Književne novine
ТРАДИЦИЈЕ РЕВОЛУЦИЈЕ | КУЛТУРА |
Наставак са 1. стране
су најмасовнији израз комуникације са датумима и личностима револуције. Оне омогућују да се, најширем кругу јавности, пред: ставе остварења са револуционар ном садржином, Већина фестивала успева да, тако исто, повеже смисао традиције и мисао данаш њице. Резултати таквих настојања се осећају — у дубљем и на дахнутијем поимању револуције, њених вредности и значења. Осећају се и у све израженијем зала тању за јединство и братство народа и народности југословенске заједнице, као и у прихвата: њу иорми које је револуција својим изузетним својствима градила и поштовала, остварују“ ћи их у свакој ситуацији и са сваким својим учесником... Међу“ тим, има и фестивала који су,на жалост, поигравање, понекад чак грубо и комерцијализовано поигравање са истичама револуције.
Те манифестације, још кад до бију и шири публицитет (а вештим менаџерима који их најчешће и организују, није никад то немогуће), умањују осећање рево луционарних вредности, негирају ћи и њихов смисао, и њихову хуманистичку повезаност са садашњицом, Тако се дешава дасе у једном месту чује неко остварење као спомен једном догађају, одређеном, догађају те сре: дине, а у другом, које не мора бити ни много удаљено, чује се исто то дело као присећање на сасвим неко друго збивање. То није једини случај, нити је усамљен. Фестивали, такви делују као путујуће тезге, које — зависно од прилике — само промене шми нку, остајући у суштини празно, неинвентивно и безуспешно Кокетирање и са традицијом и са културом.
Веома проширени вид присуства традиција револуције су и споменици, Сви народи Југославије, социјалистичка заједница У целини, настоје да споменицима, чији су аутори даровити уметници, истински инспирисани _револуцијом, њеним _ догађајима и учесницима, означе однос према својој прошлости, однос поштова ња и решености да у својим данима и својим остварењима успешно наставе револуционарни континуитет, Наша земља је испуњена вредним споменицима, в као трајање револуције и значајним као творевине уметности, које обогаћују свако бу дуће време, једнако сведочећи и револуцију и савременост. Упра: во због таквог значења, треба истаћи да не би ваљало Кад би се, у име револуције и за револуцију, споменици градили без правог уметничког обележја. Так ви споменици, уосталом, нису ни право виђење револуције. Њих највише има у мањим местима а
они нису стварни однос тих сре "дина према револуцији. Понекад
уметник не осети у једном догаБају такву инспирацију која би му омогућила да створи дело трај не вредности, а често, опет, умет ничко писмо појединих стварала“ ца не одговара, било средини, би: ло симболу који треба уметнички обликовати, .
Мтицајни простор неговања и развијања традиције револуције у нашем данашњем културном животу јесте издавачка делатност. Њеаје, при том, реч ооним дели ма и оним издавачима, који домишљено доприносе, истовредно, и" револуцији и култури. Таквих књита има све више... Изгледа, и биће их све више. Прихваћено је у нашој књижевној јавности сазнање да је револуција драгоцена инспирација, коју друштво цени и која ауторима може да значи загарантовани дијалог са читаоцима. У ситуацији кад дру“ штвена подршка оваквој оријента цији буде још израженија, може се, са правом, веровати да ће револуција са свом својом слојевитошћу, надахнути нова дела, читана и омиљена, дела која ће се уписати, неприкосновено; у породицу оних остварења, која већ држе корак са будућношћу. Младе се генерације — и школским програмима, и иначе — већ сусрећу са таквим делима,. и радије, све више, мада свуда не једнако, баш њима поклањају сво је интересовање и време.
Издавачка делатност, разуме се, зна и за књиге које су само формално инспирисане револуцијом. То су, сасвим је сигурно, углавном дела оних аутора чије су креативне моћи мале. У ствари, многе од таквих књижица се приватно оглашавају, долазећи У
. многе домове уз помоћ телефон-
ских адресара. Пошто такве књите немају, по правилу, критичких оцена, понеки необавештени чита лац се упусти у авантуру читања њихових, _обично малобројних страница. Није чудно ако таквог, на литературу још ненавиклог чи тача, таква књига обесхрабри, па
зив композиције,
· (кантата) изражавала
. "Философским
и на дуже време удаљи од читања уопште,, У тим ситуацијама, уколико се и може правдати или, бар, разумети одсуство критичар ске интервенције, не може се прихватити што средства јавног обавештавања не упознају _јав ност са промашеношћу и бесмислом таквих књига ми књижица.
