Književne novine

+

Буро Дамјановић

Чарни

Мепочин глава која пише О теби док тебе овде није, О твоме грлу што мирише Мирисним срцем жамелије.

И ти и трава пуне дара,

· Док над у бескрај овде, губим, Претворен У рујну боју нара,

Доћи ћу ненадно, да те љубим... Де

У срцу У којем времена нада, · Простора, туге, има чари

У трави ко кад изненада. · Зелена У срцу лета спари.

И не знам знамен који је већи, Плав зелени плавет небни ) Ил ти о којој треба рећи

Као о жеђи која жедни.

Па увек о теби, препун вреса, Благотворенс рећи речи сјаја, И чувати у срцу те, ко небеса Румену дугу из бескраја.

__ СРНА

Ти си светлост, коју Још, волети, могу више И не волети те нимало, Ако треба.

Јер ти си небо Које инспирише,

" Јер нема разлике Између тебе и неба.

Ту срну на трави Још зеленој, или У руменој шуми Имати те, сунцокретну.

О где смо све незаборавно- се Волелп.

Па увек, о теби,

Рећи реч преплаветну.

ЉУБОМОРНИК

Како могу без њених дојки,

Без њених седефастих прстију,

Без њеног гласа

Што изговара срце милозвучним акцентом Без њене косе

Због коте сам те заволео.

Како могу бити без ње, Она је срце над. срцима“

"Она је ружа над. ружама, .“... Баш ' Она је трентај над трептајима.

Како могу да јој верујем Кад је волим, Ј

И не знам хоћу ли је још Моћи волети,

· А волео бих је волети.

"Није лако бити пустош, Бити вода понорница, несалм, " Нереч бити бити магла, . Бити мемла, мрља „Бити, Ова ноћ у којој није ње.

Можда је довољно не љубим, ' Можда је довољно ме волим.

' Није лако не бит недо, - Не бит ружа, ни ружољуб, · Не бит одсјај. кристал Не бит, Не бит бити

' КАД НЕМА ТЕ

' Поред мене кад нема те, · Моје око те види. . Ти си'пред мојим очима,

. У мом оковиду обитаваш.

Ја, не слушам Твој глас, Али у уху мом

· Стоје говорене речи / Из белог,

» Небниморног»

» Твог грла

· МОЛИТЕЉКА

„Џека опросте ми речи н одлина з Којих нема у мото; поезији о бескрају, У којима не нађох . „ Смисао лепоте и зглас садржаја, . Мији се живот вуче у поезији.

Свих, врста · На: исписаним путевима говора.

%

| Поред мене кад нема. те,

Нека опросте ми жене које љубих

ИМ које не моменух никад,

Њихове дотке не упоредих

С' расиветалим хортензијама,

И њихове зубе не претворих у метафоре.

И жене које не љубих, · И, вино које нисам пио.

= ИМ светлост нека опрости. ми „Што: сам је сувише желео.

и

НОВЕ 6

у

ћамил. Сијарић |

ПРИЈЕ НЕТО ШТО је отишао да тамо негдје код, Мелаја |

МИН ККаи шупљи камен, Бахто је био зАрав човјек. (о што би се понекад пожалио нијесмо узимали за озбиљно и товорили смо му: „Здрав си, Бахто. И ваган пред то-

' бом каже да си здрав: мспразниш један и тражиш други;

добро једеш, Бахто, добро изгдедаш, погледај се у огле-

_ _М сви смо се зачудили кад та је једног дана нестало, из села, Питали СМО тАјЈе је, али нико није умио да каже тдје се то наједном изгубио Бахто. Пробоше дани и

| дани, а њега нема, Док најзад по селу не пође прича: како негдје има неки камен, и како је Бахто отишао да

тражи тај камен. На ту смо причу одговорили: да камења има им код нас, и да није махнит да код нашег тражи Аруго камење. Рекли смо дато о Бахту не треба да се чује изван нашег села, јер би му се свијет насмијао, а ми НЕК само да га жалимо, ; ли се неко нашао и испричао јелу причу о неком камену код Мелаја који је — ТаЖаа Жикав је! један једини на свијету. Одбили смо да постоји камен који је Једини, и оно на што смо сада мислили, били су Бахтови опанци: много ће их, јадан, поцијепати тражећи камење по свијету. | А прича није стала; ишла је од уста до уста по нашем селу, и ми више нијесмо могли да одбијамо да тај

камен постоји, а ни да се не зачудимо шта ће Бахту тај ка-'

мен. Дозналосмо касније све: да у тим Мелајама, у које је отишао Бахто. има нека стара црквина, да на њој има камен, и у том камену да има шупљина. Да је камен бијеу, а шупљина у њему да је црна: поцрњела због тога што се свијет кроз њу провлачи, А провлаче се болесни, да оздраве.

