Književne novine

-„ песама.

КРИТИКА

ЦЕЛОВИТОСТ ПЕСНИЧКОГ ВИЂЕЊА

Стеван Раичковић: „МАЛЕ БАЈКЕ", Српска књижевна задруга, Београд, 1974.

ИСТАКНУТО је већ да се у досадашњем Раичковићевом стваралаштву, како оном за децу тако и оном за одрасле, назире нит која његов песнички свет чини веома јединственим. Такав је случај и са песничким светом „Малих бајки". Оне су несумњива потврда и реализација песниковог схватања човека, света, природе. Мање или више, већина тема и мотива ове књите нашла је своју, како то каже Слободан Ракитић у поговору овој књизи, „паралелву обраду како у песничком, тако и у приповедачком делу Стевана Раичковића".

Пре него што се осврнемо на могућа поређења „Малих бајки" са Раичковићевим стваралаштвом уопште, морамо се сложити и са евом тврдњом да „Мале бајке" „само условно можемо назвати бајкама". То се најбоље види ако упоредимо Раичковићеве „Мале бајке" с Андерсеновим бајкама. Андерсенове бајке имају све особине класичних бајки. њима се најчешће описују фантастични догађаји, нереалне личности, иреална бића. Међутим, није такав случај код Раичковића. У његовим „Малим бајкама" нема фантастичних догађаја, нереалних личности или имагинарних бића. Живот се у њима одвија реално, без присуства виших сила. Али, то не значи да оне у себи немају ничег ирационалног, нити да У неизневеравању живота иду у другу крајност, то јест, оне нису фактографско копирање стварности. ХМ њима је стварност само назначена, и то као амбијент у ком се одиграва живот.

Тасно је, дакле, да „Мале бајке“ немају карактер класичне бајке. На њима се осећа јасан траг песникове индивидуалности. Раичковић своје приповедање не заснива на иреалном, већ полази од конкретног, непосредног. Зато приче у овој књизи делују као лирски записи који се догично надовезују на песниково стваралаштво и за децу и за одрасле. Као такве, „Мале бајке" не спадају ни у литературу за децу ни у литературу за одрасле, Мосталом, то није ни битно. Важна је чињеница да су оне прихватљиве и за једне и за друте,

Целовитост песничког виђења Стевана Раичковића најбоље се открива ако се узме, на пример, песма „Кућа из књиге „Камена успаванка. Прве две строфе ове песме, гласе:

Буди ме пијук преко пута: Тош једну драгу кућу руше. Опада њена боја жута То чисто злато моје душе.

Већ видим ров са новим каблом: Пашће у подне липа стара. (Ишчупаће ми с тим стаблом Најдражи мирис мог олтара.)

Ако ову песму упоредимо са „Бајком о стабаоцу“, видећемо да Је суштини 1 остао исти. Разлика Је

скуству, али то искуство губи обележје прошлог временског тренутка и прима т садашњег.

4 Мада су резултати исти, када се има у ВИдУ одговарајући став или О 1 вота, ипак није такав случај У » 5. стабаоцу"“. У њој песник казује судбину о што је већ речено, независно од а ком се АНДА а два за неа ј живљај се већ рани. 3 – а 16 Но он говори о њему Ме основу те спознаје. То казивање је Ре дизовано веома кратким и прецизним ије посно испричана. при-

ницама, али НИЈ ах о дрвету које из аутентичне природе

бива пребачено У фа писте Прича прераста оквире самог дога а1 човека који је отуђен Од

своје природне . 5 Своју „паралелну обраду" има и „Ба

„»

5 | песми „Стабло ка о орашку", Она је М абло такође из „Камене успаванке". У бајпи је живот човеков нераздвојив од браха А је сам засадио и он умногоме зависи

тега. Подударнос тледна:

ачву Ако од стабла не садељу бамв: Ил кревет неком младенцу не стешу Нек буде бар, за сандук моме лешу.

