Književne novine

скога, у

ЛИКОВНЕ ИЗЛОЖБЕ ПЕТ ТЈЕСКОБНИХ · ДЕСЕТЉЕЋА _

сликара Крсте Хегедушића у Модерној галерији у Загребу

ПОТКРАЈ ГОДИНЕ, 26. просинца 1973, отворена је у Модерној галерији у Загребу, ретроспективна изложба слика хрватскот умјетника Крсте Хегедушића, Изложено је 155 радова насталих од 1917, до 1967. године. Отворењу изложбе присуствовао је велик број најистакнутијих Жултурних и политичких радника главнота града СР Хрватске и готово тисућу штоватеља Професорову дјелу. Ријеч је о умјетнику, академику и водитељу Мајна радионице о „аутентичном ликоведочанству животних ских Ина. (Шабан). Но . Свјетлост је угледао у Петрињи (1901 два пучке свршио у Хлебинама, и Пси је у Загребу, излетујући у Подравље, у Европу, у свијет. Мајка га је прва увела У сликарске тајне, оца се једва и сјећа, иза њега је остао траг класичне културе, Око себе видио је невољу човјека, љепоту неба им земље, у душу му се одрана уцијепила тјескоба, и сликањем се кушао ослободити оне унутарње море што јача испод. затворених очних капака, Свјетлост наша у отпору према свјетлости извањској. Тако

је закорачио у мучне године народа хрватГ ријеме, хтио нешто учинити за човјека, било му је дано чињење бојом, трафитом, тушем. је ту први свјетски рат, и аистопадска побуна и она међуратна краљевска инквизиција, па други свјетски рад и поратно доба поновно враћено у прошлост неизбрисивим браздама, Лијепих је слика у његову опусу мало, Хетедушић је живот видио као ТОлу патњу или као задритлу, празну мјешину, Али бивши умјетником, ни он није могао наћи формулу (као нитко до дана данаш. њега) којом би избјегао протусловље што се контрапунктира у додиру боје и ми сли, није могао бојом негирати и боју саму, њезин свјетлосни, допадљив учинак, И то тужно, преболно, и тај ратни ужас, и смрт сама, и зелене мочваре и одвратни чувари логора, гротескни и докрајчени у свом фанатичном ступидарију, заиграше чудесно, нефигурално, апстрахирано до једноставности склада умирујућег, Трагање за изразом, и у Хегед еву случају, довело је до мајсторства, до синтезе ововременог и прошастог, до изравности рукописа, чак и до утемељења _ хлебинске школе и наиве, али битан помак између ликовне творбе им несмиљене збиље није се догодио, није се могао догодити, Ова умјетност и даље чува своју тајну. Као што филозоф куша продријети у битак, изрећи. га, умјетник тежи визуализацији

гсвојих слутњи, и-ближи је истини, дојмљи- : кавији кад одсликава бесмисаод,

гАупПОст, насиље, него кад нам дочарава радост и ведрину. Ближи је смрти него рађању, јачи у вакууму него у испуњености. Хегедушићеви су плодови кисели, зељени или трули. Воњају на лешеве, и заходе, зној, парење животиња, Чиста је само „Мамица која стари“, и можла је угодно „На пландишту“, А свеза с Бројге-

„ом исувише је исхитрена да бих је наз

начивао као тезу. Вјерујем у надареност, у потицаје, у храброст, упорност, у озбиљност. Дјелотворби је основа у осамљености, у боли властитој, у безизлазју народ ном, у коби што природски мор: прокључати,. Тако се рађа Крлежа или Хегедушић, свеједно, али не случајно, већ неумитно као свјесно узбиљење, као свједочанство достојно припадника, ;

Логика ликовног развића не да се виш одгтонетнути, Ни умјетник сам не би нам могао при тому помоћи. Рука има свој пис, боја се бира императивом устројства бића, положаја звијезда, непознатим доживљајима што нас кроз живот заслијепљују. Из заточеништва излазе боје и облици што се тек у складби слике до крајчују као неко сновиђење, немогућа, нова, никад виђена, ни постојећа датост, И није необично што су људи „Сами“, што је „Прољеће на Уне што оне жене зазивљу, чекају кишу, Из пустоши у пустош, оно између само је пустоловина неког неухватљивог тренутка, који, си дећи се, обликујемо, Умјетник, наравно, остаје незадовољан, њему слика није потврда опстојности, није средство, у самој слици он живи, трагајући вјечито за истином, тежи оној другој страни обале гдје се некажњено смртује и љуби, ;

