Književne novine

Дратомир Брајковић

ОВО, О ЈЕДНОМ

ПОКОЛЕЊУ

До наших живота ми смо. Путовали кроз туђе историје, Кроз бивше догаћаје.

Ове тодине су се неком

Већ једном догодиле |

И негде су већ преживљене,

Понекад више не гледаш очима Већ тајном, неком процесијом.

А душа, што гневом својим На Албанију личи | Већ давно, негде је Нечија немоћ била.

Као да смо учествовали у њој Ми прошлост призивамо туђу Младошћу, нама, дошлом. Према унутра нама расту крила.

А срце, дубоко и хладно

На катакомбе личи Рима.

И, никад, не беше само наше; Нит икад, сасвим,

Другима, припадаше.

Вучеш досадно и тромо ноге Као да су пратиле крсташе Дозвољаваш души да пати

И да се цери,

Искупљутеш се, таода си Учествовало, на Тајној вечери; У миру губе и досаде стасало Шугаво моје поколење.

А мозак целомудрени Мозак сања и шаша Што срачунато, школски Древну Грчку опонаша Ти носиш као део Личног. наслећа.

Нити немире чезнеша, Нити те мир паучинасти врећа.

И смрт се брже

Уз сунчане лествице пење,

Изишло из уџбеника, без тајни

У иживеле природне лепоте, поколење Што не радује се више ни киши.,

Пре него што смо и били Ми већ бивамо бивши.

Са земљом немаш ничег, У небо, из мозга пуштај корење, Треперење теби је дато Килаво моје поколење!

ОНА, ЈЕСЕН ДУБРОВАЧКА

(Склопи руке и свеске. Заувек остави белешке! Речи су громаде тешке Отете од ватре небеске.

ћути. Твоје није да стављаш тачку; Нити да се уклапаш у слику! Лепота Нека сагори у Дубровнику И тебе, н јесен дубровачку!...

И пе сабијај у риме

Мисао о: лакоћи и маслачку. Слабашном сличан зрачку Обасјај сред опште зиме.

" жЖ ж

Ево какб: се у зору, према речима Размештамо ~

Ја и моја песма.

Мада први. пут заједно Хиљаде лета се знамо,

Она, никад, не беше овде; Нити, ја, кад бејах, тамо.

Али, као да је довршен живот: Или: зачет је само —

Ми, знанци у непознатом, Руке и очи склапамо.

Тако се у зору неку Према речима, размештамо

Ја и моја песма.

Као да целе ноћи

Ничег није ни било. Живота сто бисмо хтели У крв и мастило

Да увијемо, да склопимо,

А у раздање блискост се наша Не види већ. се таји.

Песмо, проћимо мимо, Наше су близине бескраји.

ПА ИПАК, ЉУБАВНА

Мер" четири зида правиш, п зид пети Са амбисом изнад кога ништа лети.

Свет купећи ти нестајеш, ти се тањиш. У тачку се претварајућ, ти се браниш.

. С анђелима, никад жива, деца плачу У твом сриу, У том хладном омотачу.

ВДКЕВТРНОВИЕЕ

6

ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“.

__ СЛУЖБА

АДОЛФИНЕ ФРОМАН _

Младен Марков

АЛДОФИНА ФРОМАН, дактилографкиња, као и увек и и онобко ти и ац Мет Да | на сто. Тај умор се јавља сваког јутра а она мисли да је од прекуцавања поверљивих извештаја, лагања саслушаваних и изјава пуних опречних сведочења. Она тада осећа опор укус у устима, склопљених очију испод наочара неко време ћути, осећа како јој се'тнев разлива по целоме телу и тада цепти од једа.

Она ради у логору Свилара. Све затворенике које саслушавају види и свима гледа у лице. Без ње се не мо„же. Она мора да откуца оно што саслушавани признају. Она мисли како је њен, управо њен посао најзначајнији ма свету јер да нема ње шта би за оне који ће их наследити остало записано, шта би поколења могла да читају из судских списа и полицијских архива, да виде са каквим се олошем борила једна елита која је уводила нови поредак.

