Književne novine
ПОРТРЕТ
ЧЕЖЊА ЗА СЛОБОДОМ, · ЛЕПОТОМ, ВЕЧНОШЋУ...
Поезија Скендера Куденовића
КАД СЕ, 1968. тодине, појавила, збирка. песама „Сонети“, у многим је критичким написима — упркос несумњивој добронамерности — исказано доста произвољних судова о пескичком стваралаштву Скендера Куленовића. Тачно је да је ова збирка врло много обогатила књижевни профил једног ствараоца чију даровитост тотово да нико није ни доводио у сумњу, али ствараоца којн је, на известан начин, већ приличан број година живео од рамије стечене н недовољно преиспитиване књижевне славе. Тачно је такође да је ова песничка књига у компактном облику показала једну страну ауторових преокупација и то на начин који је:много вид љивији него у претходним књигама, н ко ји, уз то, поузданије може да покаже интелектуалне корене појединих књижевних опредељења и визија, Међутим, скоро сви критичари који су коментарисали „Сомете определили су се да нове КуленовиЊеве песме пореде не са стварним дотадашњим стваралаштвом, нето са нечим за шта претпостављају да. је песников профил, са предубеђењима, дакле, која су се поводом Скендера. Куленовића — као ми поводом пеких других наших писаца створила, ·
До таквог односа према поезији Скендера Куленовића дошло је, чини се, пре света због тога што су поједине његове песме толико пута публиковане, често н у контекстима који су усмеравали њихова значења, да се по природи ствари овему што је ново морао дати призвук освеже» ња и обогаћења. Поред тога, две су песни кове поеме — „Стојанка мајка Кнежополљка“ и „Шева“ — најчешће штампане и репитоване у одломцима, тако да су чаки они књижевни тумачи и хроничари, који иначе не просуђују на основу учесталости помињања у пригодним околностима, подлегли неким поједностављењима. Свему овоме, наравно, не треба прилазити само са призвуком замерке тумачима Куленовићеве поезије; настајала у раздобљу од преко четрдесет година — колико има из међу првог циклуса и „Сонета“ — ова је поезија морала да издржи све Ћудљивости књижевних укуса и захтева који су се пред литературу постављали, Зато се код нас и догађа да појединим песницима приписујемо превелике метаморфозе само због тога што је из песама једне фазе приоритетна важност дата једној ком: поненти значаја, док се сличним песмама из касније фазе прилази са мање или више другачијим захтевима и очекива| њима. ~ =
Нека изречена запажања о наводно неочекиваном интересовању за сонетну форму показала су чак и необавештеност о песничком путу ,Скендера Куленовића. Наиме, још је 1927. године настао циклус сонета „Оцвале примуле“, у коме су се већ разазнавале неке особености, које ће се јасније уобличити и кроз поеме, а коначан облик — ако се уопште може товорити о коначним облицима кад су у питању живи писци — добиће тек у књизи сонета. Ваља додуше рећи да су се те особености пре 'показивале у. специфичној лексици, пажљиво одабираној из народ ног говора, и у самосвојном ритму стихова, нето у значењима, расположењима и интелектуалним исходиштима. Песник је у својим првенцима тежио „једној равнотежи унутрашњих расположења песничког субјекта и стања у природи, таквој равнотежи која се неће остваривати само кроз медитације пи дискурзивне песничке исказе, већ и кроз сетну, медитирајућу мелоАију стиха, Већ је у овим песмама било приметно настојање да. се неке 'манифестације онога што су симболи вечности и трајности преломе кроз изразито субјективистички опредељен поетски субјект.
