Književne novine

ГОДИШЊИЦЕ |

ЗА ВЕРДИЈА ' НАШЕГ ВРЕМЕПА __

Поводом 160 година од рођења великог композитора |

ДАНАС, после 160 година ФА

. рођења ми 72 тодине после смрти, требало би да је веома једноставно писати о Вердију. Поготову ход нас, тде скоро ништа озбиљно и сту„исвно — а што није било успутно и „у повсе

А Ра В · 5 у — о ВЗеодију није ни написано. Како смо

у томе успели једва да се може објаснити утолико пре што су и оперске куће а ту.

„Оолика живели од њетовог дела ОА трвот сусрета са опером. Међутим, благодарећи

тој успотности, која и није могла бити ништа друго До попуњавање „скученот но-

винскот простора“, најчешће истртаутим

и на дДохват узетим шитатима, углавном из немачких извопа — тито значи Ла је Верлију увек држана лекција и пружам пример његовог вршњака преко Алпа то се код нас о њему нагомилало ТОАЗКО општих места, која унаплел дискрелитују свакот ко жели нешто озбиљно да каже о · Верлију. Немци, и кад обожавају Вератја, даље ФА Верфла не могу. А он је био заслужни обожавалац. Па ипак, његова књига груби је и невероватни памфлет о Вердију. А ми смо успели управо само ту књигу да преведемо. И то је једино што — озбиљну»

је — о њему имамо, ,

Региструјући овакво „стање Ствари“ у часу кал цео свет обележава 160-/ ГОЛИТЕ њњицу његовог рођења, ми, срећом, нисмо без прилога: толике Верамјева опере, ви"тле него икад раније, на репертоарима су маттих кућа, што би морало да буде ПОАстрек за јелан свестранији и студиознији однос према том великану, и уопште: пре

ма јединственом феномену који се зове —

Верди.

Јер, популарне уметности је било ни век ће је бити. Али оно што је популарно мајчешће је и пролазно. Сврставајући Веј» љија у такве ауторе, дакле у оне „који су чтвек умели да помире своје музичко-драмске идеале са укусом штроке публике", захтоворници тот бисера, а њих није мало, стављају себг у опасност да тај свој дра-

туљ прогласе једном константом ш у је.

мој тако ћудљивој ствари као што је укус гтироке публике, То су бар. ноторне ствари: „укус“ и „шшарока публика“ врсаиости су изменљиве у времену. И ту нема жонстанте!

(С Вердијем је, међутим, као и са Чај жовским. Већ је одавно мода бити на су. протној страни. Упркос, рецимо, „Пиковеј дами“, тог скоро нелокучивот крика љуаске душе и њене безизлазне усамљености,.. у часу кад све око нас и у хитератури и у позоришту вреи Од тзв. усамљежосла, која је. толико постала модерна и трогањајућа, да смо спремни и дечји плач %. колевуа ла ГООГАРСИМО претм _тпротесхом против те море. Вердаију није помогао

ни „Отело“, тај отелотворени страх Од у

ам који су свесно преттли границу ЉУА> скот, којих се и један Матбет боји: „Ко може втше — није човек“... А Магбет није наш савременик, а да јесте зилео Би да је Јаго могућ, и да је, тттавите, човек. Чак, као ми. А шта су тек Бошто и Верди учинили у „Креду “! Не, ни то није отртао Вердија, нити га је изАВТАО изнад тзв. популарних композитора. Он је имао ттраво само да буде Верди; дакле, у оквирима оне своје општезнане романтичарске "трилогије. „Анда“, „Отело“ то су већ ут цаја Вагнера, упркос чињеници што <е Вагнер никала није винуо до таквих, прос то разазајућих, тоатичних афеката, как. зе је Верди досезао не само 7 „Отелу“- већ

и у „Симову“, ИУ „АОН Карлосу“, па иу.

„Магбету".

Стота није ни ЧУАО ШТО са с Вердијем, без обзира ком се његовом делу прилазило, остајала иста. Верди је најчешће бивао онај „естам-там Верат, "но третману војно-капелничком, полилу рит јевском, променадлном ... Стваралачки рт ступа били су усамљени покушаји, пајчетиће кратког даха, јер су У једној, створеној и устаљеној, клими били колико иаузорни толико и чемогући. Да не каже.

