Književne novine

СА ДУБРОВАЧКИХ ЉЕТНИХ ИГАРА

СВААДАВАЊЕ (ПЕЦИФИЧНЕ РЕЧЕНИЦЕ

Крлежин „Аретеј“ на Дубровачким љетним играма

У СВОЈЕМУ САСТАВКУ „Аретеј" („Зборник о Мирославу Крлежи", Загреб, 1963) Бранко Хећимовић је навео врлине и недос татке посљедње Крлежине драме. Нагласио је да у „Аретеју"“ „акционе радње има заиста мало" им да је „смисао драме често у подтексту" и да је код извођења на по зорницу највећи проблем „говорно свладавање Крлежине реченице која има свој посебни ритам, нерв и снагу". Али, упркос томе, мало је која драмска представа Ду. бровачких љетних игара у посљедњих неколико година доживјела толико похвала колико изведба Крлежина „Аретеја". Бит ће да је томе у првом реду придонијела режија Георгија Пара и глума Миша Мартиновића и Радета Марковића.

Макар за изведбу једног комада, у принципу, није најважнији простор на ко јему се он изводи, ипак се успјех Парове режије, хтјели ми то или не хтјели, теме љи у првом реду на избору амбијента Помањкање „акционе радње“, о којој Хећимовић говори, редатељ је успјешно, ведма успјешно, надомјестио покретљивошћу „позорнице" и опћинства, Наиме, пет сли. ка „Аретеја" одиграва се на пет различи. тих мјеста у тврђави Бокар и гледатељ заједно с глумцима мијења просторе дво катне тврђаве с терасом из 16. стољећа, Клонећи се спектакла и спектакуларности, Паро је својој режији дао сценски шарм без којег добре представе бити не може. А у потрази за сценичним редатељ није ни. када претјерао; увјек је знао наћи мјеру која је очити знак одњегована укуса.

Подтекст „Аретеја" редатељ је могао дати на више начина, нпр. с помоћу спе нографије, костима, глазбе и сл. Он се ко ристио и набројеним средствима, али прије свега и пзнад свега поштовао је ријеч, реченицу, идиом, Док је за загребач. ку праизведбу „Аретеја" (1959) Хећимовић казао да је „мањи дио ансамбла" „успио свладати Крлежину реченицу, преузети је и усвојити", за дубровачку представу мо. гло би се казати супротно.

Мише Мартиновић само је у првом су срету с Кајом показивао становиту нервозу, није се одмах суживио с текстом. Што је представа даље одмицала, добивао је све више и више на сигурности. Те ве чери он је интензивно живио и свој жи. вот нарочито исказивао очима. Ни он ни Раде. Марковић нису упали у замку, у коју их је, бар понекад, могла ' уловити раскошна Крлежина реченица. Раде Марко. вић није нашао у Моргенсу само интелек туалца који је надмоћан у сваком погле ду, већ и човјека што је много препатио, и то се огледало у свему — у његову по гледу, ходу, гесту.

Млоге двојице апатрида траже широк говорни регистар, који је, на жалост, не достајао тумачима ових улога у дубровач кој представи, Буза Стојиљковић и Борђе Јелисић као да су знали само за двије боје гласа: изговарајући све само тврдо или меко.

С хумором, ненаметљивим и благим, оживјели су улоге првог и другог чувара гроба свете Анциле Дамир Мејовшек и Златко Мадунић, Тако су у озбиљан текст унијели хумор и као да су имали пред очима Шекспирово кокетирање с хумором у трагедијама. Слично је приступио захвалној улози чичерона Мато Ерговић и неке његове реченице дјеловале су Као осмијех у мучним и напетим ситуацијама.

Четврта слика драме коју је Крлежа назвао фантазијом, у дубровачкој предста. ви изгледа да је дана с највише успјеха Мизансценским рјешењима која су пошто. вала симетрију придружила се драматич. пост текста коју су појачавали и неки вањски ефекти. Моргенс и.Аретеј нашли су се у апотеци између „два зида": између бојажљивог и уплашеног апотекара и по лације, а женска лица су служила као неки катализатори. :

Има познатих фестивала у свијету који имају само једног „својег' писца. Дубро вачке љетне игре, ако се већ нису приклониле једном писцу, можда би се у на. стојању да изграде своју јасну и карактеристичну физиономију, могле одлучити на извођење дјела Марина Држића, Иве Вој новића и — Мирослава Крлеже. Изведба „Аретеја"- заслужује да постане сталном представом Дубровачких љетних игара.

