Književne novine

0 МЕТОДИМА КЊИЖЕВНИХ ИСТРАЖИВАЊА

Наставак са 1. стране

жевности која је у стању да да извесне непроменљиве категори: је за све проучаваоце књижевности, у компаративном проучавању, оно што се увек подразумева као истоветна категорија у свим епохама, цивилизацијама пи националним нахкама о књижевности (као пример је узет однос књижевних ролова и версифика» ција), Међутим, то је уже зна-

чење, јер у Аосалашњем обиму који је дат теорији књижевности налазе се сегменти који из'

мичу егзактном утврђивању и ко ји такође спадају у тзв. креативну активност. Кала се већ гово·

ри о памчности појединих дисцпиплина науке о књижевности било би нужно најпре одредити

границе пауке о књижевности, а потом и границе њених Аисците мина, да се не би под поједином Ааиспиплином подразумевали раз личити обими. Посебно је питање коме припадају интерфертрана полручја теорије, критике и историје књижевности, тако да проблематика _ унутарњег дифе ренцирања _ свакодневно постаје све сложенија и свакодневно намеће све већи број, за одгонетање све тежих питања, Томе до приноси и даљње рачвање уну тар појелиних дисциплина (наведимо као пример теорију књижевне критике) пи читав низ других појава којима се, због сп= цијалистичког приступа, све теже овладава.

Познато је, такође, да исти метод у било којој од дисци:лина науке о књижевности не даје исте резултате. Резултати за висе од различитог контекста про учавања, као и од природе проучаваоца, о чему је веома мало говорено до сада (узмимо за при мер однос природе критике и природе _ критичара). Поступак проверавања и самопроверавања се не завршава дефинитивно ни“ зом проналазака јер се тај пос тупак подјелнако односи на било који од досалашњих књижевнокритичарских метода: филоло“ шки, _ биографски, психолошки, социолошки, _формално-естетски, иманентно-аналитички и Други. И" најтрецизније дефиниције показују своју скученост у односу па! "целокупно развијање и пос тављање проблематике. У том пегледу могле би се често одвојити практичне намене проучавања од теоријских, водећи рачуна о у век осетљивој материји језика, да би се избегле нове нејасности. Природа критичара се у кључ ној методи природно јавља као најважнији чинилац, у компле ментарној допушта — могућ ност разнородних приступа, док у тоталној настоји да прикаже што обухватније феномен књижевног дела и појава везаних за њега, Тако смо установили да постоје поступци и методи у књижевној критици који је према садашњем инструментари јуму за утврђивање научности час приближавају а час удаљују од науке, То ће умногоме зависити и од односа према времену, од примене синхроније или дијахроније у проучавању, од ис торијске или аисторијске перспек тиве проучавања, потом од интер претације којом би се сиромашиле вредности књижевног дела и појава тиме што би се истицале само поједине вредности на штету других, комплементарних. Тумачења, отуда, често имају нужну вишезначност и вишепојмљивост, те је схватљиво што по. некад захтевају им додатна обја“ шњења,

Другој дисциплини, историји књижевности, наметнут је читав низ задатака, у виду концентричних кругова, које она у различитим равнима и на различитим нивоима треба да решава. Упркос све већем броју неспоразума око концепта модерне историје књижевности, проширивање оби ма књижевне историје не треба сматрати губљењем димензија у проучавању _ књижевности, – јер књижевна историја негује најви ше разнородних метода и приступа и највише остварује инте грацију са другим областима духовних делатности, У таквом кон тексту она нужно преузима на

себе и неке функције интерди“ сциплинарног проучавања књижевности те се тиме, по нашем

мишљењу, може и објаснити један број неспоразума и опречних ставова, будући да их сама материја условљава,

На другој страни, књижевна историја све више укључује вред повање, паралелу: анализа'синтеза, као и суд'времена. Стога је однос књижевне критике и књи:

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 2

жевне историје различит од 04 носа ове две дисциплине и теорије књижевности, о чему је пи: сао Велек. Бавећи се теоријом књижевне критике, Петровић сма тра да је теорија књижевности изнад критике и историје, мада Расправа о хијерархији дисцип. дина науке о књижевности изгледа беспредметна ако нема на другој страни известан циљ (као што је, на пример, научност м сл. Потребно је такође нагласити да постоји извесна тежња ин:

тегрисања _ метода, – преузимања метода, и поред оне нужне де

зинтеграције о којој смо раније говорили, све чешћег и све приметнијег интерферирања, што је сала доминантна карактеристика свих дисциплина. науке о књижев ности, скупно и појединачно. Та конвергенција и дивергенција У исти мах показује настојање да се у све динамичнијем развоју свих наука и технологије и нау. ка о књижевности користи нај" новијим научним достигнућима, мада се мора рећи да се већ усвојени приступи си поступци“ истраживању књижевних дела и појава доста споро мењају у књи жевности, Наглих скокова скоро да ин нема, у