Дактилографкиња је озбиљна девојка, још госпођица. Пред рат је радила у Штиркари као фабричка радница а кад су у град ушли њени одмах су је одредили за дактилографкињу код команданта Жолија. Госпођица Алолфина је мршава, штркљаста, а лице јој је пуно пега. Из презира према околини никад није насамо остала с мушкарцем у мраку а да се то којим случајем и десило тешко да би тај мушкарац без велике муке и истинског самосавлаБбивања пожелео да удовољи тоспођици.

Уз то, Адолфина Фроман је била посвађана са светом.

Ипак, само престрог судија могао би рећи да није у себи крила нечег женственог. Имала је бар неки, рекло би се, игличаст одсјај у погледу који је, чинило се, испуштао маглу тако да су јој понекад наочари биле влажне што се, опет, од неких могло протумачити као да гтоспобица Фтоман гледа сањалачки. Њена је мука највећа увече, Кад остане сама, кад угаси светлост и простре своје дугачко кошчато тело на постељу, нехотице, несвесно превуче рукама преко равних груди па се тргне кае од удара струје. Као што је била сурова према другима, таква је ч према себи. Опечена равним грудима шапуће. :

— Даска.

Адолфина је до пред рат говорила српски и на српском и мислила. Кад су'у град ушле трупе Меттасћта најпре је престала да мисли на српском. Још су јој остала најтежа саслушања јер су окривљени, махом Соби, који не знају други сем својег језика па се записници купају на њиховом. Тако је, хтела не хтела. већи део свог живота проволила у петљању с тим језиком. То 101 најтеже пала.

Адолфина своју припадност Културбунду и партији схвата као релитију. Ту се не сме лагати, сва снага мора да се даје партији, њихова револуција још није завоттена и она је дужна да јој се жртвује. А у свим религијама постоје везнипи који су 101 очиглелно привоженији нето оми коти су ту религију измислили. То су следбеници. Они религији ништа не одузимају већ 101 само долају. Релитија се, слично гтрудви, котп"ља као усов — оно тито 1е сож остане у средини а на ивице се нахвата најчетће сја! првобитног усхе"ћења. Међу следбеницима налази се и Адолћина Фроман,

Август месеп. Напољу се у капима кише на литту праћака мало сунпе. Она то чак осећа, бије крв у слепоочнипама. али треба бити емирен јер почиње дан службе илеји. Уколико нешто погретти то се може неповољно Одразити на фронту, чак. Она после сваке своје тпетке вили Како непријатељ олводи у заробљениттво томилу војника. Ето, јуче је некуд у мислима оллутала и погпетино записала куда се у инкоиминисано време кретао саслутнавани Мојсило Уодатов осумњичен да 1е учествовао у“ дивеозији на пругу, Њеме јабичине на постима које је од свег тела натвитле осећала као своје јео су болеле од купања, долитују инаито им ома почиње рал. Хоће ли ово тетто донети нетпто ново или ће се све наставити као 1уче, плекјуче, пре толину дана2 У те њене руке јуче се заглелао поручник Меттаста Ото Вилд кад је доносио службени извештај из Команде града. Док су одводили Мојсила Урдарова Ото је проговорио са њом неколико речи. Рекао је да му се град допада, да га подсећа на мирне амстријске варошице. Нарочито сада, у августу, кад се зелени, кад настане мир у вилама што се скривају иза шимшира, иза ружа које пузе уз прозоре. Она је трептала, очи јој засузише, наочари замаглише и ништа није видела. Једва је процедила како јој је све то мило им како се, на неки начин, осећа одговорном за њихов мир јер су они, фолксдојчери, одувек били гостољубиви људи.