мо — чек депласирану. ј ; „Верди се лепо пева", „Вердија треба

испевати“ .., „Вердија познаје поблика“... |

ердија воли публика" али „Вердија А" „Вердија плаћа ш “ зли: као таквог“... „кулинарског , како је Ре жао Брехт. Чосталом, не заваравајмо 06, кулинарски Верди је кулинарски зато, што га саме управе не виле другачијег, Верди служи каси, а не стваралаштву. Но, не па бит рани И а сре

КЕЕЛЕ, У те: оперл је данас Вие нето икад обезглављена. Хоће се „ново (неде» финисано), али. више са становишта пуне касе, тј. опстанка, а мање као израз ствар них крезтивних хтења. Проблем је управо у томе што они који треба да воде битку доле је тако Кап Да је ома већ изгубљепа. Као да им је једина брита да спасу сол ствену част, тј. да До тог краха не дође за хове владе. а ствар буде још контрадикторнија, икад вите публике није било у операма во што је има у наше време! Тако да се ЕРЕ уопште хоће» Најзад, филм је женији од опере! Па чак и драмско

позотетите! " На сва та питања, и етзистевтајална и дати ОАТОВОр једино

метничка, може се Хко се пође од тога да и опера има права

а живи у времену Мах који ОИ њен Ра а МЕ ј зап боље — обрнуто: 5 д ПР уметношћу имају права 7 свом времену, кров је време! Ту је суштина проблема: Све

~ АО пат ј тужно понавља“ је апатајско, 90 ж

е Ло питирање - А тиме се најмање мо ,

5 Та Вердију.

ти право да живи вашим временом, У

вом може поставити питање: па хита

својих стваралаца, У). |

нашем времену, кроз наше време. Баш као што живе Есхил, Шекспир, Расин, Балзак, Бетовен, Берлиоз, Брамс, Толстој, Мусоргски... Једном речју, као сви кла. сици, А они и јесу управо класици зато што свако време налази у њима и себе, нешто од свог... На тоследњој страница партитуре „Фалстафа“ Верди је записао; „Све је готово. Хајде, иди, стари Моне;

Иди кроз свој живот, докле можеш.....

Весели мангупе, вечно истинита у раз ним „маскама, у свим време нимг, у“ свим: местима... Хајде... хајде... иди... иди... .Зботом“ Очигледно, никакав коментар није потре. бан. Но, у пракси уместо. тог кретања кроз време и простор, нуде се неки ок> мењени клитеји, што је оперу и довело на зачење позортшне уметности, а Верди“ ја до деградације, охносно одузимања ОФА, његове универзалности.

Смештно је лаоказивати — данас! — да је. Верди био озбиљан уметник и позоритае ни човек раг ехсеЛепсе. Алт как види куда иде данашње позориште, које тражи и хоће да синхроно пулсира са савременим животом, с једне, м куда иде (стоји) опе-

_ра у њему, с друте стране, опла биће да

се писало м ве излаже великој опасности да испадне сметпан ако указује на ВерАмјеву уметничку серпозвост мн на Вер. днјеву непрекидну, свевргменско потребу за хржањем котпака са ходом позоришта, Јер, пре свега, Вердију је опера, па Азкле и певање, соеаство а никако пнљ. А пиљ је само и једино у — позорупшту! Према томе, Верданјеве мелолтје нису ваптарски реквизити за домамљшвање штубатке у по зориштте. већ пут којим теку толике ЉУАР ске судбине, којим се одвија замршено жагтко живота, на ком се тако често испија чатла АО АНА!

Та хумана страна Вердијевот ствара аатттва викако не сме бити пренебрегнута, ер је управо њој посветио сав свој коса. тавни живот од 1839. до 1893. године. Шест м по депенија' Вердан је био битку за човека, тест и по деценија Верди је пони. рао у тајне човековот битисања... и није случајно да је почео са „Обертом“, драмом у хојој се љубав ш част преплићу са смоћу то издајом, да би после шест и по депезија заврттио СВОТУ „људску комедт ју „Фалстафом“, комелијом у којој је све извртао РУТАЏ МО ЗПСГРА:

Тино пе тпопдо # ита Рот 6 пајо бипопе.

(Све је на свету аакрдија И човек се рађа као ХакрАмја.)

