Književne novine

ОСАМДЕСЕТ ГОДИНА МИРОСЛАВА КРЛЕЖЕ

Пут у будућност

Фрагмент о Крлежином „Излету у Русију 1925“

КАО АУТОР значајног путописа „Излет У Русију 1925“, Мирослав Крлежа је настојао, не без успеха, да марксистичку мисао сједини са сопственим поетским доживЉајем; на тај начин, он је успео да схвати октобарску Русију већ у првим годинама њене историје. По њему, ово схватање је било омогућено маштом, то јест јелном песничком снагом која је политици исто тако неопходна као и самој уметности: „Без фантазије нема на свијету ничега па ни демокрације“ (Мирослав Крлежа: „Излет у Русију 1925“, изд. „Нолит“, Београд, 1958). И заиста, Крлежина визија Русије исто толико је маштовита колико и мисаона.

У композицију Крлежиног руског путописа уклапају се две доминантне компоненте; лирски доживљај и научни податак (не ретко, статистички показатељ). Путописац се трудио да такав податак осмисли и осветли марксистичком теоријом која за њега није била сколастичка доктрина већ једна делотворна идеологија. Пред стављајући идеологију експлоатисане кла> се, та теорија не може да буде ништа друго до материјализам. Крлежа је начисто с тим да се идеализму могу предавати једино „плаве чарапе“, заправо експлоататори, које њихова материјална доминација ослобађа „ниских“ материјалних брига: „Господа власници талионица у другом или трећем покољењу, изолована од грубе стварности чековима, претварају се у плаве чарапе“.

Али, у истом путопису, у тексту „О Лењину“, он се неочекивано окреће од историјског материјализма, па узима људ ску свест за основу економског бића. На том месту, наиме, он говори о „једном несавременом привредном систему, који је саздан на некултурној заосталости људске свести“. Овом теоријском „лапсусу“ придружују се слични мисаони _ потези: на пример, неодрживо сравњење улоге Лењиновог дела са „хисторијском улогом коју је бонапартизам одиграо“; затим проблематична поставка да се „Марксизам претворио у Лењинизам“ итд.

Писац „Излета“ удаљио се од марксизма чак и у једном кључном економском питању као што је експлоатација радне снаге. УМ свом огледу „О значењу руске револуције у оквиру империјализма“, он каже: „Познато је да је Радна Снага Роба која се продаје испод еквивалента“. У ствари, читаоцима „Капитала“ познато јесда радник од капиталиста не добија еквивалент произведене вредности, али да добија еквивалент вредности своје радне снаље. Кад објашњава купопродају радне снаге као робе, Маркс овако описује претпоставку те купопродаје: „Размењују се еквиваленти им роба се плаћа по својој

" вредности. Модификација, дакле, може ре-

зултовати једино из употребне вредности као такве, то ће рећи — из њеног искоришћавања“ (Карл Маркс: „Капитал“ том Т, глава ТУ). Очигледно, вишак вредности не крије се у „закинутом“ делу вредности радне снаге; по правилу, радничка најамнина је еквивалент ове вредности. Као резултат експлоатације, разматрани вишак потиче отуда што употребна вредност радне снаге — током свога трошења у производном процесу — ствара нову вредност која надмашује властиту вредност _ исте снаге. Критика буржоаске политичке економије темељи се управо на том Марксовом открићу које је, уосталом, већ одавно популаризовано и познато.

Изгледа да је овакав Крлежин однос према марксизму био одређен његовим ондашњим, веома поодмаклим, али још недовршеним прелазом од анархоиндивидуалног револта ка социјалној револуцији. Због ове недовршености, путописац је на махове био склон да се од Маркса и Лењина враћа Прудону и Ландауеру. Пишући „о Лењину“, он тврди: „Све прудоновске Ландауерове тезе потврдиле су се трагично 4. августа 1914“. Према томе, ако се тако може рећи, „Излет“ је обележен не толико једном прецизном марксистичком позицијом колико пишчевом диспозииијом према марксизму.

Ова је диспозиција, ипак, одсудно над јачавала реликте немарксистичких (рецимо лапдауеровских) схватања у Крлежиној мисли; а онда, недостатке мислиоца пнадскнађивала је изванредна снага песвика и писпа; стога је аутор „Излета“ и био кадар да осветли руску „загонетку“ коју је у оно време мистификовала наша цинварићевска журналистика под утицајем врантеловске емиграције.

Као зрачење једне видовите _ поетско интуиције, то осветљење је захватило не само дату структуру и тенезу совјетске! друштва, већ и његову даљу перспективу У којој се помаљао научно-технички пре рат. · Наторештавајући електронику _ као специфичну техничку подлогу комунизма, таква перспектива укључује синхронизовање научно-техличке и друштвене револуције, а у мези с тим — и практично по-

везивање Земље са Васионом.