Настојање Аа се Хегедушић покрије тематским круговима, (идејном 'усмјере“ ношћу, стилски досљедним значајкама вуче у рашчламбу, знанствено измишљање упоришта, удаљава од тјескобе „негатора нашега апсурда“. Свођење пак на типично, карактеристично и опће извлачи, пак, Хегедушића из кружнице умјетности, А ниједно није Хегедушић,

Хегедушић глела, понад вас, у Буду ност, Као к његове слике,

Берислав Никпаљ

СЦЕНА ИЗ „ПЕЛИНОВА" ЖАРКА КОМАНИНА НА СЦЕНИ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У БЕОГРАДУ

ПОЗОРИШТЕ

ШРА ЧОВЕКА, ВРЕМЕНА И СУДБИНЕ

Уз премијеру „Пелинова“ Жарка Команина

на сцени Народног позоришта

У ЧАСУ КАДА Горчин Ђезданић, пензионисани борац, комуниста, фанатик изград ве им анот задругтарства, одбија помоћ другова из среског комитета и како би сам себе суочио са судбРтлом остаје на месту где је убио рођеног брата само зато што је хтео да напусти задругу драма открива своја трагична изворишта и тражи од глелаоца да сам одреди су“ штину њених значења, Да ли је то братоубиство заиста последица опречних поантичких ставова2 Ко 1е ту запоаво жртва; убијени или убиџа2 На каквим илеолоцр ким позицијама почива ова тешка и су. морна драма2 Горчин, у тумачењу Јована Милићевића, схвата сву трагичност вла> ститих заблуда, у почетку се брани оптужујући дртте да би касније заћутао тра:" жећи у себи самом кривицу и скупљајући храброст да поднесе свако искушење п казну, У потавнелом лит, стетнутом телу и болу којим се исказивао Милићевић било је јасно да је у братовљевој смрти коначно видео и своју. Суочавање је мукло, више у домену мрапионалног нето ствађног, смотоносно и самоубиствено, па у Јовану Милићевићу налази своју пуну тра»

тико и аутентичност.

На овај кључни тренутак дуаме „Пе Азново“ Жарка Команина указујемо због тота што се током подвајања у поролици и селу непзекилно наглашавају друштвени мотиви братоубиства, износе тезе о за» Арутарству. претричаваћу партујски ставоти и објатшњава пустош у самом Гозчиту Безлановићу. Кала дође до трагичне пометње међу актерима сва та исфорсирана оптеђећења _ постату безначајна и ната пажња се усмерава на живе љуле и оно неисказано што они носе у себи, Било је доста покушата ла се литерарно и драмски обтале им разтасне те наше прве поратне заблуде о задтотаоству али је, за жалост, мало ко у томе сасвим успео, Блеме и друштво су сами превазијтли и олбашили ту мору ол себе тако ла утлавном остају више тужне него веселе анетдоте, Вилети у њима праве изразе стаљиг зизма није баш лако, јео ситугатија је мното сложентћа н контповеданила него тто се кроз уобичајена поједностављивања може претпоставити. Команин је везовао да прави дјрулштвену драму, да у њој сажима

_ „све оно фолклорно, митско, етичко и и:

тимно — али на сцени то има друге ди мензије. Ослободимо ли текст надогралње = вилећемо да драма и даље _ опстојава као породична ттагелија куће Безданића. Није то мана већ, напротив, врлина овог текста који више од осталих говори о таленту тиспа: са лакоћом се пробија АО оног драмског и сулбинског што човек носи у себи, акџију непђечилно везује за Аичности и “у том међусобном уеловљава» њу долази до израза који је заиста позо ришан, У стању је ла кондензује џео жи“ вот у само јелну реч тако ла је његов драмски потенцијал велик па Команиково дело исказује себе као људско жариште коме тек треба да се и и излифепенцира олређени см=сао. Комин је аутор га лавом и у тазвоју: хтео би у своме ечтузнјазму одјелном све да каже, око поје диних ситуапија ниже безброј асопијапила, настоји да буде присутан у свакој прили“ џи и зато му многе теме остају непазрађе» не и само овлаш назначене, односно не довољно усклаћене са оним основним ткивом на коме почива структура дела. „Пелиново“ је поепуно силине, трагичности, живота и смрти, предоасида, егике, а из пад света племените жеље ла се саосећа са љулима који упоаво по ономе што АС живљавају не припадају само себи и своме крају него. и пелом нашем свету. Та рус тична снага излиже сво дело азнад многих друтих коти се тренутно играју на на» шим позорнитама,

„Пелиново" се итоа у релитељској пос'

·"тавпи Тралимира Мигковића доста амби-

циозно али стилом који не одотпевљава, Сценографски оквит Владимира Мапенића у непатититаној белини, са високим сте њем у позалини, муњама и спенеским ефек-

тима као да је ствопен за романтичатску.

