Književne novine

ИСТОРИЈА КАО НРОВИЈА

Михаило Лалић: „РАТНА СРЕЋА“, „Нолит“, Београд, 1973. .

ИСТОРИЈА је у нас дубоко прожела свакидашње појединачне егзистенције, па и наше врхунске књижевне творевине. Биће да је та карактеристична. појава навела француског истраживача РМ, Албереса да Андрићево дело „На Дрини ћуприја“ опише као „друштвени роман у облику историјских фресака“. Иста појава дефинише и Далићеву „Ратну срећу“, ту помамну реку историјских ликова и призора, као што су „бомбашка афера“ и први светски рат, црнорукци и „македонске комитаџије“, краљ Никола и „Даковић, син-трабљивца и шкрца Аћима“' географ Џвијић и салонски „комунисти“ (поред којих би капиталисти могли „још сљедећих сто година мирно газдовати“).

Ова река врши ерозију људског бића. Разарајући људе који је стварају, историја се најчешће јавља у вулканским ерупцијама рата, који спочетка има варљив изглед распуста или празника: „На неки начин — примећује Лалићев јунак — рат и јесте празник — посвећен великом“ пропадању људи“. Наведеном примедбом, Пејо Грујовић је проницљиво констатовао да се заједнички именитељ војне и светковине састоји у жртви (то јест у „пропадању“). Вангова жртва огољује наличје ратне светковине, показујући да војна представља коцкање људским главама: „Рат је за све велика лутрија која мора да се игра“.

Схвативши војну као својеврсну лутрију, протагонист „Ратне среће“ приближио се модерној кибернетичкој теорији игара, а још више — идеји Карла фон Клаузевица да ратним ограшјем влада Његово Величанство Случај. У Лалићевом роману, међутим, исход и ток рата указује се као случајност пе у односу на објективне законе историје, већ у односу на субјективне циљеве војујућих табора. Резултати рата противрече овим циљевима, као да им се ругају. Тако су се они „нашалили“ са идеалима Пеја Грујовића, управо са циљевима онлашњег национално-демократског покрета: Пејо је пре 1914. сејао шећер слободе, а после 1918. никао му је пелен. повога ропства.

У својој реализацији, његови циљеви морали су ла се извитопере због властите идеалистичке природе, али им због датих услова свог остваривања. Они су морали остати да висе у ваздуху. Грађански по својој суштини, они нису имали могућности да се укорене у мепостојећем модерном грађанству; стога су се морали усађивати у анахронични, већ увелико разјелени, племенски поредак који пм је био тућ. Унутар оваквог поретка, поборници тих циљева били су' амбивалентне. личности: припадници и отпадници у нсти мах, Критички настројен према „вредностима млеменског човјека“' посебно пак према своме племену Брзака, Пејо се неизбежно оријентише на „младе п гладне прногорске скоројевиће у трговини“, који се са

" Књазом н племенским главарима отимају

око лилипутанског тржишта. Тај хибридни племенско-трговачки медијум неминовно је карикирао Пејове трађанске идеје, уколико су оне имале да се остварују У њему.

Путем оваквога карикирања, историја је иронизовала Пејове идеје. Насупрот хегеловском конџепту повести као трагике, она је била „још једна варијанта црногорске комедије, лишене хумора". Може бити да је та иронија историје кулминирала у тренутку када су демонстранти против владара примили бакшиш од — њега самог. Она је натопила сву грађу „Ратне среће". Отуда долази утисак да разматрани роман садржи више хумора но ма које друго Лалдићево дело, мала овај романсијер није никакав „вицмахер", |

Поменуту грађу обасјава Пејова зрела, критичка мисао која се према патетичној идеји његове млалости Односи као касно буђење према сну. На. тај начин, Лалићевом јунаку постаје јасно да је маћехинска историја „расхоловала" ту идеју, баш као и њеног непријатеља, оличеног у патуља-

стом патријархалном аутократи, Пошто је увилео то расхоловање, Пејо је свестан да · _ су људи стављени пред страшну дилему да

