи да реши своје појам е ослободи крвожеал-
= облеме, да С ТИ пароле и свог анималног наслеђа и
; си постане човеком, а не живо-
пао која иде на две ноге а постуда Ко животиње. Његово схватање
т И тога рекло би се субјективистичке
функционалистичко и прагматистичко, 5 ша
го би требало наћи праву етикету за. В
П да најпре треба ре и
| > чини се схватање» сватање хуманистичко. Овакво да је то 2 што је
а имо у свему
> пстине налази 3 Па псао, али је његова. формула Крлежа нат ', : а м „Разгоција, изгледа, најпотпуније датг „ ; вору о истини", објављеном У ТУ књизЕ
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5
„Есеја", где се каже: „Истина служи у Људске сврхе, а мисли су истините уколико проширују кругове свијести или појачавају доживљајни интензитет људског смисла. Смањујући напоре, поједностављујући сврху, снизујући коефицијент бола и патње на минимум, истина свладава човјеку несклоне снаге, на темељу негативног искуства, као јединог извора истинског сазнања. Истина, према томе, служи само за то да би устрајним и напорним овјеровљењем људских предоџаба о разним појавама и стварима исто тако постојано усмјеравала људску дјелатност све више и успјешније у корист човјека". Али нако је јелина залога човековог напретка и његове победе над крвожедним силама природе и сопственим убилачким нагонима, истина се слабо котира у људском друштву, јер је човек јаче везан за своју прошлост, при родну подлогу и анималну основу него за оно што значи његову будућност, ослобоЂење од страха од насилне смрти и уништење беде и патње, па су и каузалне везе у њему много снажније од његових намера, прошлост од будућности, анимално од хуманог.
У историји човечанства има и великих преокрета и револуција, чији су мебаши Христос, Колумбо, Коперник, Дарвин и Маркс, али револуције које су довеле ДО тога да човек од полумајмуна постане импреснонистички сликар и од роба хришћанин нису довеле до битне револуције: Ао тога да човек постане човеку светиња, а то је оно што је најважније у његовом историјском развоју. Нарочито гледано у целини, човечанство се споро развија. Посматрајући кочијаша који га вози, Филип Латиновић мисли о томе како се начин њетовог мишљења сигурно није изменио за последње две хиљаде година и како је тај човек који седи крај њега ближи „панонској прапојави него Матису". Човек је себе украсио ореолом метафизичког сјаја, али га то не спречава да и даље одлучује по својим анималним нагонима. Успео је да створи многобројне машине којима се служи ради свог комфора и постигао је велики технички напредак, али, упркос томе, остао је само двоножна животиња, која не уме да разликује добро од зла ни да поступа по првоме а одлучно одбацује Друго.
Човек је, по Крлежи, много. напредовао У упознавању света и стварању оруђа за ов“ ладавање природом, али је мало напредовао као духовно п морално биће. О томе је он опсежно говорио не само у „ДАретеју" него, још раније, у „Банкету у Блитви", где каже: „Данас, на тако високом техничком успону, тај је човјек ближи дилувијалном људождеру него појму човјека, који зна да разликује добро од зла и који је свијестан, да је његов ближњи управо толико вриједан као и он сам. До таквог стања човјека су довеле не само окодности да столећима живи у друштве-
· ним системима који га изобличују као чо-
века, него и то што та многи људи заглупљују лажима, обмањују неистинама и плаше натприродним илузијама, чинећи та пасивним и натерујући га на слепу послушност, У томе лежи разлог што Крлежа настоји да разобличи лажи на свим нивои“ ма, од оних на метафизичком плану до друштвено-економских и национално-културних, сматрајући да је то неопходно уколико се жели стварни напредак човечанства и човека.
Не чини ли се, међутим, да Крлежа, бацајући тамну светлост на свеколику досадашњу или, тачније, дојучерашњу исто. рију и сматрајући да је већина људи још готово на ступњу дилувијалних људождера, одбацује веру у то да човек ускоро може постати човеком и створити зајед. ницу према својим тежњама и жељама2 Је ли за то довољан индивидуални протест, који он заступа у многим својим делима, а посебно у приповеци „Велики мештар
свију хуља", у којој сарадник листа „Хрватско слово" Љубо Краљевић сматра да је његова прва морална обавеза не само да не партиципира у лажима и злочинима свог времена него и да им се одупре2
Не, по Крлежи, нису довољни индивидуаални протести моралиста. Зато се он, пре него Сартр, подсмевао бадаваџијским мора
листима и празноречивим хуманистима, који сматрају да је довољно да проповедају моралистичке и хуманистичке идеје па да испуне своје животно опредељење и наЊу сврху свог живота.
