Književne novine
и:
уиИ
а
=== =
ООСС . · ита
. ЛИКОВНЕ. УМЕТНОСТИ Ми 57
Ра ~
очна
ПРВВИА ЈЕДНОСТАВНОГ
Радован Крагуљ: Цртежи,
Галерија Графичког колектива '
РАДОВАН КРАГУЉ припада оној групи наших уметника, који су своју стваралачку физиономију довршили у иностранству и који су, релативно рано напустивши нашту средину, постали познатији у свету нето у својој земљи. Он је, пре више од једне деценије, завршивши студије на београдској Ликовној академији, дипломирао и на Централној школи за уметност и занате у Лондону. Од тала смо га повремено сусреталн на. љубљанским изложбама трафике и на последњем тријеналу у Беотраду, пре три године, када је изложно две надреалне, маштовите сериграфије у неком притајеном духу апокалипсе,
Крагуљ је несумњиво обавештен стваралац. Његове најновије графике, густо ткане у поетској обради материје, смирене у својој хармонији и као спремљене за вечност, у неком ван-еземенском амбијенту, откривају знатне промене у односу на његова ранија тражења.
Тридесетак цртежа, пасталих. претежно 1972/73, сада изложених у Графичком кодективу, показују Крагуља у нешто другачијој светлости. Цртеж је сада верна копија објекта, објективистичка пројекција облика, рекло би се — без страсти и патоса, линија тачно и неумитно омеђује површине и тако дефинише животиње и људе, овце, булдоге, краве п свиње, понекад сандуке са јабукама, ређе људску фагуру, у
"акцији нан мировању. Запањујуће мајстор-
ство у техници и стрпљење које грани са опсесијом. Па ипак, то није цртеж без става, без унутарњег разлога као потребе и услова егзекуције, Испоа тих супер — реалистичких облика лежи одређена _ психолошка компонента У транспозицији ситуација људског и животињскот, једва наслућених а 'ипак читких, на пример у цртама физнономије булдога. Има ту и неког скривеног, рекао бих подсвесног зитализма, идентификације снате пи акције, покрета и жеље, неке морбидне сличности у мишићавом телу младог вепра са могућим облицима људског тела.
Тако на изглед свакодневне ствари, ухваћЋене оком као камером, издвојене у неке метафизичке просторе, без природне. окодине (ту нема пејзажа), добијају димензију неке друге и другачије истине, постају део ликовног мишљења у општем ставу аутора да се врати природи ин природним ствари ма, али као сублимацији снаге, здравља, једноставности, Човек је секундаран, фи: зички често одсутан, али, проблемом своје егзистенције, суочен са пролазношћу м смрћу, стално присутан.
Срето Бошњак
ДЕТАЉ ЈЕДНОГ ЦРТЕЖА. СА ИЗЛОЖБЕ РАДОВАНА КРАГУЉА „у
ОБАВЕШТЕЊЕ
ОД 1. ЈАНУАРА. 1974. ТОДИНЕ, ЦГ НА ЈЕДНОГ ПРИМЕРКА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“ БИЋЕ 3 ДИНАРА, ДОК. СВЕ ПРЕТИЛАТА ЗА ГОДИНУ ДАНА ИЗНОСИТИ 60 ДИНАРА, ЗА. ПОЛА. ГО: ХИНЕ 30 ДИНАРА, А ЗА ИНОСТРАН: ство _ АВОСТРУКО. ' ЦЕНА: НАШЕ! ХИСТА НИЈЕ ПОВЕБАВАНА ПУНИХ
-' ПЕТ ГОДИНА, ОД 1: ЈАНУАРА 1969, 4 У МЕБУВРЕМЕНУ ЈЕ ЦЕНА ШТАМ ПАРСКИХ УСЛУГА ИО. НОВИНСКЕ ХАРТИЈЕ ПОВЕБАВАНА ВИЛЕ ПУТА, ЗБОГ РРА СУ СВИ ЛИСТОВИ ПОЛИ. тли пену, молимо, НАШЕ ЧИТА