При томе треба избегавати јед ну од заблуда уских специјалиста, из било које од ових дисциплина науке о књижевности, који уобичајено дају приоритет об ласти коју сами проучавају, из једноставног разлога што се у тој области најбоље сналазе и што своја знања и способности најбоље у њој примењују. Захваљујући неким од литерарних и ван: литерарних сукоба, данас науци о књижевности прети подвајање на креативне и некреативне сфере, при чему мислимо првенствено на сукоб академске и неакадемске науке о књижевности, на утврђивање хијерархије по којој приоритетно место има теорија, потом критика, док је, због гре хова позитивизма, књижевна ис торија на последњем месту, итал, Исти редослед се даје и могућностима еволуције дисциплина науке о књижевности, што може довести до стварања аутоматизма. О томе сведоче неке од нај новијих историја _ књижевности (словеначке и српске књижевно сти) које су извршиле корените измене у погледу — асимиловања нових књижевнокритичких и књи жевнотеоријских поступака и метода, и тиме створили и нов књи жевноисторијски поступак и метод, али то није довољно запажено ни код књижевних истори“ чара — традиционалиста који од бијају такав поступак, ни код те оретичара и критичара, јер 1е недовољно усвојен њихов метод. Несумњиво је, међутим, да се новим „остварењима битно мења концепт књижевне историје, њени поступци и методи, али је, та: кође, несумњиво да се свест о тим променама јавља доцније но што би то било разумљиво у моменту наглог повећања моћи ме Бусобне комуникације, чак и ме ђу разнородним научним АПСПАплинама, (Одломак) Радомир Ивановић

НУКАЕУС МУЗЕЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Наставак са 1, стране

изгледала у време када је Нушић умро и са његовом ћерком Музеј града Београда водио је преговоре око тога да се од те куће направи музеј. Постигнута је начелна сагласност, кућа је стављена под заштиту државе. али су искрсли неки практични проблеми чије је решавање у току. Једнога дана ће и кућа Вел ка Петровића исто тако постати мали музеј, приступачан публици. И о њој води рачуна Музеј града Београда. У Народном музеју размишља се о томе да се формира одељење Надежде и Растка Петровића. Соба за рад Исидоре Секулић, заједно са њеном библиотеком, поверена је на чување Мниверзитетској библиотеци „Све. тозар Марковић“. Књижевна заоставштина Бранимира Босића, о којој је недавно изишла савесно ни ваљано урађена књига Наде Андрић, преписка Буре Јакшића, писма Јанка Веселиновића и Стевана Спемца, припадају Музеју града Београда. Ту су и неки други експомати који, можда, за само проучавање књижевности немају неког изузетног значаја, али за љубитеље књижевности могу да имају изузетну драж као, на пример, табакера и муштикла Светолика Ранковића или мастионица _ Војислава _ Илића. Вероватно је да код породица српских писаца и осталих приватних Аппа има још сличних предмета. Ипак могу да се нађу фотографије српских писаца из

_ тодне разгле

"познате Цвијановићеве колекције

од пре првог, светског рата, принице, емитоване приликом Бранкове прославе, 1924,

итд. Када би постојала једна установа која би то откупљивала.

или набављала готово је сасвим ситурно да би се поседници таквих предмета јавили и да би се пронашло много штошта занимљиво. Овако и оно чиме се располаже није доступно ни публици, па, донекле ни научним рад ницима. 5

Формирање једног музеја српске књижевности може се из вести на два начина, Један је да се одмах, амбициозно и енергично формира Музеј српске књижевности, да се сви ти фондови обједине, ангажује одређен број стручњака и Музеј почне са ра-

"дом. Други је, лакше изводљив

да се од постојећих фондова створе одељења неког од беотрадских музеја и да му се повери брига. Музеј града Београда има несумњиво искуство са музејима кућама као што су музеј Михаила Петровића — Аласа и Јована Џвијића. ЛПартизанских штампарија и Четвртог Тула, да поменемо само неке. Ти први музеји који би били обједињени могли би да представљају неку врсту нуклеуса, тот великог музеја књижевности који би касније настао

"током времена.