И у осталим бајкама и песмама посто;

је разнородне подударности. „Мале бајке"

посежу за светом трава; тишине, приро-

5 е и о граду и градском ам де, оне говор | СОМ ви

бијенту уопште, третирају ске самоће и човековог отуђења. Погрешно би било ако не бисмо поменули да не-

ке бајке из ове књиге, попут Бајке о ала

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 5

т бајке с песмом је очи- |

СТЕВАН РАИЧКОВИЋ

су", имају и неке елементе класичних бајки. Истаћи ћемо и сасвим очигледну везу „Бајке о зрну песка" са песмом „Догађај на станици" из књиге „Балада о предвечерју“" (Ш издање) или, још израженији, однос ове бајке са песмом „Балада о граду и гуштеру“ из књиге песама „Пролази реком лађа".

„Мале бајке", дакле, значе јединствену слику света како у његовом доживљавању тако и у његовом изражавању и то, како оном који је у нама тако и оном који је изван нас, Као и у осталим Видовима свог стваралаштва, Раичковић је и „Малим бајкама" задржао свој изванредни осећај за детаљ. Његово казивање одликује се и извесном маштовитошћу која има своју меру и није префорсирана.

чинили бисмо неправду ако на крају не бисмо истакли и веома успеле и овој књизи адекватне цртеже Мире Мареш, који су спонтани и непосредни израз прича из ове књите.

Тиодор Росић

ИСТИНА 0 ЛЕГЕНДАРНОМ БОРЦУ

Филип Радуловић:

ИДЕАЛ се често оваплоћује у разним идолима. „Легендарни комесар" _ Филип Кљаић оличава један историјски идеал, али при том не оставља утисак „идола". Јер, он није био никакав имагинарни полу бог него стварни човек, само целовитији и активнији од осталих. Због тога, у радио. ници, „другови су га звали раноранилац и свезналица“. Као што није био некакав Херкул или Краљевић Марко, Фића није био ни Рахметов, то јест револуционарни аскета у народњачком стилу. н је све своје вредности инкарнирао У присној, свакодневној, људској стварности коју је почео да доживљава као сиромашно и бистро сељаче.

Тај син сеоског „самоуког мајстора" решио се да буде обућарски шегрт, пошто је вазда ходао босоног. Када је кренуо на шегтртовање у Кикинду, газде су му 0 врат окачиле картон с именом и презименом, да би га ускоро понизиле још и обдигатним шамарима. Али, ако и најрафинованији уметник остаје нека врста рад: ника, млади обућар је постао уметник у свом послу: његове ципеле добиле су пр.

ву награду на новосадском сајму обуће.

Овај пролетер убрзо стаса у комуни“ сту: у СКОЈ су га примили песник Јован Поповић и вољена жена Јованка. Липованов. Поставши синдикални и партијски активист, Фића се „заљубио“ и у науку: на једној сеоској свадби, он је фабричким радницима држао предавање о „Капитаду". На тај начин се оспособљавао за вођење безбројних класних битака (као што је био штрајк 3000 грађевинских рад ника године 1940. у Ваљеву). У партизанима, овај раднички трибун долази на че ло Прве пролетерске, као њен комесар.

Његов ратни пут је мање-више познат, но Радуловић баца ново светло на тамни крај тога пута, на комесарову трагичну смрт, Овакав крај није ништа друго до

епилог једне дугогодишње хајке која ли-,

чи на кафкијанску сцену, и коју је још пре рата водио полицијски агент Зарић„Зрно, а потом и ражаловани немачки под» официр Лот. .

Кљашћев животопис _ анимирала _ је младост, наиме дијалектика борбе и љубави. Гвоздена шака тога бојовника преображавала се у нежну руку која провлачи прсте кроз косу Буке Динић, његове животне сапутнице. Готово би се рекло да је револуција у Фићи и Буки нашла свог Абелара и Хелоизу. Ф"ћина набујала љубав запљускивала је не само жене, већ и „бра ћу шегрте", позориште, јагњад, природу и белу ружу (коју комесар стиже да по. мирише усред боја). Управо та љубав 0човечује овог милитантног пролетера. М за

„ДЕГЕНДАРНИ · КОМЕСАР", „Јединство", Сисак, 1974.

