Književne novine
ЕСЕЈ ·
Младост једне критике
Увод у размат 5. рање о првим српским књижевним критичарима
столећа била душа ности. Тако велики а КеРНе КО] књижевној критици, 5 ~ може ни негирати њен значај за развој српске књижевности Није сл 6 чајно што је оснивач новије српске > жевности Вук Караџић истовремено и ос. нивач књижевне критике, Док је Бринетјер тврдио како је свака револуција француској књижевности или укусу ЗА Ронсара имала као подстицај и водича ПН тИчну мисао:, код мас се може рећи и Ме Бар АНЕ хеб не : Еби критике „ условљена. рађањем Ра пе а На да. је тек Вук Касрпске књижевне критике, може се стећи утисак да је она у великом закашњењу у односу на осталу европску критику. Међутим, кад се ствари детаљније размотре, види се да то закашњење пије тако велико м да је ср: ска критика брзо стекла карактеристике које одликују развијену критичку делатност, Мако се термин Кгшкоз у смислу „оцењивач књижевности“ јавља још при крају ТУ века старе ере у Александрији, критика као посебна књижевна делатност и врста књижевног изражавања јавља се релативно скоро. Не треба заборавити ни то да је у међувремену имала врло ра» арчита значења (код Раблеа чак пл медицинско!) и да се тек у ХТХ веку усталио њен данашњи смисао, Албер Тибоде, који је у „Физиологији критике“ указивао на три фактора који су довели до појаве критике као институције, тврдио је да је критичара било одавно, али да је критика настала тек у прошлом веку Српска књижевна критика, према томе није у закашњењу. Уосталом, књижевна критика, више него ма која друга књижевна врста, условљена је многим друштвеним и културним околностима и стога може да се појави као значајан фактор књижевног и духовног развоја тек на одреБеном степену његове зрелости. Ако то не бисмо узели у обзир, морали бисмо да имамо „комплекс“ закашњења не само мп него, па пример, и Американци, чији је први књижевни критичар Едгар Алан По своје критичке написе објавио чак после рецензија Вука Караџића и, као и он, није се бавио критиком као својим главним занимањем. Било је, наравно, покушаја да се критички написи код нас открију. и много
значај не може се
„пре Вука. Борбе От Радојичић је као
први критички текст означио портрет Сте-
"звана Првовенчаног који је Теодосије дао
скраја ХШ века у Савиној биографији, а у нешто новије радове ове врсте убрајао је написе о језику Григорија Хиландарца и Константина Филозофа у ХУ веку и, најзад, текст непознатог Сремца, у којем се почетком ХУГ века говори о деспоту Стевану Лазаревићу и његовом биографу Константину Филозофуз Овај ис траживачки резултат је свакако успех једног изванредног ерудите, али не и убедљив доказ да се код нас може говорити о књижевној критици већ у срелњем веку. Нису много убедљивија ни ис траживања која у критичку активност У ХУШ веку убрајају разна ситна. био-бибанографска обавештења о појединим писима, мада је још Јован Скерлић обавештења такве врсте у „Славеносерпском магазину“ Захарије Орфелина назвао „пр вом појавом српске књижевне критике, а Павле Поповић их означио почетком „стручне критике“, додајући томе белешку Доситеја Обрадовића о „Празницима Јована Мушкатировића уз басну бр. 125, написану две деценије каснијег И у Енглеској је било много критичких написа пре Џона ' Драјдена, нарочито. теоријске природе, али су тек с његови“ Криту“ чким анализама Бен Џонсона и Шекспира постављени темељи праве енглеске књижевне критике и данас никоме.не пада на памет да мења мишљење које је још Семјуел Џонсон изразио: да је Драјден мотац енглеске критике.
"(С друге стране, било је покушаја ла се као отап српске критике означи не само Вук Караџић, него, и Јернеј Копптар, који му је у разним пословима, па пи ктитичким, мното помагао. Ватпосллв Татић и Љубомир Стојановић бу сматралт ла је Копчтао. нарочито У критици ро„Љубомир у Јелистуму“ Милована у Друтој рецензији српско, помагао Вуку, посебно У“ оном делу који се олноси на узорне писце на које би Видаковић требало ла се угледа, а Миолраг птеновић 1е. на основу тога. закључио да
7713 вегатала Вгипенеге: 1'ЕуојиНоп Чез челген Чапз ја Иибта(ите. ТигодисНог: 1 Езоћшоп де Репајвзсапсе јизаи!а поз јаштв. Ра1898 (пешмете „ва оп), Р.
