Književne novine

#

ПОРТРЕТ

ГЛАСНА ЕЛЕГИЈА

О поезијн Слободана Марковића

СЛОБОДАН МАРКОВИЋ је за разлику од велике већине наших послератних песника стекао глас не само својом поезијом већ и као песничка фигура. И онај део публике који не чита поезију зна за Слободана Марковића, Либера арконија, грешног Елефтерија, а читаоци поезије знају га подједнако као песника и преводиоца, вроног репортера и путописца, боема, црта. ча и илустратора, хумористу и кулинара. Сваки вид те вишестране делатности уклапа се у његов својеврсни лик,у његову стваралачку физиономију. И на сваком од ових, не баш сродних, подручја на којима се огледао Слободан Марковић показује несвакодневну оригиналност, непресушну радозналост, трага за новим чак и онда кад резултат трагања остаје у оквирима већ досегнутог и познатог, Склон да изненађује, Марковић често пренебрегава основни циљ својих тражења и задовољава се да анимира публику, каткад и само да забавља аудиторијум (на пример као хумориста). Популарност коју је стекао показала се у извесном смислу као двосекли мач: у обиљу написаних стихова и разнородних књижевних и некњижевних текстова и пажљивом читаоцу могу промаћи његова значајна песничка остварења.

Када је реч о поезији Слободана Марковића истакли бисмо два занимљива феномена. Он је један од ретких савремених песника чија се поетска гама већ две деценије није битније мењала (сличну доследност показује може бити једино својим лирским опусом Изет Сарајлић). Затим, иза гласне, естрадно интониране мелодије, иза боемског — или само на изглед боемског — декора његове поезије, налази се Арукчије наличје: у свом основном тоналитету то је елегична лирска исповест и та нит елегије провлачи се од раних па до најновијих стихова. Ма колико звучало неуобичајено, Марковићеве стихове би нај боље обухватио појам гласне елегије, то је једна жал за младошћу, туга због пролазности, сетно осећање усамљеника који, иначе, свесрдно прихвата свет, такав какав га окружује, али који не мо же ла се у тај свет у потпуности уклопи, кога тај свет не прихвата. Такав раскол између ствараоца и стварности и чини Сло бодана Марковића песником и песничком фигуром; такав однос даје истовремено извесну романтичарску обојеност његовој поезији.

Ова поезија, мека у штимунгу, окренута јави и животу, а проистекла из песниковог интимног доживљаја, припада неоромантичном концепту песничке уметности. Мотивима везан за урбану средину више нето ли за природу и конвенционалну идићу, Слободан Марковић уноси нове валере у јесењинску оркестрацију. Песник опева град и градски амбијент с нежношћу својственом песницима окренутим природи, пејзажу, рустикалној тематици. За Марковића град није само друштвени феномен, он не посматра само социјалну страну град ског живота, али исто тако и не тугује због градског сивила, због _ отуђености, техничке цивилизације, због аутоматизације живота. Заправо, песник имплицитно наговештава да човек свугде, у свакој средини може остати човек и да од самог односа према околини (а пи друтим људима) зависи хоће ли судјекат бити постварен, или ће (средина) бити хуманизирана. Песник је разумљиво за ову другу варијанту и другу могућност. Отуда толико топлине у песмама посвећеним појединим градовима, градским четвртима, локалима, улицама, у стиховима којима се превазилази већ позната супротност измеЊу песника и уопште ствараоца и градске вреве. Марковић при томе своју поезију не урбанизира непосредно, не уноси у песнички језик дексику везану искључиво за градски живот (термини техничке цивилизације); реч је о далеко сложенијем, али и природнијем између града и песника. У сликовитој поезији Слободана Марковића откривамо град настао као деАо_ људских потреба и људских руку, град који носи трагове својих некадашњих житеља и коме тон дају његови становници.

