Književne novine
—______Р “|| = ИЈАН —""
=
ПРВИ, И
путопис
У СРЕДЊОЈ АЗИЈИ _
БЕЗ ЕГЗОТИКЕ
Алма Ата — алем-камен Казахстана
ФИЛМОВИ, ТЕЛЕФИЗИЈА и наустрова» не репортаже учинили су мното да нам мваје далеке земље постану познате ин блиске. Али нека подручја су нам и. дамас, упркос разним средствима масовне комуникације, остала мало позната. ЈедБо од тих је и подручје Средње 'Азије. При момену овог дела „жутог“ конти-' мента „рађају се пре. слике: из далеке прошлости него из садашњости, свега о најездама које су из тих далеких крајева стизале чак до наших крајева и задавале страх нашим прецима. ИМ, кад сам добио позив да учествујем на Петој конференцији афро-азијских . писаца у Алма Ати, тешко сам могао претпоставити шта ћу тамо видети. У лексиконима је, истина, писало да је то престоница једне. од петнаест совјетских република, једне од највећих, оне која се простире од Волте и Каспијског језера до Кине и од Западнот Сибира до јужно-азијских совјетских република. Површина ове републике је пет пута већа од Француске, 3/4 њеног земљишта чине степе, полустепе и тустиње, а северни и јужни крајеви најгушће су насељени. све су то, ипак, били апстрактни подаци. Требало је отићи и видети ту далеку земљу. =. с 4 Кал је „Иљушин 62" са сто четрдесет писаџа-тостију из Европе ми двеју Америка (међу којима су била им три јутосаовенска писца: ЏШирил Космач, Симонв Дракул.м ја и њиховим преводиоцима слетео на аеродром у Алма Ати, сем кохорте совјетских писаца-организатора, на челу са првим секретаром Савеза совјетских књижевника Георгијем Марковом, дочекало нас је стотинак деце, која су се тискала око нас мн нудила нам букете цвећа, главном каранфила. Из авиона земља нам се чинила жутом, без "много растиња, али, пошто смо се укрцаан. у аутобусе, километрима смо пролазидам кроз доста густу вегетацију. А кад смо стигли у град, видели смо свуда широке улице које су се секле под правим углом, а на свакој страни улица било је по два. реда дрвећа., Пре много. година, један градоначелник је наредио да сваки грађанин испред своје куће мора да засади дрвеће у два реда и данас је иео град, у ствари, трад-парк. Чини се да овде постоји прави култ цвећа; свуда, и у најмањим кафанама и чајџиницама, док
||“ мепијате кумис (киселкасто камиље, мле- лаје Тезској силан чај са „специјалном павлаком,.. „овумрај вас на столу стоји у вази кита пве--
ћа, ; : Алма Ата је, по свом пространству, огроман град: 800 хиљада становника на• "стањено је у ба севера на југ и у дужини_ од 30 километара са истока на запад. Има дванаест стамбених микрорејона, од којих сваки представља градић за себе. За време. царске Русије звао се, симболично, „Верни“, али је касније, после Октобарске ревоАуције, узео своје садашње име, које на казашком језику значи „Отац свих јабука". Верује се да је овде прапостојоина јабука и доиста има јабука ОА којих се свака може назвати опем јабука. Уопш-
те, на казашком језику многи мазиви
чмају симболична или бар сликовита значења. Величанствени планински масив Алтај, који се у даљини одсликава као пдааво-бела застава која се диже високо у небо зове се „Ала Тау": „Плаве планине", а пустиња недалеко од тлавног трала Казахстана зове се „Саре арка :: „заате сни песак“. Тако је и с личним именима
Казаха и, нарочито, Казахиња, Ко би у данашњим становницима, Аа“ ма Ате казашке националности могао да а. некалашње степске ратнике
турске и монтолске народности Нешто
огли смо осетити
ихове ошаости М с Ћ ж: месном џиркусу
нам У
"какве се у пиркусима на За“ не могу видети. Ол номадских ратника, временом, постали су смирени, радни аи
~ пћетворили у један“ ора слаб Совјетског Савеза. У њихово! репубАипи налазе се сви хемијски елементи
Мендељејевљевог система; има чак извео |
упокос зисоком ви теолошке науке, |оп1 нису сасвим побучена, а' само ископавање Теа руде овде је готово три пута веће нег у“ Стедињеним Америчким ДАржавама. : "Мако су били, пре свега, славни " стратни ратници, препи данашњих Казаха су у прошлости дади и „низ истакну тих филозофа, научника и писапа: ара иог филозафа чрапске културе Абу Наср Мехамала ал-Фатабија из Х века, Ноте нома Хабаса Сеттулу Лаухарија уз ЈА века и пегника Ахмела Тасавтја из 11века Ол ХИТ до: ХМ века развила се с МА на народна књижевност, чула“ зе једна А спепифичности толико „развијен афоћ
них једињења која,
стички жанр да је имао више врста нето.
