Književne novine

де

АЕТОПИС |

НОБЕЛОВА НАГРАДА ЗА

КЊИЖЕВНОСТ – ПАТРИКУ ВАЈТУ

Јавност, у ширем значењу те ре чи, већ је обавештена да је овогодишњу Нобелову награду за Криж мо _ аустралијски књижевник Патрик Вајт, коме је та награда, у претходна два кандидовања, измакла — 1969, када ју је добио Бекет, и 1970, када је припала Солжењицину. Међутим, чак ни јавност у ужем смислу те речи, назовимо је нашом књижевном јавношћу, не може се похвалити да о овом писцу ису-. више зна. За то је, свакако, понајмање крив сам Вајт.

ОС

Важнији подаци његовог сшљ+ сшшт-а унае су следећи; Патрик Виктор Мартиндејл Вајт рођен је 12. маја 1912. године у Лондону од аустралијских родитеља. Образовао се у Сиднеју, па у Енглеској, неко време после основног школовања бавио се сточарством и у то време је почео да пише, да би се поново вратио у Енглеску и у Кембриџу 1935. дипломирао на катедри за модерне језике. После Кембриџа путовао је по Европи и Америци и писао песме, драме и романе, Неке песме штампане су му у Енглеској. Затим дошли први значајни романи, току прошлог рата Вајт је служио у британској авијацији, у Африци, на Средњем истоку па и у Грчкој. У АустраАију се вратио после демобилисања и настанио близу Сиднеја где је — како кажу — гајио цвеће и поврће и неговао и хранио псе и козе, Изванредан литерарни успех почео је да постиже после 1955, односно по објављивању романа „Човеково стабло“. Вајт данас живи у Централном Парку, у околини Сиднеја. Описују га као човека понешто чудне, тврде нарави, али благог и нежног у суштини, као човека неочекиваног хумора. који доста времена посвећује усамљенима и тзв. неподобним члановима друштва. Патрика Вајта, такође, описују као најдоровитијег и најоз биљнијег романсијера кога је, да тако кажемо, Аустралија изнедрила, као првог о коме се суди више на интернационалној равни но у националном контексту; 'Водећи и 'најауторитативнији _ау: стралијски критичари; сматрају

га писцем који је'најдаље. оти-..

шао у правцу обогаћивања свести аустралијских“ читалаца сликом о њима самима, сликом у којој су могли открити реалије њиховог сопственог живота, Вајт је, да нагласимо, писао и .објављивао песме, романе, драме, приповетке и есеје. Судећи по аустралијској критици у његова значајнија дела броје се ова која ћемо споменути,

Прво Вајтово штампано дело је збирка песама „Орач и друге песме“ (1930), која није добила особите похвале критике али је, по речима једног критичара, „локазала да један оригиналан дух не мора нарочито брзо да сазри“. „Срећна долива“ (1939) је први Вајтов објављени роман. Љубавном историјом лекара и професорице музике Вајт приказује патњу У људским. односима, патњу интензивирану животом У малом аустралијском планинском граду. Ситуиран Е:8 Ентлеској, у првим годинама столећа, њетов роман „Живи и мртви“ (1941) је базиран на теми о емоционалној смрти која повезује јелну генеранију са другом. „Теткина прича“ (1948) — прича о уседелици, у ствари се бави усамљеношћу, ·

Интернационално славан Вајт

је постао после објављивања два мана — „Човеково стабло“ 1955) и „Вос“ (1957). Први слика један брачни пар који се бори да, упркос свим преппекама, изграли себи бољу будућност, дели Аневне нелаће али не остварује истинску међусобну комуникацију. Тема овог романа је, такође, „усамљеност људске душе која безуспешно настоји да спозна себе саму — човеково стабло има многе гране које расту ка светлу — али патња и усамљеност долазе из његове немоћи да успостави „чисте односе са другима“. Изванредна студија фигуре мегаломанских пропорпија. која је базирана на животу једне аутентичне личности из аустралијске историје с половине прошлог столећа,

