Književne novine

ОСАМДЕСЕТ ГОДИНА МИРОСЛАВА КРЛЕЖЕ

РИЈЕЧ МАТИ ЧИНА

Крлежино стварање као опрека збиљи

+

У ПРИРОДИ ЈЕ критичког напора тежња да изнађе синтетичан заједнички називник множини разних одредница и има _ нентних значајки књижевног дјела којем приступа, Али, изнаћи неку метафору, ма како она била полифона по значењу ни богатству смисла, која би могла сугеставно обухватити у цјелини битност дјела једног умјетника, није могуће и кад је оно мањег опсега, разноврсности и поетске снаге него је Крлежино. Стога све критичке интерпретације подузете с таквим циљем вреба једностраност као ог рјешење о саму бит умјетности ријечи, не укидајући ипак полазни изазов приступа. Књижевно дјело Мирослава Крлеже, које обиљежава и значи „Крлежино доба у нашој књижевности", револуџнонарно је и изузетно многострано по спектру значења и распону облика и мотива. Хпсторија наших књижевности заиста није познавала такву „судбинску повезаност пјесничког опуса са драматским токовима и интимним сновима" збиље нашег живота (М. Матковић). Али, то је само једна, истина битна карактеристика Крлежина стваралаштва. Револуционарно утемељено на етичко-интелектуалним и на умјетничким, стилско-изражајним, језичним вриједностима, Крлежино дјело прелама и интензивира наше духовне просторе и 0о6зоре. Умјетнички сугестивне истине и структуре, поетском симболиком оно јест опћељудска баштина, која садржи аналитичке слике људоких нарави и путова, и дифузна књижевна свијест што обликује трагику повијесног разломка, човјекове немире и ломове, битна животна питања егзистенције, Тако, управо том умјетничком мјером, превладава временску и просторну регионалност и постиже универзално значење.

Разумљиво је стога што је Крлежино прекретничко дјело било и јесте стално присутно у нашој културној и књижепној клими, а напосе у књижевној критици (и онда кад је дочекивано гласним ћутањем), јер је објава његова увијек изазовна, Од оних далеких давних дана, када је, прије шездесетак година, умро Антун Густав Матош, а Крлежа се огласио „Легендом“" и „Маскератом", и кала је било несумњиво да почиње нови период хрватске књижевности, па преко драм ских легенди, лирике, новела, драма и ро: мана, затим есеја, путописа, публицистике и полемике, те часописа „Пламен", „Књи жевна Република", „Данас" и „Печат", и све до треће књиге „Банкета у Блитви", до „Аретеја" ми „Застава“, дневника и за. писа, енциклопедија и „99 варијација" Крлежино дјело расте и разгоријева трај но 'узнемирење, изазива спорове и добива признања.

Настала је тако за шест деценија огромна литература о Крлежи, радови неко лико генерација разних аутора и стило. ва, различитих расположења и критерија, разних поетика и политика, књижевних школа и метода. О Крлежи се писало са свих могућих идејних и литерарних ста јалишта, критички и дилетантски, добро“ намјерно и непоштено; било је разумијевања, одушевљења и афирмација, али и непомирљивих напада и обиља _памфлетских пакости сваке врсте: устајали су У Крлежину обрану и устајали су против њега људи неједнаких и опречних морала, назора и циљева.

Међутим, уза све то, стваралачка има: гинација и умјетничка досегнућа, али и несмањени раст припадности Крлежина стваралаштва нашој култури, ураста ње његово у темеље наше духовности, животност постојања и уопће судбина Крлежина дјела — значе данас неопозив критериј и за просудбе његове вриједности. Уједно, то је дјело, и свједочење умјетника о стању духа, политичкој, моралној и књижевној збиљи у којој је израстало, и о времену и простору гдје је оно опстало не престајући да траје.

Крлежино је дјело хисторијски увјеттовано збиљом, а настало је и живи као израз стваралачког настојања да се тај детерминизам дјелатно превлада.

Умјетничко стварање, без обзира сматра ли се да је његово поријекло у ре алним просторима јаве или долази из сна, настаје заправо из основне извјесно“ сти постојања уопће: антитезе живота и смрти; израз је опреке егзистенџмјалне ситуације пјесничке спознаје — свијести о пролазности и исконске жудње да се траје. Умјетничко стварање јест човјекасмртника игра бога-створитеља; у то мо ћи и реализацији укида се битно људско отуђење и јавља пресудна утјеха.