Шимун Јуришић

22929 Ми

СЦЕНА ИЗ ПРЕДСТАВЕ КРЛЕЖИНОГ „КРИСТОФОРА КОЛУМБА“

НАЈЗАА СВЕТАОСТ У АВГУСТУ!

ДОК У АУБРОВАЧКОЈ ријеци стоји усидрен, још недовршен, брод „Санта Марија“, морнари и: робови са истоименог брода трче по Страдуну да би излизали

· фармерице и били што аутентичнији, по

замисли редитеља Георгија Пара. Ти врли момци препознају се по томе што на левој ногавици имају извезено име свога брода (»Збапја Мапја« 5/5). Али, пустимо их нек трче по Дубровнику. То је њихова ствар. И пустимо све оне који са великим нестрпљењем _ ишчекују _ дан када ће „Санта Марија" испловити из Порпореле (са свима онима који буду имали то велико задовољство да . се укрцају на брод), направити круг око Локрума и вратити се у луку. За све то време, под, надајмо се, што олујнијим небом, ти срећници имаће прилику да виде и чују Крлежиног „Кристофора Колумба" на дотичном броду, чија из градња, говори се, кошта дебеле милионе. Погледајмо, у међувремену, шта се још догађало ових јулских дана на двадесет четвртим Дубровачким летњим играма.

Пропуштена шанса

Бертолт Брехт: „Живот Едуарда П, краља Енглеске“ Фестивалски драмски ансамбл. Редитељ: Георгиј Паро Глумиште: тврђава Ловрјенац

„Елауард П", једно од првих Брехтових драмских дела, које је врло слободна интерпретација истоимене драме Кристофера Марлоа, није нашло сретног тумача у режији Георгија Џара. Редитељ је, пре свега, пропустио шансу да све слабости и мане ове Брехтове драме из младих дана ублажи ненаметљивом пи инвентивном режијом, и тако нам кошмарни свет Едуарда П учини људскијим и ближим. Напротив, он као да се из петних жила трудио да нам тај свет, грубом стилизацијом говора и кретњи, многобројним ефектима — атрактивним ДОДУше, али без неопходне ударности п ритма, и непотребним осмишљавањем неких периферних детаља из Едуардовог живо-

та, још више отућђи и учини неприступачнијим. Оно што је битно, а то је судбина

једног несрећног и слабог човека, који у изузетно тешким. околностима постаје отпоран и јак — није дошло у први план. У првом плану, витла над сценом авет ратовања и насиља. Уједно, ова прича о људској усамљености није добила одговарајући сценски лик.

, '

Неко туђе море

Иво Војновић: „Еквиноцијо“ Чланови: казалишта „Марин Др жић" — Дубровник

Редитељ: Ивица Кунчевић. Глумиште: _ казалиште _— „Марин Држић“

Замислите сшену пригушену тешким

.„ драперијама. А потом, додајте један ча-

мац, један костур чамца, крст, фењер, радни сто, бурад, огњиште и још неке детаље, и добићете амбијент у коме се одвија радња Војновићевог „Еквиноција" — добићете слику приморске забити, слику оскудног живота људи обузетих страхом, мржњом, тугом, страшћу, чији опстанах зависи од ћуди мора, добићете слику једног света на издисају.

А уместо свега тога, било би довољно само више светлости, удар ветра, мирис мора, једна клупа и сто, окренути смирају дана. Међутим, притиснути баластом

декора, и сами глумци, спутани при том још и патетичном глумом, били су на некој другој обали, окренути _ другом мору, у неком туђем смирају. О чему је реч у драмиг Џин Риви: „Невероватна Јулија“ “ Чланови казалишта. „Марин. Држић. — Дубровник Редитељ: Владо Хабунек Глумиште: казалиште „Марин Др. жић“

Јулијино несналажење међу _ прним шеширима2! Јудија са сопственим умр-

лим телом2! Ту је и цвеће, а ту су и две несрећнице које не знају ни шта ће са собом, а камоли са Јулијом! Јулијин ход ка себи и ка својим отелотворењима Вероники и Свитхарт, и од Њих и од

себе — назад — конфузан је, неосмишљен, несхватљив, можда и непотребан!

„нарушена. Један од

А Владо Хабунек, питаћете, Шта је он ту урадиог У ствари много: свесрдно се дао на посао да оваквој драми да

неке папирнате (шеширнате) димензије. И, разуме се, глумци овакву представу нису могли да изнесу на својим плећима.