што је икала упознала западна И мост. На кају овог пепиода, 7 Ен и појавила су се и лава истакнута ч Буе чара: Мухамел Хатлар Дутглати и ње тадр Хусеин-ули Талер. У Ауто ит Ма ви ХУТ века М првој подовини
пвижелно 5
а пре.
ширини од 20 километара
е · џититске мајсторије
који су своју земгод извора богат
5
ка траје стогодишњи рат са Џунгарима, а четрдесетих тодина ХУПТ века. почиње уједињавање с царском Русијом. Мако колонијална политика руских феудалаца. није била погодна за културно стваралаштво, ништа није могло спречити ствара лачко: испољавање тежњи пробућеног казашког народа, које су најбоље изразили песник Махамбет Утемисов, просветитељ Абај Кунанбајев и научник Чокан Валиханов. А у међувремену у овим пределима је настало неколико светски значајних ауховвих покрета: маздеизам, махајана (врста будизма која се касније прошири- | ла у Кину) но мистички суфизам у ис-
· даму.
Славна културна прошлост, често. резултат многих анонимних мислилаца и песника, постала је чврста подлога за општи напредак тек након победе социјалистичке револуције. Нигде се у Совјетском Савезу, можда, више не може видети како се једна земља, захваљујући новом поретку, извукла из вековне заосталости ин постала један од најјачих темеља нове, совјетске државе. Економски
потенцијал данашњег Казахстана. је сто педесет пута већи него пре револуције! Некада раскрсница караванских путева који су са Истока из Кине н Индије воАнан на Запад и Север, постала је једна. од важних карика модерне саобраћајне
АЛМА АТА = СПОМЕНИК КАЗАШКОМ НАУЧНИКУ и
"повезаности Азије п Европе: свакога да-
на само преко аеродрома у Алма Ати превезе се три хиљаде путника. Уз то, Казахстан је остао велики извор сировина, а нарочито руда и хлеба. На листи произвођача хлаебног жита он се налази у Совјетском Савезу на другом месту, иза Русије а испред Украјине. Баш: тих дана док сам боравио у Алма Ати водила се велика битка за што већи принос жита у Казахстану. На телевизији сам 7. септембра чуо да је тог дана шездесет хиљада комбајна жело жито на пољима ове земље, а многа од њих су доскора, биле полупустиње или степе, а постала су житнице захваљујући новом систему навод њавања. Здравство је такове много напредовало: тврди се да је у Казахстану најмања смртност на свету. ,
Култура је умногоме узнапредовала тек након Октобарске револуције. Док је пре ње ова област у Русији имала највеВи број неписмених, 1959. године било је 96;9- одсто писмених. На 14,5 милиона становника данас има 15 хиљада библџотека, више од 20 телевизијских станица и ретрансформатора, двадесет једно професионално позориште (пет позоришта у Алма Ати), четрдесет три високе: школе и Академија наука (основана 1946. године) са око стотину редовних и дописних
· чланова и двадесет три научноистражи-
вачка института, од којих су највеће успехе постигли теолошки, хидрометеороаошки, биолошки и институт језика и књижевности. Половина књига. штампа се на казашком језику, а остала половима на осталим језицима народа који живе у Казахстану. Занимљиво је да је казашко писмо најпре било арапско, затим, од 1928. године, латинско, а од 1941. тодиве је ћирилица. :