Код Куленовића је, од почетка песничког стварања, постојала тенденција наглашавања субјективности односа према свету. Таква се оријентација можда не пажа превише у сонетима из предратног периода, јер је у њима сам концепт подобан да у потпуности прими субјективистичко доживљавање света. Међутим, у поемама, нарочито у „Стојанки мајки Кнежопољки“, која и жанром и тематиком подразумева с објективизацију, присутно је двојство у односу према реалности што је инспирисала песника, У поеми. „Шева“, која је такође настала током рата, субјективизација је још више изражена, тако да се на појединим местима укида траница која одваја песникову личност — У поеми увек мало дистанцирану — од личности кроз коју се реални свет доживљава. То нарушавање поменуте границе доводи дотле да ова поема местимично зише делује као развучена лирска и суб јективна импресија, него што личи на текст који би, по захтевима жанра, морао имати макар рудименте фабуле. У збирци „Сонети“ коначно је нестало дистанце између песника и песме, па је сваки од сонета ове књиге постао чисто лирско оваплоћење једног песниковог психолошког стања. ј 4
Кроз „Стојанку мајку. Кнежопољку стално се напоредо протежу значења са историјско препознатљивим исходиштима, на једној страни, и субјективно осећање поднебља, па другој. Но песник је довео У функционалну међусобну везу ове зе ни: ти; притушујући патетику што по УЗ из приче о страшној трагедији мајке, а чи
КЊИЖЕВНЕНОВИЕЕ 7
нећи, опет, функционалним сва она усмеравања _ асоцијација према појединим ознакама пуноће и богатства живота. Већ се овде испољио један квалитет који ће на нешто другачији начин, одликовати и сонете: стварање елегије на начин који је код романтичарских песника кориш“ ћен, кроз супротстављање оног што постоји као могућност, и оног што је удес донео. Слободарска значења јаука мајке Кнежопољке добила су, симболима животног обиља и рустикалне идиле, хумана значења, што је свакако разлог огромне популарности ове поеме. Овакви су симболи, уз то, примили у поеми и функцију онога што су у романима дигресије ко: јима се призива читава прошлост књижевних јунака. Можда. би строга. метричка. анализа и пронашла местимична понестајања даха, али би тешко било оспоравати успеле поетске синтезе индивилуалног и општег, какве настају само из ретких и снажвих инспирација.
Занимљив је однос између општег и индивидуалнот, а такође и однос између објективности и субјективних доживљавања, и у песмама из збирке „Писма. Јове Станивука“, које су, како је песник имао потребу да обележи, настале током рата, а заједно са осталим песмама појавиле се у изабраним лелима кола је 1971. објавио „Веселин Маслеша“, Остављајући по страни џитање жанра коме ови песнички
"текстови припадају, дакле дилему да ли
је то једна обимна поема са поглављима или циклус поема, морамо запазити да ни је случајно што је песник сугестивне ис повести свога сложеног јунака насловио писмима, Тиме је он мотивисао већи сте пен субјективности, често потпуно необавезујуће, своме песничком субјекту. Упра» во на овим песмама може да се покаже зашто проблем субјективизапије сматрамо основним моментом код Скенлера Ку леновића. и то не само у поезији, него и у приповеткама и драмама. Бежећи повремено од окрутне ратне реалности у ситне појединости, било маштом дозване или у прошлом животу доживљене, Јово Станивук испреда чудне али људске и уверЉиве садржаје, у којима су се спојили елементи реалног света и интимних преживљавања са сновиђењима. Разноврсна значења и функционалан језик омогућили су текстове различитих профила, од оних у којима је присутна доза благог хумора, какав је „Писмо преко мора“, па до оних у којима су изражена и нека метафизичка значења, као на пример у „Џисму о
прномг сну“. -
Суочавање сна и таве, на чему почива драматика песме „Писмо о црном сну“, једна је од најбитнијих песникових опсесија у свим песничким фазама. Ова је опсесија у поемама присутна најчешће кроз контрастирање рата са сновима о слободи, или неког другог облика, немилосрдне реалности са сновима о лепоти и о живот“ ним екстазама. У сонетима, међутим, суочавање сна и јаве има много деликатније разлоте; сан је овде уточиште и од сумојних предосећања и од интензивне опседну= тости мотивом смрти. Сан уљуљкује човека, он је могућност за бекство од сиви ла, за досезање макар тренутног смисла. М песма, по Куленовићевим сонетима, по: стоји само као део сна; обавијена је ми: стеријом харфепаучине; кад сан прође песма је у роси мртва ше ва. Песник се надовезује на најбољу традицију нашег песништва које је глорификовало сан као окриље племенитих и ва трених узлета; у неким сонетима — ка кав је „Шетња“ — доступни су и рационалној спознаји психолошки механизми којима се призивају усамљени тренуци животних радости.
