Književne novine
ЊЕГОШЕВА · ХУМАНИСТИЧКА МИСАО
Ар Душан Недељковић: „ЊЕГОШ ФИЛОЗОФ
ОСЛОБОДИЛАЧКОГ ХУМАНИЗМА“; САНУ, Београд, 1973.
НАСТАЛО КАО РЕЗУЛТАТ систематског истраживања Његошеве мисли током ви: ше деценија, дело „Његош филозоф осло" бодилачкот хуманизма" академика с дра Душана Недељковића, по замисли писца, „чињенички, историјски и критички“ обухвата „монографски целовито основне линије рађања, развоја и деловања у сво ме времену и данас горостасног борца и мислиоца Његоша, моћнот и оригиналног Аијалектичара и фил а на делу“. Испитујући генезу тошеве мисли аутор указује, прво, да је из своје богате лектире од Хомера до Ломоносова Ње тош усвајао само максиме које су ог тштечовечанске и које истовремено могу деловати у духу наше народне мисли, која је Његошев основни извор. Ову своју тезу Недељковић је уверљиво доказао = приказујући пре његових истраживања. узтотово непознату страну Његошеве духонне еволуције и конституције — Његоша као гуслара и фолклористу који.не само скупља (помажући у томе Вуку) црногорски фолклор (епика, пословице и друте народне умотворине), већ га и асимилује и на његовим основама оригинал но ствара. Недељковић је такође указао на то да је Његош, заједно са филозофом
Урошем _ Миланковићем, узео активног учешћа у раду тршћанских и бечких „српских и југословенских омладинских
идејних и филозофских Народноослобо“ дилачких струја, које су сноваде о ко ренитој и коначној ослободилачкој ревоАдуцији на Балкану“. -_ Пошта је истакао основне друштве"нокласне изворе Његошевих погледа Не. "- дељковић приказује Његошеву мисао као револуџионарнохуманистичку „мисао це Аог народа“, јединствену с његовом осло: бодилачком борбом. Насупрот истражи вачима који Његошеву мисао своде на мистицизам, дуализам, преегзистенцијализам, транспендентални идеализам, пестмизам, дарвинизам, национализам, еклек“ · тизам и друге једностраности, Недељко" вић приказује Његошев општи филозоф“ ски поглед на свет као хуманистичку ослободилачку мисао чојства и јунаштва. Недељковић је доста детаљно изложио филозофску целовитост Његошеве мисли и дела п у њу, поред „Горског вијенца“, ти укључио и Његошеву поезију и „Лучу“. Основна оритинална Недељкови“ Ћева теза коју опширно излаже и дока зује (стр. 99—261) гласи да „Луча“ није "примарно релнигиозно-теолошки спев већ да је Његош у „Лучи“ један сасвим кон„кретан и актуелан друштвенополитички садржај — „космогонијско'монадолошко и друштвено утопијско решавање проблема слободе“ црногорског и других наших народа — изразио у нашим људима до ступној алеторијској религиознојтеолош кој форми и библијскомитским језиком. У прилог ове своје тезе Недељковић на: води низ аргумената који се своде на то „ла је Његош сасвим свесно бно им остао световњак у свему, јер га је покретала н одушевљавала једино ослободилачка борба наших народа и људи“. У доказивању ове своје, иначе у осно“ · ви прихватљиве тезе, Недељковић је, ме · Ђутим, отишао у потпуно негирање ме тафизичко-теолошке стране „Луче“ са дуга „Анзмом и преегзистенцијом као елементима Његошевог погледа на свет. Аутор је у праву када тврди да се треба „одрећи олакот и површног школско: тражења не „ке формалне доследности“ у целини Њетошеве мисли, јер су у њој одражене „све супоотности и противуречности којима се вршио преокрет друштва и човека ње
| товог времена уопште, а његове земље и
народа посебно". Одатле, међутим, прсте тиче указивање дра Вука Павићевића и других _ компаративиста-марксиста ~- да не треба игнорисати ни тај друга пол
тности Његошевог доба и његове
мисли, и да је претеран захтев Недељко
__КБИЖЕвНЕН_ОИНЕ__ 4
АУШАН |. Е ; 5 ВАСА НЕДЕЉКОВИЋ ПОПОВИЋ.