У есеју „Предговор „Подравским мотивима' Крсте Хегедушића" (1933), средиш њем мјесту својих естетичких разматра ња, која су иначе стална просторност Кр' лежина дјела у цјелини, страх пред нес танком и базални нагон да се у трајању надживи своје доба — Крлежа одређује као потицајни извор умјетности што до: лази из ирационалних сфера бића. „Љљепоте трају вјековима, и у љепотама одражава се кроз вјекове људско и земаљско. у нама да се надживи у одразима самога Себе, да се потврди преко гроба, да се опре законима нестајања у времену и у смрти. Прелијевајући се узнемиреним пријеливима тканине и плохе од бронце,

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 4

та" („Књижевност данас"). Као

мрамора или дрва, те животне љепоте, као ријечи заустављене у књигама и на надгробним натписима, проносе кроз вје кове трагове људеких руку и јалових људ ских напора, да се то „вјечно људско у нама" или „још увијек сувише људско у нама", заустави у времену. Тајанствена и на први поглед нејасна магија љепоте и умјетничког стварања замислива је само у времену пи њено главно и основно надах нуће је од почетка: страх свега што жи: ви, пред нестанком у временској пролаз: ности. Да нема у нама људске свијести о смрти, не би било ни умјетности, а зашњ то се човјек боји смрти, то је питање исто тако људско као и то зашто човјек заправо живи". :

Кад варира смисао креативног чина, књижевно стварати за Крлежу значи при казивати · „живот у координатама врсемена и простора, стварно и истивито", а да би се спознала истина „лнтерат треба да буле у првом реду мислилац" („Давни дани"), човјек што открива смисао поја ва и остварује та умјетнички према могућностима и природи свога дара, „Треба записивати истину како је сањамо кал смо будни", записује Крлежа, и тиме заправо назначује стално присутан у његовој умјетности мотив о ону живота и збиљи сна; изговара — дакле — ону дифузну оазу јаве сна постојања из које расту и опсежни дневници м записи с бокором снова уклете (над)рсалности стратшније од сна.

У сличном дијалектичком јединству и непрестаном превладавању стоји и пола. ритет живота и смрти, а значај стварања

МИРОСЛАВ И БЕЛА КРЛЕЖА

у том односу, смисао умјетничке побуне јесте заиста у „побуни умјетничког Смисла". За Крлежу то значи нужносг да човјек, ако би се хтио узвисити изнад стихијних детерминанти над каотична ста ња, ка постојању достојном хуманистичке Људске мисије, мора — стварајући из сво га живота пјесму — „да надахне смисао свеопћем бесмислу око себе и у себи самоме“ („На рубу памети“), што у синонимном односу, по ријечима Марка Ристића, значи „прожети смислом априорну преробајну бесмисленост".

На том путу Крлежа има иза себе, меЊу осталим, искуство једног Пруста нпр, за којега постоје токови трагања и поно во нађеног времена што као да поричу смрт, или касније Сартрову критичку 0: редницу како је слобода „способност да се превазиђе дата ситуација" и да је про. јицира изван ње као аутентична егзистен, ција што, долазећи из ништавила, у стреп њи усмјерује се у будућност по црти од гтоворности избора и активитета,

Битна је одлика Крлежине умјетности ангажираност, и у томе, уза све евентуалне сродности, Крлежино књижевно дје ло, израсло из трагичне збиље нашег жи. вота и тако изразито крупне личности,

· несумњиво већ од почетка има своју бо.

