Književne novine

ДОКУМЕНТА

РЕЧИ ЗАХВАЛНОСТИ И ПОШТОВАЊА _ МИОдРАТУ ИБРОВЦУ

1. Поводом предаје осме свеске „Анала Филолошког факултета“ која му је посвећена, про. читано на свечаном скупу Филолошког факултета у Београду 15. марта 1969.

Поштовани, им исто драги господине Професоре!

Треба да Вам се обратим од стране редакције „Анала“ и да Вам захвалим овога пута, још више него за сарадњу на прошлим свескама, за помоћ коју је значило Ваше име као привлачна снага да око њега окупимо сараднике за још један, надамо се, углавном добар зборник, Видите већ по његовом обиму да су се Ваши колеге, пријатељи, поштоваоци, ученици радо покренули да заједнички сас тавимо ову књигу. Многима је било врло жао што нису имали да за Вашу свеску „Анала“ дају свој прилог, свој чланак.

И за редакцију „Анала“ је ово радостан дан. Од три узастопна броја која смо посветили изразито истакнутим, старим професорима овог факултета, овај Вац је једини који јубилару можемо да предамо под кровом ове школе, Покојном професору Слијепчевићу спремили смо зборник тек постхумно. Професору Колендићу болест није дозволила да дође међу нас, па смо ми пошли к ње му. Ви сте данас опет међу нама и подсећате нас својом појавом, својом личношћу, на генерацију професора која нам је претходи“ ла, која је била много јача, мното боља од наше. Не кажем ово са осећањем зависти, него са све тићу да треба много да радимо да бисмо мирније савести заузима ди места на којима смо.

Ми смо Вашој генерацији, и посебно Вама лично, врло захвадани за све оно лепо што сте нам оставили у културно наслеђе, И Ви сте један од оних дивних људи који никад ни покушали нису да своме имену стварају место потискујући лактовима друге. Ви сте један од оних који су пријатељи мнотима, а непријатељи 'нису никоме. Такви људи делују племенито и инспиришу на стваралачку захвалност. А захвалност је дивма душевна потреба, исто " као што је незахвалност опака слабост. Ми смо Вам захвални, гли не сетимо се увек на време својих дугова. Требало је да смо и покојном Слијепчевићу, и професору Колендићу, ки Вама, и мо жда још по некоме, _спремили сличну пажњу већ за седамдесетогодишњице, професору Колендићу и Вама бар за осамдесетотодишњице, а ми ето им ту закаснисмо. На прво место у избору из Ваше преписке ставили смо писмо којим Вам је генерал де Гол захвалио за Вашег „Форијела“, Ваше, како чујемо од стручњака, животно дело, дело које сте завршили негде отприлике у го динама живота у којима је и Гете довршавао своје животно дело. Ви, који сте се с успехом бавили и германистиком, знате да су Немци много, и предуго можда, учили од Француза. Значи ли то у овом случају да сте Ви и на Гетеу учили вештину како се ДО животно одржати интелектуално свежим2 Но тим поводом хтедох Вас подсетити на једног од Ва ших веома драгих поштовалаца, једног од оних који више нису међу нама. На професора Слијељ чевића, Једном, кад сте по повра“ тку из Француске, у професоровом кабинету, причали о срдач.“ ним сусретима са својим прија тељима у Француској, рече по. којни професор, кад остадосмо сами, отприлике ово: Гледајте какво је то задовољство имати толико н таквих пријатеља у земљама чију књижевност и култу. ру проучавате! Слушајте како ле. пе ствари причају о томе Ибро. вац и Владета, сваки пут када се врате из Француске и Енглеске. Када ће наши германисти некад бити те среће2 То Вам је исто. рија!

Јесте, Ви имате и ту срећу да се бавите књижевношћу и култу“ ром једне земље која нам је кроз дугу историју, и у најтежим искушењима, (била и остала при. јатељ. Е

Молимо Вас да ни убудуће не заборавите наше „Анале“, а да овај број примите са разумевањем са којим сме да рачуна наша захвалност.

2. Реч на Комеморативној седнини Филолошког факултета, 22. јуна 1973.

Јуче, у рану зору, умро је, у Београду, при крају 88. године живота, веома заслужни, веома познати, веома омиљени професор Миодраг Ибровац, поштовани учитељ и многих вас који, дирекхно нисмо били ни његови ђаци ни романисти, један од најуглед.

толико

мијих професора угледног Београдског универзитета, једна од Најлепших људских појава наше сре-

е.

