Književne novine

„естетичку аксиоматику

ЕСЕЈ

Критички критеријум и концепт вредности

Човек као мерило свих вредности, па и'естетских, стоји у основи: марксис-

тичке критике х

ЕМ вредности и вредновања пред; , по свој прилици, најзамршенији чвор естетичке проблематике, Да би некако изишли на крај са тим „чвором“ „ Ј , којим морај' да се баве, критичари м прилазе са супротних страна. Једни У приступају са становишта неутрализ ма, а други са становишта субјективизма. Третирајући уметничку творевину, неџтралисти би хтели да се ограниче на чисто научно сазнање, док се субјективисти задовољавају естетским или неким другим вредновањем које не претендује на објективну истинитост. Краће речено први траже спознају без оцене, а други ба оцену без спознаје. , Упркос поларној супротности својих ставова, неутралисти и субјективисти срећу се на једној линији која обележава вештачку вододелницу између сазнања и вредновања. И једни и други склони су да ту црту сматрају принципијелном, непрекорачивом границом. На тај начин, они само репродукују и потенцирају проблем, уместо да га реше. Настојећи да размрсе овај проблематски чвор, они га све више запетљавају, јер у његов сплет уплићу нове и сувишне нити, то јест разне депласиране појмове који отежавају поимање проблема. Бреме оваквих концепата личи на оно гломазно парадно оружје што је средњовековног витеза онеспособљавало за покрет и бој. Према томе, исти концепти се морају одстранити, да би се из наноса псеудопроблематике извукао прави проблем. Тада ће се овај последњи указати као једна сложена дијалектичка контрадикција између сазнања п вредновања. | извесном смислу, аксиолошки став противречи гносеолошком принципу. Овај други обавезује нас да своје идеје саображавамо одговарајућем реалном прелмету; онај први, напротив, захтева да се један стварни предмет мери аршином из весне нормативне идеје: он налаже да уметничко дело просуђујемо сходно некој идеалној естетској норми. Сем тога, једно исто сазнање омогућује сасвим опречна вредновања. Тако, два критичара могу да. ти подједнако тачан опис религиозне тенденције у књижевном делу Достојевског; али, један ће исту тенденцију похвалити, док ће је други осудити. Поврх свега, опртану противречност компликује још и не ка особена, на изглед парадоксална контрадикција између естетске вредности и критичког вредновања. Изгледа, наиме, да књижевна критика доводи у питање ону која кодификује законе уметничке вредности. По природи свога посла, критичар мора констатовати да свака стваралачка инвенција одступа од озакоњене уметничке конвенције: обе» лодањујући све више таквих одступања, он компромитује општост и трајност ес тетске аксиоматике, без обзира на то што јој може бити најискреније привржен. Ова компромитација је још упадљивија и разорнија, ако се критика развија као критичарева полемика против одређених естетских аксиома. После свега, јасно је да се проблем вредновања своди на питање о вредностима. Тај проблем би морао да отпадне, кад би се ово питање показало као псеудопроблем. Било би бесмислено дискутовати о вредновању, кад не би имало шта да се вреднује. Оваква дискусија била би исто тако апсурдна, као и покушај да се лови риба у песку Сахаре. Доиста, није ли вредност само нека врста фатаморгане2 Да ди се иза ње шири пустиња т0ле стварности која се рута сваком вредно

вани Е _ Човек би рекао да та многе. савремене појаве наводе на позитиван одговор. све побуђују импресију да се размак између људских вредности и животне стварности повећава до астрономских размера.. след оволике дистанце, ја и естетички идеали постај крића, Они су деградирани на лицемерно фразе, а У најбољем случају — на вазду“ шасте идеје које се не потврђују одговарајућом акцијом. За школски пример такве деградације може се узети једна 'ОДАУка књижевничке коморе Трећег Рајха. Баш у доба када су господари Аушвица индустријализовали и омасовљавали човекоуморство, ова „високоморална одлука прописивала је да У немачким криминал ним романима не сме бити више од два убиства! Но, та перверзија уметничких и људских вредности није својствена. само фашизму; она одликује и буржоаску до мократију; говорећи одређеније, ома де ише данашњу „масовну културу која није ништа друго до антикултурни наркотик у пилулама културе. Па ни то није све. Исто обезвребивање захвата Као „масовну културу , тако и „елитну" ум ; ност која све јаче стреми псеудоуметности, да би се најзад извитоперила У „модерну анти-уметност. Унутар ове прања А јарски производ не треба да оваплоћује било какве вредности; он би имао Ја де некаква посебна стварност која се итно не разликује од камена или Па у Мместо да хумане вредности транс ор мишу саму збиљу, дехуманизована збиља деформише те вредности, претварајући их у свој лажан орнамент, а потом и у су вишан реквизит.

