Književne novine

_ ПОРТРЕТ

| КЊИЖЕВНО-КРИТИЧАРСКИ | АНГАЖМАН ЈОВАНА КРШИЋА

ИЗА СВЕГА што је приљежно и радишно критички мислио и чинио, иза тзв. ситног редакцијског рада и хроничарења, али и амбициознијих огледа и захвата о писцима и дјелима, чиме се одушевљавао и за шта се залагао а чему се опирао (што је у крајњем смислу једно), бавећи се истраживањем прошлости и бдијући над књижевном тадашњицом, биљежећи често надохват позоришне и остале манифестације из културне сферс, водећи полемике, оспоравајући кад је било потребно, али и сам жучно оспораван, дугогодишњи уред ник часолиса „Преглед“, који је под њетовом уредничком диригентском палицом стекао углед и постао напредна трибина, пропагатор и преводилац чешке књижевности у нас и наше у њих (повремено), професор по казни премјештан и ометан од ондашњих власти, одбранио докторску тезу на чувеном прашком Филозофском факултету Карлова универзитета. 1923. го дине о развитку модерне југословенске ли рике послије 1900, иначе рођен у Сарајеву, у познатом кварту Надковачи, 19. јануара 1898, а убијен од стране усташа У баизини родног града у Сарајевском пољу међу првим жртвама фашистичког погрома 24. јула 1941. године, иза свега тога што његов живот јесте, што је био али и што је могао бити а није, стоји Јован Кршић, његов лик, његово дјело, и његово вријеме,

Критичар, есејист, књижевни историчар, Кршић је своје дјело омећио оним што му је било досуђено да учини, но оним битним што то дјело јесте, што твори, оно је и данас добрим дијелом међу нама присутно и живо, инспирисано и инспиративно.

литературе која се од дубоког средњег вијека стварала на овом тлу у посебности али и заједници, први је озбиљно истраживао неке њене битне претпоставке и појаве, и у том смислу он је претеча свих данашњих настојања да се утемељи и научно _ верификује босанскохерцеговачка књижевна и културна баштина и непосредна датост. У неколиким огледима он је то и учинио („Босанска сатира", „Покретне снате у књижевности Босне", „Приповедачка Босна" итд.).

Не заборавимо такође да је Кршић први прави књижевни критичар у Босни и Херцеговини, писац од вокације. Све оно што се раније ту и тамо у критици догаЂало имало је карактер примјењености, просвјетарства, дилетантизма (изузев можда случаја младобосанаца, дјеломично А, Митриновића, М. Видаковића и других У њиховом кратком раздобљу акције). Кршић својим радом књижевну критику устоличава и подиже у ранг равноправне умјетничке креације. Његова ријеч је имала тежину, и одјек. Била је строга, одрешита, и објективна. Кршић је знао бити независан у средини тдје то није било баш лако и гдје књижевно и културно стваралац тво између два рата пати од наслијећђених заостатака али и чаршијског грађанског менталитета и провинцијске жабокречине. Знао је такође подстрекнути стваралаштво, и бити неумољиво против свега што је вукло уназад, у примитивизам, у ана хронизам, и сл. У томе је његова улога не сумњива.

Кршић је радио на два плана, па чак и на три: био је повремено у улози књижевног историчара који сондира терен за савремена књижевна кретања, затим пресудитељ текуће књижевне продукције и, уз то, хроничар осталих појава и пропратних збивања у друштвено-културној сфери Сарајева и Босне и Херцеговине, у којој је дјеловао и као уредник „Прегледа“ и као у Истовремено је из мла:

културни радник. у у љубав за чешку књи-

дости гајио велику жевност. | Но какав је и колики је заправо ПНЕ ћев. допринос, мада несумњив, зна 5 62 тек кад у оквиру и окриљу едиције „ ој турно насљеђе БиХ“ рада ар тових ла, г Па атиаа Војислав Максимовић, критичар који као да прослијеђује ХРТ ћев пут: у двије књиге запажених БРИ ћ ких проза „Виђења. Босне (1970) и „Не да и сада“ (1973). Максимовић једнако нолра жује појаве из прошлости МИ ОРН Ум турне Босне и Херцеговине пат и и Р. јаве у књижевној садашњости. р је ; тога што је Кршић учинио остало : туре но по међуратној периодици у којој је а рађивао, тако да су до сада двије 00) " љене књиге избора његових критичких Бе: | дова — „Одабрани чланци (1952) и Ди ци и критике“ 1966) — тек фрагменти Ена 1 ипак омогућују бар приступну, УВНАНУ па. ку о Кршићевим схватањима и поим ма књижевности и критичарског пренва.. Битно је питање шта за једног Па пог ствараоца књижевност јесте. Е шта би требало да буде, ако већ није, па бисмо одредили пут његових КЕНЖРЕ | интересовања, Исто се то односи и Ма | И тичара који своју стваралачку МЕ књижевност испољава, посредство СЕ тичког мишљења 0 њој и путем ње о. у