драму, У костимима Ђожане Јовановић ти

КЊИЖЕВНЕНОВИЕ 8

„уди, међутим, настоје да буду што уверљивији. Редитељ им у томе помаже и има призора који су крајње једноставни, драматични па и креативни. Мирковић је тежио да подмири у људима и ситуацијама супротности какве су етнографска лежја и савремене импликације драме. Отуд се на спени толико мешају романти» зам и реализам. У уводној слици, у којој породица Безланића и Пелиновљани опла» кују Гојка, брата Горчиновот, атмосфера, је свечана ин уобличена према описима пр ногорских обичаја. У наставку, када драма, добије своје реалне токове, та повишена температура нешто спласне да би се касвије, по потреби, поново инсистирало на јаким, чак сасвим оголелим емоционалним ефектима. Поп томе збуњује оно прногорско коло које Пелиновљани изводе на позорници час као рефрен појединих призора а час као предсказање нечег што ће се тек догодити. Могућа су чак и извесна по~ са античким хором, али без чврпе подлоге, а слично је и са покушајем да са у томе види некакво сатидично сенче ње и дистанцирање од самог – догађаја, Мирковић је ишао за тим да текст оправда и учини га животним. То се осећа најбоље у игри: самих тлумаца где патетика није сметња једном потпунијем исказива: њу. Светолик Никачевић у улози Василија Безлановића, опа породице, мада је у оделу

и гесту полсећао на оно традиционално.

виђење старих Шоногораца, ипак је зра чио инаизидуалношћу и топлином. Имтресивна !е била Никачевићева уздржаност у исказићтњу боса. лостојанство у трагичнасти и »~удска топлота са којим полистч смрт своје депе, Богдан Михајловић је настојао да натмлађег Безданића, Угљеншту, дочара као плаховитог младог човека пол» ложнот вите стоастима него разуму, ос ветника који није у стању да изврши осе зету за смрт једног боата тиме што ће убити дтутот, Та колебљивост у поступи. ма имала је одраза и на његову игру кеја, је остајала на повоптани, без дубљих драм ских гралација. Веома нејасан лик у“ „Пе линову" је лик Босиљке, улозице Го:кове, жоја воли Горчина, заволи Угљешу и до тишта да се о њој по селу свашта прича, Редитељ није тжипао даље од текста тако да је оставио Неди Спасојевић да та тумачи својим устрепталим гласом и мани“изитаним крипима. Штета је за ову даровиту млаА ТАУМИПУ што пое времена сама себи и своме иззазу намеће та непријатна ограниче ња. Слично је и са ликом Лудог Рогана, који је свуда присутан више као елемент декорације и некаква документаристичка чињеница него чинилац драме. Рамиз Секић се трудио да буде убедљив и да бес мисао његових речи ипак има некакав Ол» ређени асоцијативни смисао. Бранислав Јеринић као Лука Рађеновић, члан среског комитета, био је једноставан и природан, човек чије речи и поступци имају пуно животно оправдање, Слично је и са Љубом Ковачевићем у лику Гојка Бориловића, секретара среског комитета, чији ставови звуче убедљиво и реалистично. Миодраг Лазаревић је тумачио улогу пола Симеуна, Тужилицу је прелставила Добрила ћир. ковић, а Малог Пиљу сасвим адекватно задатку Драган Максимовић. у

Редитељ је био свестан да је прел на ма драма која делује својим целокупним потенцијалом. Због тога се он трудио да пред, ставу доживимо као недељиву целину. То је за Мирковића била нужност која управо шроистиче из недоречености, супротности и арамалике коју налазимо у „Пелинову". Она делује силовито, ломи у нама отпоре, тражи опредељење, Романтични ритуали нису стога сасвим у противуречности са данашњим човеком и интерпретирајући збивања режија им донекле мења првобит“ но значење и лаје другачија објашњења, Све то наводи на уверење да је и оваква поставка мното лопринела да Команиново дело зазвучи УЗбудљиво на сцени. Уз то, Јован Милићезић се својим Горчином пробија до извесних закључака који истовре мено негиоају све његове поступке, али и живет усмеравају жељеном пиљу.