' Описана деформација одразила се У грађанској филозофској мисли.

КЊИЖЕВНЕ ОВИ

На свом.

почетку, она је изазвала реаговање у виду Винделбандове и Рикертове аксиологије, која данас спада међу музејске експонате, па се стога — овом приликом — не морамо на њој заустављати. Касније, она је нашла свој филозофски израз у неопозитивизму који је дигао руке од сваког покушаја да се вред:

·ности сазнају и рестауришу. Неопозити-

висти су констатовали постојећи „зев“ између стварности и вредности, између сазнања и вредновања. По њима, тај зев био би неки несавладљив начелни јаз. Нити сазнање чини одређену вредност, нити се пак вредност подаје сезнању.-Рудолаф Карнап, на пример, писао је да „лирска песма... не садржи знање“. Укратко, неопозитивизам је оделио вредност од истине и стварности, али није искључивао саму категорију вредности.

Ову категорију одбацио је тек савреме- .!'

ни егзистенцијализам у. облику Хајдетерове „фундаменталне онтологије". Хајдегер учи да пред егзистенцијом ишчезава свака вредност, па чак и сама људ: скост. Одмах ваља приметити да се он у овој одсудној тачки — судара са Марксом. У својој дирљивој бризи за хуманитет, бројни антимарксисти нису се устезали да писца „Капитала“ прикажу као антихуманисту који људско биће жртвује материјалној производњи. Овакав приказ је прозиран фалсификат. Јер, у. 1 тому

СА ИЗЛОЖБЕ „АНДРЕ ЛОТ И ЊЕГОВИ ЈУГОСЛОВЕНСКИ УЧЕНИЦИ“ У НАРОДНОМ МУЗЕЈУ; НА

гледа да чак и марксистичка интеј претација науке води овом открићу. Трудећи се да марксистичко схватање вредности заснује на модерној биологији, Станислав · Лем је закључио да људска култура не мора имати већу еволуциону вредност Од

машинске хомеостазе, На лествици еволу-

ције, машина би могла надвисити човека, па' и његове аутономне вредности. · Рекло би се да совјетски астрофизичар Шкловски иде још даље него Лем. Он доказује да „материјална основа свести уопште не мора бити биолошка". Што је још важније, он претпоставља да је суперцивилизације у васиони створио „вептачки разумни живот“ који није производ органске материје. Очевидно, изложена претпоставка импликује мисао да „интелитентна машина" (попут кибернетичког аутомата) може да буде супериорна у односу на човека. Уколико се тиче људског живота, ова мисао доводи у питање чак и органски живот, а поготово саму љуж скост која дефинише културне вредности. ·Ипак, то није тако. У ствари, модерна наука нас оспособљава не само да сазнамо сутитину својих вредности, већ и да их реафирмишемо на једном вишем нивоу. по мишљењу неких стручњака, сопствени предмет. кибернетике не би ле жао у природној стварности већ у људ ској делатности, дакле — баш у о номе што сачињава сваку вредност. М том смислу, кибернетика би обухватала једну аксиолошку димензију, подразумевајући овде и естетичке импликације. Ес тетиком се бавио и сам Норберт Винер, отац кибернетике. За познату публикацију »Епсусјораефа Атепсапа« (св. 1, 1961), он је написао цео један чланак о естетици. Трагом Норберта Винера пошао је и Станислав Лем. Пошто се уверио да се | многе аксиолошке појаве подају емпиријском „изучавању, овај пољски писац учинио је напор да читав један модел културе сазда па темељима кибернетичке теорије игара. За Лема, култура би била чо. векова стратегијска „игра“ са природом. Не улазећи. у појединости Лемовог