Београд је изгубио једног Од оних дивних, старих репрезентаната широке отворености према југословенству и свету; Србија је остала без једног од оних дивних људи који у себи неком поетском, ирационалном _ спонтаношћу сје дињују природну госпоственост 1 високо школовану културу евро. пског понашања; Југославија је изгубила стварно једног од најблиставијих амбасадора своје културе и културног југословенства; а Француска је изгубила драгоцепог пријатеља, каквих, по домету, вредности и снази осећања, не може много имати чак ни у овој земљи традиционалне наклоности према њеном историјском слободарству и великој култури.

Био је личност, али никада ли чан,

Његови ученици по наследници у струци професори овог Факултета _ Владо Драшковић, Слододан Витановић и Момчило Савић даће вам компетентне оцене њего“ вог великог живота и великог де ла, а мени, као једном од њего вих _ следбеника _ на _ деканској дужности, дозволите сасвим кра. так осврт на две три поједи“ ности,

Када је професор Ибровац био декан, 1955, пред сам крај активне службе на Факултету, наишао би с времена на време ла види како радимо у комисији за студентске стипендије, Десико се једном да се појавио упра во у тренутку када нам се било тешко одаучити између два кан. дидати са подједнаким условима: један је био ту негде из околине Горњег Милановца, а други из даљине, са другог краја Југо. славије. Својом тихом, благом ре“ чи, уз оСавезну кафу коју би нам сваки пут наручио, саветовао је да стипендију ипак дамо млади“ ћу који ће студирати много уда љеније од родитељске куће него што ће то бити случај са оним из ужег завичаја самог професора Ибровца, Има ли боље школе од оваквих примера!

Кад је, било је то пре неку годину усред лета, чуо да је један велики пријатељ наше земље и културе, један угледни инострани слависта на самрти, дошао је професор Ибровац декану и, истим оним колико учитељски толико и родитељски топлим гласом, поучио декана да буде спреман да иде на сахрану том великом пријатељу и наше науке, јер је то ред и наша обавеза, Био је то изванредно потребан и пле менит савет.

У последњем нашем разговору, У болници, само је у ,одговору на питање рекао како се осећа, али говорио је о сасвим дру. гим стварима, о свему са највећом интелектуалном свежином, о намери да ће чим се придигне да пише предлог за избор у Академију једног словеначког коле. те, распитивао се докле смо сти:ли са пословима око изградње факултетске зграде, зашта се и он као декан предано заузимао, и последње речи свом посетиоцу кад га је погледао са врата биле су опет савет, опет сасвим спонтан _ израз једне фантастичне — несебичности: упозорење да је болнички ходник клизав и да треба ићи опрезно.

Професор _ Ибровац спада међу оне људе којима се Факултет не може никада одужити, но према којима ће нетовати осећање дуга и гледати да се то осећање пренесе на будуће генерације. Велика је наша захвалност професору _ Миодрагу Ибровцу. Нека му буде најтоплија нашта хвала и поштено заслужена слава! Е

3. Опроштајна реч ттед Капелом на Новом _ гопбљу, 23. јуна 1973.

Филолошки _ фкултет Београдског универзитета сахра-

њује _ данас _ свог најугледнијег _ професора романисти-

ке, дугогодишњег управника Семинара за француски језик и књижевност, негдатњет дектта, п, по хронологији, пос-

МИОДРАГ ИБРОВАЦ ПРИМА ЧЕСТИТКЕ зн О ФОРИЈЕЛУ ОД ШАБАНА ДЕЛМАСА, ТАДАШЊЕ

МИОДРАГ ИБРОВАЦ, КАО СТУДЕНТ БЕОГРАДСКОГ УНИВЕРЗИТЕТА 1906. ГОДИНЕ

ледњега из генерације оних који су студирали на Великој школи када је сона 1905. претварана У Мниверзитет,

Пре педесет година (1923) објавио је Миодраг Ибровац прво своје велико дело, своју париску докторску дисертацију у два тома и на основу ње одмах добио професуру на факултету. Када је, 1966. године, штампао своје животно дело о Форијелу и грчкој и српској народној поезији, и љега на француском, било му је 80 година. Између та лва доминантна врха лростире се богата и разноврсна панорама његове истраживачке и публицистичке делатности, Рад, непрекидан, мно тостран, плодан, без пауза ни под свим условима.