стара механицистичка компаративистика“: мно ти разлози говоре за то да домете компа; ративистике не треба сасвим одбацити већ да их треба свести на праву меру и не прихватити покушаје утапања Његоша у његову лектиру. Недељковић је несумњиво претерао и у глобалном квалификова“ њу компаративиста као носилаца „тео логизирајуће критике“ Његошевих погле: да — то је посебно неприхватљиво када је реч о Вуку Павићевићу,
ете су и у основи тачне Недељковићеве анализе мисаоног садржаја „Тор ског вијенца“ као апотеозе ослободилачког хуманизма чојства и јунаштва Црногораца и наших народа у Х1Х веку уогште, Чињенички су доказане и ауторове актуелизације Његошеве мисли Као де лотворне уошште а посебно и нарочито у току Народноослободилачке борбе и револуције народа Југославије 1941 — 1945.
трећој глави своје књиге Недељ ковић указује на несумњив утицај научвих и филозофских дела Ломоносова, као и природних наука и историје уопште. ИМ сам показујући степен применљивости и домете једне праве дијалектичко-материјалистичке компаративне методе, Не: дељковић тачно закључује да Његош има. своје идејне изворе — али да се Ње гошева мисао на њих не може свести већ је она „угтверзално изворна“.
У целини узето, дедо „Његош фило зоф ослободилачког хуманизма“ карактеришту пре свега оригинална концепција и пишчев добро познати став борбеног дијалектичкот материјалисте, Дело је писано с темељним познавањем и Његоша и ли, тературе' о Његошу, као и наше и опште филозофије и културе. У књизи има из весних понављања која су се могла из бећи и извесне развучености, наоочито У анализи садржаја „Луче“ и Његошеве поезије. Нешто је пренаглашена и аналогија између Његошевог ин Марксовог ос 'лободилачког хуманизма. Овом делу се могу ставити и друге примедбе. Због своје оригиналности и аподиктичности у изрицању судова, као и досадашње Недељ“ ковићеве расправе о Његошу, и ово дело ће вероватно бити оспоравано у детаљима — нарочито од аутора који не прихва: тају Недељковићев специфичан стил и језик, а поготову њетов борбени став. Али, се основни позитивна _ резултати свог дела, које смо истакли, не могу оспорити. Недељковић је доказао у чему је трајни наш и општечовечански садржај и значај Њетошеве мисли,
Андрија Стојковић
_ ХУМОР_НАШ ПСДЕЛИТЕЉНИ
Васа Поповић: „БИЋЕ БОЉЕ“; „Слово љубве“, Београд, 1973.
У ЈЕДНОМ од својих есеја Исидора Се кулић је писала да „хумор успоставља. ред и мир у хаосу“, па је, трагајући за најчовечнијим олашкама овог феномена. изразиту предност дала 'чеховљевској варијанти смешнот и завршила своја размишљања. ТВРАЊОМ; „Чехов, то је ред и мир у хаосу“. Основни утисак који про излази из хумористичког стваралаштва. Васе Поповића по много чему је налик на чеховљевску растуженост над расапом истине, лепоте и људске правоваљаности, која је великом руском писцу омогућила да нађе најпогоднији вид њихове литерарне реаллзације. Бавећи се хумором већ двадесет година, у почетку наклоњен више смешном нето ружном („Волите се људи"), више аберантном него изопаченом („Човек тражи срећу“), Поповић је из књете у књигу појачавао неке одлике свога хумора, не мењајући ни боју ни тон казивања, и тако изградио заиста
оригиналну _синтаксичкоемотивну _фуНК-.
