Književne novine

ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ДЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ДЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС

Нова етапа

у раду Удружења књижевинка Сронцје 2

У недељу 8. јула одржана је ХХУП редовна Скупштина Удружења књижевника Србије. У присуству представника Удружења издавача пи књижара Југославије (Сава Лазаревић), Српске књижевне задруге (председник Ристо Тошовић), Удружења књижевних преводилаца Србије (председник Еуген Вербер), Југословенске ауторске агенције (директор Љиља“ не Младеновић), Социјалистичког савеза радног народа Београда (секретар Боко Стојичић), пред седника Удружења књижевника Босне и Херцеговине Младена Ољаче и тенсралног директора Удружења издавача и књижара Југославије Јеленка Бучевца, писци из читаве СР Србије (и писци из друштава књижевника Косова ти Војводине), разматрали су текуће проблеме и настојали да нађу решење кризе у којој се Удружење већ дуже време налази.

Након извештаја о раду Управног одбора у току протекле године (подносилац: секретар Владимар Стојшин) им извештаја Над. зорног одбора (известилац: Вера. Колаковић), прешло се на главну тему Скупштине: „Место и улота Удружења књижевника данас“. После уводне речи, коју је дао председник Удружења књижевника др Драган М. Јеремић (текст ове речи доносимо на првој страни), развила се дискусија у којој су учествовали Радослав Војводић (њетову реч такође доносимо на првој страни), Петар Андрић, Иван ЏШековић, Берислав Косиер, Јован Николић и Јаков Гробаров. На предлог Ивана Цековића, одлучено је да се при Удружењу створи с Шентар за пропатанду књижевности, који би се бавио ширењем књижевне речи у најширим слојевима читалачке публике. А на предлог Берислава Косиера одлучено је да се конститушше комисија, која би до јануара 1974. тодине сачинила нова правила Удружења, нови пословник и нови програм рада. Та но. ва акта Удружења била би достављена на разматрање свим члановима Удружења, а затим би се „ одржала Годишња скупштина, на „ижојој,. би се она усвојила и изабрала нова управа, која би радила по новим правилима и с новим пословником и настојала да оствари нови програм рада. У коми-“ сију, која треба да има девет чланова, изабрани су (по азбучном реду): Добри Димитријевић, др Драган М. Јеремић, Иван В. Лалић, Танасије Младеновић и Марко Недић. Остала четири члана (по два) делегираће друштва књижевника Војводине и Косова. Тиме је судбина Удружења, за сада, добрим делом предата у руке ове Комисије.

Треба напоменути да су 0вој скутштини присуствовали и неки писци који су у мају прошле 20дине изашли из Удружења. Они су имали сва права као и остали присутни чланови Удружења, а двојица (Младеновић м Лалић) у. шли су у комисију за припрему нових правила, пословника и програма рада. Треба очекивати да ће комисија припремити платформу толико широку да може задовољити и писце који се тренутно формално налазе ван Удружења. Чини. се, по томе, да ће се око решавања важних проблема књижев ности, књижевника им Удружења књижевника Србије окупити већи број књижевних посленика нето икада раније. А то значи да Удружење ступа у једну нову етапу свог живота и рада.

Са Годишње скупштине упућен је поздравни телеграм Мирославу Крлежи поводом њетовог осамдесетог рођендана.

Међународно

удружење књижевних

критичара

НАВРШИЛО се четири године како је у Парми основано Међународно удружење | књижевних критичара. Отварајући у мају 1969. године оснивачки Конгрес, француски критичар и полихистор Ив Гандон истакао је као основни задатак удружења –настојање да се, без уношења еле-

мената међународне политичке игре, преко сво јих пр ИЕ историчара. књижевности, шт више зближе и упознају све књижевности света, што треба 2а доведе до бољег и већег међу. собног разумевања књижевника и њихових народа и стварања

У Парми

основе за светски мир.

је изабран и извршни одбор Удружења, у који су ушли као председник Гандон, као секретар Рене Грос (који је недавно умро) и као _ четири — потпредседника Константин _ Димарас, Ричард Матушевски, Александар Михајлов и Марио Праџ. Истом приликом вођен је разговор на тему „аспекти данашње критике“, док је следеће године у Барцелони одржан симпозијум „Одговорност критике према страним књижевмостима“. Године 1971. на састанку у Ници расправљало се о теми „Како избећи да интернапионализација књижевне критике постане штетна за књижевну оригиналност2“, прошле године у Ремсу водио се разговор „Улога, услови и могућности књижевне критике у часописима, на радију и на телевизији“, лок је

нледавно, у мају ове године, у Москви ма дневном реду била тема „Књижевна критика им

књижевна кретања“.

