Književne novine
"ПРОБЛЕМИ _
ИЗАЗОВ 1 ПРИМЈЕР
Х : '
Проблем казалишта у „провинцији“
У ЈЕДНОМ ОД прошлих бројева. загребачки лист „Вјесник у усриједу“ („Вус" од 21. ХГ 1973) донио је разговор с младим дубровачким 'лумцима под насловом „Аубровачки бар театар“. Ни након читања тог чланка не може се дати јасан им) сигуран одговор на питање; "због чега је дубровачко казалиште усијело окупити мн задржати тлумачке таленте који „праве добар театар“. Ако већ не можемо “дати јасан одговор на поставено питање, можемо јасно казати да Дубровник има најбоље казалиште у Хрватској послије загребачких, А то. није мало, нити Је појава преко које се може пријећи без слова. -Кад су у своје доба нека „про. винцијска казалишта“ (= каза Амшта изван републичких и покрајинских главних градова) 0о6јашњавала. зашто немају младих м, школованих глумаца или их немају у довољном броју, тада су обично износили овакве раз логте: у. „провинцији“ глумац има слабу плаћу, коју не може „оснажити“ разним хонорарним „лословима“ п „послићима“ као у „метрополи“, па тко ће онда к нама. Овдје у првом реду мислим на. казалишну ситуацију у" СР Хрватској. у У „Међутим, у споменутом „Ву: сову“ чланку јасно стоји да „млад ди''тлумац са два факултета у нашем театру добива 1500 динара мјесечно“. Дакле, новац није био оно што је младе глумце (Зденка Једчића, Перу Јуричића, Крунослава ' Шарића п друге) довабило у крад св. Влахе, нити је оно што је' „старпје“ глумце (Милку Под руг-Кокотовић, Мишу Мартиновића п др. везало уз казалиште Марина Држића. Јер није никаква тајна да су и Милка Пол руг-Кокотовић и Мише Мартиновић и још неки глумци имали неколико понуда од казалишта из „метропола“, па су ипак — остали, Из „Вусова“ чланка не може се разабрати да ли су споменути и неспоменути глумци по старини Аубровчани, па их — могао би нетко казати — уз Дубровник везују само „сентиментални разлози“. Додуше, постоји пословица, коју је неријетко и живот потврЛио, да. „нитко није пророк у својему: завичају“, а с. друге стране. познато је да су на примјер најбољи глумци дао — у казалиштима изван Сплита (макар се сви куну да „нима Сплита · до Сплита“), А већина најбољих дубровачких глумаца, ипак није изван Дубровника. Неки желе објаснити „дубровачки рецепт“ на тај начин што гаумац — кажу они — у Аубровнику даје све од себе у казалишту, јер није разапет између казалишта, филма и телевизије. МеВутим, што је то што тог глумца, признајмо отворено: слабо плаћеног, везује уз дубровачко казалиште, а што га неће на примјер везати уз сплитско или не ко друго. Не вјерујем да постоји хоје казалиште у Хрватској или чак у Југославији које школованом . глумцу даје мање од 1500 динара. « Чини. се ипак да појам (који одтовара стварности) „дубровачка културна клима“ много тога може објаснити. Није у овом случају најважније што град св. Влахе има казалиште, што има Градски оркестар, одјељење загребачке · Глазбенс академије, „Трубадуре“, већ је најважније што у свим тим набројаним установама. ( а овдје није сврха да се појединачно наводе. дубровачке установе с подручја културе које постижу успјехе) налазе се на кормилу или су се налазили или'се њихов глас највише чуо особе којима умјетност није „сед. ма'брига“. Ако је точно да умјетника може „нањушити“ само умјетник, онда је већ јасније зашто Мише Мартиновић тражи и подржава нове снаге, зашто А. Нанут (некадашњи Не Градског оркестра, а данас пр фес Глазбене академије у Љубљани) свој оркеста попуњује способним људима, Један је глумац у споменутом и спомињаном чланку лијепо казао: „Директор Нанпица ип Мише Мартиновић стално су се интересирали за нас, редовито су нам слали стипендије, долазиља На наше испите, ус постављали с нама људске и пријатељске контакте. То је нама п' њима пружило сигурност да једнако озбиљно мислимо мора мо“, ма Вело би наивно мислити „да је новац за умјетника нешто не важно, невриједно, сувишно, без чета он хоће п може бити, Али
/
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 9
рецепт за до
које је Сплит.