схватања, овде треба констатовати да се

слици — АНДРЕ ЛОТ: „УЛАЗ У АМКОБРАН У БОРДОУ“ (1912)

„Капитала"“, описујући Овенов покушај да производни рад У фабрици повеже с наставом и гимнастиком, Маркс афирмише тај покушај „не само као метод за повеБање друштвене производње него и као једини метод за производњу свестрано развијених људи". Очигледно, Марке се не залаже за „економизацију културе, Него за хуманизацију рада. Уколико настављају његово залагање, марксисти морају побијати Хајдетерову негацију хуманизма. Егзистенцијализам и неопозитивизам посрћу под ајем својих унутарњих противречја, као и под ударом марксистичке критике. Пошто је раскрстио са хуманистичким погледом на свет, Хајдегер је негирао категорију вредности, али се при том упињао да саму ову негацију наметне као својеврсну моралну вредност. свом делу „Разарање ума, Лукач прецизно фиксира ту Хајдегерову . противречност, напомињући да се „Хајдегерова онтологија неприметно претвара у морал, чак скоро у религиозну проповед .

Кад је реч о концепту вредности, неопозитивизам такође противречи себи. МеВу неопозитивистима, Сузана · Лангер се спорила с Ајвором Армстронгом Ричард сом који је уметност сводио на израз емоције, то ће, ћи — на знак вредности. За разлику од Ричардса, Лангерова држи да уметност није лишена сваког сазнајног потенцијала. Уствари, спор између. ових естетичара обелодањује унутарњу контрадикторност и неодрживост неопозитиви-

-зма... '

Упркос. Хајдегеровој намери, његов егзистенцијализам је морао на задња врата увести исту категорију вредности коју је избацио кроз главну капију. Неопозитивизам је још више одступио од своје начелне' позиције. У Ричардсовом лицу, он Је раскинуо спону вредности и вредновања са сазнањем; у лицу Сузане Лангер, он је осетио потребу да се та спона опет успостави. Према томе, категорија вредности је исто толико сазнатљива колико и не

опходна.

То би значило да нам наука: омогућује да докучимо извесну истину о вредности као таквој. На први поглед, међутим, наука нас овде темељно разочарава. Додуије, она успева'да осветли феномен .вред; ности, али при том не открива.његову не-

опходност већ његову неодрживост, Из

означена „игра“ данас одиграва као научно-технички преврат. Са своје стране, револуционисана техника се многима привиБа као гробар класичне културе. Било да проклињу или да благосиљају тога гробара, буржоаски идеолози сматрају да модерна технологија сахрањује сваку аксиологију. По њима, техничка чињеница заузима место етичких. и естетичких вредности, а робот замењује човека. Макс Бензе тврди да компјутер може да буде не само нов предмет поетских преокупација, већ и нов „субјект“ песничког стварања, Та компјутерска поезија не би била никаква вредност, већ само једна особена стварност. Укратко, човек би све мање био потребан као стваралац уметности. Али, када дочарава тај сумрак људског бића, буржоаска мисао изврће слику научно-техничког преврата. Она приказује дело као црно. У ствари, револуционисана техника не деградира човечје биће, а још мање га погружава у ништавило. Напротив, она: му омогућује један успон без преседана.

а.

Нужан рад ће све више прелазити са човека на такозваног робота. Но, то не значи да човек постаје излишан. Маркс је схватио битну истину да слобода почиње тамо где престаје неопходан рад. Према томе, уколико аутоматизација' произ водње растерећује људско биће од оваквог рада, човек не спада на степен излишног, изумирућег паразита; сасвим обратно, он се пење на ниво слободног ствараоца, а са тим његовим успоном реафирмишу се и његове вредности. /