Суочавајући снове и стварност, најчешће да би их контрастирао, Куленовић се често обраћа природи, Већ у циклусу „Оцвале примуле“ слике природе нису би: ле само декор одређеном расположењу. У поемама су елементи природе истовремено и амбијент у коме се ХОТаВајУ. дра:
Ра
ме, али и начин означавања света. Сто-
јанки мајки Кнежолољки“ и у „Шеви“ ни-
МАКИ А
СКЕНДЕР КУЛЕНОВИЋ
зањем разноврсних слика из природе су. герирају се и поједина апстрактна. значе. ња. У „Писмима Јове Станивука“ ознака ма из природе исказује се читав систем вредности мн степен наклоности. У збирци „Сонети“ слике природе су стилизоване и подведене под настојање да се ухвате ду: бока судбинска значења, Слике дана и ноћи, или слике појединих пејзажа, нису више првенствено амбијент у који су са лржаји ситуирани, већ релације које доста прецизно преносе значења са раџионалнот плана на емотивни, и обратно, Присуства природе је, нарочито у ранијем периоду Куленовићевог с стваралаштва, у блиској вези са схватањем о антејској улози зави: чајног поднебља, о многострукој и спасоносној спрези између човека и родног му тла. Такво је схватање индиректно про вучено кроз све поеме, али је на неколико места и врло дискурзивно, мада кроз говор личности, испољено.
Погрешно би било закључити да се пе сник тек у најновијим сонетима почео бавити дубљим питањима егзистенције. У сонетима су само таква интересовања до била обрисе чврсто заснованих система, који нуде кључеве за рационалне интерпретације. Овакве су песникове- претензије биле евидентне и у предратним, песма ма, кад се уочавао несклад између постојаности неживог света и несталности човековог положаја; и у поемама, кад се У трагедији што често превазилази обичне моћи тумачења траже разлози за етичко опредељење. У „Сонетима“, тде су скептична расположења добила филозофске те меље, и где је осећање усамљености и отућЂености местимично потенцирано до ни воа култа (песма „Над мртвом мајком својом“), или „где. је кулминирао. фатализам („Нотурно“), смисао трајања се нала: зи у напорима и остварењима што превазилазе физичке човекове ограничености, М више се песама сугерира мисао да се човек, отуђио, да су се између човекове свести и онога што су најелементарније потребе и исконски нагони. испречиле навике, предубеђења и крути. институциомализовани облици прихватања света.
Као у романтичара, лепота је вид отпора смрти. Само оно што је саздано у изузетним околностима-може да налживи сопствени „тренутак, само оно што је ова: мАОТИлО визију лепоте може да пркоси времену. Један од успелих · сонета, „Тарих за Карађозбегову џамију у МостаРу“, носи нешто од оних значења која. су и у поеми „запга Мама деПа Зајште“: да је вредније свити се уз симбол. трајности него се препустити ћудљивој неизвесно“ сти. Но песник се не задржава само на варирању овакве идеје; доследан њој, он и своје стваралачке напоре мотивише као отпор ништавилу, као грчевити покушај да се опстане.и остави трага. Та се мотивација протеже све до облика песме, све до разаога да се сонетном формом, која својом. прописношћу претендује. на савршеност, приближи компактној складности камених здања. Песма се, као ни лепе граЂевине, као ни стећци, не рађа из спокојних реминисценција, већ из. бурних пре у: и жестоких унутрашњих сукора. Кроз песничке текстове „Сонета“ прати се и пут настанка песме, која је као трч, као рана. Она у неком ембрпноналном неказаном облику живи и тиња у песнику, са подједнаким могућностима да се угаси кад је дохвати баналност дневне светлости, или да се оствари, да „исцвета у не бо — да буде звјездани бокор“, кад се распламсава у ноћним немирима. Песник је у чељустима паклених сила, а песма је или избављење кроз успостављени склад, или мазохистички потенцирана потреба за суочавањем са питањима коначног циља.
За разлику од поема, у којима су значења искрила из преплитања мозаичке наративности пи емоционално обојених скица душевних стања, у сонегима су основна значења у вези са високим степеном интелектуалности. Но за разлику од оних наих песника код којих је интелектуалмост више карактеристика него врлина, у Куленовића увек постоји онај неопходни поетски флуид, постоје слика п емоција које редовно претходе свакој интелектуалној синтези. Интелектуалност такође додази и од синтетизованости слика, чија саЖетост — као и околност.да је свака песма једна мала загонетка — подразумева мисаону активност како би се текст у потпуности разумео. Чак и кад релације из међу симбола доводе до нивоа рационалног саопштавања, песник не напушта круг витшезначности и оне узбудљиве недоре чености,
Исто се тако једино: у вези са интелектуалним исходиштима и начелима може
Драгослав Грбић ГОДИНЕ СА ДВОЈНИКОМ
ПОЈАВА АВОЈНИКА
Тежином стопала вид му се смрами
у дан сенкама заљуљаним лукав
да памти себе док се пред смрт свлачи загледан косо у изврнут рукав.