Три поноћна рецитала

Исповест Елоизе Абелару спада У оне дирљиве приче које само могу да изгубе свој смисао у сценској адаптацији. А ако се већ од једног тако тихог, ненаметљивог, дискретног текста прави монодрама, редитељ мора да води рачуна да њено сценско уобличавање не буде у раскораку са карактером самог текста. Наиме, све редитељеве интервенције морале су бити усмерене ка томе да све оно што текст садржи не пређе у патетику и пренаглашеност. А десило. Милка Подруг-Кокотовић, иначе даровита глумица, жртва је таквог редитељског поступка.

(Драматизација и режија: Томислав Радић; Хелоиза: Милка Подруг-Кокотовић; глумиште: Дворана Розарио).

„Лимити": неодољиво · подсећају на ритмичке вежбе које изводе студенти прве године (одсек глуме) Академије за позориште, филм, радио и телевизију. Само поменути студенти то раде далеко маштовитије. Али, имају они (Експериментално тледалишче „Глеј") једног доброг глумца — онај високи с брковима!

(Милан Јесих — _ Звоне Шедлбаџер: „Лимити"; Експериментално · гледалишче „Глеј" Љубљана; _ редитељ: _ Звоне Шедлбауер; _ глумиште: _Атриј – палате Спонза),

Прво: Марко Фотез је направио добар избор из старог хрватског песништва.

Друго: рецитал ове поезије, на жалост, био је помало досадан. Очигледно да је Марко Фотез желео да нам старо хрватско песништво презентира као чисто камерно музицирање. Хтео је да поетску реч лиши сваког сценског посредства, да до нас допре оно најдрагоценије — само песпикова порука. Али, у томе није био доследан. У једном тренутку, хармонија. тог непосредног песничког света била је интерпретатора напустио је свој пулт, устрчао уз степенице Атрија Кнежевот двора, стао, ослонио се рукама о камену ограду степеништа, подигао главу пут неба — све то да би се „приближио" звезди Данипи, о којој је, тог тренутка, било речи у песми. Изговоривши стихове. звезди Даници, тотово трком вратио се доле, за свој пулт. То је, уједно, био једини „звездани“ тренутак Марка Фотеза у овом рециталу.

(Старо хрватско песништво; избори пежија: Марко Фотез; пнтерпретатори: Матија Шрнобори, Нева Булић, Зорко Рајчић и — чланови Бург-театра из Беча Ева Рик мн Хајнц Крајда; „тлумиште: Атриј Кнежева двора).

П. С. Зашто је рецитал био лвојезичан2 (Песме су превођене на немачки језик!)

Ништа без Држића

Марин Држић: „Плакир илити Григ жула“

Фестивалски драмски ансамбл Редитељ: Јошко Јуванчић Глумиште: Парк Градац

Писац ових редова већ је био спако-

вао своје кофере, а онда је, противно свакој логици, одлучио да ипак завири мало и у августовски програм Игара. И

наједном: „Плакир". Светлост у августу! Још само по амбијенту пасторала, „Плакир", та гторка Аржићева фарса, тежа и трагичнија од било које Рупантеове визије света малог, обичног човека, проговорила је о свету убозих у парку Градац онако како бисмо само могли пожедети, И били смо не сведоци већ учеснипи у једној игри која је пленила у сваком погледу. Били смо готово нераз лучиви део патње и опоре радости оних за које Држић има највише топлине разумевања, били смо, недвосмислено, па страни убозих, Били смо око ДАржићевог хуманизма. А више се похвала 1елном редитељу и глумцима не може упутити.

Владимир В. Предић

КЊИЖЕВНЕНОВИЕЕ ~

управо се то.