буду „мли оптимистички. хипокрити или штетне и срамотне кукавице". ла

: : Р у |Е 4 . МИХАИЛО РАДОМИР СМИЉАНИЋ

ЛАЛИЋ

Па ипак, ни ова свест не побуђује та на кукавички узмак из историјске игре. Постајући критички сведок костоломне игре о којој је реч, он остаје њен ангажовани учесник. Мако зна да је „слобода проблем, једначина с више непознатих", он се неодступно — чак и у лето 1941, године — ангажује у решавању те битне једначине. Укратко, „Ратна срећа" је Пејова аутобиографија из које је Лалић изгледа искључен као приповедач. Зато се читалац непрестано пита о карактеру односа измеЊу Михаила Лалића и Пеја Грујовића. У најновијем Лалићевом роману, то питање је кључни проблем који би могао бити решен у наговештеном наставку „Ратне среће". Можда ће романсијер у том продужетку дефинисати свој став према Пејовој филозофији, рецимо — према његовој космолошкој представи о симетрији свете и анти-света. Ова особена филозофија сачињава ону димензију која надилази простор и облик стандардног историјског романа. Често кри сталисана у афоризам (на пример: „Прово се губи оно што се последње стекло"), она тежи да историју полигне до извесне „метафизичке" висине. Напоредо с тим, Пејо настоји да зарони у митску. дубину ове исте повести, а митско дно појављује му се као тамни бездан ксји је прогутао предПелазге, Келте, Римљане, Дако-Трачане, Аваре, Псоглаве п остале наше претходнике на балканском раскршћу. Између митологије м „метафизике“ шири се цео спектар научних података, дајући -„Ратној срећи" обележје · изразитог романа-есеја. У том Лалићевом остварењу, есејистику ожи-

. вљава ратна и политичка драматика. опле-

мењена лирском поемом о љубави Пеја и Ласте.

Захваљујући својој енциклопедијској полидимензионалности која се не да ни приближно исцрпсти оваквим приказом, „Ратна срећа" се сврстава у ред андрићевских романа-хроника. Па опет, она ту није коначно ситуирана, јер аутор обећава да је продужи. Овим даљим приповедањем о нашој народној историји, Лалић би наставио стваралачку историју свог приповедања. Радојица Таутовић

КАКО РАЗУМЕТИ (АМОЗВАНОГ ХЕМАЛА 2

Радомир Смиљанић: „НЕКО ЈЕ ОКЛЕВЕТАО ХЕГЕЛА“, „Просвета“,

Београд, 1973.

ма, претензијама, значењима ин дометима нове књите Радомира Смиљанића, као и неке недоумице око ове прозе, исказаће се ако се, при просуђивању, макар и у основним контурама, освежи сећање на претходну књигу овога писца. Наиме, роман „Мирно доба" (1969) — који је услеАмо после збирке приповедака „Алкарски дан" и романа „Мартинов излазак" п „Вој ников пут" — представљао је врло успелу и компактну алегорију о рату ни страдању, неуобичајену романсијерску _ конструкцију која се није везивала за прециз но одређено време н поднебље, али је одр жавала константан и функционалан оОднос између онота што носа садржај књи те, и могућних временских пеходишта и препознавања,

Садржај те књите прати поход једне војне јединице, и при том се врло маао бави појединачним судбинама и по јединачним личностима, а нови роман има у свом средишту тлаавног јунака ·про тагонисту, чулног Хегела Милирадовића, коме наративни субјект прилаје меситан. ска својства ми према коме се идолопоклонички односи, а има такође и још не колико прецизно насалканих личности, Већ самом фабулом, дакле, аутор је доне. кле изишао из оног првобитнот жанра, у коме је опрелељење за групно. па тиме н за оно што је ближе општем и универзал ном, било полобније за алегорију а параболу. У најновијој књизи постоји тако ће, као м у претходној, онај слој кон.

НАЈПОУЗДАНИЈИ закључци о особина:

струклије пи фантасмагорије, али је. много више смлих елемената што припадају слоју стварности, снога што лако можемо да верификујемо као аутентични живот“ ни податак.

Мора се, зато, при тумачењу Смиљана. ћевог романа поставити по титање чисто-

те жанра коме књига припада. Овакво гитање, иако се понекад чини да оно у савременој литератури више и не постоји као књижевно-теоријски проблем, намеће се као ствар логике при тражењу кључа за дешмлфровање основних значења.