би „исто тако било једнострано мислити да ће само добра плаћа успјети трајно (понављам: трајно) привући способна умјетника. Клима, стваралачка и умјетничка, за озбиљнији рад чини више не. то можда и боља плаћа у. једној оспораватељској, критизерској атмосфери, 4,
Ако и немам неких егзактних доказа, у смислу оних математичких, ипак. могу вјеровати да је на стваралачку дубровачку културну климу утјецало' не само руководство (прави човјек на правом мјесту), већ и традиција (и вјеројатно још неки други моменти). Знамо из искуства да често дјеца великих родитеља буду сасвим просјечна. или се чак истичу на деструктивном пољу. А има дакако и дјеце којима успјеси родитеља сауже као изазов, као нешто што треба, ако не надмашити, а оно барем доститнути имам барем приближно до стигнути, Можда и младим ду бровачким тлумцима, као п оним старијим, прошлост, књижевна и умјетничка баштина, постају изазов, стваралачки изазов.
У „Вусову“ чланку није ни споменуто питање које би могло бити везано уз успјех дубровачког казалишта. Ради се наиме о репертоару. Своје главне успјехе умјетници су пожњали у комади. ма дубровачких писаца: у Војновићеву „Еквиноцију“ и Шеховићеву „Ередитату“, у првом реду. Не ради се само о вриједним дјелима, већ п о дјелима које су са сто и једном нити везане уз Дубровник. Да ли би се могла назвати успјелом изведба „Еквиноција“ у којој би дубровачки товор п ритам говорења, акцент пи мноте друге ствари били у »„Арутом плану“ Да би се све то остварило у. Дубровнику има највише увјета. Уосталом, и дубровачко ће опћинство радије гледати комаде из своје прошлости или · садашњости · („Ередитат“) него из туђе и њему непознате. То још не,значи и не може значити удварање и додворавање опћинству, његову локалпатриотизму. Јер. пи Војновић и Шеховић и други у дубровачко су рухо заодјенули проблеме који нису и само дубровачки, мјесни,
Као што ин сваки успјех у жи-
воту храбри и потиче, тако и успјех дубровачких _ умјетника“ код ства храбри те ствара-
теље. да истрају на путу на којему се:не може истрајати, барем не лако и увијек, без храбрења и признања, Опћинство воли умјеткике, умјетници воле опћинство. То' није лака и крилата фраза. Присуствовао сам двадесет седмој или двадесет деветој изведби „Еквиноција“ у Аубровнику. Казалиште је било скоро пуно, у гледалишту сам видио мното младежи. Ближи и даљи по томци и · непотомци — Марина Држића, Николе Божидаревића, Ивана Гундулића били су ту. Било је ту и оних с којима би обнијесни младићи из „Новеле од Станца“ радо шалу начинили: то су туђинци, они" који нису из Дубровника... '
Без амбиција да се овим чланком „дубровачки казалишни феномен“ исцрпи или.до краја објасни; амбиција би многих казалишта могла бити да дубровачко казалиште постане не' само' изазов, већ и примјер, који вриједи проучити, којему се ваља приклонити, |
Шимун Јуришић
МИЛУН
МИТРОВИЋ, СУНЦЕ МА ЗАЛАСКУ
ОДАНОСТ ПРЕДЕЛУ
Милун Митровић: Пастели, Галерија Културног
центра Београда
ИЗЛОЖБА обухвата тринаестогодишњи лериод Митровићевог ра: да и даје јасан, довршен, потпу: но дефинисан стилски проседе. Митровић полази од мотива, од виђеног, пајчешће предела (п по каткад акта) према коме он осе ћа неку носталгичну везаност и оданост, да би у резултату, у про“ дужетку грађења слике, нашао равнотежу у стилској обједиње" ности елемената инспиративног импулса (пејзажа) и средстава ис: казивања, линије, боје, фактуре. Ова и оваква Митровићева инспи: рација има својеврстан поетски карактер, јер љему предео не служи само као грађа за дело, оп је у предео загледан и заљубљен као у дело природе пуно живота. и симболичног смисла лепоте и непролазности. Из таквог односа рађа сен његов стил као стилизација на граници асоцијативног;