Битно је, по Крлежи, да људи масовно одбаце лажи и обмане и, тежећи ка истини, остваре друштвени и морални поредак који им највише одговара и који их од робова прави господарима њихове судбине. Иако су многа његова размишљања о човеку и историји обојена песимизмом, он сматра да поглед унатраг не оправдава неверицу у бољу и светлију будућност им то не показује само у непосредној критици историјског песимизма једног Берђајева или
Тојнбија него и у низу експлицитних ста-
вова којима изражава веру у коначну победу хуманости и праведности, У дијалогу О друштвеном нагону“, штампаном у ТУ књизи његових „Есеја", Крлежа каже: „Нисам рекао да хисторија наших дана није још увијек тмуран и крвав сан, али ни тренутка нисам посумњао да су главне покретачке силе хисторијских снага неразорив осјећај праведности!". И, насупрот Сергију Кириловичу Кириалесу из романа „Повратак Филипа Латиновића", који говори како не верује у Крапоткинову тезу о постојању друштвеног нагона у људима, Крлежа у овом дијалогу тврди да је тај нагон несумњив, јер се без њега човек „не би био пробио до своје данашње високе свијести о своме позиву и својим дужностима". А с тим нагоном човек ће сигурно увидети да је његово поштовање људског достојанства и стварање друштвеног и моралног поретка који одговара том достојанству неопходан задатак, који треба остварити не само ради општег добра већ и ради добра сваког појединца.
Добра воља и друштвени нагон човека нису, међутим, све што је потребно и довољно за стварање хуманијег друштвеног поретка и света који више одговара човеку. Потребно је, ослободивши се свих лажи и обмана, наћи најбољу могућу формулу за стварање таквог поретка. Крлежина, бунтовна природа одувек је тежила једној револуционарној формули и потпуно је природно што је он прихватио марксизам као најбољу филозофску и друштве но-економску „формулу“ за решавање оних
"проблема које је у својим бројним дели-
ма разматрао, скидајући с њих велове разних лажи, обмана и компромиса. Маркс, који је у ХГ тези о Фојербаху сугерисао филозофима да свет мењају, и Лењин, који је први настојао да свет битно измени, открили су, по Крлежи, „формулу“ која ће сигурно довести до стварања новог, истински људског друштва, из којег ће бити прогнани лаж, насиље и крвопролиће и замењени братством, међусобним разумевањем а општим благостањем. У приповеци „Тл ехфтепи5", У којој је дао једну од својих личних пројекција у револуционару Виктору Кунеју, Крлежа тврди да је марксистичка „формула“ „да Монета' може да марасте до Профита само у оном случају, ако јој пође за руком, да цијену Радне Снате снизи испод еквивалента" једна од осовина историјског кретања, и да „све овиси о брзини, у којој ће се та формула раширити до субјективне свијести по читавој земаљској кугли. Онога дана (појам тога дана ту треба схватити у библијском, дакле временски неодређеном смислу), све ће бити ријешено".
На крају, све се у Крлежином погледу на свет стиче у марксизму као филозофији која првенствено жели да измени свет и која свет у којем се људи бесомучно и крвожедно боре око материјалних доба“ ра може претворити у свет људске сарал“ ње и поретка који свакоме омогућује не само потпуно материјално обезбеђење нето и духовну слободу п плодност, Сходно Крлежином активистичком ставу, Лењин је отворио сасвим нову страницу истори-
је, која ће бити значајнија од оних које
ду некада остварили Христос,
или Коперник.
