Književne novine

ПУТОПИС

ЦИРИХ: ТРИ РАЗГОВОРА

"У ЈУЛУ 1973,

Ре-конструкција

КРЕНУЛИ СМО у сусрет — у сусрет че муг Раздаљине између Београда, иха, рага или Њујорка и ко зна којег још знаног или незнаног места на свету одавно више нису оно што изазива страхопоштовање и доноси путнику тихе бриге и зебњу како да их премости, да им се препусти. :

Путује се данас мање атрактивно, неепски, мање ритуално, дакле ГОТОВО рутински, тчно, у масама, али са неком мирном извесношћу као да нема тих даФина у којима се не би могло наћи уто чиште. Ствара се, кристалише известан пројект света у коме се он, између остаог, схвата и потврђује по себи, апстрак тно, постаје „апсолутан“, што значи потпун, безграничан, савршен, и у тој „савршености“ на изглед сасвим достојан носталгије и верности.

Трагом те чежње пут је и сада водио ка једној чежњи коју је тек требало пре. познати и која се у исти мах неосетно претварала у саму чежњу за чежњом.

их је тако постао једна Од многих тачака света у којима човек увек изнова настоји да пронађе неки разлог, или неки смисао, макар и на трен неко макар и не. јасно ново испуњење: наду у озарење спознајом и утеху спознавања, И да при том истовремено запосли себе и неком разговетном и неприсилном дужношћу, неким одређеним активитетом, ауховном мобилношћу,

Није могуће побећи од свог заната, као и Од своје судбине. "“

Ономе пак што су о Швајцарској но Швајцарцима написали Љубомир Ненадовић, Јован Дучић, А. Г. Матош и неки други наши писци-тутници ГОТОВО да не треба лодатка џи коментара: или је тач: Но, и не тражи допуне, или је уопштено, овлашно, и сасвим га је н о оспоравати. То како су људи у тој земљи „рачунџије", „штедљиви" иан „просечни“ МА пак у послу узорно прецизни и тачни општа су места из духовно-практичног система некадашњег света навикнутог на утврђени ред, сталност, и на газтку експаицитност формула. ·

Много шта се ипак променило, чак и тамо гле се мислило да су промене искључиво ствар других простора и поднеб. а. Јер нити је Швајцарска (пословична) тачност и прецизност данас таква каквом је приказују раније бајке, а ни духовна

. аморфност (просечност) поготово — јер нека од најзнатнијих светских имена у о6Аасти психологије и филозофије, књижев_ ности, архитектуре и неких других делат. ности потекла су управо из те: земље. Ве аики дах света н светског заједништва струји изнад свих међа, брана, оквира и менталитета. Па није мимоишао ни Анте. ратуру која кроз своје посебности и осо. битости управо исказује тај општи дух и ток света.

Какве би, дакле, атракције и сензације у Шириху почетком тог птетоплог јула

· месепа 1973. године могле бити важније или привлачније од видљиво-невидљивог живота књижевности Падале су владе, падала је, у тешкој, срачунатој игри крупнофинансијских интереса, вредност светских валута на берзама и у банкама, падало је врело сунце на улице и зидове трада — и понешто од тога није поштеде. ао ни путника-пролазника. _ Излаз 6 прибежиште, могућност равнотеже упркос свему у том часу понуднаа је антература.

Прво искушење било је ту одмах, на дохват руке: преко пута хотела „Амбаса. дор“, који упорно хоће да одржв стари сјај свога звучног имена и Аутог памнења, налази се ново, модерно здање највеЊих швајцарских дневних новина, аиста Меце 29гећег Хећипо. Један ОА уредника његове културне рубрике (на коју, нарочито.у суботњем изазњу, подсећа | књижевно-културни додатак београдске „ПоАитике“) ~ јесте књижевни и поз> ртини критичар Ар Хансрес _ Јакоби, Висок, танак, пепељастосиве косе. са наочарима јаких оквира, непосредан и предусретљив, концизан · у разговоРу и. судовима; познаје, „читао — је, интервјурсао _ поједине _ истакнуте југо. словенске писпе; — па је утолико сврсисхолније, за својим столом у редакцијској соби, међу новинама, рукописима, папи.