На почетку избора из преписке, објављеног у опсежној свесци „Анала Филолошког факултета" посвећеној Миодрагу Ибровцу, стоји срдачно писмо председника Француске републике Шарла де Гола којим захваљује југословенском професору за послати примерак монументалне монографије о Французу Форијелу. На крају истог избора стоји писмо професора Љубљанског универзитета Станка Шкерља, упу. ћено професору Ибровцу за ње гову 80тодишњицу. Из тог пис ма, у коме се захваљује Србима и професору Ибровцу за све што су чинили за Словенце, стоји и сасвим тачна оцена животног пута професора Ибровца, па ћемо је поновити на овом последњем опроштају од њега, са осећањем поштовања и према адресату и према адресанту. „Живот пун рада и пун честитости, предан нау-

ци, служби народу, неговању књижевности и њепе историје, неговању уметности, култа пле-

менитости и лепоте" — сто тако гласи та оцена. Ту оцену колеге о колеги допуњује јелан од ученика 0 свом професору, у истим „Аналима", у уводном чланку 0 Миодрагу Ибровцу, када му, уз

све научничке и наставничке за- |

слуге, истиче и „научно и лично поштење".

Пријатељ људи, имао је много пријатеља. Осведочени патриота, велики Југословен са космополитским ширинама, и професор Ибровац је на свој начин тра. жио помиловање за човека, и имао неко чудесно разумевање не само за људске грешке, него и за људске грехове, па и онда

када је осећао да се греши и

ЗА КЊИГУ

ФРАНЦУСКОГ ПРЕМИЈ ЕРА

а ономе што му је било

прем. најузвишеније,

олео је свој факултет, свој семинар, своје Ђаке и своје коле. ге, волео уопште људе, културу, метност на неки посебан начиџ. ило је у тој љубави и неког патријархалног поверења у че века.

Професор Ибровац је имао срећу да дуго живи, те да и зато стигне да много уради. Имао је и ту срећу да је студирао, проучавао и предавао језик и књижевност једне земље коју с ње товом земљом везује традиционална срдачност, и која га је, да и то са захвалношћу истакнемо, свесрдно прихватала.

Његов негдашњи семинар, на коме је дуго био једини наставник, сада Одсек за романистику, има данас наставника и сарадника, и то врло врсних, колико некм мањи факултет. То су махом Ђаци Миодрага Ибровца.

Задужио је професор Ибровац својим радом и друге научне дисциплине, осим романистике. Као компаративиста захватао је темељио и у југославистику И терманистику. Историчар _уметности би нам замерио ако бисмо пропустили да истакнемо заслуте Миодрага Ибровца и за историју уметности.

Са професором Ибровцем од лази један од последњих професора из оних сјајних генерација које су, и у периоду између Ава светска рата, изграђивале ону, не само научничку, него и САО бодарску традицију по којој је Београдски универзитет постао одређен појам и врло крупно на. слеће, на чије нас даље, крајње

одговорно неговање, обавезује и оно што је урадио професор Ибровац.

Нека је слава и хвала ТИМ

стваралачким генерацијама, нека је слава и хвала стварно светлом примеру — професору Миод: рагу Ибровцу!

Др Миљан Мојашевић

АВА ЛУГА, ПАФАНА ЖИВОТА

О Милану Предићу и Миодрагу Ибровцу“

КАО ШТО ЈЕ већ устаљени обичај, и на овој Скупштини најпре ћемо одати пошту писцима умрлим између две скупштине,

У протеклој години умро је најстарији члан Удружења књижевника Србије Милан Предић. Рођен 1881. године у Панчеву, дипломирао је на Сорбони 1907, а већ крајем идуће године објавио је прву позоришну критику, и тоу сада већ легендарном Српском књижевном гласнику, који је једно време (од 1934. до 1938. године) и уређивао. Као драматург, директор драме и, у три маха, управник Народног позоришта, Предић је много учинио за стварање модерног театра код нас. Ретко је који наш писац био толико везан за позориште и толикб веран позоришту као Предић. Мако се бавио пи књижевном и ликовном критиком, Предић је особито значајан као позоришни критичар. Писао је о свим питањима позоришта: о позоришној политици, репертоару, режији, глуми, драмској Литератури. Специфичност његове критичке „ме. тоде“ је била у томе што је увек настојао да дочара атмосферу представе, њене битне црте и њене главне компоненте. Његова књига чланака и есеја о позоришту _„Еуфрозина или судбина глуме“ (објављена 1970. године у издању Стеријиног позорја и избору Василија Калезића) указује да је Предићево место поред наших највећих позоришних критичара Милана Грола, Бранка Лазаревића, Милана Богдановића, Велибора Глигорића итд. Не треба при том заборавити ни његове изврсне преводе дела Волтера, Стендала, браће Гонкур и Флобера, којима је ове чувене писце и њихове значајне књиге учинио културним благом српског језика и српске књижевности.