пију подтекста, чијем су психолошком усмеравању пишчеве стилске особине мнарочито одговарале,
Помало резигнираног наслова. („Биће боље") "а чапековски осмехнутот поднаолова („приче из задњег џепа“), најновија књига Васе Поповића потврђује досаАадшње одзиве свог талента, али и обогаћује уметничке тенленције пишчеве за: питаности пред вешто намештеном 06разином порока и мана који се заогрћу врлином да би оправдали логику свога понатпања, Још у књизи „Мовек тражи
срећу“ он је наговестио темељна значења своје хумористичке прозе: „Ако је та прича жалосна, будите уверени: није прича жалосна, жалосно је у вама; а ако је лрича смешна, будите уверени: није прича смешна, смешно је у вама". Са. жељом да и овог пута у наравима и карактерима нашег времена нађе црте „жа. Аосног“ и „смешног“, писац се сукобио са бирократским конформизмом и мен талитетом отуђења. углавном на социјал> мном и политичком плану човековог бића. Демагогија, ифтинство, егоцентризам, политикантство, јаз између немаштине и пробуђене похлепе за богаћењем, идеолошка камуфлажа ниских страсти — поја• ве су које усредсређена осетљивост Поповићевог хумора дијагностацира у сложеном друштвеном организму наших да» на, чинећи видљив и значајан напор. за међуљудским зближењем и разумевањем, за успостављањем такве равнотеже од носа која. ће онемогућити нарушавање права људске јединке.
Најбитнија с мно-стИлСКа. ка: рактеристика књиге „Биће боље" одмах пада у очи: комплекса теме на рачун поетизације. хумористичких ефеката, што је довело до превате „жалоснот“ над „смешним“ са подтекстом суморног расположења. По себно инсистирање ни дистанци између пиштчевот субјекта и објекта који се естетски опредмећује условило је иронију као стилску фигурацију пишчевог става према насликаним појавама живота, 080га пута у много шарем обиму нето у претходним књигама. Поповићева иронија ретко користи дејство непосредног утиска, Језички привидно лења, али непогрешиво усмерена, она се најчешће гради од еле мената наоко развучене мотивашаје („Зец у Фрушкој гори", „Свилене, Обучене, Крпице"), помирена са меланхоличним комплексом садржаја на етичком плану свога повода.
Жанровски одређено, Поповићево при-
поведање о нашем времену ни овога пута није креативно превазишао хумореску. Иако је више нето раније користила неке конститотивне елементе сагире (на при мер, инвективу), Поповићева хумореска није имала снаге да своју забринутост над појавама живота згусне око уочљивије мисаоне вертикале. Разливеност неких текстова („За празник", „Храброст", „Просјак достојан пажње“, „Ко то тамо скичи"), чија се мисао спустила до опа» сно ниског ступња, повремено срозана у праву неукусност („Љубав и пријатељ ство“), готово је по правилу послелтца занемаривања, па чак пи умртвљивања ре флексивних напона. Вредности хумора Васе Поповића ваља тражити. на дртутој страни, у емоционалном скаопу хумсре ске, у начину на који се одабирају, ра» вијају и прожимају структурални еле менти „жалоснот“ и „смешнот“ у стварима и догађајима ове књите. Кад год пи сац успе да с е сентименталну и па тетичну провокацију предмета, емоционални план приповедања добија изразити је уметничке црте и почиње да зрачи у» будљивом искреношћу.
Сазревајући од, ведротужне о књите „Волите се људи до жалосносмешне збирке „Биће боље“, писац је (сем у роману „Филип на коњу“) показивао стални квалитативни напредак, о чему најбоње странице његове последње мињите ре чито сведоче. Посебно чист рукопис ос тварен је хуморескама са социјалним мотивима _ („Ограћено море", „Свилене, Обучене, Крпице"), у којима се емотивни грч препознаје по притушеном очајању, илапоторком тону "негодовања против дехуманизације људских односа („Размена стана као забава"). У неким хуморескама („Трактат о спласнућу“) Поповић по. ентира мотив карикатурааним без иједне сувишне маније и са пуно вар ничаве духовитости која тако добијени цртеж лако преводи на језик уверљивог симбола; у другима се афектација („Мој посланиче") рафинује као естетска димензија преко које се критикује друштвена неодговорност | личнот понашања. Воема занимљитлм поступком испричане су „Тишине", саткане од повтских ритмова реченице, чија резитнирава нота увелико одређује боју. питичевот чепристајања на вербалне звечке-и прапорце. Најбоље одлике књите стекле су сеу њеној најдужој прози, у репрезентативним · вредностима приповетке „Зец у Фрушкој гори“. Надмашујући ниво хумореске, изражене средствима искључи во приповедачким, она се издигла до вишезначних равни хумора, сва од тужних расположења и са поруком универзални јет акцента.