"То је, нема сумње, торко сазнање, један нимало“ очаравајући биланс... алт Верди због тога не очајава. Он нас својим са» знањем, тптавише; не ужасава и не обес храбоује. Натротив, даје нам пример: ује дмелле све опоечности у оној магистрала» кој финалној фуга, ствајум, која све исме јава, па и саму себе.

Мако је Верди =утодидакта — зна се позитивно да је нижу гимназију похађао само две године, и ТО ОА 1823. до 1825 дажле, у још већој мери но што је био и сам Бетовен, који је ститао и до бонског универзитета. њему је било, и то веома рано, готово од самот почетка, јасно шта жели у уметности. И не само шта жели, већ им да са пуним ауторитетом (не само

самоџверењем) крене ка том циљу. Ако.

пак у познату историју настајања „На бука“ можемо да сумњамо, у неке детаље чак с правом ш: документовано. — што ни је чудно, јер је њу Верди, 40 тодина ке сније (1879), реконструисао у једном пе сму издавачу Рикордију — немамо разло“ та да булемо сумњичави у саложину то ганких шисама уз зремена настанка Аругих њетових дела, 7 којима се јасно види уметни зрелих им де сате хтења. Стога "се може рећи да су управо ова хтења први индикатор Верадјевње тенијалности, јер

%

5

"БУЗЕТ ВЕРДИ

без обзира шта је он касније говорио о свом трогодишњем учењу код миланског приватног учитеља Лавиње, сигурно је да за таква опредељења није могао бити ду. жав том некадашњем Баку и фавориту Паизјела, који је 1832. завршио своју каријеру као чембалиста у Скали, управо часу када је постао Вердијев учитељ.

Кад смо већ код те текијалности, треба указати и на то да ни Вердијев добротвор н каснији таст Бареци, омогућавајући ње» гово. учење у Милану, није имао друте н» мере већ ла га врати у њихов Бусета, гра» днћ од 2000 становника, за градског ка пелника, а то значи да ни он у Вердију није, крај све. своје невероватне љубави, опазио — мада врстан флааутиста — неку Бердлијеву изузетну обдареност. ·Лаље, Верди је тврдио да је код Лавиње наџ.“ чно уметност футе и напамет целог „Дон Ђованија“ од Моцарта. Вероватно да мно го више одиста и није стигао. Лавиња та је уз то обазезао. на презставе у Скали, у којој је Верди чуо им вилео ове опере: „Аона Каритеа“, „Гроф Есекс“ и „Исм» шлија“ од Меркадантеа, „Она која је срећна“, „Махнит на острву“ од Допицетија, „Кјара“ од Розенберга, „ФерлинанА Кортез“, „Нова Фигаро“ м „Ава сержаве та“ од Ауиђа Ричтја и „Катарина ОА Твиса“ од неког Коће Наполитана: Доламо АШ овом списку и оне опере које је мотао вилети и “у хоутим миланским позорутима, као и претплату на партитуре које је по налогу Лавиње прегледао и студирао, онда би то било све што је могао да научи. А то све, несумњиво, никако није толико обимно Аа је МОГАО да узме место оној тенијалности која је као еруппија про валила из тог младог човека, који кас Аг је намах знао све, почев од либрета, преко компоновања самих опећа, до ЊИХОВОГ постављања на спену. Најзад, гко је за четири године КОА бусетанскот маестра, Провезија, и за три године код миланскот, Аавиње, од музике могао да научи чак

и много, О самом театру није имао где,

ни код кота, Па ипак он је већ 1839, са 26 томтча, с повом својом опером „Обетхо, троф ФА Бонифаћа“ отпао у Скалу, после њене премијере добио трогодишњи утовор ОА најмоћнијег импоесавија МереЛија, који је истовремено ВОАНО ш мила ску Скалу и бечку Царску оперу... да би три године касније забанстао с „Набуком“ и, буквално, преко ноћи постао Вер» ди, онај Верди коме ће се и сам Донљ цети, прави краљ италијанске опере тог времена, дивити!

Уосталом, кренимо кроз најављене це» тате из Вердијених писама, који су, дабоме, тек онога што би се из њих све могао навести...