ју, свој облик и своје зрачење. За Крле“ жу, постављена миленијима на „рубу ду: дила и смрти као свјетиљка", књижев. ност је памћење о хисторијском ходу чов јечанства и лутању, раздртости и успону људске свијести. „Очима књижевности на род себе гледа кроз вјекове, и да му се памћење не расплине као облак на вјет. ру, књижевност нека не заборавља нишљ симбол свјетла у тмини простора и вјекова, егзистенцијални свједок човјекова трајања и реализираног смисла у магми _ свтетова, мисаоно и поетски тако књижевност подтаје повјесница живота, свијести савјест доба, сигурно је да овај Крлежин проводни мотив битно карактеризира његово књи“ жевно дјело у цјелини, а изразита је осо бина нарочито „Хрватског бота Марса", „Балада Петрице Керемпуха", „Банкета у Блитви" и „Застава", као и темељни стар потхвата на изради Енциклопедије Југос' лавије, ·

По Крлежином схваћању смисао умјетности није само у опреци збиљи, у превладавању стварности из које израста, Као што је Маркс писао да се кроз пред: метно испољено богатство људског бића „дијелом изображава, а дијелом тек зачиње богатство субјективне људске чула: ности", Крлежа у стварању љепоте види искључиво људско својство које човјека потврђује, види смисао живота и очовје чење човјека. „Поезија превладава разорне снаге у природи, у човјеку и око човјека, и она је основна инспирација човјека на његовом дугом путу кроз хистори ју, која га је створила човјеком, Орфе. јем, пјесником. Поезија је, према томе, питање људске воље, према томе љул ског морала, дакле, посве логично, пита. ње људског става пред отвореним проблемом добра и зла, лпјепог и ружног, праведног и неправедног, истинитог и ла жног" („Вартјације о књижевности"). У том смислу истородне су и Крлежине ри. јечи у значајном есеју „О тенденцији" (реферат на Пленуму Савеза књижевника Југославије, 1954), особито оне о ор. фејском посланству човјека и орфејском смислу поезије, те о суодносу стварања љепоте и моралног чина: „Смисао љепоте у грозоти свемирског збивања уочио је човјек онога тренутка када је постао пјесником. Смисао живота јесте у томе, да је све што живи — животиња, а сми. сао људском животу даје човјек тиме, што је појавивши се као Орфеј међу зви јеровима, престао бити животиња, С том орфејском увертиром диже се завјеса ис. пред основног питања; проблем умјетно. сти није само питање ритмичке игре по закону слијепе тромости материје! Гајна умјетности јесте у томе што се под ње

ном копреном крије морално-интелекту-.

ална инспирација за све оне напоре, који су човјека створили човјеком".

Из основног потицајног активнтета Крлежине умјетности, из настојања да се, на бази. интелектуално-моралне концепције, стваралачки превлада хисторијски детерминизам каотичног свијета, про. излази и Крлежино, раније споменуто, превладавање регионалности, надрастање временске и просторне олређености симболиком | умјетничке визије и истине, Крлежино дјело стога треба проматрап не само у односу узрочно посљедичних линија. Као умјетничка свијест над бро-

· доломом, у кризи свијета, оно се објав-

љује у динамичном ритму, „Јер ка да Маркс говори о надградњи, он мисли на гејзирско превирање...", пише Крлежа иизисттрајући на дијалектичкој мисли и посебном животу умјетности.

Стварање је израз стваралачке имагинације и израста као тангента, односно — вертикала, А ова је ријеч у Крлежином дјелу метафоричног значења богате симболике, као гејзирски израз анти тетичке напетости између 36: ље и стварања. Крлежино књижевно дјело и хуманистичко дјеловање уопће и настају из сукоба са друштвено-политичком, моралном, културном и књижевном традицијом и сувремености; расту дакле као опрека збиљи живота која онемогу. ћује човјека да буде то што треба да јесте, дакле — из сукоба нељудске стварности и генеричке, у Марксовом смислу, човјекове тежње. Та битна антитети чка напетост између тла и вертикале, земаљског и звјезданог, између зла свијета и тангенте уздизања и превладавања (особито у раном раздобљу) — те. мељна је значајка Крлежина стварања.

И јер је отворен тако драматском контакту са збиљом живота, постоји и у Крлежином стилу трајна тензија, интензивна мисаона, стилска и ритмичка ол река: „она бурна коегзистенција материјалне, крваво импресивно доживљене масе објективнога материјала и готово болно жудног настојања да извуче из тог каоса јасну вертикалу фундаменталног значења цијелог тога ковитлања збивања" (Б. Гавела).