иста, ако сваки човек не а бити јунак, аутентичан јунак мора да буде човек.

. То јебио и „легендарни комесар" чији је живот описао кривуљу од сеоске идиле до трагедије. воцирајући овај драматични живот, Радуловић не гради историјски роман. Он не пише ни научну студију (која би захтевала да се поједине појаве подвргну знатно прецизнијем и критичнијем испитивању). У ствари, овај писац ствара савремену паралитературу У добром смислу речи. Мада је повест о Кљашћу могла бити испричана нешто гипкијим и књижевнијим језиком. Радуловић је ипак успео да „легендарног комесара" осмотри из једног новијег умла. Он га је видео и приказао као херојски лик који не подлеже идолатрији. Дочаравајући такав лик, аутор је насликао портрет, а не икону. Баш зато, Радуловићева истинита књига заслужује интересовање и поверење читалаца.

Радојица Таутовић

ДРЖИЋЕВЕ ПОСМРТНЕ АВАНТУРЕ

Марко Фотез: „ПУТОВАЊА С ДУНДОМ МАРОЈЕМ", Дубровачке летње игре, Дубровник, 1974.

У ПОСЛЕДЊЕ време наша театролошка. литература постаје све богатија. Рекло би

се — лед је кренуо и, ако се тако наста-

ви, једнога дана, не у далекој будућности, добићемо, надајмо се, и историју нашег позоришта. Једна занимљива _ књига из ове области појавила се у Дубровнику крајем ХХ јубиларних Дубровачких љетњих игара. Треба одмах рећи да је то укусна, прегледна, читка и узбудљива повест „Путовања с ДАундом Маројем", потекла из пера дра Марка Фотеза, редитеља, писца, театрофила, иницијатора фестивала У Дубровнику, човека најзаслужнијег за оживљавање дубровачке литературе и упознавање света са њом.

У књизи дра Фотеза, која се чита као узбудљиво штиво, описана је лако и лепо сценска историја најпопуларнијег југословенског драмског текста: Држићевог „Дунда Мароја", од данас већ легендарне загребачке премијере (одржане 27. октобра 1938) у Фотезовој адаптацији и режији, до последњих представа крајем шездесетих година. Аутор ове љупке књиге видео је готово све наше и стране представе „Амнда Мароја", а сам је у својој 06ради поставио овај комад равно 14 пута. што је свакако својеврстан рекорд.

Књига има дванаест „студиозних или фељтонистички обојених чланака“ (како се изразио академик Маријан Матковић), од којих по реду пети и најдужи, „Студентско крстарење Јадраном", иако је можда најлитерарнији, пун далматинске а1тмосфере и ликова, по нашем мишљењу су. вишан је, јер говори о времену пре ауторовог активног интересовања за дубровачку литературу.

На почетку, у поглављу „Затребачка премијера", др Фотез одаје признање свом професору Фрањи Фанцеву, који је генерацијама загребачких студената улио љубав за дубровачку ренесансну литературу. А затим, живо и занимљиво, прича о својој првој поставци вољене комедије, пр. вим гостовањима запребачке представе коју је зоне после премијере видела скоро читава Југославија, о догађајима на путу и око представе, потом читава поглавља исписује о послератном животу ове комедије, О гостовањима и поставкама својим и туђим у земљи и по свету, и свуда, како је истакао Матковић, „без полемичке горчине, брани своја становишта адаптаторских поступака“, иако се са тим мно ги позоришни људи не слажу.

