Književne novine

ИЗМЕЂУ БАНАТА И СУМАТРЕ_

Лирика Милоша Црњанског

Т „Терджао, фанатичне, да постоје нове вредности, које поезија, одувек пре нето живот, малазиј“ Мило ЦРЊАНСКИ

ПИ В ПЕСНИКА који су тако смиретрезвено писали о извоРа и о а и поезије као што је чинио рњански. Само, овај пепр Е „ јер он је сигурно знао да се поезија не објашњава већ осећа и доживљава. Црњански је о својој поезији, и поводом ње, писао да би је даље осмислио, да би до ње отворио шире путеве и дао јој нове могућности за комуникацију са светом у коме живи и из чије је судбине и историјске стварности израсла. У ствари, коментари Црњанског о властитој поезији су употпуњавање искустава речених поезијом, њихова доградња, уношење нових резона, или штирих виђења онога што је било ПОВОД за узбуђење или пак само узбуђење. Читајући паралелно поезију ш коментаре Милоша Шрњанског, читалац ће већ на почетку (бао се мени тако догађа) осетити да осим формалних других разлика нема, да су коментари исто тако изрази лирског надахнућа им да као такви поезији дају свезжину, отварају у њој нове токове, продубљују је, пуне новим садржајем њено већ ионако богато лирско биће. Коментари су историјска, етичка и сопијално-антрополошка основа ове поезије, доказ да поезија уопште, а ова посебно, није само Од емопија већ и од целог песниковот живота, ОА историје његовога народа мн света уотште. Ова је поезија редукована из живота који је врио у песнику и око њега, а тај је живот био сав од немгра и опасних сукоба у друштву; она јесте израз његове младости, аам мало оне разитране и ведре, вегте оне друге, тешке и туробне, мрачне и болне, загрпнуте и носталтичне; кажем да вттше у овој поезији има умора и сумора због тота што је и Шрњански као многи наши _ интелектуалци тровео своју прву младост у једном суровом и бесмисленом рату, који је неминовно. морао у њему, у његовим расположењима, у сутитина његових мисли О свету и свему постојећем у њему, да остави мутне и мучне трагове, елементе меланхолије и резитнације, разочарања, осећања бесмисла и безнађа, депресије и ироније, тратичну „буру у осећањима и доживљавањима. Готово цела поезија Шрњанског настала је и објављена у току првог светског рата исва је од његовог тратичног ткива, од смрсканих нерава,од драматичних напетости, СА осећања људских неизвесности, интимних гршања, отопчења,. покоса. патњи и же стоких и опаких болова. Песник се у“ овој поезији јавља као сањар, као тратични летописац зла које се врти над човеком, над људским. Он размишља о судбини човека “у кошмарном времену и о његовим могућностима да се снађе у томе кошмару, а још више, студиозније и промишљеште како да изађе из кошмара и како У "себи и у свету да успостави равнотежу.

Та и таква размишљања Милоша Прњанског интензивирана су чињеницом да рат у људима, у њему као песнику, траје као коб, људи га не осећају и не схватају каб излазак из зла у боље, већ једино као даљи продор у веће и драматичније зло за човека: људи схватају да су се нашли у отућењу, у тоталном бесмисау, да тину, да пате, да страдају, да труну по ратиштима 'ш баатиштима непрегледне Европе, не за себе и човечност, не за неки виши и трајнији смисао, не за повратак из психичког, моралног и сопијалног отуђења у мирни спокојство, већ за неке ефемерне неуротично бруталне интересе, за прљаве анти њудске циљеве, у за даље ЉУАско деградирање, за тотално разграђивање и разарање људске перспективе, Так'ва сазнања су тешка и она у човеку који се нашао у хаосу не могу да изазову ништта друто осим већег хаоса им тоталног безнађа. Код Црњанског, који је лично преживео све свирепости, бесмислености и хаотичности тога рата, поред Аубоког гну“ шања, овај је рат изазвао осећања незадовољства, пркоса, револта, торке ироније и јетког црног хумора. И он је као ретко жоја наш песник тога времена врло суте„етивно проговорио о том рату као о дегра"дапија људскот,али неу једном уском нашионалном или балканском провинцијалсном оквиру, већ је проговорио широко и најшире хуманистички, космополитски, "људски отворено и смело, уметнички на» дахнуто. Оно очему је Прњански певао је аична биографија и она је речена јаско, све је разложено, ништа није остало неиз-