У међувремену Удружење је зватно проширено: најпре. је имало само двадесет и један национални центар са око три стотине чланова, а ланас има тридесет један национални џентар са око четири сто педесет чланова. Док је у јанугоу 1972. године члан Удружења био само један немачки критичар, сада Федерална Република Немачка има посебан центар са двалесет, а Немачка Демократска Република такође посебан ентар са четрнаест чланова. Поред тога, у Удружење су се учланилим неки ваневропски центри, посебно у Азији, где јапански центар има десет. а индијски _ девет чланова. Због тога је у Ници ол-

Аучено да се изаберу још два потпредседника: Џон Браун из САД и Заин Рахнема из Ирана.

Треба такође рећи и то да је, по одлуци донетој у Нипи, покренуто м излажење билтена Удружења, који је досад изишао у три броја. доносећи у првом и трећем броју, углавном обавештење о најзначајнијим књигама у току једне године у разним земљама, док је други број бно посвећен разговору у Ремсу. Већ је прелвиђено да се следећи конгрес Удружења одржи следеће голе не у Будимпешти. Треба, међутим, истаћи и то да наши критичари показују мало интересовања за ову организацију, која може да допринесе интернационалној афирмацији не само наше критике и есејистике, него и југословенских књижевности уопште. У Удружењу је сада учлањено само неколико критичара, углавном из Загреба, али ни они нису активни онолико колико би могли да буду.

Ритам лрамеке ријечи

„Кристофор Колумбо“ у изведби зеничког Народног позоришта.

1. српња у Сплиту -"

И КРЛЕЖИНА младеначка летенда „Кристофор Колумбо“ (написана године 1917) као да потврђује закључак теоретика да је доста тешко одредити разлику између експресионистичке драме и драме неког другог „изма“, јер се експресионистичке драме међу собом доста разликују. Неке од експресионистичких драма — кас Крлежин „Колумбо“ — немају фабулу, док друге, попут Толерова „Хинкемана“, имају. Аодуше, обје те драме имају, више или мање, друштвено-политички оквир, док њега нема Грумов „Догађај у мјесту Гоги“, најзначајнија словенска драма између два рата, која такођер претендира на назив експресионистичка, У споменутој драми човјек је представљен као емоционално биће, прије свега и изнад свега, док Крлежин Колумбо“ (не треба заборавити да је тај дик приказиван и од не ких других драматика који су супротне идејне оријентације од Крлеже, као што је Пол Клодел) заузет је и обузет „вјечном темом“: неспоразум и сукоб измеЊу новог и старог, непознатог и познатог, стваралачког и нестваралачког. Крлежин Колумбо не разликује се ни за јоту О4 осталих великана људског рода који су боговима украли ватру и донијели је људима. Колумбов текст мотао би (без преинака, барем без битнијих, говорити Марко Поло (мање је познато да је овај свјетски путник, можда највећи 1 тести човјечанства, пуних

у повиј деветнаест година био протнаник, јер је судјеловао у побуни пучана У Млецима) или Никола Тесла. .

Ритам је, зацијело, оно што

је најврелније у „Колумбу“, Као и радња, он има три фазе: прва

ЗЕНИЧКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

захваћа почетак, друга весељем оптимизам масе и појединца које настаје кад се море стишава, а трећа бива кад морепловац у лику „Непознатот“ почиње двојити у све и згража се над масом што обожава само новац и уживање. Крлежа је „потпуно сломио нашу писану реченицу која је постојала прије њега, да јеу том кршењу саградио такве изражајне структуре и периодеу којима се нижу, на око, најупадљивије музичке дисонанце и симетрични дијелови периода који повремено прелазе у ритмичке варијанте истих временских размака, па чак и у облик Формалног стиха“. Петар Губерина, којега сам управо цитирао и који је расправу о ритму у „Колумбу“ написао, сматра да рњ там нема статичке схеме и да је

обликован на линији рјечничко"гтлазбено-визуалној. Редатељ с зеничке _ представе,