Сада смо знали да се тамо и наш Бахто провлачи, да. оздрави. И мислили на свеца, који је — некад давно кад су по земљи ходили свеци, турио тај камен на ту прквину да помогне људима: да са болесних болест скине, Нашли смо да је врло добро од свеца што је тај камен ту турио, али да није добро од Бахта који је знао да тако нешто постоји, а нама није казао.

Кад смо чули да се враћа, изашли смо на крај села да та сретнемо — и видјели да је уморан; као да је дуго путовао, видио цијелу половину свијета, и његова чуда... Гледао нас је некако скамењено — као да је постао дио оног камена од којег долази. МИ нама се чинило да је и сад у његовој шупљини, и да нас из ње гледа.

Видјели смо да му тамо није било лако, да му је под оним каменом било тијесно — и мислили; како нашем човјеку кад оде у вијет нигдје није широко, јер га свак гура у тијесно. 1 Бахта нијесу гурали, сам је ушао “У ону шупљину, и ми смо сада хтјели да видимо какав је из. ље изашао. Био је смршао. И имао у лицу нешто што имаЈу свеци на сликама. Одијело му је било изгужвано, и ми знали да га је изгужвао провлачећи се кроз онај камен. Нијесмо знали да ли да га жалимо или не жалимо, јер нијесмо знали шта је тамо добио или изгубио; тек чини се да је изгубио.

Вели нам:

— Био сам далеко... : 8

__Ато да је био далеко, товориле су нам и његове ноге: био: је обосио. Гледали смо та у његове босе ноте и тражили да нам прича: пе

— Ништа, Бахто, не претури.

с" Нећу — вели нам. — Има један камен...

Рекли смо му да смо чули за тај камен и шупљину У њему, него нека прича шта је тамо радио.

— И то Ку... — вели — до краја ћу вам испричати. Увучеш се у ту шупљину. Увучеш се и легнеш. И дуго тако лежиш и чекаш. И ако светац, који је тај камен на тој прквини оставио да помогне Људима, хоће да ти оздравиш, камен се одозго навали на тебе — и знај да си оздђавио. А ако неће да оздравиш, онај ти се камен не навали, и ти хајда' кући какав си и дошао; хајл', брате, кући плачући. Није требало ни да долазиш,

Питамо га је ли се на њега навалио и је ли се здрав вратио. А није требало да га то питамо, јер смо видјели да се много растужио — им тужно нам вели:

— Не знам је ли ме притиснуо онај камен кад сам био под њим. ·

Одбили смо да не зна, јер зна како је кад камен притисне. — Вели: .

— Увукао сам се у његову шупљину и питао се: притиска ди ме или не поитискар Могу ли ичим да мрднем2 — и видим да могу. Могу ли да дишем2 — и видим да могу као што и сад дишем. А неки не могу. Неке једва живе отуд извуку. И то је добро кад у оној шупљини човјек дође до умрлог часа, а не умре. Јер то је знак да ће оздравити.

Љутили смо се што и он није дошао до умрлог часа као и други; зашто да је он код тога камена друкчији од друтих. _ Велимо му:

— Како то, Бахто2г Не може тако, Бахто! Како да не знаш је ли те и мало притиснуо. Замисли се, Бахто, овако: да ти легнеш сад овдје на земљу, а нас се дигне једно

десет и на тебе назаљамо камен — би ли осјетио да те притиснуо, или не би2 — Бих — вели. — Умро бих под натим каменом. Али

је онај камен друкчији; онај камен љубе а нашт не љубе ~— ономе је дата моћ да са људима, чини што треба: да их мало... или пуно гоитисне и излијечи, а ово би наше камење улавило човлека.