лустолећа, она је изгледа л неразговетна, чак и она се већ тада опцр„ сторијском хоризон-

Пре једног по ла веома удаљена · невидљива; па опет, тала на Крлежином

ту, на страницама „Излета“ (као год и У неким најнадахнутијим делима совјетске научне фантастике двадесетих година). Такву перспективу отварао је сам предмет Крлежиних преокупација, наиме совјетски развитак, — али, такође, и пишчев субјективитет, окрилаћен оном видовитом по“ етском фантазијом без које „нема на свијету ничега“. Може бити да је Крлежа захваљујући свом маштовитом погледу био први наш тадашњи писац који је увидео неминовно зближавање уметности и технике. Проширујући тај увид, он је закључио да су економско-техничку будућност антиципирали' пре песници него учењаци и практичари: „Онда (у доба Достојевског, Хетела и Шопенхауера — Р. Да, трасирале су се прве железничке пруге, а нико, осим неких лирских пјесника, није био свјестан да сапињање земаљске лопте гвсзденим ланцима, представља економску револуцију“,

Крлежин „Излет“ садржи једну такву антиципацију којој припада замашан удео у глобалној вредности тог путописа. Према појединим истраживачима _ масовне културе, индустријализација уметности узела је маха тек тридесетих година нашет века, а Крлежа је већ 1925. године описао исти процес: „Умјетност се индустријализовала и мјесто романтичног заноса за љепотом данас се продуцира роба. Неурастенија, хистерија и порнографија, као роба за неурастеничне и хистеричне потрошаче. Апсолутна побједа сексуса!“ Наш писац је свестан да описана индустријализација није ништа друго до неко изопачење и рашчовечење коме се уметност под. вргава у садашњици, у калупу класног друштва.

У будућности, међутим, иста техника ће омогућити очовечење васионе, односно спајање земаљског Глобуса са Космосом: „Машине — предвиђа Крлежа — побјеђују све запреке одвојених географских, континенталних, интерконтиненталних и планетарних простора, а читава серија ситних изума, од поште, телеграфских жица и Марконијевих антена рађа свијест интегралне цјелине Земљине кугле и Свемира“. Дочаравањем ове „интегралне цјелине“, Крлежа је још 1925. године предвидео данашњи космизам (који један савремени совјетски научник назива „антропокосмизмом“). Рекло би се да је писац „Излета“ још тада назирао силуету Гагарина како се примиче из будућих година и деценија.

Осматрајући и приказујући Крлежину творевину до најбезначајнијих ситница, њени коментатори превиђају ово задивљујуће предвиђање, мада се оно јавља као једна од најдалекосежнијих и најсветлијих прогноза у нашој међуратној књижевности. Али, самим тим што је „излетника“ довео до таквог предвиђања, Крлежин „излет у Русију“ представљао је пут у једну будућност у којој ће се комунизам подударити са космизмом, као што ће се друштвена револуција синхронизовати са научно-технолошким превратом. Од 1917. године, оваква будућност је из неодређене историјске перспективе почела прелазити у одређену географску зону, у лењинску Русију коју Крлежа означава као Шести континент. Према томе, Крлежин руски путопис био би лирски земљопис овог новог континента који је коначно заменио комунистичку Утопију.

У својству замене о којој је реч, исти континент морао је бити лишен утопијског савршенства. Он није могао да буде ни Еден ни Ханан у коме теку мед и млеко. Али, ако није био никакав комунистички рај, он је заувек престао да буде империјалистички пакао у којем ужирени демони цеде крв и зној из „проклетих“ аргата. Најзад, у истом дантеовском стилу, тај континент дао би се описати као историјско чистилиште, где људско друштво, знојем•и крвљу својих припадника, чисти себе од окорелог хиљадугодишњег блата нечовечности. Ово чишћење је један контрадикторни прогрес који има драматичан ток, а понекад и трагичне обрте. Пружајући истинит извештај о том и таквом на-

ОМ цик

МИРО ТЛАВУРТИН: МИРОСЛАВ КРЛЕХ

МИРОСЛАВ КРЛЕЖА

претку, Крлежин „Излет“ искључује комунистичку утопију, као и буржоаску анти-утопију, срачунату на то да извитопери и обесхрабри „субверзивна“ маштања о будућности,

Презентовану истину породио је Крлежин стваралачки таленат у „браку“ са револуционарном идеологијом; при том је суверена снага талента умногоме компензирала неке идеолошке слабости. Када је реч о „Излету“, поменута снага се испољава, углавном, у опсервацији и елоквенцији. Посматрајући „милијуне пламених кандила од Алфе у Колима Малим до Херкула и Ориона“, путописац опажа грандиозан небеско-земаљски контраст, присутан „У сноповима астралних каскада над вучјом тмином, којом наше саонице једре у смјеру Сјеверне звијезде“. Док опсервира обичне чињенице, као што је брујање московских звона на Ускрс, Крлежа успева да проникне у њихов латентни друштвени смисао. Он примећује да је то брујање “ датим околностима значило антисовјетски излив, јер је у њему било „више топовске грмљавине него помирљиве ускрсне звоњаве“.