АКЦЕНТ НА ЛОМА ЋЕМ РЕПЕРТОАРУ

ОВОГОДИШЊЕ, ХХУ АУБРОВАЧКЕ ЉЕТ НЕ ИГРЕ донеле су даљу афирмацију и потврду исправности програмске полити ке започете прошле године, политике ко. ја се заснивала на чврстој оријентацији према домаћој класици, што истовремено значи према стваралаштву дубровачких писаца од Држића до Војновића, као и на идеји да се поједина дела Мирослава Крлеже што трајније укључе у репер: оар Игара. То примарно интересовање за А маће драмско стваралаштво није из Ре пертоара Игара искључило м дела свет ских класика, посебно Шекспира, али је, несумњиво, довело представе домаћих де ла у жижу атрактивности. Наиме, за то није била потребна само смишљена репертоар. ска политика, већ и инвентивност при рса. аизацији одабраних дела: прошле године „Дретеј" у тврђави Бокар, чије се изво Бење наставило и ове, сада пак обнова Хржићевог „Плакира" и Крлежин „Кристифор Колумбо" на посебно адаптираном броду учинили су своје, тако да су управо представе домаћих дела постале фестивал. ска сензација, као што је то некад „Хамлет" на Ловрјенцу. више од тога; Крлежин „Кристифор Колумбо" на броду „Санта Марија" постао је предмет диску. сија и свакодневних разговора, почев од оних добронамерних па до критизерских, који више воде рачуна о утрошеним сред ствима, а мање или готово никако о укуп. ном уметничком ефекту! — Другим речи. ма, ретко је када у нас једна театарска манифестација побудила толико интересо. вање и постала предмет општег интересо. вања, као што је то било овога лета са представом „Кристифора Колумба“ у ре жији Георгија Пароа. И то је већ некакав успех: може се рећи да је управо извође. њем „Кристифора Колумба" у Дубровни: ку дошло до оне, у данашњим приликама ретке, масовне заинтересованости за теа. тар. И без обзира на мали број гледалаца који је брод могао примити, може се рећи како је овом театарском чину ипак при. суствовао далеко већи број људи, јер је маса њих перманентно испраћала и доче кивала брод у луци, док је присуство тлу мацазморнара у раду такође стварало посебну атмосферу. Не треба такође изгу. бити из вида како је ове године, први пут након дужег времена, драмски програм Игара имао убедљиво доминантнију по зицију у односу на музички, па је онда могућно, макар и делимично, сагледати какве је све промене доживео наш најутгледнији детњи фестивал.

„Кристифор Колумбо“ на броду или могућност симболистичкогекспресионистичког театра

Била је заиста одлична идеја да се Крлежино дело из раног периода стварања, његова драмска легенда „Кристифор Колумбо" уврсти у програм Игара и изведе на броду који својим изгледом (не и вели. чином, јер је оригинал био знатно ма њи!) одговара оном аутентичном којим је славни Шпанац некад пловио. Таква замнсао има у Дубровнику, граду са великом поморском. традицијом, своје пуно опра» дање. Али, опа је истовремено била и пот. пуно функционална, јер је сценска реализација „Кристифора Колумба" на броду омогућила оживљавање овог дела на мак: симално убедљив начин,

Посматрајући извођење „Кристифора Колумба" на броду размишљали смо о мо. гућностима | симболистичко-експресионис тичког театра данас; када се оваква дела нађу на класичним позорницама, онда најчешће долази до изражаја све оно што је у њима конструкција или пак све што она изискују од ефеката, али када се та дела изводе на отвореним позорницама, или пак на аутентичним местима у условима који и публику увлаче у театарску игру, онда готово да не може доћи до изражаја њихова декларативност, недостатак радње и местимична животна неубедљивост. Напротив, и најзамагљенији симболи постају тада ближи, а сам театарски чин и радња, експресионистички испресецани мозанчки компонованим призорима, само добијају у својој сугестивности. Због тога је избор позорнице за „Колдумба" био и пресудан за успех овог театарског подухвата. Редитељ Паро био је свестан тога, па је и настојао да мо. гућности театарске пловидбе „Санта Ма. рије" искористи до максимума, градећи представу у два смера: у смислу стварања комплетног спектакла, потпуне слике по морске пловидбе, која обухвата све оне многобројне призоре из морнарског живо. та, али и са видном тенденцијом увлаче ња публике у игру. Такав приступ, међу тим, пије увек најсрећније погодовао сим: болистичким елементима дела, тј: није до приносио бољем амалгамисању појединих чисто симболистичких призора и визија с експресионистички грађеним сценама по буне и незадовољства морнара нп галиота Наиме, смисао Колумбовог лика, проме. тејски загледаног у будућност као и ње гових монолога, интонираних високо и фантазмагорично, често се губио у спек таклу бродског ритуала — да тако назове. мо читав онај програм морнарских игара и сукоба, песама и пијаних усклика. До тога је дошло зато што је режија, чини нам се непотребно, изоловала Колумба ол осталих протагониста, понекад чак и ол адмирала. . Све своје монолоте Ко'умба ијговара са горњих палуба имостова брода као са каквог узвишеног пиједеста ма, недостижан и неухватљив. Нема сумње да је тако режија наглашавала Колумба и његово симболичко значење, које недвосмислено Наставак на 9. страни

Др Рашко В. Јовановић