Били смо опет љути на њега; рекли смо му ла. оста-

„ви наше камење пи питали зашто њега није хтио“ онај

камен

А он ће:

=- То се, браћо, пи сам питам, Питам се, браћо, шта је то при мени што ја не знам а онај камен зна, па. ме због тога одбија. Шта је то при мени2 Све сам се гредом то питао, н све тредом плакао. у

Гледао нас је као да нас моли да му помогнемо. Да му кажемо шта је то.., а ми нијесмо знали. До толико да је боље не ићи томе камену. И ме питати се шта је при теби. 6

Видјели смо како Бахто бива све тањи; тако као да је тек сад стао да та притиска онај камен, и да се не може испод њега извући. Питали смо се како да му помогнемо, пи може бити да бисмо и умјели нешто око њета да учинимо — да је то што га је мучило долазило од нечега другог а.не од једног камена. Који је, једини — такав ка-

"мен! И могли „смо само да жалимо: шта тај. камен учини од Бахта! Неки су од нас — желећи да му помогну, испали .

таупи; рекли су: кад се од нечега једна бољка добије, тије 1 итали како то. рекли ме је треба и отјерати. Кад смо их пи су да на Бахта треба навалити пат камен. да у њему поправи оно шито је поквари онај камен. Одбили смо то; а то је одбио и.Бахто; вели: пе

— Не може наш камен, А кад се људи Испод оног извуку, сви им прилазе и честитају.

— Теби нијесу — велимо му. — Мени нико није пружио руку. Што да ми пружи кад сам се ја кроз ону шупљину продјенуо као фишек. Тебе неће, рекли су ми. Ти хајд одавде. И склањали су се од мене, зато што су видјели да код мене пешто фали, Што није у тијелу, него унутра... Нешто што нама људима није дато да знамо, а ономе камену је дато, и он зна. Па вас прими, или одбије. Мене је одбио: Ти хајд од мене. А и људи су ми рекли да ту више не остајем, да идем, А ја не смијем да се љутим, јер знам на којем сам мјесту, и одем. Одем са својом муком што пе знам шта је то при мени, а знам да нешто има.

на Бахта, до толико А сад нијесмо могли 1 био је међу на-

Никад прије нијесмо мислили колико и о сваком другом у селу. тако — сад смо та издвајали од других, 1 а ма као онај камен међу каменовима... Једни смо „стали да одбијамо оно што он прича, а други примали све за истину и говорили да се на самом њему види да 121 је онај камен одбио, јер не би се онако осушио. Гледали смо та и питали се би ли и нас онај камен одбио кад бисмо му отишли, или би нас примио; и шта је то што у сеон посе људи па их због тога онај камен хоће или неће. и кад би се неким случајем обрео у нашем селу, провукли бисмо се кроз његову шуиљину да видимо шта ђе у нама наћи. Шта је то што он зна,и што могу да знају понеке птице, и нешто што није човјек но ситно, но мртво , но нешто тако — а зна! Гледали смо сада разне птице како лете по нашем селу, и било нам је криво и на њих, п па онај камен, и на Бахта који нас је навео да о свему томе мислимо, а никад прије нијесмо мислили. Видјели смо да м нас почиње да хвата мука као и Бахта, и ишли смо му да га питамо какав би — може ли нам ишта о томе рећи, према нама био онај камен.

— Знаш ме... — говорили смо му — добар сам човјек. А он одговарао:

— Није то; то је оно што се види, А тамо се види оно што се не види... Ништа ти друго не умијем рећи, до да ја од оног камена немам мира. .

— То смо и сами видјели да нема мира; видјели смо и да је болестан, и да бива све горе откад се вратио од оног камена, али му то нијесмо говорили, да та не растужимо, ло толико да није весео.

— Бахто, невесо си. Вели нам: Д Немојте ићи тамо гаје сам ја био, па ћете остати такви какви сте, А

Схватили смо да је то некаква његова мудрост коју је донио од оног камена, пи хтјели смо да му одбијемо ту мудрост — и зато му велимо:

— Не пристајемо, хоћемо и ми тамо да одемо.

Јуначили смо се пред оним каменом: како бисмо му изистине смјели отићи, али тако нијесмо мислили, јер смо се бојали шта би код нас нашао. Ходимо по селу и питамо се само то. Пође неко некуд — и стигне тамо куд није пошао, јер се побркао у мислима. Кад се двојица на путу сретну не поздраве се — не виде се. и као да нијесу ту у селу него негдје код некаквог камена.