· весно, нитпта као дилема, човек се отворио "према свету мрачном и суровом им тврдан "да је такав, али не сам по себи, него да су "та људи учинили таквим, мучним и неприжватљивим — отворио се човек и отворено је говорио да се човек у времену сурвава ш да га треба спасти и чувати. Јесте, проговорио је меланхолично, тужно, са АУ„боком резигнанијом, али у начину на који је говорио меланхолија није доминантно осећање, она Даје печат свему, упозорава ет нашао У несрећи, да пати, али

"да се св Ф ; да патња није јелина њетова животна ка_ рактеристика. Пртански, напротив, инсм

нипи да у човеку која пати а патњу поднесе по да је узвишенији љ»уд>

· стира на чиње "има много снате А превлада, да тражи нови,

ски смисао. Прњански верује де човек права и најснажнија упоришта мора да тражи у себи, јер ако их не налази у се ба ов их не може видети у другоме. Због тога је, мање или више, свака песма ПЦ њанскога лирско, превасходно сензибилно доживљавање грубих, мучних ратних вре“ мена, свака је тежах крик бола и очајања, али у тој пакленој резигнацији увек пробије иронија, уздаитну се протест и иронија који постају есенцијом садржине. У том отпору, у тој иронији ја видим и осећам лична песникова упоришта, моћ да превла» дава свако кршење и да из сваког окршаја изађе јачи и озаренији; у томе видим моћ поезије, њену антрополошку несало= мљивост. Има у општој атмосфери ове поезије високог етичког принципа и У име тога принципа оштрог сарказма, са» МОНИКАОГ, рађаног н извааченог из самих људских темеља,изоних најжилавијих ЉУд ских дубина које одређују човека у свим њетовим токовима: човек се увек нада, свим могућим силама се учвошћује у се би, тражи и налази језик којим може да ОАОЛМ СВИМ свирепостима, тражи и ПОАУТПИ ре у себи снагу речима које су меке алт, истовремено, смане и продорне као муње; љут је Црњански, љут је човек који је око њега, и ја док читам његову поезију имам утисак да је стварана Од саме људске ватре, од немогућности човека да пристане

на пораз, од веровања у неку унутрашњу.

јачу и трајнију људску силу. Има у поезији Црњанског пепела али не свакилац њег већ ретког, оног у коме се види »уд= ска драма ин ломача, човеково парање и падање, али не и рушење. Тај пепео, тај сагорелн човек се преображава у песму, у најфинију и највиталнију људску снату, у нешто што је неуништиво — песма је сведок трајања и унутрашњих метаморфоза човека, сама метаморфоза, она иде дање од човека и света, сваки сусрет са њом је израз почетка света, увек нови почетак доживљаја. Човек пролази, а песма и песник никада, они живе увек и у свему, увек су непрегледна и трајна свежина свега што долази, младост без обала, љубав без граница. Зато и твраим да је песма човеку све између почетка и краја његовог, јер она је, ако је створена од јаких Амрских набоја, ако је лирска и чиста у свим својим елементима, душа и тело човеково, његова мисао м историја, његово трајање, човек се њоме кали и преко ње наставља. Једино тако, са таквим опредекењем и антажовањем читам поезију > њанског, а посебно неколико његових песама: „Апотеозу“, „Пролот“, „Спомен Принципу“, „Оду вешалима", „Војничку песму“, „Замореној омладини“, _„Суматру", „Стражилово“ „Сербиу“ и „Ламент над Београдом“. У овим, и у можда још по некој песми, догодио се сав Шрњански, тај трајни и неуморни путник између родног Баната и неке замишљене а никад досегнуте Суматре. Кажем догодио се, јер су ове песме сума његових тражења, синтеза искустава, а та искуства нису мала, независно од тога да Ан се јављају као људска открића или као промашаји · социјалне, психолошке, политичке или историјске природе. Битно је да су ове песме и ова поезија живљени и да су амалтам егзистенцијалног односа, да у себи имају довољно животних језгара да могу да живе и свој м ЉуАСКИ ЖИВОТ,