Фротезова књига је пре свега право уз будљиво путовање, алац ће у њој наћи пуно позоришне атмосфере, закулисних и других недаћа, хаоса из кога се на представи рађа хармонија, трке и слатког умора. Сазнаће нешто и о савршеној професионалности енглеских глумаца која се граничи са невероватним, упознаће много детаља са „Дундових“ похода по земљи т широм Европе, па и даље до Америке и Аустралије, о поставкама Бојана Ступице (у Мађарској и СССР-у), о сјајним пољ ским представама „Дунда“ под насловом „Римска куртизана или љубави сињор Марина", о аустријским представама под на: зивом „Пустоловина у Риму", о прашкој представи са сонговима названој „Лисац По мет", о необичној представи у театру „Вах тангов' коју је убила „перфекција глумаца", о веселој згоди у Братислави кад је секретарица позоришта мислила да је Фотез писац „Аунда Мароја", а затим о славној Ступичиној поставци У ЈАП и ходу ове представе по Европи са ненадмашним Пометом Јозом Лауренчићем итд. Са овог путовања читалац ће заувек понети у сећању више сјајних глумаца наших и страних и сазнати за многе истините згоде пре и после спуштања завесе.

И поред свих врлина, речених и неизречених, у књизи је изостављено прво пу товање „Дунда Мароја" у Сплит, намах после поменуте загребачке премијере које је аутору и осталима било и остало у најдубљем сећању, а професор и философ др Ксенија Атанасијевић, сјајни рецензент „Дунда“ приликом гостовања Загрепчана у Београду 1938. ословљена је у мушком роду (стр. 15) — што указује да и ова красна књига има понеки ситнији

пуст.

Најпрецизније речено, књига нуди у будљиво путовање са Држићем и Фотезом и сви који је прочитају биће захвални њеном аутору, као што је и јавност одала пуно признање дру Фотезу за стрп. љив и предан рад. и откриће и сценски блесак дубровачке драматургије у земљи и свету.

Душан Михаиловић

__ Љубиша Бидић

ин =–—–––_—____—_—__—_—_—_————————————=—=————=———_—_—_—_—_—_—_—_—_—_—_—_—_—_—=—=—= ината ли

Уеспабанка

Само преко пусте земље и соли њене да пређемо _

Само још. грабљивице у траговима.

Само још миш

у залогају тишине

Док на источној страни не јави се сунце

Дотле би'

змија појела миша јазавац змију

вук јазавца

Све је до вука лепо дошло Чекамо још дива из бајке Дотле би страшан див из бајке

Треба само успавати се Њему је непријатно док сте будни Ил бар да се итрате деце

ЗЕМАЉСКА ШЕВА

Која. гласоноша која птица на утрини

Кад је бескрајан пут кад је гладна година

Или постоји негде ил само причају о њој

Врати ли мисао о дому у дивље изрованом пољу

Може ли понети груду сриа небеским крилима

Или постоји негде или само причају о њој

Ил ће препући од мисли за њу тешисе за њу опаке

СМРТ У САЗВЕЖБУ ОВНА

Велики ован замиче небом са сјајним знаком Кртице на брегу њуше му даљину

Да ли их осећа прадавне Хоће ли их избавити кожухом од великог подземног киклопа

Један жртичњак на брегу отворен ко рана земаљска огледа се у небеском знаку

Један кртичњак земаљски

са пукотином ка паклу

са пукотином ка срцу

са сплетом кжрвоточним који се догађа по истим законима звездастог била

Хоће ли стићи да их избави

Хоће ли се опет

ујутру на брегу видети мртав златоруни ован.

чије су срце појели подземни киклопи

НИСКИ ПУТНИЦИ

Златастих трбуха у невиду се виде

има их много имена им се не знају

има их много постају из разних бића

скривају под себе своје сунце и зато миле

прилагодили слух и мисао тајну и руке и ноге

Јао тешка година како ће срце

Кроз наш врт кад прођу земљи је горко биље

КОПРИВА

Зелени змај са рецкастим репом зидове давне куће чува

На крилима је једном однео дечака Вратио се и године му младе закопао

" Балада о дому се не сме помињати

Страх надживљује брујање нове песме Зарудео вршак њеног реског мача Што дубље боде растапа се у злато Балада о дому се не сме помињати

Боже

како се дивно играју деца

на зеленим леђима маленог змаја хоће ли икад моћи да орасту змајеви рецкасти зуби их чекају пред тајним улазом голуждравог лета где мирис мајчине погаче зари