"Рима, књитама, говорио о швајцарским пРСПИМа и књижевно-позоришним приликама. '

На полипи за књиге на једном крају фотографија Б. Брехта, на друтом: Кафка,

БА

„Проблем језика код нас", почео је Јакоби (прекидан повремено телефонским позивчма _ или наиласком редакпијских колега и службеника), „сличан је аонекав као код вас, у Југославији: имамо књи. жевности на три језика = | немачком (која је најобимнија), француском и итадијанском —, а односи међу тим књижев. ностима нису као што би могли ла буду: боље смо информисани шта се књижевно збива у иностранству него ту КОА нас, Проблем 1е посебно био и: са немачким језиком (који 1 > нлс „разумљив страни језик"): после А. = светског рата посто, јао је отпор ~ | = том језику, као што је постојало прелобећђење да ттвајнавскр писци нису и не могу бити тако важни и значајни као ттто су немачем, И кад што се, такође, говориле да Швајцарци нису

способни да СТРИЦ АРОру арамску књижевност, Та предубећења требало је обеснажити. Тада су се, након другог светског ата, јавили Фридрих Диренмат и Макс иш који су убрзо постали признати и славни м пронеди светом глас о швајцарској

књижевности, посебно драми, Но време.

ном искрсао је нов проблем и тешкоћа; како да се у драми пробију (или надма. ше) стандарди које су та два писца по ставила. Јер, млабим драмским аџторима се често каже: ви нисте кад они, — и то сад поново постаје један од разлога извесне кризе и стагнације у драмској књижевности и позоришту. А да не спомињем уз то скупу продукцију (и стога релативно мали број премијера годишње) и друте

компликације које данас прате театар.

На осталим подручјима књижевности, наставља Јакоби, у лирици, на пример, карактеристична је појава песништва на дијалекту која је запажена не само код нас, у Швајцарској нето н у Аустрији. Тај праваџ и тенденција у поезији показују моментано тежњу песника да изађу из доминантне сфере немачког књижев. ног језика ин да изразе елементе шватцар. ског духа у језику швајцарских дијалеКата, као што то чини Марти Курт, који пише на дијалекту којим се говори у окоАини, Берна, затим Ернст Егиман, Јерг Штајнер и други. , ;

Иначе, такозвана ортодоксна модерни. стичка оријентација и литература данас није овде |ака, У прози, 'у роману (као што је постугио Ото Ф. Валтер у својој књизи „Први немири — о револуционајним взењима у малом граду), осећа се те. жтња писапа да буду молевни, али да при том у свом писању полазе од факата швајцарске резланости."

Првобитна, права мета ових интересозања био је ипак Емил Штајгер, један од водећих швајцарских (и европских) есејиста и теоретичара литературе, шеф катедре за немачку књижевност на пиришком Филозофском факултету. Али шта, и У каквој нескромности, узети као најбитвије у обиљу проблема којима се Штајтер у својим књигама бавио (стил, поетика, теорија интерпретације...) и који данас постоје у науци о књижевности»

У поподневној тишини старинског ресторана СтопепћаЏе, у центру Шириха, Штајтер — сувоњавог, необично издуженог лица и главе, маркантних јагодица, живахних покрета и доброћудног осмеха — развио је, у неколико етапа, свој меАанхолично-самоиронични монолог.

Пије прно пиво, уз дуго, танко пециво, =

„Погледајте, на овим зидовима висе милиони“ кренуо је са шалом, показујући на салу ресторана која је личила и на својеврсну изложбу модерног сликарства, са оригиналним платнима Пабла Пикаса, Василија Кандинског и неких других моАерних сликара. „Али док они трају", про дужује Штајгер, „наше време, време књижевне интерпретације као метода је већ прошлост, а неки нов метод није наБен или проверен. Ми смо сад, када је реч о науци о књижевности, последњих 4.5 година, у прилично неоаређеном, не јасном времену, у времену прелаза. Млаљ ди људи питају се како и шта да почну, помало су аезоријентисани, а не мање сам то и ја. Па док то тако траје, преводам сада „Ослобођени Јерусалим: Торквата Та» са, спев којег досад није бнао на не. мачком.“

Штајтер се, међутим, није увек овако осећао — као „аутсајдер“, како сад у назива. „Моја књига Гле Хен ај5 Ерида. мпазктан дез Глетег5" (о времену као снази песникове фантазије, из 1939. гтоди-

ГРОБ ДРАМСКОГ ПИСЦА ГЕОРГА БИХНЕРА

Сви: спознаја и резултата

РОДНА КУЋА КЊИЖЕВНИКА Г ОТФРИДА КЕЛЕРА

ве) — додаје он — „отворила је, ако могу тако да кажем, известан нови пут крити. ке, нов начин гледања на књижевна дела прошлости."

„Да појмимо оно што нас се А0пма“ — сентенинозна. Штајгерова речи из те књиге, својевремено популарна м често цитирана у академским расправама, !