Што се тиче казашке литературе, она има и класике п велике савременике, али, на жалост, и једни и други су мало познати изван њихове земље и Совјетског Савеза. Модерна књижевност почиње са Абајом _ Кунанбајевом – (1845—1904), на родним просветитељем, оснивачем критичког реализма у казашкој књижевности, писцем који је Казахе упознао с класичном _ руском литературом и творцем нових песничких форми, у колима је широко насликао народни живот и критиковао феудалистичке врхове им слабости друштвеног живота својих сународника, А п највећи успех савремене казашке књижевности везан је за његову личност, Највећи казашки писап совјетске епохе Мухтар Ауезов (1897—1961) написао је чегворотомни роман о животу Абајева (пови део „Абај“ 1942—1947; друти део: „Пут Абаја" 1952—1956), дајући у њему портрет великог просветитеља моквирен. широком фреском живота казашког народа у другој половини ХТХ века. Први лео романа 40био је Државну, а друти Лењинову награду. Дело је ичаче преведено на тридесет страних језика. Јотп 1958 "олине читао сам први део овог романа „Абајева младост ма франпуском језику, у издању Галима-
з с
ПРОСВЕТИТЕЉУ ЧОКАНУ ВАЛИХАНОВУ (1835—1865)
ра и с предтовором Арагона. У предговоРу велики француски писац тврди да је реч о делу које је, по његовом мишљењу, једно од највиших достигнућа ХХ века и наводи разлоге за такво мишљење: величанствени пејзаж, спој живота и поезије, идентификовање добра целог народа и страсти два заљубљена бића, а све то је тако ретко у савременој књижевности било где у свету. Али, упркос великом успеху Аџезова, казашка књижевност је тако мало позната у свету! Неправедно, као, уосталом, и књижевност многих друтих народа. Бити у Средњој Азији и не видети степу било би недопустиво. Ишли смо на из-
дет најпре ка врховима Алтаја. На висини
Од. 1600 метара разгледали смо одмаралиште Медео с великим, модерним стадионом за зимске спортове, на којем често учествују највећи мајстори клизања и хокеја на деду. А затим смо се, на наш сопствени захтев, Цирил Космач, његов син Јернеј и ја, у пратњи једног казашког студента који је течно говорио енглески, отиснули у степу. Ишли смо ка Капчугају, насељу жоје још пре неколико година није постојало. Седамдесет километара возили смо се кроз степу, жуту, иситњену земљу с "ретким. ниским растињем. Понегде, где је било ретке траве, наилазили смо на стада. оваца и овчаре који су их чували јашући на коњима. Нигде насеља, док се није појавио Капчугај, који је подсећао на пионирски град на Дивљем Западу. Торањ једног индустријског предузећа, разбацане куће, ретке улице као у градовима у вестерн-филмовима. На једном крају насеља налази се вештачко језеро, направљено од реке Или. То је излетиште и купалиште људи из Алма Ате. Након разгледања насеља свратили смо до пијаце, ограђене жичаном оградом. Један човек је пекао шашалик. Кад је видео да смо странци, дао
"нам је последње шашлике које је спре-_
мао. Одбили смо да примимо, али су нас на то натерали они који су чекали на ред. Имади смо утисак да им је то причинило веће задовољство него да су, уместо нас, они били посаужени.
Казаси су врло гостољубив народ. Зато бројне похвале писаца са пет континената који су учествовали на Петој конференпији афро-азијских земаља упућене организаторима нису биле само израз куртоазије. У земљи у којој живи сто двадесет разних народа није чудо што има толико предусретљивости, љубазности и међусобног разумевања, Није случајно што се овде често може чути пословипа: „Снага птице је у њеним крилима, а снага човека у пријатељству".