Без обзира на своју моћ и утанчаност, оваква опсервација била би уметнички ирелевантна и бесплодна, ако јој посматрачева елоквенција не би дала одговарајући, снажан израз. Али, проширујући вел. наведени. пример..опсервације, „одмах се може илустровати (бујна, упечатљива моћ Крлежине речитости: „Није више била то звоњава ускрсна, ни лирска кантилена серафске легенде... Побјешњели крвави лавеж, отровна канонада клетве, жучи и мржње, анатема лудих проклетстава, та звоњава урлала је као панахида над слободом људске мисли“. Штавише, читаоцу се гдекад намеће утисак да је таква речитост попуњавала местимичне, доста ретке празнине у пишчевом опажању и доживљају. На сваки начин, она је битно допринела поетском ефекту и стилу „Излета“, па самим тим и трајнијој врелности овога путописа, који се указује као један од кључних момената у свеколиком Крлежином стваралаштву. Али, у извесним прегледима тога стваралаштва појављује се белина наместо означеног момента. „Излет“ је прећутан, нпр. у Крлежиној био-библиографији коју садржи зб6орник „Марксизам и умјетност“ (Београд, 1972). Ово прећуткивање нема никаквог књижевно-историјског ни естетичког оправдања. Оно је научно недопустиво и неоправдано већ и због неизбрисиве историјске важности „Излета“, али у првом реду због његове књижевне вредности коју обелодањује самосвојан, одиста крлежијански, дирско-публицистички стил тога дела,

Исти стил побубује јаку синестетичку импресију, то јест (по Крлежи) особену путничку сензибилност. Неразлучиво стапајући доживљаје облика, боје, опипа, мириса и звука, таква импресија омогућује нам да осетимо ону интензивну, згуснуту материјалност коју Крлежа евоцира већ на првој страни „Излета“: „Перзијански сагови, кристали, метали, оникс, карнеол, сиге, шкољке, перје тропских птица, портрети госпођа у четрунасто-блиједим прозирним свилама, с лепезом у руци...“ (оглед „У Берлину“). Да би истакао доминантну стихију у приказаној појави, Крлежа своди сву ту материјалност на један једини праелемент, па га онда наглашава понављањем одговарајуће речи: Крв и крв и крв“, инсистира он карактеришу ћи револуционарни мартириј („У музеју Руске револуције“). зе

Овакав стил врхуни у портретисању безбројних ликова, а пре свега у портрету самога Лењина. Будући да Крлежа није видео живог Владимира Иљича овај се у оглелалу „Излета“ није одразио. као реална фигура, али ни као чиста фикција. Лењин је овде, углавном, симбол _ једне достојније будућности коју је баш он почео актуализовати у времену и простору, у Русији 1917, Зато, попут Крлежиног по. стског хероја Колумба, Лењин је „човјек који се први искрцао на другој обали“ на тлу Шестога континента, Потпто се олросторила на овом лењинском коптиненту, булућност наставља да се остварује широм Европе .и наше планете, Напоредо са ње ним остваривањем, Лењиново име се „уз диже над, Европом као сунчана плоча, крвава још и мутна од тмине и магле у праскозорју, али несузложиво расте, као ју тарња свјетлост из минуте у минуту“

Радојина Тамтовић

п-

Зоран Љ. Милић

Злашарске

елеи је

ПЛАМЕН КОЈИ ТУЛИ

Светлосно ходочашће ободрено сивилом

низ пут мастиљав

по избама пребива

и раскречена пера

у птичјим крилима. заводљиво шарају опојни ваздушни рукопис

па тако високи летачи остасмо заножени.

у прашини ружичастој под капом жртвеницом у јеловини омркли

на суснежици сванули

и траговима

вучјим тек откривамо голобрада стопала своја

опорављени од сутрашњице неизвесни ход журимо

јуче

— под праоцима небеским —

у нама ћуте рушне кобиле неождребљене над њима ратнички покличи галаме са огњишта угашених јер дуг је пут до линије обећања где се небо ч земља своде у загрљај а. колена нам дотекла до клечања и

реком одбегла са телима нашим у ранама

Опкољавамо их често суснежицама рашким ко мрежама

а она

чикови ни једни

ни једини

· врлудају спретно

тек змијасто мигољење међу зубима нам почива Само и празно

Једино свеж ваздух планински у прстима остаје

Да пламиња

НОЋ БОСИХ НОГУ НА ЗЛАТАРУ

Касне одговори светласни на шумовита питања о тами

ломимо крстине међу прстима босонотим

а конопац нам још жари лећа.

слећеним дукатима. дарујемо девојке на поласку

да нас чекају

и оне јуначки

док се не вратимо с тућђином поправљају звезде ногатим грудима

носећи нашу децу

умрлу

међу златним крошњама поподневним

И тако.

кујунџијски уплетени Загрлатимо

Лаб и Хвосно Пилота оба

све до Дршковине

оштрица испљуну сјајем тела. клетвеничка

И Ситница само оста непреброђена

Велмошки дворови по горама рушевним затајали потпуно

Већ : и анђели долазе својатају нас

а ми још правимо невешти од зове пуцаљке

Да се играма војсковања босих ногу

На Златару

КЊИЖЕВНЕНОВИНУ