Неједнаке по вредности, понекад ис хитрене у журби и непреврелости инспирације, каткад приземљене до вица
повећавање меланхоличног.
потезом,
животно
а ја Мидорадл), чешће оди-
чи (Бриса: причалачких откри-
ста наливене снатом вења. и увек будне савести пред нарави
ма свога времена, нове хумореске Васе Поповића представљају његову до данас најбољу књиту, јер су продуољеније у значењу и пуније у врсти, иако нешто нижег постског узлета у ОАНОСУ на раније. Ако су освојиле који тренутак ван" временске трајности (судећи по некима.
_ изгледа - да јесу), тај тренутак је мање
присутан у мотивима и актуелностима
тема. Тај тренутак је у оној особеној, само · Поповићевој стилизацији жртва, која доследно и упорно пружа прст на тамне мрље уочене на нашем липу.
Милутин Срећковић
КЊИГА _ ФИЛОСОФСКИХ ___ЗАННКА__
· Миодраг Цекић: „ЈЕДНО И СВЕ“; „Градина“, Ниш, 1972. НАША ФИЛОСОФСКА латература нема.
мното деда у афористичком одлику.
овој форми своје мисли изражавали су
и исказују данас, на пример, др Кселија. Атанасијевић у „Философским фрагментима", др Драган Јеремић у „Лицу и на личју" и др Душан Недељковић у „Превазилажењима". И др Миодраг Цекић настоји
да се у књизи „Једно и све" изрази у истом |
облику, као и његови претходници, да пружи једно широко гледање на живот и свет. Аутор је своја размишљања из ложао у 292 записа као целину, у којој се садрже п многе дилеме једне мисаоне природе.
Једна од првих ЏЦекићевих констатација јесте да философија живи од несавршенства науке, уметности, морала 1 религије у времену кад људи иначе не мају много интересовања за заплетена умовања философа, па зато философија остаје „једно духовно задовољство" (ми сао 5). Што се тиче проблема истине, Це кић сматра да она „мора бити фрагментарна, уколико жели да има посла са
„стварима овоземаљским" (9), али, како је
животна стварност алотична, аутор при. Даје велики значај тражењу себе. Прави хуманизам је стваралаштво ш борба и у томе је личност принуђена да, се осмо» ни искључиво на саму себе, а „делатан човек, самим тим што је делатан, савлаБује све е облике отуђења" (50). тварност је често груба и пуна тегоба, те изазива. песимизам код једних, а У меким тренуцима озарености ствара оптимизам код друтих. За МШекића, међу.
тим, није битно доживљавање објективне
стварности и њених видова, већ питање; „Зашто уопште постоји оно што посто ји2“ (98). И кад се подигне вео с многих човекових скривених мотива, како позњ тивних тако и негативних, сагледава се зашто људи пате ин колико су сами олтоворни за своје страдање,
Философски фрагменти ара Цекића
су инспирисани тезом да се „људи не ме 668). надахнута ис
ре мнстином, већ истина Цекићева размишљања су креном тежњом да се зарони у разноврсне струје људске мисли, у настојању да се што верније и непосредније анализи. рају појединачна стања усталасане ди.
оџдима"
намике човекове духовноста да би се са.
гледала сва. хетерогеност душе савременог људског бића. Његова књига је мо» бронамерна пи „нимало претенциозна, без замагљених појмова и несхватљивих "фи-
Значајна је ин Цек екићева мисао у јељ Ном ФА закључних записа: „Стало ми је
то а да констатујем да се у фи. : ософији, као и У Аругим. областима. КЏА- _
тура 1 стварата само онда ако се ликује оно што се у себи носи као
„сопствени духовни посед“ (232), Цекићеви
афоризми имају не
сама вредност, него |
философску
1се! сотролегте
и 5 књижевно дело. Треба иста-
| акн то да су. Џекићеве системал-
прсметекле из посматрања
је нашет живота и Времена па а књига без сумње актуелна,
Слободан Петровић
су, као и „Ми 42 зеуу. "дара Кнежевића 21 радо | Мисли" Божи
=