му ради агилни

1 а 1 елајет друштву, човјеку. Критика је АЈ 54 . па: те љубави, креативан са 'Стоји између дјела им писца иза АЈ па "читаоца који дјело искушава, пр м а ди одбија. Она је у том смислу НИ - . ла помагач који се ослања на а Пе метре оцјене и процјепе ваљ МИ ј чина, једног стварала ти ава у свијету — измеру дје-

Истовремено на књижевСтога је ти

литерарпог та који се дет на који се А ен“ очи. : и елује повратно за на читатељство. а критичара сложена

критича ност, а не само функпија и улог деликатна.

" Критичар мора пмати, јест о својој. улози, =

посј едовати свидо _ње_не.„долази

Кршић је међу првима у Босни и Херцетовини постављао питање специфичности

преконоћ, ни лако. Увијек постоји период одушевљења, апстрактни, интелектуалистич ки период повјерења у тзв. вјечну љепоту која је ван реалних категорија, трансцендентна. Тај период је Кршић такође пре. шао. Но он за њега није битан, није карактеристичан, То није прави Кршић, онај доцнији. То су оне неодређене идеје о мистичности умјетности, о треперењу „неке далеке лепоте", како ће Кршић написати у поводу лирике Црњанског у фрагменту своје дисертације објављене у „Изразу 1961. године, Прелом ће доћи под утицајем два, рекло би се, здружена фактора: средине која књижевно почиње да живи, да се буди, јавља, и: ситуације у свијету која се погоршава уз отворену пријегњу фашизма _ слободољубивом _ човјечанству. Кршић се постепено ослобађа трађанско-либералистичких схватања литературе као појаве по себи, урањајући у свијет отежао од реалности у којој и књижевна ријеч за њега постаје нека врста судионика, актера, гласника. Књижевност не до мази, не оваплоћује се из ничега. Она из ражава оне битне снате и тенденције ко. је живе у људима, у друштвеним слојеви ма, у историји. Она није без корјена, без духовног покрића и адеквата (ентитета) У људској природи и друштвеном реалитету,

Бавећи се непосредном књижевношћу која је настајала и ницала њему надомак, у средини која је тек показивала знаке културног и друштвеног буђења а без укоријењености у свијести и потребама парода, Кршић је осјећао неодољиву потребу да се идејно одреди спрам властитог критичарског рада и схватања улоге књижевности у животу и да, истодобно, зађе у прошлост литературе и културе која се ствадала у Босни и Херцеговини од средњег вијека наовамо, давши најизразитији принос у народној књижевности, и то не из академских побуда него да би уланчао, повезао прошлост са садашњицом, друтим ријечима, да би активирао позитивне тенденције изражене у ранијем ствавалаштву, те покретне снаге књижевне Босне, како их је он именовао, у књижевној тадашњици, Циљ вриједан напора и изучавања. Па, мада Кршић није ишао предубоко у тамну вилајетску помрчину Босне, него је тек допро до турских земана, његов рад је вишезначан и врло користан. М основи Кршићевих схватања улоге књижевности у човјековом свијету лежи темељна мисао да она изражава на свој књижевни начин народни живот у његовој битности и свеукупности, онај гору. ћи актуелни живот који наноси историја а у „његовим моралним и социјалним коренима". Од тог и таквог схватања до ди-

_ректног и, непосредног ангажмана књижевности и књижевног дјела у животу

није предалек размак. Кршић своје схватање, своју естетику није излагао теоретски, није је уопштавао; он је био критичар-практичар који је у свакодневни рад уграђивао и своје естетско-идејне ставове, Неколико битних огледа о књижевним појавама у прошлости Босне и Херцеговине такође су инструктивни у цјелини за речена схватања, али се и у другим текстовима налази мање-више исто, досљедно опредјељење за које се овај критичар све до своје трагичне смрти залагао.

Прије свега, Кршић књижевни реализам, критички реализам, претпоставља дару тим књижевним облицима за које налази ла су естетизантни"и · необавезни. Књижевни реализам, по њему, узлиже „непосредну књижевну проблематику“ на ниво стварности, чина, акције. Књижевност, попут народне пјесме, улази у народ и дјеаује на освјешћавање маса, на спознају о самима себи. Јављајући се у више наврата текстовима о Петру Кочићу, Кршић смишљено истиче одлике овог несумњиво бунтовног реалистичког писца: његов револуционарни ангажман, непокорност туђину, изједначавање с народом чије је потребе и интересе књижевном ријечју бритко изражавао, Кочићево маестрално осјећање и познавање народа, народног живота и његових виталних потреба и про блема, његову потпуну народскост. Кочић пркосно устаје против ружне и тегобне стварности под којом стење његов народ, обесправљени, осиротјели сељачки пук. Његово дјело је доиста сво у служби народа. То устајање и заговарање народскости и акције која из тога нужно происходи Кршић истиче као битан постулат и савремене текуће књижевности која тре ба да има отворена чула за питања свога времена и да на њих отворено реагује. Ко. чић је у том смислу вишеструко примје.