5 ж ј

„Али филозофија у тој књизи била је одвише видљива, па је то, методолошки, требало превазићи. Зато би можда моја. „књига „Основни појмови поетике" (1945) и уз њу пре света „Уметност интерпретације" (1955)) — за мене као научника и писца била најрепрезентативнија.“ Из своје стуфије о Гете, у три тома на преко 1650 страница, издваја последњи, трећи део, у коме половину књите чини интерпретација крутог дела „Фауста“,

„Кад се овако и оволико бавим Гетеом и Торкватом Тасом можда ће бити логич. но што не волим много савремену књижевност. Она ми изгледа сувише брутална, премда и ту наравно, постоје бриљантни изузеци. Поменућу, разуме се, Диренмата и. Фриша; посебно Макс Фриш ми се чини аутентично модеран, деликатан, сензибилан: — мада је, мислим. и њихово време прошао. ДАиренмат се понавља НАН

пак директно ради против свог генија = р

јер претерано воли сензапије театра: Моје су симпатије на страни једног веома ста. рог, мудрог човека кога сматрам највећим живим штвајцарским тисцем. То је Хане Албвехт Мозер, има 90 тодина, романсијер је (Винета' и др.), мајстог афоризма, птонипљив. скептичан, подсећајући ме на Ро. берта Музила. Ода млађих, споменуо бих " Ееику Буркхарт, мпесникињу им романси. јерку.- | Помиње затим, поред, осталог, поподар. ност Бертодла Брехта у Швајпаоској, из. весна своја германистичка. искуства и контакте, потом неке еколошке проблеме ~ 0 каакулисању и управљању ПРИрОдОМ и њеној све већој угрожености под тритиском савременог техничког прогреса. Стота ваљла, кад тод може од послова и обаве. за, борави подаље од трада, у забаченом крају где једва допиве шет, аап зато НИ један једини звук телефона. ж

Оно што је код Емила Штајтера била Аистанца или само глаузта на ситуацију и прилике, код Макса Верлија, његовог кодеге с факултета и катедре на којој рале, била је конкретизација, — не, дакле, само жењижевни нето и сопијално-културни податак и референпија,

Мако се бави средњовековном књижев. мношћу и теоријом литературе — његово значајно дело из те области АПсетејпе Крегафигилосепксћаћ (1957) преведено је на више језика и готово је на равној нози са „Теоријом књижевности“ Остина Воре-

"на н Ренеа Велека —, он је истовремено код куће, присутан 7 ширим детавањима актуслнога савременог књижевног и друштвено-историјскот контекста. Тако да оно пто неки књижевни стручњапи исказују као извесну резервисаност нан Адис. танцу, Верли то образлаже отипајима 6 рефлексима времена, незаловољством = п полнтичким активитетом студената 1968.

· Тодине и касније.

Студенти, наиме, не желе да пристану на скепсу, ансторизам и „презир“ који поједини њихови професори, каже Верли, показују према модерној књижевности. Међу студентима исто тако, не престаје интересовање и захтев за учешћем у пе. шавању факултетских послова статутарних и наставних проблема, захтев да се о амтератури расправља и са политичко-со. МИОАОШКОТ аспекта н у марксистичкој интерпђетапији. У том смислу на факул. тету већ постоје предавања и курсеви под називом: књижевност као историја, књи. жевност као школа мишљења, затим о историјском развоју књижевних жанрова и ар У том смисАу. такође води се рас"права о оснивању катедре за сопиолошка. (п марксистичка) истраживања књижевности. Мада, кад је реч о марксизму меВу студентима, ту постоје веома разноан.

4 ки и аиспаџатни конпепти и тумачења,

Зато и кал товорв о данаттњем ста: њу и будућем развоју науке о књижевно.

"сети Верли не говори само о потреби усљ

клађивања нових хуманистичких и нау ; (строктуралипзам, марксизам, аинтвистика ИТАЉ него

' разложности тешка је засад рећи.

узима у обзир и утиџај политичких оријентација и политичког мишљења и. филозофије који бива све свиљен тј, М пресуднији. Да ли је тај његов Ба и плод тренутних узнемирења, неларол У сти и опсесија или пак део неке ду те што ни кад сломиње кризу талената и продукције у савременој швајцарској Да тератури, распадање (песничког) језика, како се. у једном моменту изразио, не сматра тај генерални суд, рекло би се, неким апоолутним, дефинлтивним мерпту. мом.

А.

У Швајцарској не излази ни један књижевни часопис.