„Ако не можемо направити једну велижу ствар настојмо бар да направимо једну која није општа... Уколико ти сти: хови буду краћи утолико ћеш постићи већи ефекат... У њима, запамти добро, не сме бити ни једна сувишна реч: свака мора говорити нешто. Концизност и узвишеност! . (1846. · аибретиста јаве око

" „ја желим нове, велике, лепе, разнород; не, смеле садржаје... у свему смеле, нове и у погледу ме... а Да Су у исто вре ме погодни за компоновање... када ми се каже: учинио сам тако јер су тако чинили Романи, Камарано и Други... не разумемо се више! Баш зато што су тако чинили ти велики, ја бих хтео дарадим другачије". (Де Сањ ктису, 1852.)

„Не. имитирај никад, нарочито МИКАд велике!" (сину једног пријатеља)

„Копирати истину може бити добра ствар, али пронаћи праву истину је боље, много боље..." (Контеси Клари Мафеј, Пе још из времена „Набука“,

„Кажем отворено да своје ноте, лепе или ружне, свеједно — не пишем случајво и старам се увек да им дам један ка» рактер" (поводом „Риголета")

„Измените или е неки одломак и акцију — и музика ће изгубити карактер и значај". (поводом тражења измена 7 амбрету „Бала под маскама"у

„Ако се може (на сцени) умирата од от рова и мача, што не би МОГАО и Од суши це и куге! (поводом критика на рачун „Травијате“) ;

· Додемо ли овим наводима још и делић од оних који су у директној вези са се мом спеком, пе се најбоље колико је опера за Вердија само позориште, или бар ја његов вид и ништа више,

„Имаће глас, таленат, осећајности ко Аико волите, гли никада смиреност, сре-

- вале нити ава и ипо и цн ===

| тању имена: заб

ешост ш иу теио ИЗОМЛОДУРУ ал торитативност за УАОГУ ни У ок нетри" газе и душа нису довољни!" (Рш. кордију поводом избора тумаче за главне улоге „Симон Боканегре“. „Осмотрште тренутак који претходи че, немир све троји це, од којих би свако желео да буде иза бран; страх жене,

кал чује своје име. Кличе: „Ја сам! Ја

дрхтећа радост Рената

изабран!" И онда се каже да ово није јед“ ,

ва од најмоћнијих ситуација драмског театра! (на хритике „Бала под маскама").

„За прављење сцене за позориште нама су Араги пљрави позовиттни сликари. Слика. ри који неће збот своје таштине травити бравуре, већ ће служити драми." (поводом инспенације „Отела“) ·

„Нама је п певање и акција, велика сценска живост и да се донесе правилан акценат изговора... Аличе... мора имати ђавола на (у) себи... Песина

"је добар уметник, али више јепевач

него гаумац, и малко је тежак з= улогу Форда, који, бесан од љубоморе виче, џрла, скаче... Без овога је и> тубљен ећекат Фичала 2 очима. (Рикођаук ју приликом чражења протатониста 3% „Фалстафа“)

Желимо лш ове схватити као део једног КРЕДА, којим се Вердијева снажна, Анчност руковолила с бетовенском посто. јаношћу и самосвешћу, онда њетово дело не може бити схваћено као вечни кладе: мап мелодија „које се спонтано изливају из њега, и које тек прате драмски покрет, не захтевајући дубљу АуХОВНУ кКОНцентра» ћу тебатке потпто оне налгге ОЛМУХ ттут сре цу!" Није прилика, али требало би једном начети толике, окамењене, постулате исто“ рије музике. Још од Глука. ГАуК је рефојр-

мисао оперу подређујући музику драми, #'

Моцартова опера у најдрамски“ јем облику, без обзира што је Мопарт тврдио да „поезија мора бити саушкиња музишти“, Дон Бовати" је саврттено дело које је — узгред речено — имало јотп как» вог олуаза 'у Вердијевом делу! Без обзтра што Верда о томе нуде гтоворко, а Росиниг се. уместо богу, молио — Мотарту! Слу чај Глаука понавља се и у Вагнеру, само у јопт општтријем виду: Вагнер је имао лите рарних амбиција, та је чак сам писао своја либрета. (Оправлање се може прес чштати 'у разговљру који су волили Рост ни и Вагнер.) Не улазећи у њихову ане“ АУЗА, констатитмо само да су они Атттети шраве храматичности, па дакле и ттавих драмских аккова, и Аа стога, без обзира жита је Вагнер тврдио и хтео, не може бити ни говота о музичкој драми. Јер и мозтчка драма тпетпоставља живот И