ЈОВАН КРШИЋ

ран, мили, како то. Кршић једном рече, „крваво актуелан“.

М познатом есеју „Смисао књижевног дјела Кочићева“ (1936), Кршић истиче: „Свака Кочићева реченица узета је из уста народних, а свака је служила некој идеји, у првом реду ослободилачкој ми сији, ослобођењу националном, политичком и социјалном. Према томе, и данас, када је цели свет подељен у два велика табора, када су силници насрнуди не само на народне слободе него и на голи живот радног народа, Кочић је. као писац који је „искрено и страсно љубио Истину, Слободу и Отаџбину“, још актуелан, крваво актуелан“ Кршић је не вамо у цитираном одломку него и у другим својим текстовима, излажући схватање књижевности у свијету и друштву, крајње експлицитан, неувијен, јасан и одрешит, какав је и иначе био кад је оцјењивао дјела и писпе.

С народскошћу Кршић повезује и демократизам као осјећање иманентно народу. Умјетност није за уске кругове него за све, и што је доступнија, што је демо кратскија, то је све више у својој битној функцији. Но све то заједно. баш кад је ријеч о Кочићу, не значи да Кршић иде ализује Кочића као писца, да, узимајући га за примјер и образац, превиђа Кочи ћеве књижевне недостатке које условљује ускоћом средине и историјским неприликама у којима је морао да живи. Истичући то, Кршић врло вјероватно, ако и нехотице, и сам своју дјелатност види сужену и омеђену истим скученим видицима и непотодним условима за књижевни рад и уопште духовно стварање. Другим ријечима, не постављајући Кочића изнад књижевности и изнад конкретног времена као идеал за сва времена Кршић једино истиче потребу досљедног настав: љања кочићевскогт ангажмана у савремевим књижевним и друштвеним условима; Нешто се промјенило, тућин не влада, но све друго је махом остало исто као и у Кочићево доба: социјална неједнакост, власт изнад људи, неслобода и по врху пријетња од надирућег фашизма. Кршић схвата да вријеме диктира и утиче на развој књижевног израза, али му је такоЂе на уму мисао да битност утицања не престаје, утицања у име човјека, за његова основна људска права.

У том смислу Кршић наглашава идеју борбености, отпорности, жилавости босанскохерцеговачке литературе у прошлости која се најјаче изразила у народној поезији и нарочито у босанској сатири, Не могавши другачије изразити своје невоље, своје „диспозиције“, босанскохерцеговачки књижевници прибјегавају сатири која „сине као оштрица ножа“. Речена особеност се најпуније књижевно изразила у Кочићевим игроказима „Јазавац пред судом“ и „Суданија“ и у сатиричким фељтонима Саве Скарића-Зембиља. Кршић свој есеј, иначе широко развијен и документован, недвосмислено овако поантира: „Подругљива и оштра реч босанских сатиричара, који су се морали да јаве под режимом Аустро-Угарске, подизала је малаксале у борби за народна права, чувала и народну свест и људско достојанство заробљених. То је и данас један од главних задатака књижевности“. Кршић је имао смјелости да беспоговорно истакне закључак који је оштро указивао на тешкоће у којима је народ у првој Југославији живио . Била је то горка и варљива сло бода!

Кршић, наравно, не сужава задатак им мисију литературе тражећи да се антажује у своме добу. Он врло добро уочава њену. умјетничку битност, али он ту бит ност види у усмјеравању у одређеним актуелним суштинским правпима. За њега ту нема супротности, кошења. Умјетност јесте, али умјетност која говори битне ствари људима. Схватајући налоге времена у коме је живио и дјелао, а нарочито околности кад,је требало опредјељивати се за наступајући обрачун са снагама ре акције, Кршић је схватио и.чињеницу да књижевност не може остати ван тих промјена. Но, тај ангажман треба видјети шире, у контексту европских п свјетских књижевних и друштвених кретања. Питући 1930. год. предговор за антологију „Модерна чешка лирика“, Кршић одре Ђено истиче: „Уметност опет тражи непосредан додир са животом, нормалну идеј ну везу с њим. предмет јој је опет човек као социјално биће и морална искра у њему. Уметност тражи хармонију између појединца и целине и хармонију у поје“ динцу и целини“. Међутим; 1938, у тексту „На руб књизи запалнословенских приповелача“ Кршић иде даље и констатује:

__ „Личност, и најтврђа, кали се у великој

Густав Крклец

СЕОСКИ ЗВОНИК

(ПЈЕСМА ЗА ДЈЕЦУ)

Марушевец, моје село мало,

на брежуљку, покрај Вараждина, примало би, кад би причат знало, о подвигу свог несташног сина.