роману, наиме, постоје два слоја значе. ња, уочљиво одвојена и тешко помирљива. Први је слој алегорије. То је причање о бизарном јунаку Хегелу, који долати “~ мало место и привлачи, из само не. слућених разлога, један број мештана, који му постају одани, скоро нека врста његових ученика. Хегел узбурка страсти у варошица; п док га једни обасипату пажњом мн дивљењем, други та сматрају обичном вуцибатином п пробисветом, па га најпре избацују из Аокалнот хотела гбог неплаћених рачуна, да би та на крају оптужили за крађу. Овај ниво фабуле романа омогућио је писцу да разимгра машту, да оствари многе изванредне сцене, и да се упусти у весташну ми пнеооузлану конструкцију, којој ни најмање не смета што поштује само законе духовне игре, а не законе реалности п законе могућног у животном смислу. Исто тако овај слој романа садржи појелина дубља значења о ставу према животу — која ненаметљиво произлазе из динамичвих сцена и хуморних ситуаџија — нил“ макгр усмерава фабулу према таквим гчачењима. ;

ХМ роману постоји и један друти слој, прецизније одређен слој актуелности, који се састоји од препознатљивих људских типова, као н институција и проблема карактеристичних за наше. време: И баш због тога се намеће питање како приступити роману, Ако га прихватимо као алегорију и фантасмагорију, онда конкретна и препознатљива стварност у њему делује као накнадни и случајни нанос, као нешто што је сувишно и што се не може разумети оном логиком под коју је највећи део садржаја књиге подведен. Ако, пак, прахватимо ове реалистичне ин зутентичне детаље онако како се они једино и могу прихватити, ако их, дакле, тумачимо реалним искуством и логиком свакодневног живота, онда онај најбогатији и најразигранији слој књиге губи п лепоту духовне агре, и функцију исходишта алегоричности. Ако, опет, покушамо да аутентичне детаље уклопимо у фантасмагорију, да их измиримо са осталим — слојевима књиге, онда се они томе у својом актуелношћу и одребђеношћу која захтева да подлежу прецизном етичком ставу. А настоји ли се — што је, нема сумње, циљ сваког добронамерног читања — да се измире ова два слоја у садржају, онда долаза до умањивања ефектности сваког ОА њих понаособ.

Још се јелна компонента уплиће у покушај прецизног одребивања става према овој прози, и у лотику прихватања ове књиге. То је улога наративног субјекта. Личност која казује садржај романа, и учествује у догађајима, такође носи у се би нешто од поменутог непомирљивог

двојства у салржају. Она је, са једне стоа

не, опредељена за интелектуални однос према · животу, нарочито кад са АозЗОМ

критичноста казује став према неким По-'

јавама н догађајима, док је са друге стра. не и она сама део фантасмагоричне и симпатично лупкасте итре у ]јелној необичној, само пишчевој стварности. И та је аичност, значи, разапета између улоте резонера неких сложених п крупних животвих татања, и актера у маттовитом по зоришту сенки, које не признаје никакве гоаниџе између могућног н немогућног. Измирење овакве две улоге, познато је, не сме у молерној прози бити препуштено читаочевој 10600]. вољи.

Нови Смиљанићев роман је за нас пре света роман изванредних — појелиначних сцена, од којих неке представљају антологијске прознеодломке.Ако упокос томе целтну 'књите полвргавамо многим пита: њима по недоумппама и ако дозвољавамо да п оно,на изглед, најбезазленије питање — како разумети јунака књите Хегела (као мулрапа, као алегоричну личност или као балазаптптуја — прерасте у осетљиво питање кохепентности књите, онда

то ЧИиРЧчМО са светћу о релативноста сна:

те н значења критичких сулова о савземе. ним домаћим писпима, с обзиром на њихов таленат. То дакле, чинимо због без. резервног поверења у ларовитост свог ствараопа, због солилнот континуитета у њетовим књитама, и због атмосфера у но 55. књизи које се снажно урезују у памење,. Чедомир Мирковић

_ ВОЈВОДИНЕ н ДАЛМАЦИЈЕ

| Коста Милутиновић: „ВОЈВОДИНА И ДАЛМАЦИЈА 1760—1914“, Не за изучавање историје Војводине, Нови Сад, 1973.