КЉИЖТВНЕНОВИНЕ = 2

ПАТРИК ВАЈТ

остварена је у другом од два споменута романа. Битка између добра и зла — дата причом о трупи људи промашених живота, који беже испред нациста и поку= шавају да уточиште нађу у себи самима — приказана је романом „јахачи у кочијама“ (1961). Комплексни _ роман „Вивисектор“ (1970) портретише личност уметника који се суочава с потребом да прихвати усамљеност како би омогућио свом таленту да се раз вије, али и са свешћу да су МУ, као животиње зивисектоту, љуљли потребни да би остварио своје амбиције. Та књига осветљава аустралијско друштво пуиМ спектром боја, и то ол смене столећа до наших дана. Јунакиња Вајтове најновије књите, романа „Око олује" (1973), је стара, за кревет везана и готово слепа Рлизабета Хантер која живи у Сид: неју у својој величанственој кући. Њена прошлост и њена са-

| дашњост се преплићу. њен живот

се пројектује кроз сећања, мисли и очи оних који је окружују, оних који учествују у жтвоту ове жене лттене љубави. То је роман стрлттних патпалпокса, уми“ тања и стварања, мржње и љу. бави, дат као стање духа јунакиње дела.

_ _Широку скалу људских портрета, од Грчке до Силнеја, Патрик Вајт је реализовао у својих: јеланаест. приповедака. под -зајелничким насловом. „Спаљени“ · (1964),

„а велики дар за комелију, за. ко-

медију апсурда па и црног хумора, показао је објављујући своје четири драме (1965),

Један од познатих аустралијских критичара је рекао да су Вајтови романи „барометар процеса деструкције“, док други каже да су његов живот и његова дела класични примери које следе многи савремени аустралијски писци. Упоређиван донекле са Толстојем и. ДАостојевским, са Џојсом и Лоренсом, Вајт је, сасвим извесно, писац великог формата, писац који је литератури у целости додао јелан нови свет. Он је, најзад, писац чија „величина лежи у његовој способности да комбинује бриљантан, широко постављен, хуморан поглед на живот. са светом великих размера и са озбиљним интересовањем за токове унутар језика“.

У АЛЕЈИ ВЕЛИКАНА

% |

“7 | „Лоста“ "3

247

ДЛЕКСА

ПРАВИ ЛИК

"(ИМОВЕ ВАЈА

Управо је изашла из штампе велика двотомна биографија француског филозофа Симоне Вајл, коју је написала њена школска другарица и пријатељица Симона Петрман, конзерватор Националне библиотеке у Паризу. Оно што најпре _карактершис ово дело, које има готово хиљаду страна, јесте одсуство личних пишчевих ставова м осећања. У књизи је, међутим, скупљен и презентиран огроман број чињеница, детаља из живота и цитата, који сами по себи говоре о правом лику при дично контраверзне личности Симоне Вајл (1909 — 1943). Умногоме, она изгледа претеча неких садашњих тежњи људи, а посебно омладине. Хтела је да осети положај оних чији је заступник желела да буде, па је стога ради“ ла на најтежим местима у фабрипи и као пољопривредни радник, борила се против колонијализма, наступала као синликалиста и,

" мако је била папифиста, учество-

вала у антифашистичким борбеним редовима У штанском граЂанском рату. Била је ОдАуЧНИ антистаљиниста и замерала је Малроу што није дитао глас против стаљинских чистки крајем четврте деценије. Полемисала је и с Троцким, с којим се срела у дому својих родитеља, које је замолила да му га позајме. Па ипак, чини се да је била најближа анархистичким идејама, јер је умногоме одбацивала сваку врсту организације, а поготову државну. Такође Те, мако се литила Тлолској комуни, изражавала велике сумње у апарат совјетске државе. Форсирајући и готово дивинизујући интелектуалну страну људ“ ског (бића, негирала је значај тела, потчињавала се великој аскези, одрипала се сексуалног живота и готово гладовала (од исцрпености је, на крају, и умрла).