Слободан Марковић је песник Београда, и то већма једног Београда који нестаје: малих кућа, периферије, безимених људи, љубавника који се састају на угловима, рибара и лађара. Такав Београд песник нај чешће види на Чубури, свом омиљеном крају који је, непосредно или посредно, често присутан у његовој поезији. Марковић је с пуно љубави опевао тај крај и ње гове становнике: та његова љубав достиже у појединим песмама племенити патос оде чубурској истрајности и пркосу, преплићући се с родољубивом вокацијом. Идући у том правцу песник је на Чубури тражио ослонац за своју лирику, чврсту тачку за поетска тражења и узлете.

Алпи Марковићева лирика није остала уско локална, песник с исто толико љубави говори и о другим градовима (Загреб, Осијек, Славонски Брод), као што уме да нађе мотиве и у иностраним градовима. и пејзажима, Иако надасве веран Београду и Чубури, он је у основи космополит и ху. манист широког опредељења. И у другим гтраловима, нашим и страним, он је налазио неку тамошњу Чубуру, крај или улицу малих људи, тихих љубавника, сапутника разочараних или склоних тузи. Као да је свуда дуж путева и пругг којима је про лазио нека безимена и непозната Чубура чекала свог песника. Много од такве

поетичности уочене при сусрету с другим градовима може се наћи и у репортажама

,

КЕШЖЕВНЕНОВИНЕ 6

и чланцима Слободана Марковића — његова песничка вокација. није ограничена ис кључиво на стихове, нити на поезију у ужем смислу,

Слободан Марковић је стекао репутаци: Ју боема, и го не савременог, клубашко-теразијскот, већ класичног, од оне врсте којој су припадали Матош, Дис и Ујевић. Боемија постаје плодоносна тек ако се појави сама по себи, као животно опредељење неодвојиво од стваралачког чина, а не као унапред одабрана поза. Стваралачки акт и боемски став могу чинити недељиво јединство, могу се преплитати и допуњавати, а истински припадници таквог боемског опредељења не сврставају се у ред

конвенционалних боема који дају пред.

ност пози, а не стваралаштву, гесту, а не истинском креативном чину. Кључна. одреАница у том погледу јесте остварено дело Кроз које се пројектује један поглед на живот и однос према животу. Слободан Марковић испуњава у подједнакој мери критеријум лирике и критеријум боемије, уз његово име стоје не само анегдоте већ и остварено дело, а његова поезија поседује одлике и доноси парадоксе какве налазимо код представника нетипичног и не конвенционалог односа према свету. '

У једном тренутку послератног српског песништва Слободан Марковић је био аван гардан — био је то онај краткотрајни период када је поезија општих заноса и осећања замењивана интимистичком лириком, када је песма као „субјективан одраз објективне стварности" уступила место интимној исповести субјекта, односно субјективном изразу субјективне стварности А када је у релативно кратком раздобљу та лирска струја потиснута једним модернијим и интелектуалнијим концептом пе. сничког стваралаштва, лаириком која није била само певање већ и мишљење, па п претежно мишљење, отпочела је Марковићева усамљеничка стваралачка одисеја. У то време он је управо дошао у доба пуне песничке зрелости; тешко би било рећи да се у периоду интимистичкот лиризма испевао (а својим даљим стваралаштвом непрекидно је показивао да није), тако да његова лирика доживљава своје златне тренутке у време када се није лако могла уклопити у токове српоког песништва. Неки од Марковићевих исписника и песничких истомишљеника су пре или касније, за краће или дуже време заћутали, неки су се определили за оне врсте поезије где до тако коренитот преображаја није до. шло (дечја поезија). Издвојен из основних токова, Марковић је проширивао свој о пус понављајући већ познате домете, понекад и мане свога певања, али исто тако и допуњујући свој стваралачки поступак изнутра, трагајући за новим акцентима, оригиналним мотивима и друкчијим виБењима. До коренитог преображаја није дошло, али се не може рећи ни да песник, из збирке у збирку, ипак није био нов. Мосталом, теже је бити нов у оквирима већ познатог песничког поступка, нето при хватити потпуно нов или бар добрим делом друкчији начин певања. “