Командант Жоли је прекида. Седа поред ње и хоће да диктира. Адолфина заузима повољнији положај, удише дубоко ваздух као да се спрема да зарони и куца. То је некакав списак руководства у граду, изгледа. Кад откуца име команданта града Рестербергера иза имена стави две тачке.

Рестерберзер је забринут због покушаја диверзије на пругу куда су пролазили војни транспорти за Источни фронт. Рестербергер сматра да диверзанти нису 2лупи. „Желе да пресеку артерију.

— Нови ред. Увучено. Проред, дупли. Крупним словима 5р. Повлака. УгсКетћев фенз! — зститрипкг. Руководилац. Две тачке. Хајнрих Хартман, СС подофицир, Немац. Фолксдојчер из Ф.

(Адолфина почиње да сумња: Чему ова набрајања. Коме он шаље овакав списак. Не усуђује се да пита.)

Жоли диктира нервозно: Глас му је одсечан као да "командује стрељање. '

БЕГРСЕМРАВМЕКЈЕ — руководилац Рихард Шлиме. Немац из Рајха, јула премештен У Врњачку Бању.

— Две тачке, госпођице, две тачке. Он је изразио мишљење. '

— Разумем, господине команданте!

стаје. Поздравља по војнички и мршти се, љута на себе што тако често греши. Снажно лупа те две тачке,

Не слаже се са репресалијама. Он каже да притис-

нуто јаче све више одскаче. Могао би да дове у обзир.

Адолфина је узбуђена. Она први пут чује да је неко овако нешто могао и да помисли. Прекинула је с куцањем и загледала се у Жолија, Командант потпуно разуме ода-

ност госпођице Адодфине Он налази за сходно да је уми5 је по мршавом рамену, не без

ри. Прилази јој и тапше Ј џ осећајности и при том каже поверљиво али цинично:;

— Зато је п добио премештај, госпођице. А То госпођице Жоли развлачи као да је он дично на-

едио да се Рихард Шлиме премести, | 9 БК ревије Жоли и диктира брзо као да

ж | текст што пре да отаља. У О ил 1941. у Градском начелству градоначелник Матилас Меркле, сопственик содарске радионице, фу бе

Командант се нагиње и мрмљајући чита. Он мирише па сапун. А А 7 4

—__ Госпођице, то фуј не куцајте, шта је вама:

Адолфина је уморна. Она моли команданта за кратак предах. Жоли се слаже. Адолфина сва трепери. Пуши стојећи крај прозора док се командант врпољи на столици што шкрипи. Мало умирена наставља да купа без чи зелне грешке. Враћа јој се самопоуздање. Трупе њене идоје незадрживо напредују. :

ге Онда су ки ужинали, брбљали о Грацу где је она била једанпут, пре смрти родитеља, детстом, а он тамо имао познаницу Барбару Кох.

Жоли је. онда салветом обрисао уста и наредио да доведу Мојсила Урдарова. Кад су га увели она је у машини већ имала увучен образац. записника. Атенти седе у УГЛУ а Урларов стоји насред. собе. _

Од јуче се ништа није изменио: исте ситне, пакосне, зле зелене очи које уморно, скоро сањиво трепћу, руке дугачке, као у мајмуна, опуштене уз тело, доња усна отечена тако да су скоро цела уста искривљена у гримасу идиота, Госполе, докле ће да их мучи својим: не знам, нисам рушио пругу.

Поред ЖОдија који отвара фиоке писаћег стола нашта се Урдаров трза, у соби су Гази Максутовић и Стефан Рак. Обојица чекају да Адолфина климне главом. Она им каже да је спремна и Максутовић поставља прво питање. То траје. Као и јуче. Ту има да се куца више питања нето што окривљени одговара. Адолфина се љути и у једном тренутку скаче, узима са зида бикачу и удара Мрдарова по врату. Бикача се као змија преплиће и њен швићкави крај расеца кожу Урдарова, на слепоочници. Адолфина нема даха. Обично, кад је узбуђена не уме реч да каже, а поготово кад туче.