Многи тумачи мисли Симоне Вајл настојали су да је представе као католичког мистичара. На основу књиге Симоне Петрман чини се, пак, да је Симона Вајл била и мистичар, али не католички. С мистицизмом се, уосталом, могла упознати још из предавања свог професора чувеног филозофа Алена у лицеју Анри ТУ, али је на самрти олбила гтисуство католичког свештеника. На њеној сахрани на малом гробљу у Ешфорлу (Симона Вајл је тада била члан француског ЛПокрета отпора у Енглеској) није било никаквог обрела, већ је. Морис Шуман, један од селам. присутних људи, изговорио само јед: ну молитву. Чини се да је католичкој цркви није привлачило то што је одавно престала да буде скуп бораца за једну идеју и постала доминирајућа сила. Сметало јој је и то што католичка идеологија даје велику улогу телу, а малу интелигенцији, док би, по њеном мишљењу, требало да буде обрнуто. Говорила је: „Не признајем Цркви никакво право да ограничи рад разума“. Све У свему, обимна биографија Симоне Петоман бата нову светлост на личност и мисао Симоне Вајал, која од своје смрти, пре тридесет година, подстиче најразличитије тумаче и мислиоце да се према њој одреде, одређујући се при том, наравно, и према многим идејама о којима је она говорила и за које се на свој начин бо рила.

АНТИЋ. : 15) ФР] ШЕ 7 у А а (та 1 УрДИМ, Мур У

> 63

РЈ

АНТУН ГУСТАВ МАТОШ

НАУЧНИ СИМПОЗИЈУМ 0 МАТОШУ

М организацији Разреда за су. времену књижевност и Институ. та за књижевност и театролотију Југославенске академије знаности и умјетности, у Загребу је, по“ водом стогодишњице рођења Ан-

а Густава Матоша, од !!. До 13. октобра одржан научни симпозијум посвећен овом великом хрватском и југословенском књи“ жевнику. дворани старе град“ ске вијећнице, у Горњем граду, у амбијенту толико блиском за гребачким годинама Матошевим, три дана књижевни историчари и критичари, „лингвисти, позоришни, ликовни и музички историчари, говорили су о најразноврснијим компонентама његовог стваралаштва. Поднета су укупно двадесет и два научна саопштења. После поздравне речи Вељка _ Гортана, потпредселника ЈАЗУ, Јосип Бадалић је говорио о идејности Матозшшева стварања, док је Иво Франгтеш анализирао стил Матошеве критике. Версификацији и поетици Матошевој били су посвећени радови Марина _ Франичевића и ода Чолака, а Драгутин Тадијановић је саопштио прилоге Матотаевој биографији у Женеви и Паризу, На основу. властитих, скорих истраживања. Мирослав Шипел је анализирао Матошев однос према реалистима, док је Матко Пеић вредновао путописе Матотџеве. Драшко Ређеп је говорио о паралећли Матош и Исидора Секулић, Недјељко Михановић о књижевно-критичком односу Матоша и Тина Ујевића према српским писцима, док је Бранко Букић интерпретирао београдске мотиве у Матошевом стваралаштву. Вила Флакер је расправљала о типологији Матошевих фељтона, Славко Баглшић о Матошу и хрватским ликовним уметницима, Мате Лончар о некролозима Антуну Густаву Матошу, а Бранимир Донат о поетичним и ироничним елементима Матошеве. новелистике. Лингвистички приступ Матошевом делу остварили су Братољуб Клаић, Антун Шојат и Жељко Клаић, док су на теме

мртве

, пептид и 11 ТЕ ! + 427

позоришта и Матоша своје ре зултате саопштавали Никола а тушић и Павле Блажек. Лловро ЖУ пановић је говорио 0 музици, Мирослав Ваупотић о ин. терпретацијама Матоша аЗ ЕВА два рата, док је Дионизије, лији тељ расправљао о односу, џ у Бенешића и Матоша. У Ин | за књижевност и театролетнуј с о « И . ЈАЗУ, поводом заселање. на је изложба посвећена Мато коју је приредио Дубравко 4 м чић. Најављено је такође уда У тоа 1Л псрљави радови саопштеки 1: -У. ти публиковани у посеб»