бо драмских анкова. а Вагнер сам призна је да је код њета дтама пренесена у опкер» стаз, Отода Вагнерова драма упткос Севап Кип егк-а, (свеукупности уметуттткот ДЕА, није хумани чин, у овом смислу у ком је то грчка класична ттате. дата, на којој посттва опера као уметност, итто је желео -и Монтеверли. па и ТАЧК. Скоћењем АУАСКОТ тАаса на јелан инструе мент, тај глас је изгубио своје дуулско, а без љулскот нема — Апаме! Не развтлајљ Ћи даље све мислим, закључимо тиме ла је овле реч по о телуминолотуком и о суп женском неспоразиуму, за који Веоли. кад расти дтаматииат, УП Ол „Љеманића а „Магбета“, „Стифелта“ „Симона“ ~ ,Љаг Хата до „Карлоса“, „Атле“, „Отела" и „свалстафа“, пе сноси икакву КтУХАРИУ, Хгајзад, док је Верли стегтио мо мобатаио неттетлећну талепућу натоазлучититих Тин попа. дотле се Вагнер — осим у „Нионбет» тиком петама“ — век бавио. у СТВАТЊ посјекттама своје блатословене АичНОС та ои беспримерном сензталтоттћу, која свесно луппекта ЗАРАВОГ, истомгжот атола, постаје чак ми опо што сам Вагнер није желео. мистичтост, која. услед непрестанот понављања. (итва отужна им слалмоња» ва. Напротив, Верли као један злтав, на» роаски дух, који је, упокос свему, остао „само јелам семак“ м стота дубоко срастао за земљу им -за све оно то је земаљско, та трема томе није на могао побећи ОА човека, од тетовот живота, па ни од пра» ве м~илске дтаме!

Голите 1875. Мосолугски је писао: „Алт маестпо сетатоп Ћерам, опо је неттто сас крем атутто, Он је јелан који мле наттел под телом фронту. новатор без СстилљИвОСТИ, Пела њетава „Апла" — ех. ла! — тахвотточе све, па чак и о стота аотпта! Оно]е ХаиРХо скок ттеко .„Ттетбалтта"“, преко Мендлелссо«“ ма, преко Влтнера. п скоро преко ХАметита Веста!“ 'Тажо 1е товотто твоташц „о тулса Тодупова“, МАЛО 7 упаљтвом ТОРУ, али искоено ми олмттевљено. А њемо се бар» може веровати да је знао и осећха утта је музичтка арама.

остала је

"Свакако, пала 7 очи да смо у свим нео.

беаћаткима избегли помињање „Ритолета“, „Трубалура" и „Травтјате“, те романтиг чапске трилогије, која најетпе чини Вер дија — Вердијем. Наравно у ОНОМ пате ком, отужном, „кулинарском“. Залажући се, пак, за савременији тоиступ Верлију, тражећи оаблеска пи тпориттта у њетовом делу за натпа данаптња схватања и натте данаптње дилеме,-нас нарочито изненађућ је чињеница да у часу кал тзв. театар октотности ттажт свелт егзистенцију и тамо тле је не може наћи, да се није „до копао" ових дела. која само то ни 1есу Била ба чак то и без данашње моде. И не само сва. већ и скозу сва љтупта. за ке сгма

она из првог периода ствагалатттва. Сва

(су она потолло тле за данаттња театарски тренџтак. Стота би се и могло пећи ла је тзв. кантоманско тпуплажење Верлију, 7 ствари, АРШПТААЛО савремени театар на1бо Љих поимепака свотих хтења и потреба,

Стота враћајући Вердију његово траве |

поузоммогтео ме са свем ситим гото Ааттатте њи театар жели и може, што је чак по треба њетовот салаттњет тренутка, значило ба уловољити и Верлијевој непрестаној потреби за театром, која је била његова стална брита и неџтаттена страст. Значило би, у исти мах, доћи и до аутентичног Вердија. Па, логично, а до Вердија наше“ времена. А

Слоболан Турлаков

КЉИМЕКНЕНОВИВ 7

| | |