мана пидаковића,
уебојте 4е ја. сттапе Чершв Та ма, Табганје Насћене, 54 Ађет туђацден Рћузјојорје де ја стане, Рааопз де Ја Моштеће теуце спаче, 1931, р. 7, 1 Радојичић: Развојни лук старе књи“ „Почеци књижевне критике КОА гу, Нови Сад, издање Матице срп-
т15. ју Борђе Сп. жевности (чланак: нас џ срелњем У ге, стр. 210-212. И ан Скерлић; Српска књижевност у ХУПТ веку, „Просвета“, 1966, стр. 234 Павле Поповић: МУ зан Видаковић, Годишњица Николе Чупића, 1931 (Х1),
стр. 201. 5) Сеогае Мајог. Бооке, 1962, рр. 32,4
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 5
ће Тјегату СМИСВ, Репаши
Копитара заједно с Вуком треба сматрати оснивачем српске књижевне критике, Не желећи да умањимо помоћ коју је словеначки писац и просветитељ указивао свом српском колеги, мислимо да оно што иде под Вуковим именом може да се сматра само његовим сопственим де лом, као што је то обичај у пословима ове врсте; иначе би сваки редактор или пријатељ који чита рукопис једног писца и настоји да му помогне у коначној редакцији текста могао постати коаутор њетовог дела. |
Све до Вука Караџића српска књиженвост је, нако је имала тако великог просветитеља као што је био Доситеј Обрадовић, само 'тепала језиком просвећенијих народа. МИ она би остала вечити „тепаваш“ да се Вук није тако одлучно суљ ротставио том тепању, тражећи да проговори, макар и грубим, али својим језиком и из својих властитих потреба. Морало се стога поћи од основног: од је зика. Неки, пак, замерају Вуку што је у својим критикама исувише говорио о је зику и стога не признају његову прву рецен зију, о роману „Усамљени јуноша“ (1815), као прву српску књижевну критику, већ тек ону другу, о „Љубомиру у Јелисијуму“ (1817)! Ови критичари, упркос свом педантизму, не воде рачуна о нечему што је много важније: о тадашњим културно-историјским условима, који су управо и захтевали такву критику какву је Вук писасл Уосталом, зар данас тако цењени тип лингвистичке критике не улази у оквире књижевне критике2 А да је Вук у то време прилазио књижевности с неке друге тачке био би то вештачки прилаз, који не би ишао од онога што је у том тренутку било најважније, Али он, наравио, није остао код тог прилаза пи ишао је даље, указујући на многе друге елементе књижевног дела и предмете критичке анализе, које, заузег бројним другим, и пречим, пословима, није стигао да обави.
Вук је био савременик многих истакнутих
"страних критичара, а његове критике па-
дају баш у доба кад су се појажили врло значајни критички написи у многим европским књижевностима. Његови савременици у Француској су госпођа де Стал, Вилмен и Шатобријан, у Енглеској Колриџ, Лем и Хазлит, у, Италији Беркет, а у Швајцарској Сисмонди. Немачка критика и естетика, које су могле бнти њетов узор, стајале су у то време испред осталих: Колриџ је своје дело Влозгарћја Тиегала написао под утицајем Кантових естетичких схватања, а госпођа де Стал је
учила од Августа Вилхелма Шлегела. Вук се, |
на жалост, није угледао на немачке теоретичаре: једва да је чуо за Августа Вилхелма Шлегела и понешто за Хердера“ Па ипак, нако са закашњењем у односу на Немце, он је деловао тако да се може рећи да су његове идеје потискивале и рушиле класицизам ч припремале тријумф романтизма у српској књижевности.
Раније су се критичари између Вука и Светозара Марковића, углавном, сматрали људима који су се критиком бавили случајно, готово несвесно и без шире обавештености. Павле Поповић ће тврдити да ће се књижевна критика као књи жевни род јавити много касније Од појаве Вука м да готово пола столећа раздваја Вукову критику романа „Љубомир у" Јелисијуму“ од „почетка праве, регулар-
————————————_—
6) Миодраг Поповић: Једна песма но једна епоха. (чланак „Критика у доба Новина. србеких"), Београд, „Ново поколење“, 1954. стр. 27-29,
7) Живојин Бошков; Чланци из књижевности (чла» нак: „Творац српске књижевне критике“), издање Матице српске, 1949, стр. 28-29.
8) Миодраг Поповић: Историја српске књижевно. сти — Романтизам, [ књига, Београд, „Нолит“, 1968, стр. 137.