" ОПЕ ДА ОВО УВАЖЕ. КЕ
,' + 4
[ ~ = за ашнени негован
ТАМАРА МИЛЕТИЋ ИМ УРОШ ГЛОВАЏШКИ У ЈЕДНОЈ СЦЕНИ ПРЕДСТАВЕ
"ПОЗОРИШТЕ
клови И РЕАЛАН
„ОЧИМА ЈЕДНОГ КАОВНА"
СВЕТ
Уз представу „Очима једног кловна“ у Београдском позоришту
РЕАЛНОСТ коју приказује. у своме тек: сту познатл немачки писац Хајнрих Бел, редитељ Александар Отњановић је у Београдском позоришту. на Црвеном крсту изразио на овај начин: обелодањујући од носе у послератном друштву он је спене пажљиво компоновао, настојао је да битне асоцијације буду сваком схватљиве, ликови тачно дефанисани, израз функционалан и подређен смислу целине, без деформапшаја и поједностављивања која се у оваквим приликама сама од себе намећу. Свету лепо скројених одела, отмених тоалета н парадних униформи што у правредном чуду налазе заборав својих ратних грехова и стралања — супротстављен је кловн Ханц Шнир. Редитељ упорно доказује да је овај млада бунтовник саздан од истог ткива као и ти људи ко. јима се нервозно супротставља: неконформизам није, према томе, никаква њетова посебна врлина и вредност него не што што пронстиче из самог доживљаја стварности. Разобличавање лицемерја јед не сасвим одређене средине је за тог несрећног, збуњеног п згађеног младог човека нужност, али ч лична трагедија и самоуништење. Незадовољство није код њега мотивисано јасним идејама па је сва жестана некако сувише лична и приватна. Осећање немоћи у затвореном кру ту је присутно током целе представе и то је једна од битних ознака саме режије
У том редитељском концепту обликовао је своју сценографију Владислав Лалицкл: железна конструкција у виду моста на ротационој бини, делимична ос ветљења п доста мрака, са костимима Данке Павловић стварају утисак хладно. ће и отуђености, Не зна се где су грани. це циркуса а где интимног амбијента, простор ничим није омеђен као што ни људи нису заштићени па се лако може утврдити како се испод њихових осмеха п привидне сигурности налази празнина, себичност и веома мало правих емоципа. У Беловом тексту за који је лакше наћи разумевање нето одушевљење пма доста егзистенцијалистичког етзибиционизма и познатог схватања да су бунт и чежња за слободом увек повезани са патњом. Ханц Шнир доста пати, он је чак свестан да у своме револту неће успети, осећа. да нема онате да рашчисти са традицијом и да се заложи за нешто заиста ново и друтачије тако да њиме овладају несатурност и инерција. У приказивању таквог стања редатељ је претерано обазрив и стрпљив тако да разоткривање богаташког друштва истовремено доводи им до разголићавања самог кловна који, при свему, није никакав револуционар, већ сентименталам, помало комплексиран и конфузан левичар без снаге да себе учини заиста слободним, Мелодраматичан је, сувише окренут себи и својам интимним нроблемима па уместо одушевљења пи опредељења наводи на равнодушност. То
се јасно осетило у гледалишту за време.