Сатледано _ пјеловито, тако нам се у ствари указује исходиште Крлежина људоког и умјетничког ангажмана, и сама бит његова свеукупног књижевног дјела, вертикала смисла. Уомјереност против каоса у друштву и човјеку, драма људског субјекта у повијесно-социјалном контексту, борба против људске глупо. сти и тамних насљеђа прошлости, умјетничка и мисаона свијест о трагици и смислу егзистенције, изразито прошмирење простора и богаћење облика наше књижевности и сигурна обрана људске слободе — неке су темељне значајке Кр. лежине умјетности ријечи. А „Ријеч је трудна жена,

и Чин, тај крвави колес, је тихе Ријечи син“.

Мате Лончар

Добрица Ерић

Башшина моја снетом зађе јапа

БЕЛИ ДОМ У КОМЕ ЦРНО СРЦЕ БИЈЕ

Бели се земља бели се и голо дрвеће које тужно село крије бело је и чисто све унаоколо мог дома у коме црно срце бије.

Ројеви белих лептира кидишу на кошницу бившег и будућег биља и док ми крв сишу миришу миришу

ко варнице давне ватре од ковиља,

А ње нема под круном небеског багрема што засу ноћ цветом ко пусту савану

а ње нема кажем кад год ме раздрема врисак разаметог мачка на тавану.

Не зебем ја од столетних снегова који се'по чађавим крововима беле

већ од седам долина и седам брегова. што нам сваки излазак и залазак деле.

Која то жар-тица од таме отета шестари по мојим ускршњим сновима докле ће мас однети песма започета у недоба међу младим гробовима.

И кад је римујем са травом и водом

и кад је дозивам пчелама и цвећем

то ја завихорен тешком непогодом тражим благи кутак под њеним дрвећем и кад је крштавам ропством и слободом!

БАШТИНА МОЈА СНЕГОМ ЗАВЕЈАНА

Баш ми се не да — да ме насмејана сретну позлаћена звона Манасијег баштина је моја снегом завејана а у твојој башти цветају кајсије.

Рече ми река чуше и јаблани да не бацам у вир зубун и опанке рушно ми срце у смирај раздани завичај и врати наду на пропланке рече ми река чуше и јаблани:

Ако ми и твоје очи не отопе

снег у сну, осванућу са петлом на крову сам у пустом пољу ређам своје стопе

ко црне тањире по белом покрову.

Носим млад гроб ивицом видика и свести испроламан неком сетом непролазном и надом да ћу те изненада срести

у овом простору безнадежно празном носим млад троб ивицом видика и свести.

Како ћу довече да ти шапћем вреле чаире у којима луди ждрепци вриште кад вук ветра завија око поцрнеле колибе која ми нуди уточиште,

И баш ми се не даде да ме насмејана дочекају звона цркве Манасије баштина је моја снегом завејана

а у твојој башти цветају кајсије

о баш ми се не даде зора насмејана!

БУДЕ СЕ САУТИМ ПРВЕ ЉУБИЧИЦЕ

Буде се слутим прве љубичице

сутра ће се земљи лице заплавити пашћемо ничице пред крхке биљчице и свој плач у њине осмехе савити буде се слутим прве љубичице

сутра ће се цела земља заплавити.

Речи су моје слутњом обузете

тридесет седми пут та слутња клија многе умиљате ветруштине прете развигорцу што нам кроз гај проћарлија речц су ми плавом слутњом обузете тридесет седми пут та сетва клија.

Ако из ове ноћи, не изнесем

у свет светозарно месечево лиие

сутра ћу бар моћи млад да се вазнесем с тобом међу лептире и мећ љубичице ако и из ове ноћи не изнесем

у свет светитељско месечево лице,

Наложих ватру над којом сад зебем склон више свом снежном но сунчаном добу што ближи теби — даљи сам од себе што даљи од тебе то ближи свом гпобу наложих ватру над котом сад зебем склон више свом снежном но ПУН обу.

Како да крстим цвет који не умем

ни да прећутим ни да изговорим како да се сбдм и будан споразумем

с ватром љубичиџма на којот већ торим сако да крстим сјат коти не умем

ни да прећутим ни да изговорим.

Имена наша — два голуба, бела двоструким црним концем повезана ажаре нам крилима лица ппебледела пред љубичицом небеског бездана имена наша — два голуба бела

два голуба бела полуослепела

од жестоког блеска ком су полетела!