У ОБИМНОЈ СТУДИЈИ „Војводина и Дал“ : ~та Милутиновић умногоме пре мација" Коста У . “= ~ иказе друштвено-политичких И Ма светних односа између ових КАИРУ Под формално регионалНа ПР: ВА нато места улази 1 2 има ту х Е 65 Ми ерунапионалне, српско-хрватске односе, : многом даје не само историта раз“ 3 тла Ек и хрватске народне свести нето ВОЈА ЕР А изших међусобних постављања У ен бика заношења и блудњи, по то за И а нашег грађанског друштва, све до почетка друтог светског рата, који 19 значио прекретницу у развоју југословенских народа. . -

Теуа латино излагање започето је Од, шездесетих тодина, ХУПГ века, када Е “ Далмацији нашао Доситој. Обрадови у Војвођанин који је ту био од значаја м н стотину година од свог проласка, У поле“ мици Томазео — Петрановић, па и на стотину година после своје смрти, у се академијама у Задру, У Книну, у Ши зе ку, у Дубровнику, те у више мањих насеља. у којима је боравио и деловао. Све то; дато је овде у првој ужој војвођанско-далматинској теми, додајмо, у јасном н докумен-“ тованом прегледу.

М другој таквој теми, опет на исти начин, приказана је личност и делатност пустоловног шибенског спископа Венедикта Краљевића, који се уздигао још „ПОД Французима" и који ће се нарочито додворава“. ти бечком католичком двору својим сми_шљеним покушајима превођења пастве у унију. Тај „први талас унијаћења" био бин, међутим, чисто далматинска ствар, да одозто, из Карловаца, није било енергичног. па и успешног антиунијатског дејства митроподита Стевана Стратимировића. Таква. би: ствар био и „други талас унијаћења : далматинског намесника тенерала Лилијенберга, без упорних Стратимировићевих за» хвата против уније. .

7 веома штроко развијеној трећој ужој теми, у поглављу „Војводина и српски народни препород у Далмапити", историчар ових олноса приказао је разнолику лелатпост Борба Николајевића, дубровачкога проте и оснивача прве сопске школе на Јадрану, па уредника „Сппско-лалматин= ског магазина" (после Божидара Петрановића, политички премештеног на Вис). али: стварнога Војвођанина, родом из Јаска У Срему, карловачкога Бака и ботослова оданог Стратимировићу. Као известан пазлан таквом проти, приказан је ту Валтазар Ботишић, „честити и врсни Србо-Ховат" роЊен у Цавтату а научник који је „изванрелно много допоинео бољем познавању и дубљем разумевању народног живота и обичајног: права у Војводини"!

У даљој ужој теми — .„Вотводина п хрватски народни препотод у Лалмапији" широко је приказан Миховил Павлиновић, који с Јованом Сундечићем прође Далмапију, Хрватску, Срем и Бачку, Србију-и Црну Гору заносећи се том нашом целином, а који потом пите „Хпватске пазтоворе“ заносећи се Хрватском Од Далмације и Босне до Међумурја!. Војвођанска штампа, а нарочито Полит-Десанчић реатовао је _на те и такве концепције Павлиновићеве. СКодико о томе, толико је војвођанска . штампа писала и о Стјепану Митрову Љу= биши, далматинском посланику у Аустријском парламенту, нарочито поводом. једног његовог гласања са још четворицом посланика. Уз све то приказана су ту и разна страначка подвајања, и хрватска и српска. у +

У последњој ужој теми, под карактеристичним насловом „Проблематика. међћунационалних односа", представљени су нам »идеолози јужнословенске мисли у Далмацији". Тако трупа око дубровачког „Словинца“ (1878—1884), па група око „заларског компромиса“ (1888), те „Хјелињена хрватска ми српска академска омладина“ са одјецима у Војволини и Аалмацији (1896), те' батп тако Ријечка п Задарска резолуција · (1905), итд. Најзал се историчар ових наших односа формално вратио на војвоћанско-далматинску тему ппиказујуВи предавања Васе Стајића у Сплиту, у мају 194: „О Јовану. Скерлићу — теста. о ВеНЕКО омладини“ и о „Спби-

; рској“ | МУ за Рија. Ј која. су ПРЕ м у Задру

Уз тај махом натовештен 5 молографије трија поен садржај ове своја излагања ослонио на многобројна д0садашња научна истраживања и антераТуру, а исто тако на своја сопствена истраживања и публикапије, конфронтира опене и мишљења, па нан указује да их из одређених разлога треба прихватити или пак оставити лаљим испитивањима Како је уз све то овде махом па ба прстени лекставима. па Е ста као доказима пи илустрапијама. послужио извапцима из текстова, што његовом излагању даје н. живописности и привлачности, а м уверљивости,

Др Илија Мамузић

ПВИЖЕРИРНОВИ |

односи ИЗМЕЂУ

Писап често