последњег призора: Шниру није вредело што је своју драматичну исповест завршио на писти истуреној до пола гледа. лишта,
Међутим, ако је већ редитељ желео да то буде драма једнот друштва није се смео определити за Нардову драматизацију у којој се водило рачуна о потребама московског градског позортшта п познатог глумца Бортњикова. Драматуршки гледано = то је монодрама са прилично оскудним илустрацијама. Стално се нат. лашава да је то свет сагледан очима јед“ ног „кловна који, наводно, има моћ да продре У кости и осети чак и оно недоречено, али се то не може и видети јер У сачкању личности између којих се' креће 'Ханц Шнир има површности, шаблона па и карикатуралности,. Ма колико да 1е сво јевремено писац био куртоазан према 0 вом/ аранжман“ тешко је отети се утиску да је његова литература овим доста обезвређена. Огњановић је својевремено са успехом алаптирао 'вшше прозних дела домаће литературе и несхватљиво 1е 3: што мн сада није па основу романа сло болно, компоновао представу. арапжману има доста · нарат: пе. непотреб пих сцена. 'одуговлачења 1 пезвремних призота. То се напочито олпоси на арути део представе у коме су страдали ритам и ин-
јер у овом.
тензитет збивања. Огњановић је хтео све до краја да оправда, да свим призорима да животну убедљивост, али са глумцима који су у том послу са њим сараравали није се могло отићи даље од коректне илустративности.
У насловној улози кловна Ханца Шнира појавио се Урош Гловацки. У његовом гаумачком репертоару то је најсложенија рола и стога јој је пришао са крајњом озбиљношћу; све је ту разрађено до детаља уз приметну концентрацију на ироничне валере самог израза. Поститао је вероватно све што може, алл је то, на жалост, ипак недовољно. Недостајало му је понекад младеначког заноса и свежине, понекад шарма а, најзад, трагичне традације — па је публика у финалној сцени остала непомична н у недоумици да ли је тој игри заиста крај или следи још неки епилог. У гтругт кловнова који та непрекидно прате веома је приметан
Никола Милић. У његовом лику 'има “много симболике, манвности, саосећања п несналажења- у свем том друштвеном
кошмару ин права је штета што му тек-
стом и радњом у представи није дато више места. (То би вероватно дало неки смисао п игри осталих кловнова — Ра. дету Којчиновићу, Ивану Шебаљу, Вес ни и Добрила Илић).
Шнировим породичним кругом дОМи-
нита његова мајка у лику Неде Огњано већ. Ту елегантну жену, веома рафинираних манира у понашању, лажних емоција и допадљиве саможивости донела је ова глумица сасвим једноставно. са осећањем стила, достојанствено и изузетно ефектно. Мипослав Бијелић је њеном мужу Алфонзу Шниру дао личну боју п џмбедљивост. Зоран Ранкић је господина Шницлера, кућног песвака и љубавника, пријатеља и слугу, оцртао – уздржаним гестовима, и/ дискоетним нијансама. Та: мара Милетић је Марију, девојку и жену за коју је судбински везан Ханц Шнир, играла глумачки веома сигурно, са пуно осећајности и психолошких валера. У представи су били приметни Богдан Девић (Мартин), Петар Перишић (Кинка), Жика Миленковић (Шукерт), Риста БорБевић (Генерал), Бора Стојановић (Зомервилд), Добрила Костић, Ирина Ковачевић, Горан Султановић и Чедомир Петровић, Представа је у целини занимљива по редитељским интенцијама и коректна у глумачком изразу, а самим тим вреднија од низа других остварења са којима смо се последњих месеци сусрели на Црвеном крсту. У њој, уз то има настојања ка нечему амбициозкајем, има пркоса и само. доказивања. За ансамбл Београдског позоришта им ситуацију у којој се налази то може да буде добар и охрабрујући знак.
Петар Волк
тељи товоре „у име" ученика, чиновници
школа | – 34 ДРУГЕ
МЕДИЦИНА двадесетог века успела је да нас ослободи многах некадашњих масовних болести: туберкулозе, маларије, трахома... Једна болест остала је непобеђена. Она нема учено латинско име, ама њен корен као да је урастао у само Ано наше душе ч нашег менталитета, То је болест иступања, говорења и делања у име неког мили нечег. Антибиотик за њу још није пронађен.