Неоспорно је да у редовном програму сваке културне институ ције, без обзира да ли се ради о библиотеци или позоришту, ама терском друштву или културном центру, треба да постоји и јасно изражена програмска обавеза не говања _ традиција Није традиција резервисана искључиво за музеје. Ако се традицији не приђе на такав начин, њи једнострано, а ни кампањски или свечарски, можемо веровати у остваривање тежњи да ће је динство ослободилачких и дана шњих револуционарних традиција моћи озбиљно да утиче на формирање свести данашњих генерација. Уз културне институци је, и школе и друге образовне установе, затим средства инфор“ мисања, друштвене организације, посебно оне које раде са младима и међу младима, имају велику од товорност да у свој рад уткају, ненаметљиво а смишљено, традиције револуције,
Разуме се, традиције социјалис тичке револуције не искључују ни изграђивање негованог односа према традицицји у целини. Кул тура не почиње и није само са једним временом. Црпећи аутенти чна остварења ранијих доба, при лагођавајући их свом осећању вредности, притом увиђају њи: хов релативни значај и историјску омеђеност, данашња социјалистичка култура успоставља мос тове са будућношћу. То исто ва жи и за стваралаштво других народа, за културу света. Спајаће: нас, са другим културама; поштовање традиције и повезаност са оним што је у њима прогресивно и хуманистичко,
Милош Јевтић
ЈУГОСЛОВЕНСКА МУЗИЧКА ТРИБИНА 74.
Наставак са 1. стране
а и облик се отварао, постао је слободан и текући, а поимање музике и њеног друштвеног по слања се из основа: мењало, При: родно је да су се, упоредо с тим новинама и: променама и · ухо
слушаоца и његова пријемчивост |
брусили м Оспособљавали да те новотарије приме али и да раз; ликују квалитет. од · минорног производа спекулације. Критичар није више у незавидној ситуацији да каже да нема мерила. Ме рило за процену каквоће нових звучних творевина и те како је створено и не само за -стручњака и проценитеља, већ и за просечног слушаоца, за кога су, У крајњој линији, те творевине и писане. Ништа више не може да шокира слушоца, никакав изненадни звук, јаук, цикање — или залутали, бачени разни тонови, свирани или било како произведени, Чак ни шетање извођача по подијуму или између слушала ца у дворани, нити скакутање девојчета на једној нози преко замишљене линије „школице" на подијуму.
Свакако је занимљива и карак> теристична чињеница да · многи композитори у кратким текстуалним тумачењима својих дела пожушавају да им дају Чак и фи-
-лософска. значења, те тиме опте-
рећују и замагљују разумевање
„самог дела. Доста нејасно, магло-
вито, с мноштвом речи, каткада метафорично, они препуштају му зици да тумачи оно што она обично не чини, јер просто није у стању то да. чини. Цитираћемо само неке пасусе, нити име композитора, нити на3 „Ова композиција дугује своју исходишну инспирацију једном од два — по Б. Спинози — могућа спознатљива атрибута бескрајне супстанције". „Очекивано уздигнуће у бескрајан
видокруг, исцрпен дугим проце-
сима спознаје, неминовно наслу“ ћује немоћ ·израстања, поновна
„немоћ прерастања сопственог по-
стојања и трајања". „Ово дело је књига вежби у другачијем мишљењу, апсурдном ширењу, гомилању или смењивању, поништавању параметара. Онојеучење за-
·борављања и намерног погреш-
ног присећања." „Ако је прва · _разиграну пасторалну медитацију, мислим да је порука друге, упркос апстрактнијој значајној грађи, тако подешена према човеку и произлази из њега. Било да су мес: тимично етерични звуци као од сјај човековог дивљења _ према ноћном небу или да другде опсежније димензије замарају – неуморне човекове напоре за спознавањем покретачке снаге света". — И тако редом музички ствараоци се губе у разуђеним мисаоним линијама и, често, надри натезањима, _ те
револуције.
не наводећи ·
СА ИЗЛОЖБЕ
још: Како одмажу својој звучној
"творевини да несметано допре до
слуха и свести слушалаца. СреБом, нису сви такви. Штавише, велика већина једноставним ре: чима даје проста објашњења. У неколико приступачиих реченица, језиком веома разумљивим и разумним, аутор даје скицу свога дела, како се слушалац не би без потребе замарао или чак и залутао у шуми њему несхватљивих језичких густиша и акробација.