. 5 4 7. | МАЉЕ
У ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ И ЦРТЕЖИ ДУШАНА РИСТИЋА
5
ЈЕДАН ОД ПРВИХ СРЛСКИХ КЊИЖЕВНИХ КРИТИЧАРА — ЈОВАН СУБОТИЋ
не - критике наше“ Данас, међутим, све више преовлађује мишљење да је од Ву ка до Светозара Марковића било и доста критике и много критичара, али се у том мноштву ипак обично истиче мало појединачних имена. У историјском прегледу романтичарске књижевности Мнодрага Поповића (који се поклапа с временским периодом од Вука до Светозара) као критичар, поред Вука и Јована Суботића (који се критиком баве тек као својом друтом делатношћу) и Стојана Новаковића (који претежно спада у пермод након Светозара Марковића), истиче се само Јован Ристићл• Чини се, међутим, да се таквом оценом критике и критичара овог доба чини једна неправда, а из те неправде проистиче п сасвим друкчија слика о свести коју су нашт списатељи имали о свом књижевном раду и књижевности уопште,
Већ одавно је познато да је Вук мало знао теоријске науке, а посебно теорију књижевности и уметности. Јован Суботић у својој „Автобиографији“ каже како је Вук целог живота остао „у страним језицима, у теорији уопште, и у наукама лосебице сасвим чисто дете“, додајући; „парочито естетики није могао ни уз почетнике пристати“: Није му у том недостатку могао много помоћи ни учени Јернеј Копитар. Али Вук је, упркос томе, постигао много. Полазећи од великог знања о ономе о чему је писао и обдарен ретко бистрим умом, могао је чак да доноси закључке који су били нови у европској науци (о народном стваралаштву, на пример). Не треба, дакле, занемаривати ни значај и (вредност индукције у науци. Његова критичка и естетичка схватања су израз сретне и спретне синтезе идеја изражених у тежњи за културним препородом и, с друге, идеја естетике и критике предромантизма (посебно Хердера), до којих је дошао посредним путем, То је био толико широк програм, да су се Вукови следбеници, чак и кад су се ослањали на нека страна естетичко-критичка схватања, могли, пре свега, ослонити па овај програм. Највећа корист од Вукових критичких иницијатива јесте несумњиво та да је иза њега дошао талас критичара, од којих су готово сви били релативно добро обавештени о естетичким питањима. Показало се и на нашем тлу да критика ис може ићи без. естетичких ставова и, особито, без критеријума. Дуго се мислило, па и данас се мисли, да је тек Љубомир Недић инаугурисао естетску критику. Кад се, пак, размотре критичка гледишта Вукових следбеника види се да су се сви они мање или више ослањали на некаква естетичка схватања. Узмимо као пример једног од првих критичара након Вукових иницијатива; Константина Богдановића, који је критички писао о хумору дајући с класицистичких позиција пред ност „торжественом“ изразу, тражио од поезије да има „снагу филозофическу“ као своју битну компоненту и осуђивао подитички _утилитаризам у књижевном (песничком) стварању. У многим својим ставовима он се претежно ослањао на Волтера, кога интира скривајући његово име, јер је у то време име француског нисца и филозофа било проскрибовацо у круговима наше, поглавито клерикалне интелигенције. Један други критичар, Јован Андрејевић, не без извесне везе са идејама Фридриха Теодора Фишера, које је (као и идеје Јулијуса Фраџенштета, па п Шарла Левека) преводио, изборио је прву афиомацију драмама Буре Јакшића и Лазе Костића на конкурсима Матице српске мн, на тај начин, омогућио победу не само романтичарској драми него и новом, друтом таласу романтизма. Али, нако у већини случајева, естетичка _ схватања првих српских критичара нису ни оритинална ни стваралачки примењивана, а понекад чак ни слободно Ма ЕМреТар И
9) Павле Поповић ор. сН,, стр. 226.
10 „Започета радовима В. Караџића и Ј. Копитара, књижевна критика код Срба дала је у првој половини ХТХ века многе критичке написе о појединим књижевним делима, али је тек у Ј. Ристићу имала правог, расног књижевног критичара“ (М. Поповић; Историја српске књижевности — Романтизам, 11 књига, 1972, стр. 228).
11) Живот дра Јована Суботића (Автобиографија), друти део: Пролеће, Нови Сад, издање Матице срп“
гтеке, 1902; стр, 156,
она су ипак врло корисно послужила раз воју српске књижевности и културе, Показао се и код нас тачан принцип, који је, између осталих, изразио и Бенедето Кроче: „Критика без одговарајуће Естетпке није појмљива; једна се развија У другој и с другом“л= Зато се без чуђења може закључити да је и српска књижевна критика већ на самим својим почецима била и естетичка. И да је излагање развоја естетичке мисли код Срба тесно повезано са излагањем критичке делатности, Многи каснији критичари, по знању теорије књижевности и естетике умногоме су Вука превазилазили, али међу њи-
· ма не бисмо могли наћи ниједну личност
која би се по значају и утицају бар приближно могла мерити с њим. Вук није најзначајнија личност по теоријском знању или начелима која је заступао, него по томе што је дао битну оријентацију српској књижевности, што је иницирао низ проблема којима су се књижевни критичари деценијама бавили, стављајући у основе будуће, нациопалне, истински стваралачке књижевности народно стваралаштво. Он је надахнуо не само многе књижевне критичаре и теоретичаре (Никола Томазео, Јован Ристић, Јован Суботић), него и људе који су се бавили мо друтим уметностима (Корнелије Станковић, Феликс Каниц), а стицајем околности њетовом кругу припадају пи први предавачу историје опште књижевности пи естетике на Лицеју и Великој школи у Београду (Алекса Вукомановић, Бура Даничић).
