Književne novine

Маставак са:8. стране

произлази из дела: Кол нанм

болише вечни човеков > све етен устрепталости и тежње ка новом и непоз натом, све његове отпоре инерцији и вра ћању старом и познатом, Али, тај Крлежин дубоко хумани и увек актуални симбол постајао је при оваквом третману режије некако исувише натприродан, неухват. љив и само загледан у недосегнуте висине тако да је постојао исувише видан раскол

између _адмирала-визионара и осталих. Можда би непосредније учешће Колумбо-

во у театарској игри, његово присуство и ма доњој палуби дало читавом извођењу другачији печат и, посебно, можда би тад Колумбови монолози, истина са мање сха, били разумљивији н, ако хоћете доступнији нашем ухуз “

И као што свака прометејска визија наилази на неразумевање савременика тако је и визионарство Колумбово морало бити осуђено; њега распињу на бродским јарболима. И овога пута, режија се, као што „је то било 1955, г. у Београдском драмском позоришту, нашла пред решава: њем проолема приказа самог завршетка. Доследан себи, Паро је инсистирао на супротностима визије и реалности: док у претходним сценама морнари и галиоти са неверицом и зебњом слушају или не слушају Колумбове визионарске покличе, до. тле у завршној сцени, док распети Кодумоо товори о својој вери у човека и будућност, гледаоци-тутници почињу да купују туристичке сувенире и да се слу"же понуђеним им вином п рибом, опет не слушајући шта то Колумбо, загледан у будућност, говори... 5

_ Без обзира на изражене резерве, Паро је успео да режира једну атрактивну пало. видоу, која чак и на „бонаци", каква је била приликом премијере, може обузети сву пажњу гледалаца и пренети их у свет Крлежине визије. И без обзира што је већ само путовање бродом, као и уосталом свако инсистирање на дочаравању неке историчности у овом случају узалудно, јер Крлежино дело бежи и измиче од сваке аутентичности и од сваке тежње ка историјском приказу догађаја, може се закључити како је Паро углавном одолео свим тешкоћама и замкама, мада се не може рећи да је и за Крлежину симбодистичку визију, која говори о вечитим проблемима људске егзистенције, о сукобу мрака и светлости, назадњаштва и тежње ка прогресу, умео увек да изнађе адеква1ну сценску формулу.

Фестивалски драмски ансамбл, састављен од чланова загребачких казалишта, дубровачког Казалишта Марина Држића, студената загребачке Академије за филмску иказалишну умјетност, као и више музичара, манифестовао је за овакве прилике несва, кидашњу хомогеност и уиграност, Божидар Бобан, тумачењем Колумба, изградио је своју досад најуспелију креацију на Играма: у његовом остварењу било је сањарске загледаности у будућност, али и потребне енергије и одлучности, те је, без обзира на местимично повишени тон, деловао веома убедљиво,

Обнова „Плакира"

Бедитељ Јошко Јуванчић обновио је у парку „Градац“ своју режију „Плакира" Марина Држића: Треба одмах истаћи како је ова обнова потпуно оправдана, јер је омогућила присуство једног од најбољих дела дубровачког комедиографа па овогодишњим Играма. У поновном сусрету са овим делом, Јуванчић је инсистирао на динамици сценских збивања, остваривши један темпо игре који апсолутно одговара синзибилитету савремених гледалаца. При том је он понекад жртвовао стилску чистоту израза, допустивши да у појединим сценама превладају ефекти и гегови комедије дел'арте, То се особито односи на поједине призоре када је Грижула у маку, али и на сељачке. сцене Осим тога, била је видна тенденција редитељева да на гласи реалистичност овог Држићевог дела, па је то чинио и онда када није било основа: тако је виле приказао као стварна и врло ратоборна бића, а не као нежна створења аркадијског поднебља, док Плакир има изглед енергичног мушкарца. Иако неке од ових иновација имају своје логичко оправдање, ипак се сви пос тупци режије не могу прихватити, нарочито када је реч о вилама, будући да и њихови костими нису у представи били адекватни (док се у тексту непрестано говори о белим вилама, у представи имамо амазонски настројено и сунцем опаљено, у шарене костиме обучено „јато вила").

Марија Кон (Омакала) и Шпиро Губерина (Грижула) остварили су две изврсне креације. Тумачећи дик годишњице Омакаде, Марија Кон је успела да живо и не посредно, без сувишних ефеката, утка овај посве реалистичан и, уопште, један од најдубровачкијих Држићевих ликова, У ову представу, док је Шпиро Губерина умео да у лику старца опчињеног вилама изнађе и нешто од општељудске забринутости и жалости због пролазности живота и да то изрази кроз дискретан осмех.