ГРАФИКА КЊИГЕ (1)
ТИПОГРАФИЈА
Наставак мојих излагања о графипши књиге односиће сена типографију. што би, да живимо коваји век- раније, подразумевало све
али још увек најзначајнији део тога посла. Од 1440. године, када је увек спомињани Јохан Генсфлајш, назван Гутенберг, дошао на идеју да слаже и разлаже покретна слова и исте одливке: употребЉава за штампу више пута, пуних 400 тодина био је то једини начин производње књига, Типографија је била могућа само у високој штампи и називана је књиготиском. Развој равне, дубоке и осталих врста индустријске штампе усавршио је и одговарајуће начине слагања слова, тј. одговарајућу примену типографије, а данашње значење ове речи односи се управо на све оно што би, преводећи са грчког, значило писање типовима (отисцима, 06лицима, ликовима, узорцима) знакова или слова. а Немојте очекивати да ћу нешто више рећи о најновијим резултатима у овој области која већ почиње да се одваја од своје искључиво књижне функције. Пре неколико година био сам посматрач на Конгресу међународног удружења типографа (АТУРГО чија је тема била — могућности типогра-
; БРОЗА а, ОРАЗЖ
(А. ПЛАЂА 1 Е „„веронезгеиа
_ машински,
зашто“ се односи на штампање књита, а данас значи један одређени ·
слика је компонована од геометризованих површина, често оштрих енергичних линија м јаког потеза, али у колористичкој хармонијни: доста церебралној, Митровић припада оној врсти сликара који једном нађени из раз (и у формалном п у садржај ном смислу) тешко и нерадо (често и неуспешно) мењају, па је због тога и тешко говорити о такозваном напредовању, новим тра: жењима и слично. Само пажљива и детаљна анализа открива раз лике (и то само у фактури) између слике из 1960. и слике из 1970. у структурирању“ средства, које постаје пуније, звучније. Због то та се и добија онај утисак „про
дужене инспирације" и помало сужене инвенције што захтева
нове напоре, па чак п нове експе: риментс. |
Срето Бошњак
О БЊИКНОМ ПИСМУ
фије у веку рачунара. Било је занимљиво... Али, вратимо се књизи. Да ли је нека типографска композиција сложена ручно, фотографским · или електронским путем мање је важно када говорим о елементарном типографском обликовању. Оно што потврђује овакво гледање је им чињеница да функционалност, читљивост и ликовна складност ти пографских ликова насталих до ХТХ века остаје непревазиђена, што се нарочито односи на књижно писмо. '
ВРСТЕ ТИПОГРАФСКОГ ПИСМА
Први задатак при приступу 0о6ликовању књиге је избор писма. Груба подела типографских писама сачињава три групе: антиква (писма са серифом), гротеск (писма без серифа) и акциденична (украсна) писма. Одмах да кажем ~— књижним сматрам само писма из групе антиква. Знам да сви који се професионално или стицајем околности баве графичком опремом књиге не мисле тако и често се виђају књиге сложене неким од писама из друге две групе. Свој став најбоље ћу објаснити општим информацијама о ове три групе. (Види сл. 1) . | Прва слика приказује један од најпознатијих облика антикве: савремену варијанту писма Сагатопа које носи назив по своме творцу француском граверу и словоливКлоду 'Тарамону (1480—1561). Почетак развоја антикве као типографског писма почиње крајем ХУ века, када су први италијански штампари, у циљу што боље читљивости, заменили Гутенбергово готско ломљено писмо једноставнијим хуманистичким писмом. Развој антикве кретао се од ренесансне, преко барокне и класицистичке, до модерне, али ни у најновије време не престају истраживања на свим њеним историјским облицима. На распону од раних облика, меке, неправилне контуре и светлије слике до оштрих, чистих конструкција изразитијих контраста и ужих, економичнијих пропорција новијих ликова — антиква пружа и данас велики избор п богатство примене. Ако се томе додају и одговарајући карактери курзивног писма које прати скоро сваки њен облик, биће разумљиво да антиква у потпуности задовољава све потребе књижне типографије. Карактеристични серифи (стопе на крајевима словних потеза) погрешно се сматрају ' њеним декоративним обележјем, њихов смисао је-пре свега визуелно-функционалан: побољшава ош-' трину словних завршетака, ублажава неуједначеност.поостора између знакова и повезује хоризонтални ток сложених речи и редо-