Иако је први пут свакако примамљивији, други начин је сасвим извесно много практичнији, Формирање једног специјалног музеја тражило би нову зграду, нова материјална средства, ангажовање нових стручњака и практично би представљало одлагање реализације целога пројекта на не одређено време. Принцип „уради шта се може, па онда ради даље“ иако нема ону драж коју имају енергични потези, и у овом случају је много бољи. У садашњој етапи и развоју замишљеног Музеја српске књижевности, мноти проблеми се не би постављали, Ако би ти музеји, рецимо били, засад, У оквиру Музеја града Београда или неког другог музеја, онда би се материјални издаци за њихово одржавање могли свести на најмању могућу меру. Постоје већ стручњаци који о томе воде бригу и они би, ослобођени евентуално неких других обавеза. могли да несметано раде и даље. Техничко особље било би исто и личних и материјалних издатака те врсте не би било више нето што их има данас. Алп то су, разуме се, све више техничке ствари о којима се може расправљати тек онда када се једна начелна' одлука донесе. О њима говоримо у овом тренутку само због тога што би и то могао да буде један од могућних проблема о којем би се у евентуалном разговору о формирању једне овакве институције, вероватно, по. вела реч.

Оно што је битно јесте то да би било добро оформити један Музеј српске књижевности или за почетак, једно одељење, српске књижевности у оквиру неког од музеја. Из разлога које смо навели било би свакако најбоље да се тај посао повери Музеју града Београда. Његови стручњаци располажу несумњивим искуством у одржавању постојећих истурених одељења музеја, његови фондови располажу највећим де лом материјала који је, иако неприступачан јавности, донекле обраћђен тако да његова дефинитивна обрада не би изискивала много времена. То одељење могло би касније и да прерасте у један специјални музеј каквих је у свету доста, Да ли би у том случату све било труписано на јелном месту или би била само обједињена, истурена, и евентуално нова одељења већ постојећег музеја, размишљало би се и расправљало о томе, када за то буде дошло време,

Једна идеја постоји. Постоје и елементарни услови да се она ђреализује. Постоји идеја о Музеју и постоји оно што у тај музеј тре-

' ба да се смести. Остаје само да се

она реализује.

Ппедраг Протић

ИВАН РАДОВИЋ: „ИЗ КАРАВОРБЕВОГ ПАРКА“

ИВАН РАДОВИЋ

1М МЕМОЕЈАМ

ИВАН РАДОВИЋ

Сасвим скоро, спарног августовског дана, једва чујно, отишао је Иван Радовић, сликар, професор некадашње Уметничке школе У Београду и дописни члан Српске академије наука и уметности. Припадао је оној не нарочито бројној али значајној плејади сликара, која је утемељивач модерне југословенске уметности и која је за великом:и смелом Надеждом Петровић, Миланом Миловановићем и Костом Милићевићем, наставила пуним кораком да крчи пут модерној — сликарској мисли у нас, кроз две деценије између два рата, и да продужи, како ко, до наших дана. У тој плејади, било је личности различитих по приступу сликарству, по темпераменту, искрености, сензибилитету; различитих по дубини доживљаја, мисли и осећања, по личном наступу и као ЉУдН, и, неодвојиво, као уметника, Било их је са већим програмима и амбицијама од могућности; било је оних чији су кораци били тихи али им осећања нису затајила, него су, понекад, уродила правим плодом; а и таквих је било чији је наступ био бучан, продоран, бат врло гласан и гестови размахнути, али без истовремене пратње истинских осећања и правог сензибилитета; било је, разумљиво, и постојаних усамљеника чије поруке имају не малу вредност; а ређе, као и увек, и оних исконске снаге, чија је сликарска реч текла силовито, набујало, спонтано и незадрживо. Сасвим природно, као п данас, као и сутра, као и увек; и, срећом, јер то речито говори о различитим ин дивидуалностима п богатству дичних уметничких израза и порука. Иван Радовић, сликар — лиричар, својеврсног соја, час тиши, смиренији, час распеванији, заузимао је и заузима, једно од часних места у тој плејади срп ских и југословенских стваралаша, данас већ сасвим проређеној. То часно место, једно међу првима, које ће бити још рељефније и јасније одређено кад његово целокупно дело, сликарско и цртачко, буде још темељније осветљено, он сам, није освајао, јер није градио ни своју личност ни своје сликарство свесно мислећи на место које ће му припасти у нашој уметничкој _ хијерархији, ни на будућност. Оно му једноставно припада јер је обогатио наше сликарство лиризмом посе-

· бне ароме, његове, личне, и у ње-

та спонтано, по истинској унутрашњој потреби, уложио урођени, драгоцени дар, своју непатворену љубав према животу који га је побуђивао, _ своју истанчану осетљивост и увек озарени оптимизам, и, заједно с тим, увек жи-

проналазачког

ву радозналост 1 духа. Та Радовићева радозналост

и жив дух, свакако један од најживљих, стално су изазивали и ширили распои његових интересовања. И, није ни чудо, нити је случајно, што се окушао, мање више, у многим побудама и полавама које су распињале модерну уметност у свету и у пас; од кубизма, тренутно једног вида сте спресионизма, наивизма, опет својетреног, _ његовог, јединственог у нас међу добро школованим сликарима, да би „се „стануо У интимизму, који је, најзад прео. владао, и, вероватно, највише одтоварао његовој лирској природи.