Већ је више пута истакиуто како је Вук рушитељ старе, класицистичке, просветитељске књижевности, засноване па страним узорима и усмерене ка образовању учене класе српског. грађанства, и утемељиптељ нове, романтичарске, књтжевности народног препорода. Совјетски научник Н. И. Кравиов је, говорећи о Вуку поводом стогодишњице његове смрти, назвао тај нови правац прогресивним романтизмом,3 У критици, уз Вука, овом правцу припадају Јован Суботић, Јовап Ристић, Јован Андрејевић ни Коста Руварац, мада су се они више ослањали на „учену“, систематску естетику и примењивали је на књижевну и културну ситуанију него што су настојали да развију идеје једног специфично нашег романтизма са ослонцем на европски романтизам. Карактеристично је, међутим, да је у току читаве Вукове борбе, која је била дуга и тешка, овај правац коегзистирао с друтим, претежно класицистичким књижевио-кринтичким правцем, ослоњеним на стару, класицистичку поетику, посебно Хорација. ПЏрисутан још пре Вука, код Доситејевих ученика, затим код Вукових противника (Јован Хаџић) и, најзад, код њетових привремених присталица (Јован Стејић, Јован Стерија Поповић), он траје не само до превласти романтичарских идеја него чак и до појаве реализма.
Феномен коегзистенције класицизма и романтизма није, међутим, специфичност српске књижевно-критичке мисли. У својој „Историји италијанске књижевности“ „Франческо Де Санктис-је. указао на: то како је појам романтизма, увезен на Не мачке, унео у Италију много збрке, која ће бити превазиђена стварањем појма „модерна и национална књижевност“, помоћу којег ће се најзад класицисти и романтичари међусобно сложити.“ Нама се данас много више чине различитим гледишта вуковаца и невуковаца (и антивуковаца) него што су она у погледу на класицизам и романтизам стварно била различита. Класицистичка поетика је добрим делом црпла снагу из заосталости књижевности и, још више, књижевне пуолике, која је осећала потребу да се, пре свега, поучава и забавља. Зато ћемо хорацијевски принцип дЧосеге е!'дејесјаге наћи јасно изражен чак још 1867. године у првом издању „Историје српске књижевности“ Стојана Новаковића, где стоји написано да и усмена и писана књижевност, „према околностима својим, извршује једну службу, обоје учи и забавља 5 ЛА Новаковић је, не само био веран следбеник Вука и Даничића, него је чак стајао и под утицајем Светозара Марковића и добрим делом свога живота и рада спада у једну каснију епоху.“
Коегзистенција класицистичке и роман. тичарске критичко-естетичке. мисли је у ништена тек истовременим одбацивањем и јалне и друге.“ Класицистичку естетику лучно су осудили представници романтичарских естетичких идеја (критику класицистичке реторике и поетике дали су Алимпије Васиљевић и Милан Кујунџић), а у исти мах класицистичку и романтниНаставак на 10, страни
Драган М. Јеремић
12) Бенедесто Кроче:; Књижевна критика као филозофија (чланак: „Критика и књижевна хисторија“), Београд, „Култура“, 1969. стр. 52.
13) Н. И. Кравцов: Вук Караджич — крптик и фолклорист, Известил Академии наук СССР — серил литературње но азика, том ХХПТ, ветуск 6, Москва, Издателђство „Наука“, 1964, стр. 513.
14) Егапсезсо Пе Запсиа;: Роуђез! та јапвке Кијбеупови!, 2аштеђ, 1гдапје Масе ПгуагКке, 1955, з'г. 540-641.
15) Стојан Новаковић: Историја српске књижевности. Преглед утаћан за школску употребу. Београд, издање Државне штампарије, 1867, стр, 179
16) „Представници двеју супротних идејних позиција у српском друштву Х1Х века, конзервативно-граЂанске и револуционарно-демократске, социјалистичке, готово симболи два типа политичког понашања; компромисног, које доноси министарску стодицу,; и револуционарно-херојског, које води у прерану смрт — Новаковић и Марковић су као критичари доста блиски, Различити по идејно-класним опредељењима, они су сродни по позитивистичком, социолошком типу мишљења. (...) Мако класни пи идејни гротивници, као утилитаристи, Новаковић и Марковић представљају један књижевни фронт“ (Миодраг Поповић; Историја српске књижевности — Романтизам, 11 кита, Београд, „Нолит“, 1972. стр. 456).