Казахстаном ће бити разочаран свако ко јури за оним што је егзотично, јер овде Азија личи на Европу као брат на брата, Али овамо вреди доћи да би се видело како се стрпљивошћу и радиношћу може
- много постићи и од некадашњих пустиња
и караванских путева створити стециште разних народа и култура. Тешко се могло наћи тако занимљиво и пријатно стециште афричких, азијских и других писаца од Казахстана и његовог алем-камена — Алма Ате.
Сусрет с Јевтушенком _
Као што је познато, Јевгеније Јевтушенко је рођен крај Иркутска, те је као роЂени Сибирац био делегат совјетских писаца на Петој конференцији афро-азијских писаца. На свечаном отварању, плав, висок мн витак, седео је у великом радном председништву и није се ничим истицао. Али на другим местима истицао се својим необичним, доста упадљивим облачењем. Кад сам та први пут видео у холу Савеза казахстанских писаца, био је у белом сакоу, с црним панталонама са златно-жутим штрафтама, шареном кошуљом и још шаренијом краватом. За извесне средине на Западу то не би било необично, али међу људима који се обично облаче у сива оде-
"да доста лошег кроја, он је, природно, иза-
зивао пажњу где тод би дошао, · Симон Дракул је Јевтушенка упознао неколико /месеци раније у црноморском
'одмаралишту совјетских књижевника у '-Тагри и тамо су се спријатељили. При су-
срету у Алма Ати, Јевгушенко му је обе-
Ћао да ће доћи у наш хотел да се упозна са осталим. југословенским писцима при-
сутним на конференцији. И исте вечери до-
"пао је из свог хотела и затекао нас на ве-
чери. Био је у друштву с једним омањим, риђим сликаром и, упознавши се са Цирилом Космачом, с његовим сином Јернејом и'са мном, одмах је почео да прича о свом недавном боравку у Сибиру, примећујући
“ даје у њему дивно кад се тамо добровољ-
чо иде. у |
"Он и пријатељ с којим је дошао тутовали су шест нелеља низ реку Виљуј, која се'улива“у Дену. Прешли су-око седам сто-
тина километара и уз пут сретали једино медведе, вукове и јелене. Од људи срели су само једног хидрометеоролога и његову жену. Јевтушенко је и писао у чамцу, у који се, на брзацима, вода преливала. Нашалио се на свој рачун: рекао је како су и раније говорили да у његовим стиховима има доста воде, а сад ће бар знати откуда то долази.
Био је обучен готово као да је у Сибиву, у виндјакну од црне коже м грубе штофане панталоне, а на руци је носио наруквицу од комада костију мамута и моржевих зуба. Испричао нам је доживљај у вези с том наруквицом. С једним Ескимом ишао је на Аљасци у лов на медведе. Приближили су се на опасну раздаљину једном оријашком медведу. Кад је медвед кренуо на Ескима, овоме је пушка отказала. Јевтушенко је пупао и медведа, срећом, смртно погодио. Чим се освестио од смртног страха, Еским је зацвидео: „Зашто си му упропастио тако лепу кожу!", а у знак сећања на тај доживљај поклонио му је своју наруквицу.
Пили смо бело“вино „Исик", по Јевтушенковом избору. У међувремену позвали су га неки јужноамерички писци, који су седели за суседним столом, да с њима испије чашу за победу револуције у Чилеу. У то време криза у Чилеу била је на врхунцу; свакога часа очекивао се срећан нам несрећан расплет. Кад се вратио за наш сто, Јевтушенко се распитивао шта сада раде Оскар Давичо и Изет Саратјлић. Товорио је као неко ко доста добро познаје југословенску поезију. Рекао је како је од неких наших писаца чуо да је Сарајлићева поезија реалистичка, али он сматра да. је модерна. Тражећи разлоге за мишљења која је чуо, приметио сам да је, можда, ствар у томе што Сарајлић не мења свој израз, а он је на то одвратио да је добро и кад се стоји на добром месту.