%
Привидни живот-у другима траје са опоменом која разум жрепи
све до сазнања кад песма настаје и колико се за њен одјек стрепи.
Срасли смо мислима о истој срећи довољној да свет после нас обнови кад наше речи претрну бодрећи
последњег ком су сумњичени снови.
ОПОМЕНА АВОЈНИКУ
Свест о матњи ослобаВа нас патње, пре страха да нас на конопцу воде понижене ко штићеник без пратње и народ који други ослободе. #
Уплашеног ће плашљиви да наће и'у самоћи та гласом опчини
да ко морнар с потонуле лаће вечно пузи по стрмој помрчини.
Бољима од нас узели су више па нису шакама згревали бедра. Авојниче, ено једнога убише
а теби је ноћ пространа и ведра.
АХВОЈНИКОВА ОПТУЖБА
Даном мој двојник постаје све блећи п за потну болест окривљује мене, док стоји на прагу ко на тромеђи
с усном од падавичарске пене.
А пут је један ко, за оптужене
чија ће кривица да се докаже кад их се одрекну сањиве жене престале да мотре у судске страже.
Враћа се јер зна да сам онај јачи коме не може да поткупи речи, који ће у праштању да предњачи п да за од патничке свести лечи.
АВОЈНИКОВО БЕКСТВО
Ноћас св зариче да ће побећи из собе са украсима од бућви да за надланицу постане већи кад се од мога разума отуђи.
Дуго делимо знојаво узглавље, окраћале нам преморене кости, па се раздвајање жели ко здравље ономе који издашно опрости.
Један је морао да изневери
и постиђено на. вратима муца немоћан. да. корацима одмери
свет но ком се прокажени потуца.
разумети језик Куленовићеве поезије, у коме се често, при тумачењима, налазе скоро све књижевне вредности. Тачна су
запажања која наглашавају изузетну пробраност лексике, и међу помало заборављеним народним речима, и међу функционалним локализмима, Треба, међутим, осетити да пробраност овде не тежи лепоречивости и углабености. Она пре жели да постигне једну нарочиту опорост која има намеру да не дозволи лако клизање по речима, која жели да заустави, продрма и нагна на размишљање. Ономе ко је навикао на певушећу мелодију једне врсте поезије могу се ови стихови учинити напорним и рогобатним, а песма теже комуникативном. Јер, ма колико доносила занимљиве садржаје, кад је реч о поемама, или дубока и деликатна значења, у сонетима, Куленовићева песма тражи пристанак читаоца, захтева постепено отварање неочекиваних и непредвидљивих лавиринта. Потребно је у лапидарности, која се местимично приближава Настасијевићевој („Сједимо, мору већ ушће, сјен сјени, ја и стијена“), изналазити дубоке везе између појединих лексичких јелдинима и психолошке разлоте за поједине речи и спрегове.
Слично је и са 'ритмичко-мелодијским квалитетима овог песништва. Разнолика ритмичност не жели да загуши мисао и асоцијацију; она хоће. да усредсреди пажњу на разноврсност сугестивних _ слика. Њоме се у поемама са више непредвилљуивости, а у сонетима са строгом прорачунатошћу — отвара могућност да се искаже драматичност глобалних вићења, догађаја и преокупација, али и узбудљивост појединачних детаља. А тиме се, ево, поново враћамо на истовременост песниковог интересовања и за индивидуално и за опште, као и на преплитање субјективистичког и објективног доживљавања света. у:
Као могућност заокруживања оваквих фрагментарних размишљања о поезији Скендера Куленовића нуде се. формулаци је о значају, квалитету и месту овог песништва. Али много ће прецизније бити. да, уместо таквих квалификација, п директно поновим уверење да ово песништво, са осталим областима књижевног опу са и нуди и захтева нове анализе и су ове.
Чедомир Мирковић
иновативним тиранин
Ки о Г