· ва, што су битни предуслови до~
бре читљивости. Стари“ мајстори су знали, а нова, истраживања. потврдила, да се дужи текстови сложени антиквом (нарочито малим словима — курентом) читају брже и лакше од свих других -06лика писма, што одређује ово једино право књижно писмо. (Види сл. 2)
Другу групу представио сам писмом Пермамент, То је један од новијих облика гротеска, писма које је настало скидањем серифа са антикве и први пут се појавило у каталогу познатог словоливца Кеслона 1816. године. Средином Х1Х века, заједно са наглим развојем трговачке рекламе гротеск. је био у свом првом већем успо"ну који ће се поновити у нашем веку, нарочито између два рата, заслугом конструктивиста који су покушали да ово писмо примене мн у књижној графици. Неки то још увек покушавају, али, по мом мишљењу, са једнако мало успеха. Ипак, гротеск је употребљиво писмо: у рекламној графици, плакату, амбалажи и свуда где се ради о слагању једне или неколико речи, па и краћих текстова. Релативно широка употреба гротеска резултат је његове једноставне транспозиције од основних пропорција до низа других облика: полуцрни, црни, узани, широки, искошени, која је омогућена јед-
5уеп. Недизз ђедеџгепдез Висћ
Модегт Гад изштев Машитилззепфај сфехг РафрРиф
оте Ктфеп
УПЛЉАСВЕ НАР ВЕБМ ВЕАЏТЈЕОГ, АТ пиће АШ атолу апа Јихитапсе ој 5 пећпе сћ ћад Јоокеа зћгипКеп апа Бате 1п бе е Ђивве шпго збтопа Ше апа ћеаић; апа зе ој ће уват; аи пфтрх пете даа апа Крит. св Теје арепЕ оп ав (ђе Шпе сотаре, апа ђе
(санка 1)
Регтлапеп! Оготезк аге засћИсће Еогт
оршгтпаје ММедегдабе бегНергодикноп
Реттаптете т
МИДАСВЕ НАО ВЕЕМ ВЕАОТЈЕОСАТ ЕЈ85Т 17
Тће Ни! дГомапа |ихипапсе об а мећпеза Тћ млћјећ ћад |оокеад зћтипКеп апд ђаге |п'ћегва ћад помБогв то з!гопа Не апа ћеанћ; апа з чћаћејг дгееп агтз омег ће )гађу дгоипа, со' апд пакед зрогз |тео сћојсе поокз, мћеге у/а
(слика 2)
АВСРЕРОНЏКИММОРОВ5ТИМЧКУ2
| Ренинохиг АВИ 1234567890 „= 2 бе ду
КАЗНОМ
Ош тег ров сп. ТЗаџет ЈОЈОРЈЕАОМСАГ |
рет!ог
——
(слика 3)
ноставношћу знакова и извесном шематичношћу конструкције, (Види сл. 3) '
Пет примера из треће групе. покушај је да се прикаже разноврсност акциденичних писама. Нека од њих су пројектована као декорисана антиква или гротеск, нека по узору на рукописна писма или као сасвим оригинални 06лици, али већина као резултат моде, па према томе кратког су века. Акциденцијама се називају притодне типографске композиције као што су огласи, леци, дипломе, позивнице и сл. слагане са претензијама да буду ликовно за-' нимљиве, па вероватно због тога, уз помоћ најразличитијих врста писама. Добра типографска целима по правилу не подноси меша- | ње карактера слова, нарочито кад се ради о књизи, чиме желим да изразим сумњу у успешну употребу акциденичних писама, чак и само за наслове, насловне стране и омоте књига,
Ових' неколико речи о типографији само су неки од мојих (не само мојих) основних ставова у обликовању књиге, Верујем дани су биле сувишне и да ће помоћи даљем праћењу ових излагања. Остаје за следећу прилику још мно-
| то тога да се каже и објасни у
оквиру исте теме. Да споменем само: словни фонд наших титамназија и ћириличну типографију, па ћете схватити да сам тек додиркуо ову значајну област,
Богдан Кршић