"о о» Е

Употпуњен многобројним тостовањима и поноћним програмима (треба, поред ос талих, шавести гостовање Пиколо-театра из Милана са Голдонијевим, „Слаугом двају господара“, које заслужује посебан осврт, затим програме „Атељеа 212" џи Театра поезије из Београда), драмски програм Игара = ту имамо у виду и репризе „Аретеја" и „Сна ивањске ноћи" — доживео је еволуцију каква се у Дубровнику већ годинама није видела. Нема сумње ла је то заслуга и драматурга Маријана Ма гковића, који је сву своју енергију усме. Рио на то да Игре, бар што се драме ти. че, достојно обележе, следеће године, Авалесетпетотодишњицу. Истовремено, то је и доказ више како театар, данас више

него икад, изискује јасну "репертоарску слијентанију, као и спремност за експериченте који увек и не морају бити круни.

сани апсолутним успехом.

Др Рашко В. Јовановић

ИЗ НОВИХ РУКОПИСА

Наставак са 5. стране

рим на основу немачких књига, Него на основу баш њихових фресака, — фреске браће Гирландајо, у Фиоренци, у цркви Санта Марија Новела. Из године 1490, дакле две године у очи смрти Лоренца. На тим, дакле савременим, фрескама, виде се и Фичино и Полицијан „и портрет Лоренца. То су лица и одела фиорентинска, вунара. Вунарских трговаца, богаташа. Философа и песника, у оделу грађана, а не

принчева, Атина: Аристофана. То не значи

да Фиоренца није велика, у историји ренесансе; значи само, да је време, да у исто“ рији ренесанса буде друкчија, него до сада. Не значи ни то да Лоренцо лично није значајан, — треба само прећи преко претеривања. Ја не спорим Лоренца, као своје врсте Перикла, ни као искреног добротвора Буонаротија, спорим га као Перикла, онаквог какав је записан од улизица, чанколизаца. А таквог спорим и Џерикла. Величанствени је умро, кад је Микеланћелу било 17 година, 1492. Верујем, — како биографи бележе, — да је Микеланђело, кад је Лоренцо умро, био ошамућен, данима.

А вратио се, оцу. Тек после га је опет узео; за себе, син Лоренца.

Домаћин каже да сматра, да је година 1492, смрт Лоренца, фаталан дан у исто рији Италијана.

Велики датум у историји света,. заслутом једног другог Италијана. Колумба.

То је пгра речима.

Кад се каже да је Микеланђело нешто сасвим ново, врхунац ренесансе, да нема никакве везе са прошлошћу, и то је игра речима. Кад се каже да је Лоренцо Величанствени отворио врата у чаробни свет античких скулптура, и то је игра речима.

Професор каже онда. да он није мислио само на Лоренца, Сигисмондо Малатеста, Лионело д'Есте, Аафонс УМ, Федериго Монтефелтро, сви су они мецене ренесансних уметника. Италија је отворила врата у чаробни свет античких скулптура. Очи. тледно је да ја имам нешто против Медичија. Ја се смејем на то, па кажем да имам. Један Медичи је био обавештајни шеф армије у Истри. Гледао сам га, на мосту над Ријечином, како допраћа једну нашу адмиралицу, до границе, до средине моста, и, како је мази, при растанку. А то је би: ло чудно за наше сироте граничаре, који су имали да гледају тог елегантног официра. Домаћин се онда смешка, па каже, да је тај Медичи, ако је тако, био војник, У служби своје отаџбине, А корисно је имати информације на границама. Уосталом, зна се симпатија коју Талијани имају према лепим женама сваког народа. Немам права да личне антипатије уносим У дебату о Микеланђелу и ренесансу. Ло. ренцо је био исто тако велики као Перикле у Атини.

Не допада ми се, ни тај Медичи, Лоренцо. Не допада ми се да се сакрио у цркву _ за време завере фамилије Паци, која му је убила брата. Допада ми се, међутим, његова чудесна, мртвачка, маска, лица. Допада ми се чак и његов портрет, који је рад Вазарија. Вазари је, иначе, дедак, у сликарству, крај свих његових фресака у Арецу, — које сад хвале, али у том портрету Лоренца, велики је портретиста, барока. Лоренцо је, по мом мишљењу, велики као Перикле, само као демагог. И ја сам био уверен у величину Перикла, говорника, али ме је жена упо зорила, па то, како говори о матерама и супругама, палих за Атину. Излечила ме је од дивљења великим државницима.

Домаћин се онда смеје и каже: ако су, да извиним, таква моја мерила У питању Атине и Перикла, онда да пређемо и преко Лоренца Медичија. Прво ће се потрудити да сазна, да извиним, од моје жене, њено мишљење о Лоренцу Величанственом, па ће тек после, каже кроз смех, и мене да

пита. Његова кћерка, међутим, брани право гласа жена. И кад је реч о Периклу. Пошто ја, изгледа, не сматрам почетак Микеланђела код Лоренца, а не видим у Микеланђелу ни врхунац ренесансе, можда не признајем, ни као поету, Лоренца. Величанственога. А ипак је био он, који је испевао прву песму ренесансе. Да ли се зна У мојој земљи, та песма2 Он, затим, као глумац, накривљеном главом, говори,

"ласно, италијански, стихове Лоренца, ко.