Наврх бријега ту је црква стара са звоником на. четири ката,

с аргуљама и са три олтара,

са црквеним рухом од броката..

Ал' дјечаку све то празно звучи; чак и калеж, свећњак или слика. Њега само једна брига мучи:

Шта се крије под сводом звоника2

И гле, већ се храбро увис пење по љествама од ката до ката; под ногом му стара. треда стење, док рукама за ужад се хвата.

А на врху, испод мрачног крова, звона блијеште као очи мачке, дријема ћук и стражи глуха. сова, а. идиимиши висе наопачке.

Каква бајка> Какав брлог змаја> „То је царство, то чаробан двор је, то је древна кула завичаја

која чува читаво Загорје.

А и звонар. Као витез хода, без кациге, оклопа и мача, па дјечаку каткад уже дода: нека звони, нек мишице јача!

Не. зна дјечак за чари балкона. на чаробном дворцу испод бријега. љЉуља храбро стара, тешка звона, ал пи. звона заљуљају њега.

И, док лете свемиром ракете, а Европа јаше још на бику,

у далеком траду једно дијете сања о свом сеоском звонику.

Оља

пећи која се зове класа, народ или човечанство, Али, у томе правцу, разуме се, стварне вредности човека не губе своју суштину, него само облик, постају нераздвојни део једне више целине, Процес стварања социјалног али народног унигзерзализма основна је и доминантна појава нашег доба која све друго условљава“. Дакле, књижевност губи све више одлике индивидуалног постајући колективно добро. То је општа појава која коинциленцира са друштвеним кретањима у правцу подруштвљења .човјекових добара, па и умјетности и културе, дабоме.

Ова своја схватања, која су и логична и природна за Кршићев књижевно-критички развитак, критичар испољава у'свакодневној критичарској пракси. Но, он при томе није узак ни догмата него човјек широке културе и истанчаног укуса за добро и вриједно у умјетничком дјелу. Стога је његова ријеч покретачка, инспиративна, нарочито у раздобљу праћења домаће босанскохерцеговачке књижевне продукције. То је одрешит, поузлан сул заснован на високој личној култури и јасном идејном опредјељењу. Кршић ће осоколити све оно што је у међуратној књижевности квалитетно и што у себи носи елеменат књижевне ваљаности, Тако ће Кршић подјжати и подупријети босанскохерцеговачку приповијетку као изразиту и осебујну и карактеристичну појаву везану за менталитет Босанаца, који су у прози кратка даха, налазећи да је она прожета збиљом и њом острашћена, Памте се и Кршићеви критички прикази о приповједачкој Босни (термин који се одржао а Кршић га је лансирао), о Исаку Самоковлији (,ЛПоздрав приповедачу“), Боривоју Јевтићу, Марку Марковићу, Х. Кикићу и другим

· писцима тог раздобља.

Кршићево дјело је омеђено својим до бом, и у том смислу и ограничено на она питања која је нужност времена налагала, али у књижевном смислу, ма колико би ла понекад штура и недоречена, ин неизбјежно мањкава, она су и данас оним нај бољим покретачка, оплођујућа и дјелатна. Инструктивна. Нека Кршићева гледања на литературу и данас су инспиративна, актуелна, а посебно у литератури Босне и Херцеговине која дух његових настојања прослијеђује у новим креативним резултатима.

Оно што је Кршић започињао, данашњи критичари, уз неизбјежне дијалектичке корекције, настављају (М. Бегић, В. Максимовић, С. Леовац и друти), но то на: стављање ипак у битном не доводи у сумњу и под питање Кршићево гледање на улогу и мјесто књижевности у друштву, ту судбинску заруженост књижевне ријечи и њеног читаоца, ако га има и буде. Књижевност се од Кршићева времена разудила и развила, што је и несумњиво п добро, али у тој раслојености она није изгубила свој смјер, Кршићев смјер: веза. ност, насушну везаност за поднебље, за људе п њихове вјечите проблеме хрвања и ношења са животом а против смрти, за савременост од које се живи и прошлост из које исходимо и која још увијек не засито опчињава босанске писце исто као и Кршићево вријеме. У њепој ланашњој слици и егзистенцији осјећамо олјеке Кршићеве ријечи и улио његових хуманих и прогресивних настојања. Наравно, не у дословном смислу ријечи, него у ономе што је у њима још увијек постојано 1 живо и што ће живјети.

Ристо Трифковић

КЊИЛЕВНЕНОВИНЕ