Тази Максутовић се изваљује у столицу и протеже као да ће да зева, а Стефан Рак притрчава и одваљфује Мрдарову шамар. Урдаров пада и покрива рукама цело лице. Жоли тек тада подиже поглед. Чело му се набира.

— На хладну воду — каже.

Максутовић и Рак изгурују Урдарова, |

Командант наставља диктат. То више није никакав поверљив документ већ стање у граду, нека врста интимног дневника, шта ли, који је командант боктепита коме достављао. У том тексту који управо тече Жоли наводи како је Фелдкомандантура 610 издала наређење о снабдевању становништва месом. Уведене су максимиране цене а уважени кемесар Министарства пољопривреде и исхране Б. Цвијановић погписује се својеручно и упућује апел земљорадницима. Текст је писан подругљиво.

· — Госпођице, ово земљорадницима под знацима навода. — Разумем, господине команданте!

— Зар вам се не чини да ове речи звуче тронуто, зар не видите да треба да парају срца свих Срба. Госповице, ово не треба куцати, то ја вас питам. |

Опет је погрешила. Сад већ јасно види како непријатељ заробљава цео вод војника Мегтасћта. Диже се и крши руке. –

— Хер командант, ја сам неспособна, ја...

Он је умирује.

— Ништа, ништа. Сад куцајте ово што вам диктирам;

Иксира оно што је погрешила и наставља. Еву

Командант Жоли је мишљења да су (под знацима навода) Срби земљорадници лукави. Он има податке од својих људи који су међу њима (земљорадницима) како се питају зашто да пријављују све количине овршене пшенице. Боје се да је то ујдурма.

Тек предвече Адодфина Фроман завршава опширан извештај по диктату команданта Жолија чудећи се стално коме те поверљиве извештаје шаље кад за то постоји посебна служба. Црв сумње поче да је нагриза за ону реченицу поводом Рихарда Шлимеа кад каже МОГАО БИ ДА ДОБЕ У ОБЗИР. Црв сумње, црв сумње.

Кад је изишла из Логора осећала је лаку несвестицу од умора. Притегла је војничку блаузу која се набрала под опасачем и кренула кроз град. Волела је тај благи

умор који јој се завлачи у кости, тај умор стваралаштва:

што се разлива по телу и јасно говори да је њен дан пун, да се сва предала послу и била корисна. Стапала се са сутоном, велика и неизрециво срећна што уплашени граЊани трче као кунићи а понеки од агената који је познају, стрепе од њене моћи. Господе, та моћ је блага, тиха, она је зарађена радом и одрицањем, та моћ је снага уметника који заврши дело па га пипа и милује шапућући му бесловесне речи од милоште. |

Становала је близу Тамиша, Тих дана је падала киша па је река набујала, видели су се на месечини одблесци са воде и две пољане испод оба моста. Зашто она увек види пар, зашто она види двоје у свему. То не може себи да објасни. Из воде вире две гране младих врба покидане у ритовима.

Адолфина прилази зиду и загледа се у две урамљене окачене фотографије. Једна је Адолфа Хитлера, насред зида, а друга је њена, нешто пиже. Сликала се у униформи црнаца.

1 Адолфина скида обе фотографије са зида, ставља их једну поред друге тако да се обе фотографије гледају мн шапуће: | Е

— Адолф и Адолфина.

Тада је обузима врхунац страсти. Фотографије враћа на зид, као да се буди из тешког, омамљујућег сна, гаси светлост и свлачи се у мраку јер је свесна свога тела у огледалу, и леже у кренет. Ипак, рука сама прелази преко груди и она осећа мали дрхтај незадовољства.

— Даска — шапуће.

: Како је била груба према другима таква је и према себи јер је највећи грех лагати пред партијом. Тешко је заспала мучена помишљу на команданта Жолија и ону реченицу. Црв сумње, црв сумње. ' |

—