Општа констатација је, у по гледу процене овогодишње опатијске жетве, да наша музика није више, или није тренутно, онако задихана, узнемирена и не стрпљива да ли ће(и што пре) стићи или не на линију светске авангарде, да ли се изједначује са светским поимањем данашњег израза или не. Не би се. могло рећи да наша музика стагнира или, чак, да иде натраг. Пре из: гледа да узима један предах и да тренутно жели да искористи сав звучни материјал Који је осваја“ ла и освојила, стицала и стекла у минулом десетлећу. М док се ранијих година могло наћи мното композиција са насловима. рефлексије, структуре, асоцијације, антиномије, синтезе, антитезе, простор (ово је доста омиљен наслов!), а 'ове године и'екстензи“
ја, страваганце, суперструктуре им |,
псиХофонија, — дотле се"на овој
| ЈМТ могло маћи пуно традицио“. |
налних наслова, као што су сона“ тина, зопага · да' сћеза : (што је, у конкретном случају, чисти неспоразум), Касација, концерт, симфонија, дивертименто, капричо, балада, хорал, ноктурно, етида и др. ; !
Наравно, ова појава, традиционалних наслова појединих композиција не сме ни за тренутак_ да нас наведе на помисао или на закључак да се наша музика враћа у старе колотечине и на старе, већ превазиђене академске позиције и структуре главних и споредних тема. Облик је слободан, често отворен а — принцип контраста је још увек у великом уважењу и веома присутан, То су још елементи који везују музику из скорије прошлости са музиком данашњице, односно с музиком на овогодишњој _ЈМТ. Било би због тога несмотрено и брзоплето држати нашој музичкој авангарди опело и злурадо јој припремати панаију. Морамо увек помишљати на добру изреку Мамутаге песеззе ез,, те можемо оче-
“ ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ СЛОБОДАНА МАРКОВИЋА
„УМЈЕТНОСТ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 1945— 1974" У САРАЈЕВУ; НА СЛИЦИ — МИЦА ТОДОРОВИЋ: „МРТВА ПРИРОДА СА РАСЈЕЧЕНОМ ЈАБУКОМ"
· амбицију да се домогну неке ес-
„собом повуче нови звук, компо-
· комад,
гледнија.
кивати да им наша музика пође у нове окршаје, у нове сукобе и обрачунавања али и у нова ос вајања.
__М ове године било је резервисано време (подневно) за елек; тронску музику. претходној ЈМТ су људи који раде на феноменалној направи Синти де“ монстроваћи само поступке при раду и приказивали претпостав“ ке и звучне могућности, начин мешања произведених звукова и уопште технологију _ стварања звука, без претензија да се прикаже и неки уметнички производ. Овај пут су приспели и при"лози који су, очевидно, имали
тетске разине. Но, десило се не што сасвим неочекивано, што је примећено већ на овогодишњем БЕМУС-у. Уместо потпуно новог квалитета форме и преображеног становишта према, послању музике а које неминовно треба да за
зиције, рађене помоћу машине Синти 100, пошле су старинским "и "утабаним путевима традиционалне музике, писане за традици'оналне иструменте. Тако се поја: вила. и једна соната која је носила у себи ипак препознатљиве Ру дименте старинске сонате, један нешто. већих _ димензија (20. минута), инспирисан познатим џез-певачем и композитором, као и један комад који је средствима звукова“ из машине дочаравао звуке познате и чуте већ у природи (птице, жабе, трактор, авион), тачно онако како су многи композитори у далекој и блиској прошлости сликали природу звучним средствима традиционадног оркестарског инструментаријума..С добром намером може се садашњи рад на електронској музици сматрати и назвати екслерименталним, испробавајућим. Може се очекивати да ће трудбеници у Овој врсти музике брзо изаћи из периода дескрипције и опонашања и упутити се раду на чистом стваралаштву, невезаном за старинске облике изражавања. И ту ће, као и увек, одлучивати истинска стваралачка снага и права стваралачка машта.
Намера да ЈМТ не буде само смотра нашег музичког стваралаштва и, делимично, и извођаш“ тва, већ да задре и у остале. 06лике нашег музичког живота огледа се у покушају да се, у току ЈМТ, одрже и састанци представника Заједнице југословенских уметничких фесгивала, Комисије САКОЈ-а за пропаганду и међународне везе, Музичке комисије Ју: гословенске Радио-телевизије, . Заједнице музичких академија Јутославије, Координационог одбора Заједнице музичких школа Југославије с и чланова Музичког информативног центра Загреб, као и да се одржи, такође у вре: ме ЈМТ, семинар Савеза музичких педагога Југославије а на тему „Положај југословенског музичког стваралаштва у музичкој пе-
дагогији", И поред тога, што све.