ји су познати целој Италији,

> >

УД

ДЕТИЊСТВО МИКЕЛАНЂЕЛА

'А који кажу да је младост тако лепа, али и кратка, а да онај ко хоће да буде весео, треба да зна, да није сигурно, сутра. Оџап; е ђеЏа шоутехха сће 51 Т1ове Тићауја, сћЕ миој еззег Него за ф дотап поп. се. сеггехха.

Да ли се та песма код нас знаг

Мислим да се зна ваљда2 По школама. Наши песници, који су, за време светског рата били у Италији, свакако су скренули мажњу на ту песму. Лепа је. Само, опет морам рећи нешто. Није нова. Да мла> дост' пролази и да сутра није никад. ситурно, каже већ и Хорације, Сагре Фет. То не умањује лепоту. Лоренцових стихова. Чини ми се да је, кад је реч о стиховима, заиста, и Микеланђело имао, у себи, сећање на Лоренца. На неке Лоренцове стихове, којих се не сећам, али знам да говоре лепо о жубору једног потока.

Домаћинова кћерка ми упада у речи наводи те стихове: А! дојсе тогтогаг 4' ша. ЕишисеПо. Затим каже да треба да приметим колико је италијански језик, већ у четрнаестом веку (код нас је то петнаести) ванредан, мелодиозан, изражајан, а разумљив сваком, Италијану, и народу, и нижим класама, п данас...

У ЛИКУ НИКОДЕМА, У ГРУПИ ПОЗНАТОЈ КАО ДРУГА ПИЈЕТА (НАЛАЗИ СЕ У ФИРЕНТИНСКОЈ КАТЕДРАЛИ), МИКЕЛАНЂЕЛО ЈЕ ДАО СВОЈ АУТОПОРТРЕТ. (ОКО 1550. ГОДИНЕ)

Кажем: приметио сам то, томе сам се, искрено, дивио.

Она онда каже да треба да приметим, како Лоренцо, лепо, каже, пролазност младости. Ецезе, — каже, бежи. А додаје »штамја«. Та реч се, данас, употребљава, често, да се каже „ипак“, али треба приметити да је састављена од речи, цела, и речи, пут. Кад странац то чита, па и Итали: јан, кад то чита, мора осетити да ће му младост протрчати поред њега, да је већ протрчала. Као пролеће оног сликара кога ми је нарочито препоручила, а који се зове Ботичели, то јест Филипепи.

Глас домаћинов, после тога, не знам зашто, постаје промукао, а сагиње главу.

Професор сматра да је смрт Лоренца, године 1492, била тежак удар за Италију, а тежак удар и за његовог посинка, Микеланђела. Ја сматрам да је крајње време, да се престане говорити о Микеланђелу као „по: синку“ Лоренца, а што се тиче, те године, да. се не заборави да је то година открића, једног другог, још већег Италијана, оног који је нашао Америку. Колумба.

Професор каже да велики догађаји у свету, за појединца, не могу бити важнији, од тешких догађаја, у његовом, приватном, животу. Таква је људска природа. Забележено је да се Микеланђело, после смрти Лоренца, вратио у очеву кућу, а ла је, данима, био као узет, ван себе, занемео. Откуд да се сетим Колумба, место њега2

Његова кћерка, — кажем, са осмехом, домаћину, — толико ми понавља да Микеланђело пе зна правопис, да је сав пун апострофа, кврга, да сам се и нехотице сетио рукописа Колумба, да сам се сетно Бенове, и рукописа Колумба који сам ви део у Севиљи.

· Домаћин ме онда пита знам ли Бенову2

Знам, кажем, волим је, као и Торино, који је сасвим различит. Чим се помене име Колумба, ја осећам морске таласе који се преко мене преливају, на плажи која се зове Албаро, где сам се купао. А затим настаје неки мирис пинија, који сам, после купања, удисао, у општинском врту предграђа, Нерви. Пун сам успомена из Бенове, Колумбове. За странца Италија се тако састоји из сећања.

Признајем дакле своја сећања, а не признајем да је Микеланђело у себи, и својој уметности, морао носити успомене на Лоренца Медичија, код кога је одрастао.

Није код њега одрастао. Код Фиоренце је одрастао. Ја не кажем да се Лоренца Величанственог није сећао,. кажем само

КЊЛИТИЕНОВИЕЕ

· Миломир Буза

Вече на Дрини

Река преврће облутке као старица , златне талире. Кукуруз шушти, Девојке пресвлаче мокре бикинце и узрелим дојкама маме клинце

да вире.