Тај податак даје Верли. Књижевна продукција и публицистика концентрисане су, наиме, у књигама и у новинама. Часописи, како 'се овде код нас, у Југославији, схватају и одржавају, у Швајџарској су поодавно прошлост. Додуше, постоји месечна публикација Зећуее МопалаћеНће, пи њој сличне, али књижевност“ је ту само део опште публицистичке и журнадистичке елаборације. Но за стручне, књижевно-научне радове швајцарских писаца и професора постоје отворене могућности публиковања у немачкој зкадемској периодици.

Док о овоме и понечем другом (у просторијама _„Амбасадора") прича, Макс Верли се скоро непрестано иштчуђавајући осмехује, снебива, подиже обрве, слеже раменима. Као да ни сам не верује до каквих је све закључака у свом казива-

њу дошао. .

Најзад, када се ово све завршило, требало је одахнути, и — требало је да почне оно можда исто толико важно, или најбезнадежније: потрага за неким. непредвидљивим, неочекиваним чудима лепо те сред једнодичних или замршених, же стоких призора свакодневице, на прагу нових сусрета и збивања срџа. Све као да је у тај мах постало лакше и. присни. је: град, озбиљан иначе и уздржан, у сво јој радној напрегнутости и пуасирању,

"граскриљенији и прегледнији; његове. да-

фине савазаљивије; а неке старе, стал. не неизвесности и стрепње одједном сношеивије или сасвим ишчезле.

У том. лаком кошмару. жеге, промета п спонтаног лутања пут нас води ка зна чајним градским пунктовима запоседну“ тим шареним мноштвом летњег туристич. ког човечанства, поворкама неуморних, сваковрсних Одисеја кроз страсти унутај-

њег и спољног света. Пробијајући се кроз.

сплетове улиџа и људи, правац ка једном од тих пунктова ревно нам показује неки маадн човек: у митној Шпигагасе, то 1е пространа бела кућа у којој је живео В, 'И. Лењин и из које је 1916, тодине кренуо у Русију, у гусрет великом октобру и со пијалистичко! револупији, А педесетак. корака одатле је, у дну и полумраку једне старе зграде, дневни бар „Шпиља“, тле се некад налазио кабаре „Волтер“, у.коме

| је у фебруару те исте, 1916. тодине: Засне-

ван, почео рути један покрет, уметничкопоестски, азааистички, ктоатковеко али бурно и апсурано царство Даде,

Олатле потом опет улитама, мостовима, жејовима и шеталиштима“ у љубичасто предвечерје и при одблеспима ноћних светлости трада, уз неке речи, смех п та пат — ерећна самоћа која се ту ипак мо рала окончати, вратити се дому, аан 32 коју тала, чтнило се, правог свететка ни краја није било, ничз могао да буде.

И тако поново креносмо, нотпени сна: том неког незнаног замаха, као да ће ча. ролија вечнто потрајати.

Милост И. Банлић (Ј

ПОГАВА СА ОРЈЕ ЛУКЕ

Настава са 3. стране

је дало боју старине. Неки су бови од исте. боје, па се имена покој ника јеава могу разазнати. Уз име. на, истина са меравномерним словима, иди се отисак у камен брушених меда: а, а испод њих укрштене сабље, ваљда

податак да је покојник био виђена ауч-

Преовлађују гробови новијег: датума, с каменим везама н ликом покојника, утиснутих. у таубљења на споменичном прочељу ·Запазисмо н фототрафтиту. једне

· покојнице, која привлачи пажњу због изу

Зетно лепог лика и надасве лепог, умиља. тог осмеха. Ако. неко жели да види фин и загонетан осмех, осмех у коме је са» лав Арагуљарски блесак лепоте и свежи, не, онаа нека наврата на Орју Ауку н нека 7 Ааротом реду гробова од катрјскот улаза. упије тај за човека — узбуђутући аик са осмехом. и __Тај осмех не би се застидео ни МонаАизинот чувеног смешка. Сасвим ми је разумљиво реатовање песечка _ Јеврема Брковића, ла 69 тај осмех требало прене ти са хладне, надгробничке плоче у пес Му. „Ако је осмех Аар живота. онда 'се живот а 'ааровати песмом коју — је пробулио заувек памтљив осмех умиљате и лепе Отјолучанке. пп а

Ф је почело да силази низ небеско степениште, Камен је још врео па ваља причекоти. час-ава да се. његова нарав

УЧИРА ПОдНОШТАВОМ за. кретање. Раввопом ·

је већ лакше, Зеденало неутрализује тог доту, Река обузета заносом тече, -тече, Кроз раскот равнице, ·

кроз: срце људи,

Жарко Буровић

КВИНЕНЕНОВЕЕ 4