Телевизија, можда по природи свог медијума, представља једну врсту огледала нашег свакодневног живота. Зато се та болест најлакше запази у телевизијским · про“ трамима: екран постаје микроскот, емисије се претварају у „лабораторијске култу“ ре". Једино што лекара — нигде нема. А болест хара, час јаче час слабије; учи културних институција „у име" стваралаца, функционери у име“ ралника, одрасли „у име“ деце, де ца „у име" родитеља, културни радници „у име" потрошача културе, атрономи из тв-студија. „у име" пољопривредника... Вирусе те болести можемо наћи свуда: сваки чланак, коментар, говор у којем аутор уместо "ја" употребљава заменицу умн“ (по нашем мишљењу, дошлн смо до закључка, утвраман смо штА.), а пратећи знак је- навика болесника да не по казује пуномоћје које га овлашћује да говори или ради у било чије име.
Телевизија достиже ових дана извесну „»кризну тачку: у њеном програму му шкарци говореу пме жена. Они чак поучавају жене како да постану им остану — жене. Реципрочан случај, па жалост, још није забележен.
„„Школа за жене" београдске телевизије, у неку руку наставак прошлотоди“ шењих „Женских разговора", има велике претензије: да научни савремену југословенску жену равноправности са му шкарцем у животним ситнацама и крупницама... маравно, онако како то ми, мушкарци, замишљамо! Ево како то из тледа.
Жена се, код нас, још увек налази у „мушким ланцима", које ваља раскинути „у резанце". Доказ> Мушкарце редовно подижу тетке и стрине, зато они — бију жене, оптужују их стално за неверство, заводе „клинке" по парковским клупама (а беже од зрелих жена, које их натеру. ју даректно у секс), венчавају со с младим девојкама пре но што оне заврше школовање. Жене, опет, наседају мушким удварањима, па онда лажном патњом освајају ситне материјалне добигке, болују и кад нису болесне, лутају улица: ма дезоријентисане, накљукане таблетама за умирење, разочаране — ин тако то... Мудре поуке, екс катедра, гласе; жена не треба да се боји (!) мушкарца, већ мушкарчевих тетака, здраво је кад жена псује — а не кад бес затвара у се бе, мушкарцима се ваља супротставити на свим фронтовима ита.
Приземни, малтене подрумски пиво ових квази- проблема запрепашћује својом увредљивошћу по жене им као да потиче из пера изразитог женомрсца, који је заспао негде при крају првог светског рата им пробудио се — данас; рецептура за „спасавање“ жена као да је преписана из програма сифражетклња 1887. ил са апсурдних плаката разних западно европских ни америчких „борбених женских лига", чија је практична вредност равна нулм. „Штосови“ и „цаке“, као у „Школи за жене", никад н ником неће помоћи да реши макар један једини прави проблем данашње жене. А њих бар има напретек.,.
Више не постоји, бар у овом. друштву, питање „како ће жена постаћи равноправ мост“, већ — како ће се жена снаћи у условима _ равноправности, У женском промискуитету, у евидентном стању заузимања већине стручних и одговорних места, у тражењу нове садржине за 'очнгледно Санкротиралу институцију мало. грађанског "брака, у условима савезне штв а жене и мушкарца (насупрот бур жоаској идеологији супарништва, непријатељства и. „сталне арене"), у лавириз ту пословних и друштвених обавеза, домаћинства, подизања и васлитавања деце итд.
Алп, логично, о там проблемима жене ниједан мушкарац на овом свету неће успети правоваљано да говори — а не по стоји ни таква потреба: међу нама егзи“ стира довољан број добрих жена — пи саца, "мислилаца, социолога, редитеља ита, Мепромишљено преузимање улоге утоворкика у име жена", тај симптом искомплексираности, изазива жељу за законом који би само председнику ре публике и судијама аозвољавао ла нсту: пају у име државе н народа. Остали не ка гаворе у своје име.
Берислав Косиер
ПЊИНЕИНЕНОВАЈ >