Због смеха девојачког запад румен облила од стида. Зрикавше с ражаних поља песму почињу за вида и она се лагано шири.

Дан се, као прави мушкарац, с поразом

тешко мири па се куполе лешничке цркве још помало п злате. Ја седим у песку мн мислим на те.

Ко ли сад по оној белој хаљини лови шарене лептире,

ко ли из твојих модрих очију пије слатке

немире2

Ко ти ломи тек процвале груди,

ко у твом телу уснуле Ђаволке буди2

“ %

Уајахаћу вранца пуританца

душо моја, доће до кркљанца!

Авај, река преврће облутке као старица златне талире. Кукуруз шушти,. Девојке пресвлаче мокре бикинце и узрелим дојкама маме клинце да вире.

Одједном на поља с меке крушке паде вече потрбушке,

Сунце се утопи у најдубљем виру и све се преда апсолутном миру.

да се претерује у причи о том Микеланђелу који је, на двору Медичи, „олрастао“. То је којешта. Лоренцо је свакако морао бити доживљај, који се памти на дечачких година, али један се човек увек мање памти, из родног града, него родпо место. Варош. Каткад се појединац, такав појединац као Лоренцо, памти, више. Колико је трајао у сећању Микеланђела, тај Лоренцо, па и његов песник, Полицијап, њетов фило“ соф Фичино, његов домпликанап, Савонарола, његов млади принц, Пико2 Фиоренца је морала трајати дуже. Колико је, Уосталом, тај Лоренцо Величанствени, мотао да збрише, у Микеланцђелу, ружна лица осталих Медичија2 Колико је пута, Микеланђело, са својих 13 и 15 лета, могао, заиста, присуствовати, при столу трпезе, дебати о Платону, коју је, кажу, то друштво око Лоренца, водило. Мени се то питање чини смешно. То су анекдоте, додате, постумозно. Тешко би било утврдити утицај Лоренца, принца, на јелиог дечка, кога је, тобоже, као усинио. Утицај целе Фиоренце, места детињства, родног места, није тешко утврдити. Не зна се шта остаје, дубље зарезано, у мозгу, да ли смрт једног човека, Лоренца, у летињству, — или приче о пловидби океаном, Колумба, ако је о том чуо. Фиоренпа је шири крут, око узаног круга Лоренца Медичија, то је ситурно. Крајње је време брисати, још више, из низа анегдота које Кондиви и Вазари причају, — а много је брисано тога, већ у прошлом веку, — хвала богу. Ја не верујем ни да је Лоренцо дечка као „усинио“ ни да је тај дечко седео уз прун-

5 чеву трпезу, па чак ни то зито причају да је, уз ту трпезу седео, редом, како је ко

стигао, — а јело како је ко кад хтео. Макијавели да то прочита, грохотом би се, тим причама о принцу, смејао,

Професор онда паводи биографе који кажу да је, сам папа Леон Х, који је био Медичи, рекао, да је са Микеланђелом од растао.

- Ја кажем: други кажу да је то рекао.

Мецене спомињу успомене детињства обично кад им нешто треба, Климент УП, кад му јаве да је Микеланђело сасушел, да пати Од главобоља, и неслинца, ла не једе, да неће дуго, поручује „да ће та пол млаадити“, Подмладићемо га, са 25 година, каже. (Го гегето гешуепаге де 25 апп). Ољмах додаје, пи зашто, је забринут за Микеланђела. Хтео би каже ла свршава њетове поруџбине, да мисли, па његове ствари. (То хокте! сће е' репзав5! аПе созе тла). Ја се држим оног што је Микеланђело, о папи, рекао. Рекао је да је то његова Медуза. А зна се шта је и каква је Медуза. Коса јој је гнездо змија. А скамени кад погледа некога. То је мецена.

То је којешта. Микеланђело има да захвали, за све што је створио, папама. Домаћин додаје да, он, нимало није присталица Ватикана, али да је меценат папа творац ренесансе. То је факат.

Да пређемо, каже, преко тога. Не слажемо се у питању ренесансе; у питању утицаја Медичија, у питању утицаја античких скулптура на Микелаићела. Да пређемо на његова дела. На факта.

Које је првог

Прво, за које кажу да ђе бити прво, кад му је било 7 година, мени се чини, бургија, за потребу туризма. То је онај цртеж Тритона, који се туристима пока. зивао у месту Сетињано, тобоже пртеж рано зрелог детета. Ја волим Тритоне. И оног у Риму, и оног на старим мојим географским картама, поларног мора, које сам донео из завејаног Турина.

И Микеланђело ми се чини неки Три: тон из океана.

Милош Црњански