Желео бих, међутим, да вас овом приликом подсетим, иако ми то није обавеза јер — нашим а не његовим пропустом — није био члан Удружења књижевни ка, да је недавно умро и истакнути романист, професор француског језика и књижевности на Београдском универзитету и академик Миодраг Ибровац, Ибро. вац је много задужио нашу културу афирмишући нашу књижевност код Француза и француску код нас. Рођен 1885. тодине у Горњем Милановцу, Ибровац је Дипломирао на Сорбони исте године као Предић, а 1923. тодине је стекао државни докторат на основу _олбране дисертација о

# Реч на Годишињој скупштини Уаружења књижевника Србије 8. јула.

чувеном француском _ песнику Жозе-Марији де Хередији ио изворима _ његових „Трофеја“. Због њихове изузетне вредности, његове студије о Хередији и ње товим сонетима одмах су награБене од Француске академије, а и данас су оне, свуда па ну Француској, незаобилазне У проучавању не само овог француског песника са Кубе негом парнасовске поезије уопште, Био је уредник више часописа; „Словенског југа“, „Страног прегледа“ и Српског књижевног гласника, Написао је много студија о великим француским писцима: о Расину; Волтеру, Ламартину, Вињиу, Игоу, Баресу ита. Годинама је систематски писао о југословенско-француским културним везама и о утицају француске културе на нашу културу. Из те области његовог рада неопходно је поменути бар две студије: о Копитару и Французима и о Вуку и Французима. Њетово мо нументално дело „Клод Форнел и европска судбина грчке и српске народне поезије“ (објављено 1968. тодине у Паризу на француском језику) изазвало је велику пажњу у француској културној јавности. Нашу је књижевност, пак, посебно задужио „Антологијом југословенске поезије ХТХ и ХХ века“, коју је на француском објавио 1935. године. На крају, треба истаћи да је Ибровац на. писао и низ критичких текстова и есеја о нашим писцима, који су пуни тачних запажања, објективних судова и стилских _ лепота: о Богдану Поповићу, Јовану Скерлићу, Милутину Бојићу, Иви Војновићу, Милану Ракићу ита.

Ова два писџа и културна радника, случајно здружена временском блискошћу смрти, били су, међутим, веома слични по свом раду и по односу средине према њиховом делима. МИ један и други студирали су У Француској, која је дуго времена прелстављала _ стециште свих оних који су хтели да из једне напредније средине донесу клицу нових културних — стремљења у своју земљу. Али ценећи и волећи оно што је најбоље у француском духу и француској култури, они су стремили човештву и је динству човечанства и зато готово увек тежили _компаративним анализама и студијама. Као писци и критичари обојица су нашу културну средину и појаве у њој мерили ширим, европским мерилима, а обојица су такође били мајстори одмереног, сликовитог и језгровитог стила, оног који је познат као „београдски“ стили којим су, по правилу, писали најбољи писци уже Србије. Све што

су чинили, чинили су као обаве-!

зу према свом народу, осећајући дубоку жељу да се њихови сународници не стиде пред људима из народа који су испредњачили у развоју културе и културних установа. Радили су као да рале за вечност, скромно али упорно и доследно, не жудећи за брзим и лаким успесима и не понашају. ћи се као што се понашају културни скоројевићи и дилетанти у срединама које су са знатним закапџпђењем ушле у међународно културно надметање. Својим знањем и радом, један у позоришту а други на универзитету, ишколовали су генерације стручњака

и посленика у књижевној и по зоришној уметности. Били су представници _ прогресивне — траћђанске културе, оне која, по

мишљењу Маркса и Лењина, улази у оквир социјалистичке кул туре као њена баштина и изазов који треба наставити и надмашити, Њихово родољубље и њихов беспрекоран морални став довели су их природно до тога да су одмах после ослобођења свесрдно помогли обнављање и јачање позоришта и универзитета. Признања су им, међутим, доттла касно, Прва и једина ПреАићева књига објављена је тек када се приближио деведесетој тодини, а Ибровац је такође у позним годинама постао академик. Једни ће у томе видети јелну од слабости нашег националног карактера, други ће извући закључак да се треба брзо ни снажно наметнути својој срелини, а ја ћу само рећи да праве вредности моту бити са закашњењем оцењене како заслужују, али не и заувек заборављене и занемарене.

Једном речју, Предић и Ибровац су писци и културни раднипи који су започели многе по слове тако добро и тако успешно да мама, њиховим следбеницима, остаје само да их наставимо. Због тога сам сматрао да је не опходно да овом приликом ка жем нешто и о њиховом животу и раду. Ово неколико речи пред ставља само један мали, незнатно мали израз пијетета према има као релативно мало познаТИМ и мало признатим, али веома заслужним посленипима у срп ској књижевности и култури.

Драган М. Јеремић

КРТОИРНОВИНЕ 19

У === -=-==-=--= === = а» ие