Неке то измучи до лудила — у душу им таче, и све би то, кад би могли, избацили из својих мисли и рекли да се њих не тиче тај некакав камен, да су они здраво и добро и да им није стало до камења. Али више не могу тако, ине могу више да кажу да су здравом добро, него да су се разбољели од тог камена. Нијесу се усућивали ништа рђаво о њему да кажу, нето само добро — и нека та тамо и гдје је, јер може устребати.

Али му нијесу ишли ни они што су се озбиљно разбољели; бојали су се да ће се отуд вратити као и Бахто и да им је лакше да болују него да их онај камен одбије, па да им је још горе. Проклињали су Бахта што је у село унио нешто о чему никад прије нијесу мислили, а сал мисле — и тежи им је он био, који је ту, него онај камен, > који те далеко. И ИЕ за “

Натзад су стали да га од себе одбилају као да је какав Ђаво. и говорили: да та је одовуд одвео један ђаво а да их је он отуд довео стотину, т да је сад село пуно ђавола. Послије неког времена кроз село се пронесе глас да се Бахто много разболио. Некима од нас би га жао, а друтима — због свега онога што је унио у наше село, не би. И кад смо ми, којима га је било жао, отишли да га видимо и лијечимо како умијемо, затекли смо код њега оне друте— оне који га нијесу жалили. Видјели смо да га лијече, м да. то чине што најбоље умију. Тако су нам и рекли; да је њихов начин лијечења за њега најбољи. И једини. И ми видимо како су га повалили на патос, како су га покрили ћебадима а главу му завили крпама — тако да су му се испод свега тога видјеле само заватрене очи,

— Ми ћемо те, срећо наша, — говорили су му — презнојити и скинути грозницу. Ми ћемо те, Бахто, на наш начин...

Дрхтао је, доље под ћебадима, као прут.

— Ми нијесмо као онај камен који те неће, ми те, Бахто, хоћемо. Код нас немаш фалинке, код нас си исправан, ми те хоћемо.

И оно на што су се сада дали, било је ложење ватре на огњишту и скупљање камења око куће. Стављали су та у врелу воду да се угрије, а затим га набапивали на Ћебад н на Бахта, да се под тим камењем презноји.

Храбрили су та да ће бити све добро, само нек се притрпи.

— Не треба ићи друтом камењу, кад имамо наше ка-

мење. : Слатали су га по њему као да зид зидају, и да им је још дуго зидати. Питали су та је ли му се навалило, алп одтовор нијесу чекали — сами су за њега одтовапали да није, и да још треба наваљати камења, кад га има. Било је мокро п врело од вреле воде, па због тога не могу да та дуго држе у рукама п стављају гдје треба, него га брзо четупату и по Бахту батају како му драто — по шијела се кулина 'на њему кули. И не би се ни рекло да доље пол тим камењем лежи жив човјек, а они се и не питају је ли жив, него чине своје...

Ми — којима је било жао што се Бахто разболио, ре-

хли смо да је доста тога камења, али нас они нијесу Сслу-

шали — кажу да они знају кад ће бити доста; да они знату шта треба да се један човјек презноји, по да се ми у

"тоне мијешамо.

· Тиме се наша препирка са њима свршила, и ми смо се, пред одлазак, заловољили тиме што смо испод оних крпа могли да пронаћемо Бахтово чело и да га попипамо: зидјели смо да се оЖотио, и нашли смо да је то добро. ло гтоуди му мијесмо могли лоћи, јер груди су му биле под гомилом камења.

"Они што су та лијечили остали су да та и даље лијече, и испраћајући нас рекли нам да се не бринемо за Бахта, да ће они на њему још једном или два пут промијенити врело камење, а трећи пут, надају се, неће ни треба-

"ти, скочиће здрав.

Дошли смо и сутрадан да видимо Бахта и, прилазећи кући, видјели како неко избацује оно камење које су „јуче по њему трпали. Викнуди смо одовуд:

= Оздравио је!

— А Отуд чули:

— Умро је!

Некако са Бахтом умрије и прича о оном камену. > Али нешто у људима остаде п даље, а не знају шта је: У. ' |