Крлежино схватање социјализма пикако није једно од оних уских, догматских
Колумба
схватања, која често жртвују АуХ СОцијализма ради очувања његовог слова. Не сме се заборавити да је Крлежа још 1916. године записао мисао, касније објављену у књизи „Давни дани", коју би потписао сваки хуманиста као своју: „Мислити со цијалистички, значи: широко, свељуаски: од Буде и Упанишаде до Ригведе, до Таса и Бајрона". Тако социјализам мора да се схвати ако се у њему види широка и снажна основа за ново, истински хумано дру“ штво, подлога „за изградњу хумане цивилизације, то јест за побједу људског духа над људском материјом“ и темељ праве демократије, лишене ратова, материјалне беде и неправде сваке врсте. Модерни со. цијализам, у ствари, треба да оствари ве. ковне човекове снове о уништењу свега што се успротивљује реализацији праве људскости у свету око њега и у њему самоме. Са стварањем социјалистичког поретка, међутим, не долази до стварања раја на земљи. Институционализовањем социјалистичког поретка долази до неких тешкоћа, које такође треба савладати уколико се истински жели стварање. друштва које пружа највеће могућности за процват човека и човечанства, Људи који тога нису свесни фетишизирају социјализам и чине му, на тај начин, велику штету. Органи. зација социјализма доводи, природно, до «ијерархије и ситуације у којој људи показују своје старе слабости, а кад критичари подвргну критици те слабости, они који заузимају извесно место у хијерархији, импутирају критичарима напад на сам социјализам. О томе говори Крлежа у својим „Разговорима" с Предрагом Матвејевићем, у којима на једном месту каже: „Тако се јавља једна врста конвулзивне фетишизације социјализма, хипостазе пи фантоми социјалистичких идеала, што у крајњој црти онемогућује да се сам социјализам- конципира као конкретна и жива датост". Крлежа не престаје бити критичан чак ни према извесним феноменима социјалистичког друштва, посебно према онима који су наслеђени из ранијих епоха и који социјализму сметају да се ра» вије у један инстински демократски по ху манистички _ друштвени поредак. Веран својој критичности и према ономе што је резултат материјализације и реализације његовог животног идеала, он не постаје кратковиди апологет, “већ критикује и оне видове искривљене свести који су присутни у новом друштву.
У Крлежиним филозофским погледима ортодоксни марксист би могао наћи и низ елемената који нису строго марксистички: схватање. односа тела пи душе блиско ме ханицистичком материјализму ХУПТГ века (па чак и Лукрецију), поједностављени атеизам заснован, углавном, на Холбаху и Фојербаху, превише пстицани пиндивидуализам под утицајем Штирнера п Ничеа, подвлачење нагонске основе људске личности и схватање живота као борбе за толу егзистенцију под упливом Дарвина, извесну дозу песимизма која подсећа на Шопен хауера, нешто анархистичког либерализма блиског Бакуњину и Крапоткину, а уз то пи наглашени антиклерикализам на волтеровски начин. Па ипак, нема сумње ла је Крлежина филозофија изнад свега и пре свега једна варијанта марксизма и, ако би се тражила аналогија с неким другим писцем који је такође стварао књижевна дела у духу марксистичке филозофије, онда би највише сличности могло да се на. ђе између њега и Бертолда Брехта, али њихово упоређивање > овом погледу умнотоме би ишло у корист Мирослава Крле. же. Пре свега, Брехтов марксизам је сведен на неке историјско-материјалистичке координате, док је Крлежин марксизам много разностранији и, бар у маломе, са» држи многе битне тезе марксистичке филозофије, од филозофије природе до теорије социјалистичког хуманизма.
Кад је, пак, реч о извесним слабостима Крлежиних филозофских ставова, не треба, можда, прећутати да је он у свом материјалистичком · убебењу тодико нетрпељив према свим облицима идеализма да је занемаривао дијалектичке елементе у филозофским схватањима разних идеалистичких филозофа, третирајући ова схватања, углавном, као низ глупости (Платон, Лајбниц, Кант, Хегел, па чак и „реалистички“ Аристотел третирани су, углавном, као кратковиди идеалисти). У критици филозофа супротних мисаоних оријентација он је, не водећи много рачуна о нијансама, врло често олако закључивао да су глупе све тезе неспојиве с њетовим филозофским уверењима, понашајући се при том више као одлучни политички агитатор него као филозофски аналитичар. Али, упркос филозофским слабостима, насталим, вероватно, добрим делом из тежње да се читаоци не само приволе да усвоје одређена схватања нето и да по њима поступају, Крлежа је имао врло великог утицаја на широке читалачке масе. Штавише, његов је утицај код нас био већи него ли утицај било ког марксистичког (или немарксистичког) филозофа између два рата, па, можда, и данас.
Свој велики утицај Крлежа свакако ум-
· ногоме може захвалити томе што своје
филозофске погледе није излагао у суво. ларној форми филозофских трактата, него у" занимљивим оквирима романа, драма, песама, приповедака и есеја, пружајући живе примере за све што је мислио о све ту и човеку, и чинећи то темпераментно, страсно и с великом личном убеђеношћу. Али битни разлог за велики уплив његове мисли лежи, пре свега, у томе што је У свим својим многобројним лелима говорио пе само као сведок једног ол најважнијих историјских периода у духовном и аруштвеном развоју хрватског народа и свих |угословенских народа, већ и као поофет будућег.“ идеалног друштва, настојећи да / име. правог човека и истинског хуманизма сруши све могуће фетише и кумире.
ОДЛОМАК
Драган М. Јеремић