у „ФЕЛОВОДНАШ сме језлш баналних ФКОВЕ ш слушамо та како нам ош сам, елебодаш, еткршза своје тајне". Милос ЦРЊАНСКИ

Прњански сигурне, после с Ваздислава Петковића Диса, представља нвајаутентич-

“ овом БРОЈУ ВИЊЕТЕ БОЖЕ ПРОДАНОВИЋА

МИЛОШ ПРЕАНСКИ

нији модерни песнички глас у српској поезији овога века; он је најсмелије преки нуо са традицијом и покушао да своја о сећања искаже другачије од других, да се ослободи фетттизирања, лажног ИдОЛо поклаонства, књишког родољубља и човекољубља. Црњански је схватио, као мало који песник његовога времена, да се у току првог светског рата изменио положај и дух не само поезије већ и начина живота, начина на који се поезија прима — схватио је овај песник да се кад се већ све променило, и поезија мора мењати, јер она је катализатор свих промена. Схватио је Милош Црњански да су се промениле идеје, економски односи, форме у којима је све то исказивано и изражавано, — и зато је сав још у току рата, а нарочито после њега, био захваћен стваралачким променама. Црњански је учен искуством првог

светског рата и искуством великих Ашпте~

рарних традиција схватио да ни свет, ни човек, према томе ни његова поезија, нису клише, већ да се и они налазе у дијалектичком процесу мењања; схватио је да се мењају мењачи односа, страсти, идеје, методни мењања — схватио је да мора да постоји други и другачији језик којим човек исказује промене, да се мора наћи таква структура израза која може да искаже сваку психичку промену у човеку, сваку његову емотивну и мисаону вибрацију. Тек тада, веровао је овај песник, језик и поезија могу да остваре праве људске пиљеве. могу да буду интегрални израз његове вере и наде. Јер, преко језика човек, то је сасвим сигурно, најдубље може да продаре у своју будућност — језик конзумира све и мост је према свему. Свестан тога, Шрњански се још у самом рату определио за нове односе у уметничком говору. Ношен таквим уверењем, Црњански је мо тао да у „Објашњењу Суматре“ 1920. године јасно, гласно и без предрасуда некаже своје опредељење мн свој програм, своју поетику: „Ми сад доносимо немир, писао је Црњански, преврат, у речи, у осећању, у мишљењу ... Покупавамо да, свесно, покажемо те нове састојке у љубави, у страсти, у болу... Покутцавамо да наБемо ритам сваког расположења, 7 АУХУ натег језика...“ Поред ових битно је јопу једно осећање које је тријумфовало у новим оптредељењима ми Шрњанског и његових истомишљеника: „Кад смо будни имамо сви нсти свет, а кад сањамо сваки свој“. Ако је то аристотеловско сотредељење, оно је у Црњанском добило нови м универзалнији смисав. ЈЕ ;

За оваква своја опредељења Прњански је сигурно имао подстицаје не само у Аристотелу, и уопште у класичној амтератури, већ и у тадашњој модерној европској књижевности, али, ипак, он је највише самородан. У то ме уверава особеност његове поезије и њена структура, а посебно флексибилност његових коментара поезије, јер то што су коментари, то није научено, то је живљено, рођено је у њему и у њему сазревало по. једној чисто естетској, етичкој и антрополошкој основи. Ја не кажем и не тврдим да је Милош И» њански измислио нови језик, али тврдим да је свој песнички језик натлао тамо гле и његов земљак Бранко Радичевић, у нароАу; такође тврдим да Црњански има изванредно осећање језика, велику моћ да ствара изузетне структуралне спретове који и сам језик стављају у нови однос и на тај начин осмишљавају нова стања у човеку, изазивају нова интересовања, Ол интимних до сопијалних и историјских. То је по мојем митпљењу суштина новине и оритиналвост коју је ваптој поезији ти дитератури донео Шрњански непосредно после првог светског рата. Као такав, ПР њански је био оптптеприхваћен, иу историји натте кеижевности третиран као меЂаш са Андрићем и Крлежом.