На крају разговор је с теме о извесној блискости наших поезија прешао на блискост у језику. Јевтушенко понешто зна наш језик и говорио је о томе с познавањем материје. Навео је каф пример како се у руском каже»нелепо" у смислу: бесмислено, док реч „лепо" не постоји у књижевном језику, али на селу у околини Архангелска говори се и „лепо", и то баш у оном смисау у којем га и у српскохрватском језику употребљавају.
Јевтушенком у друштву, нисмо ни осетили како време брзо пролази. Празна сала подсетила нас је, међутим, да је време да напустимо ресторан и убрзо смо се опростили од њега и његовог пријатеља. Кад је отишао, остало је нешто од атмосфере коју је с нама стварао својом духовитом и живом конверзацијом. Јевтушенко уме п пажљиво да слуша им да поставља питања која могу да заинтересују и изазову духовит одговор, али, пре свега, воли да привуче пажњу, да буде слушан и да оставља утисак.
По томе се разликује чак и од једног таквог естраднотг уметника као што је песник-шансонијер Булат Окуџава, с којим сам се срео у Москви п с њим, његовим
- пријатељом Константином Ваншенкином и
Симоном Дракулом шетао Невским проспектом, а затим ручао у једном рестора-
„ону-који гледа на булевар Максима Горког.
Окуџава, који се управо спремао да отпутује у Лењинград ради потписивања утовора о писању једног филмског сценарија, товорио је мало, тихо и одмерено, а и тада мало о поезији, и живнуо би само кал би се препричавале шале. А да м не помињем доброг, скромног ми присног Миханла Лукоњина, кога смо Дракул п ја у два маха посетили у његовом дому на Калињиновом проспекту и једва га умолили да нам изрецитује једну од својих новијих песама,
сам с једним младим руским писцем говорио о савременој совјетској поезији, за Јевтушенка је рекао: изврстан глумац. Право значење ових речи схватио сам тек кад сам чуо како Јевтушенко рецитује своје стихове. Песник у њему има много да захвали глумцу што његова поезија има тако велики одјек, За време нашег боравка у Алма Ати приређено је песничко поподне учесника конференције афро-азијских писаца. После тридесетак песника из тотово свих земаља Африке и Азије, наступио је, на крају, и Јевтушенко. Рецитовао је део своје поеме о Лењину на Казанском универзитету. Читао сам раније одломке ове поеме им, морам признати, нису ми се свидели, али у интерпретацији самог песника, његови стихови су добили нов живот, снату и полет. Никада нисам чуо ниједног песника да тако бриљантно рецитује своје стихаве. Многи песници су на овој приредби добили врло дуге аплаузе, али само је Јевтушенко, изазван бурним пљеском, морао да рецитује два пута. Две-три вечери раније, у ресторану, био је весео; сада је, чини се, био срећан.
Неки људи замерају Јевтушенку конформизам. Он се очигледно најбоље осећа кад га осветљавају рефлектори на сцени, а »уди у гледалишту нетремице слушају његове речи. Ову тежњу човек, пак, не може остваривати ако иде против ветра и излаже се опасности да са осветљене сцене падне у сенку непризнатог или чак у мрак прокаженог песника. Кад сам му рекао да је тема овогодишњег Октобарског сусрета писаца у Београду „У шта верујем као писац, као члан друштва и као човек ове епохе" и питао га да ам би товорио о њој, одговорио је: „Опасна тема", пропраћајући те речи осмехом човека који не жели да га навуку на танак лед.
Познајем многе који су Јевтушенку
"слични, али он је готово чист тип оне
врсте људи, који непрекидно желе да буду у жижи интересовања и у своју околину уносе живост, шаренило им блесак. Без њих живот не би био тако разнолик ни живописан или би то био знатно мање. Било је занимљиво упознати таквог човека као што је Јевтитенко. И да сам само њега срео у Алма Ати, путовање у Средњу Азију не би било узалудно.
Наставак у следећем броју
Араган М. Јеремић