предвиђене акције нису у потпуности' остварене, ово употпуњење ЈМТ треба поздравити, јер се тиме предвиђа могућност да ЈМТ буде умногим разноврсним ·гранама и установама с музичком проблематиком на неки начин ре гулатив и средиште у коме се огледају сва збивања на пољу музике код нас. Тако Југословенска музичка трибина добија још више у значају као свакогодинња манифестација а неопходност њеног постојања постаје све очи-
Предраг Милошевић
КВИЖЕВНЕНОВИНЕ о
· за један целовитији
ЛЕТОПИС
Босанско херцеговачка ликовна синтеза
УОЧИ новембарских Умјетничкој се Ји та отворена излож ст сне је Херцеговине 1945 ка 1974", _ која _ Кроз Ла споната (123 слике 47 ску Ре А и 58 графика и цртежа), пр к вља ликовно стваралаштво. 3 скохерцеговачког поднна 1 Е 4 протекле три деценије. ад већ годинама вајкало зашто ма на једном месту целовитог при каза босанскохерцеговачких ли“ ковних уметности ан “ по ратном периоду, усудићемо _ се казати како је, ето, стицајем при лика управо ова поставка и
торијски и концепцијски дошла у право време. Три деценије су. наиме, довољно раздобље да се покуша синтетички презентирати пређени пут у ликовном стварању, односно да се примени идеја изложбе у континуитету појава, стилова, праваца... Мако је по среди пригодна поставка (у част Сабора културе), а био је и временски теснац, не стиче се утисак брзоплетости и површности.
Полифонија уметничких ими. саоних тежњи које живе у син тетичком приказу изложених де ла у сликарству, трафици и' скул птури — збир су не малих уметничких и организационих прегнуБа да се превазиђе раскол срод“ них уметничких дисциплина, као и окоштале концепције, све у циљу да се получи једна стаме на синтеза најразличитијих _лИликовних феномена. То су неке од претензија ове изванредно значајне поставке, Која је Ујед во и својеврстан сусрет генераци ја дивергентних схватања, али чија дела складно коегзистирају; без обзира на време настајања.
Исказати суд о виђеном није једноставно с обзиром на сву актуелност и сложеност тренутка у којем се нуди једна ретроспектив на оцена. До конца педесетих го“ дина, на пример, бар кад, је сли' жарство у „питању, очиго је да је босанскохерцеговачка плејада ликовних уметника углавном наследила Како естетичке тако и идеолошке. дилеме мебђуратногпериода 'обележеног као стремљење
празника У џ Сарајеву „Умјетност
"ка ангажованој уметности МЕЕО
ће доцније еволуирати у сликарски соцреализам,; Па. ипак, уза све ограде које неминовно поставља тзв, нормативна уметност, немогуће је прећутати _силину и згуснутост садржаја. где макар и агитпроповске теме нису запретале хуманост и универзалност „озлоглашене" поруке... Бард босанскохерцеговачког _ сликарства Исмет Мујезиновић, рецимо, на својим раним поратним _платнима досеже, то је извесно, најаутентичније визије људског саосе ћања па и саживљења са болом и патњама (што је знамење његовог непоновљивог ратног опуса), мада су му мотиви у тематском смислу и опредељењу чак и сиромашни! . Ваља отворено признати да је ово најзначајнији ликовни до“ гађај од рата наовамо који се најдиректније тиче Босне и Херцеговине, али ваља исто тако и „признати да свеукупан дојам, мада изванредно повољан, одаје понешто од нецеловитости, недоречености,. То је разумљиво ако се зна да овој средини“ мањкају стилска и садржинска врела, где су се стилови и правци јављали ипак више као ехо једног, реци мо, пленеризма, сецесије, симбо лизма, Минхенског“ круга итд. Управо њихова Босна на платнима издашно је помогла да потоње тенерације ухвате везу с власти тим кореном уз помоћ „знакова и симбола, настојећи да измири индивидуално и универзално и да, први пут у нашој новиЈ0Ј, историји умјетности, преброди _ јаз између Европе и нас. Мислим да се то у дјеау неколицине најбољих и до годило _ — написала је на једљ ном_ месту једном пригодом Азра 'Бегић, врстан познавалац. лиКовних прилика на овом тлу, Да уједно истакнемо тимски град гру пе Аиковних ентузијаста, поред споменуте Азре Бегић, ту су још Арфан Хозић, директор Умјетни„чке галерије, те Ибрахим Крзовић и Милош Радић, који су стручно И умесно зацртали и дали кона Цу изложбе, избор Дјела и
Верујемо да Не ова пала бити заметак будуће сталне навке у сарајевској Умјетничкој талерији. Изложени експонати мо Ту послужити Као основ будуће неопходне поставке, али и основ скохерцеговачком па ан нутку који траје три деценије.
Душко Бабић