Раловић је рођени колориста, и то колориста какав се ређе по. код ког је распон колористичких мотућности широк Ц богат, јер је звук његове 00Је п њен јек раскошно изнијансиран. Он је осећао боју, радовао јо1 се. уживао у њој скоро као дете, и истовремено, познавао њепу врел пост, смисао и леловање. У то нас уверавају његове слике, Од оних у“ којима је боја сведена, смирена, скоро тткрта, до оних у којима је распевана, али не и не обузлана, него је та распеваност излив њему својственог Алпризма, којим је, прожето пи патопљено цело његово сликарство. Истински, пунокрвни колориста, какав је Радовић, открива се бат у сликама до крајности сведеним у боји, на први и површан поглед чак оскудним, као што сиве слике, по општем утиску сиве, могу да буду колористички богатије, ако их је насликао аутентичан колориста, од оних на око разбукталих, а често само – тшарених. Радовић је, као такав, непатворени колориста, у суптилно сроченим сазвучјима, ларовао нашем сликарству оне бројне војвођанске равнице и људе у њима, особене, љегове, лирске, и кад су сузлдржаније у боји и кал су радосно засићене њом; равнице, које нам емитују и његове ране и касније у њој рађане асоцијације, визуелна и свеколика · друга упијања, сачувана и обнављана, и, различите равнице од Шумановићевих, Коњовићевих, или било чијих, Даровао нам је интимистички присне и топле ентеријере, као. и градске мотиве, на његов начин виђене и – доживљене; а, обогатио је наше сликарство женским актовима, ретко код нас тако добро насликаним, у којима се случују путеност и исторремено чедност.

Пред васним колористом, Раловићем, није устукнуо врсни цртач Раловић; и у његовом примеру уверљиво се потврђују мисли великог чаробњака боје, Анрг Матиса, који. је у једном“од позних писама: "рекао: „Присуства' “коло. ристе познаје се и у једноставном тотежу угљеном./" Увепен сам ла не претеоујем кад тврдим да је ретко који од сликара његове ге нерације, па и каснијих, цртао не само толико него п тако, ка ко је он то чинио, неуморно, си турно и лако; час студиозно час сасвим слоболно, али увек суверено п са уживањљем, кроз читав опус; као сви прави ствапаоци. Тај пртеж је увек и ненбежно цртеж сликара, а не сувог пртача, и сугерира боју пако је не намеће, било да је изведен угљеном, пером, оловком или четкицом; било да му је потез растресит или му је линија чиста, полатна, гипка, или треперава, весела. Свакако, онај ко буде припремао монографију о Радовићу каква би требало да се појави, морао би са пуном обавезом посебну пажњу да посвети и његовом олбиљном потачком прилогу нашем слихарству.

Ни улога Радовића као педагога, професора на Акалемтског од секу некадашње Уметничке школе у Београду, није мала, јер су његове поуке биле вредне сликарима моје и претходне генерапије. Мислим, да у име свих, смем да кажем да му остајемо захвални тито је своју љубав према сликарству и боји, можда више спонтано по намерно, успевао да долије на нашу, тек потпаљену, и да је даље распламса у нама.

Иван Радовић, тако значајан уметник и врелан педагог, рођен у Втшцу, стасао у Сомбору, а одживео _ претежно у Београду, није имао срећу да свој иначе дуг век проживи пуним стваралачким напоном, Очекивало би се ла Ће тај Панонац, сувољаве, жилапе, маркантне појаве, п виле налик на горштака или Норлијпџа. уз то некал врсни спортиста сачувати до краја прирођену болоост ! живост духа и утрошити та У стваралачком жару, али му Је болест у дужем низу година ускратила ту радост. А баш, тих заАњих пет тлест тодина, доживео је заслужено признање у Вилу чавлих највиших признања. после великих ретроспектива у Талерији Матипе сопске у Новом Салу и Галерији Сопске акалемије наука и уметности у Београду, кло добитник „Политикине", СедмојуАске им награде АВНОГ-а.

Но, и овако, болешћу скраће но Радовићево уметничко дело чије умањено и оно остаје сигурно им чврсто утемељено у гашу тугословенску и српску уметност, као један од мајвреднијих улога искреног, аутентичног израза.

јављује и

Миливој Николајевић