Миливоје Марковић

СПАИП И ЗВЕЗДЕ |

САНКЕ У ПОЕЗИЈИ некот песника најсигурније чувамо уоквирујући их у један замишљени иконостас. Док ово радимо сувише смо близу, па не видимо много. Кад се измакнемо, неке боје губимо из вида, али и са велике раздађине приметан је најједноставнији и истовремено најсадржајнвији колор света — колор светлог и тамног. У поезији Црњанског доста је слика које светле. Неколико њима контрастних, међутим, остављају јачи утисак мако су теже приметне.

# Тако у песми „Ода вешалима“, кроз коју стално стражари ова џелатска справа, утолико стабилнија својој џусправљености утолико се више низ њу ломе ЉудСКИ „понос“ и „част“, има једна узгредна слика тамне боје, ушла на врата песникове по“ Аупажње, случајна слика, а такве слике су често „најопасније“. Она је потпуно завијена у иронију, која нас овог пута неће значајније обавезивати, али чију спиралу морамо развити кроз читаве три строфе песниковог директног обраћања вешалима, да бисмо ститли до горког језгра у малој љуштури двеју речи. Те речи су „помије им корење“:

„Лепше се на вама по небу шета, по земљи има блата.

Чершће грлите но невеста зажлета око млада врата.

Па кад је срце лудо таке

да више воли поштење

и све за чим је свет толико плако но помије м корење.

Што би се крила у робијашки вру и иветала иза зида»

Још нас има што волимо смрт

и на вама висити — од стида.“

Треба одмах рећи да се овај необични спој двеју речи може схватити и као синтатма искључиво појмовног значења. У том случају „помије и корење“ указивали би на глад која стално прати људски род када се буквално једе корење биљака и храна посна и неџукусна као сплачине („помије“), Истовремено би ова синтагма, својом тотово пословичном _ формулацијом, симболизовала _ понижавајућу социјалну беду џоштште.

Мебутим, онако како је употребљен У контексту песме, овај спој двеју речи има пре света задатак да наслика један без вредни простор утаслих боја, са „дна света“, коме се супротставља сасвим супротни светлији и вреднији простор висина или простор „небеске шетње“. И, као песничка слика, синтагма „помије и корење“ сада ће имати два нова значења, којима ће се у једном моменту придружити и њено поменото појмовно значење.

Најпре: „помије и корење“ су сами по себи упечатљиви као „узорак тла“, који има снагу АуЦИдНО уоченог реалистичког детаља. Зар се ова слика не може везати за неко сиротињско сеоско двориште, са разграђеном баштицом у коју је испљуснута сивомутна вода из лименог корита неке праље, на краставо чворновато корење полусасушеног дрвета, у чијем правцу незадрживо напредује сметаиште» Или за слично дворетпте са градске периферије» Мам за АвОриште неке кланице, где се, исто тако, једном врстом резитниране упорности, бескрајно разливају отпадне воде»

Једним оштрим, тренутним убодом, дтле, ова слика — минијатура отвара нам очи у правцу сивог простора свакодневног ~тдског етзистирања у тешким животним условима. . |

Али, истовремене, чињеница песничке слике најчетће је амбивалентна тако да, 7 оквиру једног значења које јој одређује контекс т песме, чува Аруто, сасвим супрот, но' значење. Такав случај је и са овом сАМ-

ком; Јер, значењеречи „помије“ само на

први поглед се исцрпљује у једнозначносета прљаве отпадне воде. Ова реч, наиме, ако и подразумева отпадне воде, истовремено не подразумева све врсте отпадних вода. Помије су, како на свој начин на говештава и већ поменуто појмовно значење синтагме, само хранљиве отпад не воде, пили воде у које се никад не бапају други отпаци осим остатака хране. (Џ' херцеговачком говору постоји, поред „сплачина“, реч која нас својом звучном експресивношћу директније воли у семантички корен речи „помије“. То је реч „спирине“ — вода настала спирањем остатака хране из посуђа, после обеда). Зато се „помије“, односно „спирине“, никада не просипају узалудно. Оне су један од главних састојака хране неких домаћих животиња. с

И значење речи „корење“, уз „помије“, такође је строго везано за процес исхране једног другог облика органског света биљке. Наставак ка .. | страни Милослав Шутић

«

КЊИЖЕВНЕНОВИТЕ 5