Поменути успон је само једна објективна могућност Коју остварује друштвена револуција, односно класна борба пролетаријата. Следствено, један нов и позитиван концепт вредности даје се развити тек у простору марксизма. Такав концепт почиње да се кристалише око Марксове тезе. да слобода твори суштину човека. Маркс је' наведену поставку заступао Од своје младости до своје зрелости. Он је њу формулисао У "младалачким | „Дебатама о слободи штампе“, фа би је обновио и кон· кретизовао у П тому „Капитала“, где слободу обележавају, производни услови „ко“ ји"су најдостојнији и најадекватнији људ-

ској, природи“. Без икакве сумње, човеко| ва природа је овде узета за начело и ме | рило слободе. Л ми | По . аутору .„Копитала, она се испоља

| васи потврђује У самоделатности,

Зоран Љ. Милић

ЉУБАВ ЈУ ТОПЧИДЕРУ

· ПРЕПЕЛИЦА У РУЦИ Ту Милош ту хајдуци

А ти држиш препелицу у руци

„Однекуд тица јастребица · Залетела

Звиждук посан.

И воз твој мртав голокостан продужи даље пут

ЉУБАВ У ТОПЧИДЕРУ

1. Остварен прелом вида Тело

Плава рампа на сунцу · спуштена

Детелина са четири листа ' Камерна игра нежности и даљине

Почиње усидрен вијадукт . Између неба и земље

2. Гуштери твога језика миле још по утроби на сунцу

Циркулација сто на сат У хладу под липом

Небо укида тротоар улицом

Поред реке Дрво истетовирано ватром

Отворен пут у ништа

ПЕСНИК У ТОПЧИДЕРУ

Празан напуштен воз иза затворених рампи пролази улицом

На закрченим друмовима нико га не прихвата.

Код Милошевог. конака нађе пријатеље

Прегледа штампу попије кафицу Гуцне мало изворске воде

Стомажа ради

И прерасте у кестен У дрворед

што значи — у продуктивној делатности која је независна од елементарних физичких потреба. Наравно, Маркс је начисто с тим да самоделатност представља изузетну појаву у класном друштву; она ће постати правило тек у заједници без класа. Зато Маркс разлучује појмове дела тан (Ане) н самоделатан (вебу бегаце). Кад описује капитализам, он оперише првим појмом; другим се користи кад говори о комунизму. Као атрибут човекове природе, то јест слободе, самоделатност је известан потенцијал који ће сви људи реализовати тек у бескласном дРруштву. Пре тога, исти потенцијал се остварује у својој отуђеној форми, углавном облику принудног и раскомаданог рада. Но, чак и у таквом облику, рад задржава неке неотуђиве, па макар и мини. малне, рудименте стваралачке самоделатности. Чак и у том случају, ова самоделатност конституише и дефинише све вредности. Бар до данас, она се најпотпуније обављала на начин уметничког стварања,

Разуме се, ова општа карактеристика уметничког акта не разрешава нас обаве зе да та спецификујемо. Биће да се једна његова специфичност састоји у ритму уметничког израза. Уколико утиче на читаоце, ритам песме буди њихову е

нергију, да је упутио у правцу самоделатности. ; Увиђајући да сваку вредност образује

човеков самоделатни чин, Маркс се успротивио негацији уметничких и морал. них вредности, али и њиховој апсолутизацији која их отуђује од друштвеног човека. Апсолутизована вредност тежи да буде нека врста надљудске светиње. У опозицији према тој тежњи, марксизам не допушта да се човек мери било каквом вредношћу; он предлаже да се све вред: ности мере човеком, управо слободом ко. ја се манифестује као самоделатност. Пре но што оценимо моралност човека, ми се увек морамо запитати о човечности са. мога морала. Маркс је одговорио на једно питање те врсте, када је писао; „У де мократији не постоји човек ради права, већ права ради човека". У суштини, човек је слобода која, стога, садржи начело свих вредности, па и мерило уметничког вредновања.

Сходно том највишем и ненарушивом мерилу, критика не треба да просу ује да ли хуманост одговара датим нормама уметничке лепоте; напротив, она је позвана да оцени колико ове норме одговарају хуманости. Говорећи о естетским вредно. стима, критичар је у праву да парафразира следећу Марксову реч о етичком 1о6ру: „У људском схватању, добро мо же бити само оно што представља 06 тварење слободе".

Радојица Таутовић