ДЕСЕТИ ОКТОБАРСКИ СУСРЕТ ПИСАЦА

По већ устаљеном обичају, У част ослобођења Београда, 18. и 19. октобра одржан је Десети међународни октобарски сусрет писаца, који је окупио тридесетак страних им око четрдесет писаца из свих наших република и по крајина. Међу страним гостима из тринаест земаља истицала су се кубански прозаиста Алехо Карпентијер, пољски песник, про зни и драмски писац Тадеуш Ру жевич, француски песник, про заиста и критичар Жан Русло, румунски песник Никита Стане. ску, совјетски критичар то тичар књижевности Феликс КУ зњецов, амерички критичар Ве рнон Јант, западнонемачки пи сац др Карлхајнц Дешнер ита. У организацији Удружења њи жевника Србије, Југословенског ПЕН-клуба — српски ВР 5 Народне библиотеке, сусре одржан у сали Народне библиотеке и на њему је, у присуству низа истакнутих јавних и кул турних радника (међу којима су запажени _ потпредседник _ Републичког извршног већа Алексан: дар Бакочевић, председник Просветно-културног већа Скупштине СР Србије др Драгутин Те шић, потпредседник Српске академије наука др Душан Каназир, секретар Републичке зајед. нице културе Борис Иљенко, ака демици Велибор Глигорић и Ме ша Селимовић итд.), наступило је преко двадесет говорника, Те. ма овоголишњег сусрета, по предлогу Савета Октобарских су срета (који чини низ истакну. тих јавних и културних пални ка, на челу с Душаном МатиНем), била је: „У шта верџјем као писац, као члан лруштва, као човек ове епохе2' Ова тема је пружала много могућности _ сваком писцу. да олговори на кључна питања која он себи не: прекидно поставља и у својим делима реглизује. Многи су пис ци, међутим, говорили прилич но уопштено, остајући на гене. ралним хуманистичким декларапијама, док су само појемлни говорили и о својим личним преокупацијама и дилемама. (У чау Ћем броју „Књижевне новине" ће објавити одаомке из најзанимљивијих говора са Суспета). Након Сусрета у Београду. тости из иностранства, а и неки из друтих република, посетили су 20. октобра Нови Сад, гле су, по разглелању грала и неких његових културних институција, посетили Матицу српску и упознали се с њеним радом, као и са низом војвођанских писаца и њиховим проблемима, Исто тако, страни и неки југословенски писци посетили су 21. октсбра Крагујевац и присуствовали „Веамиком школском часу", манифестацији којом се сваке голине комеморира стрељање родољуба ОА ,стране немачког окупатора 1941. године. Јелна од најзначајнијих колективних манифестати ја учесника Десетог мебународ: вот октобапскот сусрета било је, међутим, Песнпчко вече, приреБено на Коларчевом универзитету непосредно по завршетку Сусрета. Поред неких истакпутих страних песника (Тадеуш Руже Бич, Никита Станеску, Марк Брат и Була Такач), на овој песничкој вечери стихове су гово: рили песници из свих натих репубанка и покрајина — из Хр. ватске: Густав Кпоклец, Анте Ста маћ и Горан Бабић, из Слопеније: Светлана Макарович, из Македоније: –Ралован _ Павловски, из Босне и Херцеговине: Стеван Тонтић, из Прне Горе: Гојко Да. пчевић, са Косова: Есал Мекули. из Војводине: Славко Алмажан и из уже Србије: Ристо Тото вић и Вито Марковић, Уводну реч дао. је Душан Матић, води: тељ вечери био је Ралослав Војводић, а преводе песама страних песнака читали су глумци Б0 сиљка Боци и Стојан Дечермић Љубатељи поезије који су аупке испунили малу салу Коларчеве задужбине бурно су позлраћили песнике, а неке су приморали да и по Атуги пут читају своје стихове. На основу успеха ове књижевне вечери, код организатора се ролила илеја да илући Октобарски сусрет, можла тре ба почети великим – наступом свих учесника Сусрета, на којем ба они читали своја најрепре зентативнија остварења.