" „Пелиново" је итра човека. времена п судбине, реч која полстиче многе лијалоте :: представа која заслужује нашту пажњу,

Петар Волк

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ

ДИЗАЈН КЊИГЕ

Боле Милорадовић: Изложба опреме књиге, Музеј примењених уметности,

Београд

ОВИХ ДАНА отворена је у Салону Му. зеја примењене уметности једна од ретких изложби графичког дизајна — опреме књиге Болета Милорадовића, који се и равије, у неколико наврата, прелставио београдској публици својим плакатима, сли. кама и цртежима. Његово име памтимо по плакатима који су се, заиста често, на, метали оку и пажњи са прљавих зидова и рекламних паноа. Памтимо га и по бројним омотима књига, решених инвентивно, као ликовна допуна садржаја

Данашња изложба компонована је Од преко сто тридесет експоната, као својеврсна ретроспектива, |ер обухвата пери: од од 1963. до данас. МИзложене књиге по казују један заиста оритиналан приступ ликовном обликовању дела, јер се ни стилски ни методски озај рах не може везати за рад илустратора и илустрапију, гли ни за естетизам такозваног аутономног обавка ликовНОТ феномена аплицираног на прву, насловну страну књиге, корице, као ни на илустрацију њеног унутрашњег

Специфичност овог посла, овако коњ типираног, огледа се у распону решења О4 омота и корипа до комплетне и комплексне трафичке опреме књите, што значи да је књига схваћена као субјект одређеног животног садржаја, са својом судбином, отворенот значења ин вишеслојне струк> туре. Али, упркос томе, стално падам У искушење да товорим о чисто ликовној жомпоненти ових решења, о чистој ликовности, мада знам да је у суштини реч о визуелној дефиницији приступа књизи, онога ко је чита (као Боле Милорадовић) да је препоручи оку и оком отвореном вилику у простор значења и доживљаја, и онога ко је чита као основу за своју анчну надградњу смисла и оправдања све та пи постојања.

Такви су на пример пртеж на корици и цртежи детаља за књигу „Ситуле“, или оно заиста мајсторско обликовање ликовног дела, као што је случај са „Антиком“ М. Горевца, или „Стећци“ А. Бенца, „Ио ламска уметност“ Н. Реџића, сва дела У издању „Тугославије“. Ту су негде п оне маштовите илустрације збирки песама или целовита решења за антологије нашег пе“ снепштва („Српске песникиње од Јефимије до данас“ у издању „Слова Љубве“),

Сва су то решења инвентивна, машто" вита, али и рационална, замишљена у тех» ници колажа у Ауху поп-арта и надреали» ма до густо тканих цртежа фине линије, од благог сенчења тушем у неком слобод»“ вом поетском штимунгу, оловке у сливе“ ној, континуираној линији за песме Де-

спике Максимовић, до отарта и компози«:

ција од колор фотографија, БОп

Можда би се могло говорити о одеу-

ству стилске кохерентности у целом до садашњем опусу, о својеврсном раскоракжу између модерног графичког дизајна и сликареве поводљивости за салржајима, Антерарним, поетским, историјским, ако је то у питању, али не и о промашајима естетске природе.

Међутим, озбиљног посетиоца сигурно ће збунити сама ауторова презентација, експоната, поставка изложбе, Не знамо да ли је Милорадовић сумњао у моћ деловања и аутентичност изложеног матери аЛа па је од изложбе хтео начинити (што му је, на жалост, и пошао за руком) ди ковно дедо 51 гепеге, али створено је необично, екстравагантно, нечитко пред стављање дела у једном хаотичном, коше марском композиционом нереду. Поред опушака, случајно заосталих канапа, емсера, прљаве и изгужване хартије изложене су (разбацане) по поду драгоцене и нека ко увређене књиге и часописи, прекривени прашином и скептичким погледима посе тилаца, љубитеља и поклоника књиге, муд: рости и лепоте.

Нека ми се опрости што нисам умео да. схватим и оправлам ову идеју нереда и хаоса,

Б Изложбу, међутим, треба свакако ви.

ти. .

Срето Бошњак

БОЛЕ МИЛОРАДОВИЋ: НАСЛОВНА СТРАНА . БИГЗОВОГ ИЗДАЊА ШЕКСПИРОВОГ „ХАМАВТА" |