тост из Загреба, Томислав Дурбешлић, будно је лпазио на ритам представе који је остварио кроз тон, интензитет, станке и реченични темпо. Пошао је од ријечи м њезино је значење тражио и налазио у контексту. С много пажње нарочито је израдио почетак представе који је хтио разбити илузију реалистичког казалишта. (Овдје. ми падају на ум ријечи хрватског књижевника Милутина Шихлара Нехајева који се испричавао зшто је употребио ријеч реализам). Лица (Непознати, Поет, Сломљени, Пркосни) улазе на позорницу из гтледалишта. Одјевена су у рухо сватдање, глазба је такођер сватлања...

Бранко Петковић и Жарко Мијатовић (фигура као створена за Непознатог), уза сву озбилност и љубав којом су присту-

"пили задаћи, изгледа да су стал-

но били у недоумици: јесу ли Колумбо и Непознати лица или идеје, да ли требају радити или размишљати. Бранко Петковић, с маском човјека који _— слабо спава и мното мисли, тумачио је особу која тако мало има зајелничког са свијетом око себе.

У својем чувеном осјечком предавању Крлежа се критички осврнуо на своје – младеначке драме („све је то било тражење такозване драматске радње у сасвим кривом смјеру: у квантитативном“). Јаз између опћег и појединачнот, који је и те како присутан и у „Колумбу“, Крлежа ће помирити у трилогији о Глембајевима, и тиме пастигнути оно јединство без којег нема ведиких књижевних дјела. Можла, понешто непрецизно казано, „Колумбу“ недостаје оно што лите-

рати_ зову »ретиз Јоск, а филозофи „појединачно“. Е Зеничко казалиште, заједно

с дубровачким, иде међу она ријетка казалишта „у провинцији која суставно гаје домаћи репертоар, У првом реду дјела сувремених писаца. Зато с“ с посебном наклоношћу Сплићани примили представу „Колумба“, У којој судјелује скоро читав ан самба м која је изведена у оквиру деветнаестог Сплитског љета,

Шимун Јуришић

он

СЦЕНА ИЗ ПРЕДСТАВЕ КРЛЕЖИНОГ „КРИСТОФОРА КОЛУМБА

У ИЗВОБЕЊУ

Криза Удружења књижевника

и перепективе његове реорганизације

Наставак са 1. стране

који би био надлежан да ову ревизију изврши. Тако је ово питање остајало увек отворено и увек изнова поново постављано.

Под утицајем свих ових проблема неки писци су одмах након прошалотодишње Скупштине, која је, као што сви знамо, била најанархичнија од свих досадашњих, напустили Удружење, не дајући никакво објашњење за тај чин. Међутим, из њихових изјава датих раз ним новинама, произлазило је да је већина то учинила незадовољна стањем у Удружењу и због личне неактивности која је произишла из тог незадовољства. Упркос препуцавањима која су том приликом настала између оних који су изашам из Удружења и оних који су у њему остали, мора се признати да су они који су изашли донекле имали права, али исто тако и да би било мното оправданије да су, остајући у Удружењу, употребили сав свој ауторитет и све своје способности да и у тешким објективним околностима Удружење оснаже и учине га што ефикаснијим.

Удружење књижевника Србије налази се данас у ситуацији у којој — свесни његове велике џлоте и неопходности — морамо да тражимо могућности да га у постојећим околностима несамоодржимо него и учинимо важним фактором друштвеног и културног живота наше земље и снажним бранноцем интереса не само појединих писаша него и књижевности и књиге уопште. У том настојању Писмо друга Тита и Из вршног бироа СКЈ дошло је у прави час да нас тргне из летаргије и да нас подстакне да нађемо снате да учинимо све што можемо како бисмо превазишли теостојећу кризу и нашли могућности за реорганизацију Удружења.

Сва Годишња скупштина, по жељи великог броја чланова с којима је Управни одбор контактирао, требало би да буде преломни моменат у превазилажењу кризе и започињању новог живота Удружења књижевника. Уосталом, удружења уметника у самоуправном друштву имаће све веће задатке и дужности, јер ће све више долазити до изражаја идеја да уметници треба што активније да учествују у решавању свих проблема у вези са уметничким стварањем и културним развојем земље. Са јачањем самоуправљања све више ће долазити Ао потребе да уметници, па и књижевници, активније сарађују с другим уметницима и културним радницима, и да то постижу преко самоуправних договора својих организација а не појединаца или трупа. Удружења ће, дакле, све више постајати активни чиниоци у коегзистенцији разних фактора у систему самоуправљања у култури. При том, она ће се борити, у интересу културе наше земље и нашег друштва, за решавање великог броја разних питања, од оних која се тичу материјалног обезбеђења писаца ин њиховог стваралаштва па До оних која се тичу права и дужности писаца да учествују у решавању свих културних питања ове земље на свим друштвеним нивоима.

Не треба крити да у садашњој културној коегзистенцији писци, без одлучније подршке свог Удру-

жења, стоје врло слабо чаки у институцијама које су од животног значаја за њихов опстанак и њихово стваралаштво: у издавачким кућама, ма телевизији и на радију. Применом амандмана У раду ових институција ствар ће умвогтоме бити побољшана, али Удружење књижевника. треба да настави борбу за јачање улоге писаца и књижевности у систему самоуправљања у култури, борећи се против независног, а понекад и самовољног понашања издавачких предузећа, телевизије и радија како према писцима тако и према књижевности и књизи уопште,

Положај писаца ће, такође, донекле побољшати и Закон о изда вачкој делатности, који предвиђа учешће писаца у раду издавачких предузећа са истим правима која имају и њихови стално запослени радници, али се треба борити и за доношење других нових закона, који би још више помогли књижевно стваралаштво, а исто тако и ојачали Удружење књижевника. Потребно је, на пример, да буде донесен закон о пласману књиге, којим би се пласман књиге изузео из пласмана друге робе, који се у целини сада, на жалост, третира по Закону прода» је на мало. Потребно је, још више, донети закон о доприносу на незаштићена ауторска права, који већ много година постоји и доноси користи у разним (и социјалистичким и несоцијалистичким) земљама и књижевницима и књижевности, па и култури у целини. За доношење овог закона постоји чак и препорука Савезне скупштине републичким скупштинама. прошлој Годишњој скушштини већ сам говорио о ве ликом значају који би имао овај закон је на основу њега Удружење књижевника, чак и ако би користило само мали део средстава добијених од доприноса на незаштићена ауторска права, могло би да предузме акције које би биле од великог значаја не само за књижевнике и књижевност, не-

го и за читаву нашу културу,

У вези са свим овим треба рећи и то да је Савез књижевника Југославије отпочео акцију да се измени садашња висина исплате на основу заштите ауторских малих права писцима, с тим што би удео који се додељује и исплаћује писцима био знатно већи него досад. Ова акција, у којој учествују и представници Југословенске ауторске агенције и два члана нашег Удружења, међутим, не може бити брзо довршена, али ће, надам се, најзад уродити плодом.

Поред унутрашњег јачања, неопходно је и финансијско, као и административно јачање Удружења. Многе акције Удружење није могло да предузме или интензивније води само због тога што није имало материјалних средстава ни особља потребног за вођење ових акција. Не можемо се ослонити само на добровољни рад чланова Удружења, који врло често свој књижевни рад и успехе у њему претпостављају одласцима на бројне седнице и вођењу разговора са „људима који обично не показују много разумевања за рад писаца и њиховог Удружења.

Све задатке који непосредно стоје пред њим, па и своју реорганизацију, Удружење књижевника, наравно, може да оствари само у сарадњи с другим уметничким удружењима и друштвеним организацијама на свим нивоима, будући да су задаци и циљеви Удружења књижевника често врАло тесно повезани са задацима п циљевима који стоје пред овим организацијама.

Након ове Годишње скупштине, на којој би било добро да се чује што више предлога за превазилажење кризе Удружења и његов будући рад, први задатак треба да буде да се сачини детаљан програм рада м да се затим настоји да се он током следеће рад не године што потпуније и оствари. И једво и друго — и предлози м програм рада — зависи, дакле, пре свега од нас, односно од наше способности да уђемо у проблеме и од наше жеље да их решшимо. Ако бисмо нашли заједпички језик м, настојећи да превазиђемо своје личне нетрпељивости и групна неслагања, ако бисмо се сложили око тога који су нам задаци најтпречи и како да их најбоље и најефикасније испунимо, верујем ла успех читаве натте организације не бн могао изостати. Драган М. Јеремић

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