Иако се огледао и у дужим и сложенијим поетским целинама („Седам поноћних казивања у кључаоницу“, „Ведри утопљеник"), Слободан Марковић је пре свега песник тренутка, спонтаног песничког крш ка, лирске исповести везане за одређену животну ситуацију. Многе његове песме датиране су и лоциране; поједине носе посвете (Марковић исписује посвете чешће од других савремених песника). Све ово показује колико је за њега поезија начин комуницирања са светом, својеврстан медијум којим се остварује веза аутора и око димне, а исто тако и колико је за Марковића поезија начин (бивства и бивствовања, могућност да се људско постојање искаже и трајније обележи. Тек потом његово певање је и могућност за тумачење света, за презентирање ерзалних истина. То не значи да Слободан Марковић није на известан начин тежио мисаоном песништву: његов лирски монолог често је проткан мета казаним мислима о животу, најчешће о човековој пролазности, узалудности, одбеглој младости, о немоћи пред неухватљивим токовима судбине. Али та мисаоност није добила у оквирима песме значајнију улогу: она се јавља заједно с осталим елементима певања, у сложени јим и комплекснијим песмама, као допуна или каткад део казивања песниковог осе-

СЛОБОДАН МАРКОВИЋ

ћања света. Из Марковићевих стихова на: име не израста потпуна и систематична визија, он посматра све у одломку, у исечку, бележи у једном тренутку, у пролазу, приликом сусрета, на путовању, а из тих исечака тешко би било саставити какву целину — тек може бити ·мозаик — да није ауторовог снажног осећања живота којим је прожет читав његов опус. Тако је Марковићева лирика, иако у непрекидном ди: јалогу и непосредном додиру са стварно шћу, задржала изразито субјективну обојеност, романтичарско сенчење, једну ноту словенске болећивости и космополитске туге.

Марковићев стваралачки поступак је на изглед једноставан. Песник говори о ономе што види и осећа, покушавајући да оствари експресивност израза каквом би се његов поетски говор дигао изнад разине стандардног језика. Он типолошки припада групи сензибилних, песника за које је стваралачки поступак непосредан чин, као и део живљења. Такав песнички поступак могао би се назвати изразито не-модер ним, да у свом вишем регистру аутор ни је остварио бројне песме не само прожете снажним емоцијама и казане с необичном звучношћу сваке поједине ритмичке целине, већ и аутентичне и сугестивне по ортанизацији поетских слика и занимљиве у једном дубљем слоју где долази до споја равни слике, ритма, осећања света и пе сничке мисли. Имамо дакле пред собом низ песама које се не би могле назвати целим добрим песмама у оном смислу какав је некад прокламовао Ботдан Поповић, али које за савременог читаоца чији је укус прилагођен другим естетским мерилима могу бити и то. Таквим се песмама могу сматрати (без икаквих претензија на исцрпност) „С а "тишина",. „Водени цвет", „Јесен“, „Песма камена на друму", „Симплон експрес", „Прах", „Машта само. убице", поједина од „Седам поноћних ка: зивања у кључао: , као и поједини сонети и минијатуре. У такве песме убројали бисмо и:мање запажену, за Марковићево стваралаштво карактеристичну песму без наслова:

То дође увек-некако по снегу, с вечери, изван града.

Пас пређе из кућице-у тамно

· предворје : дома.

И без туробних киша, ван домашаја

грома под ·светиљкама почне' жалобна 5 променада "љубавника ненавиклих на удобности хотела, али врло блиских крчми која све . - прима.

Зато и пијем вечерас док пролази бела нестварна девојка мојих одбеглих зима.

И 'седа за мој сто у капутићу од плиша коме су гдегде већ увели сјај и боја. Али, ценећи то што је била мбја усамљеном ми доноси руке. И с веће кане јој. од пахуље суза. Заблиста

Еј трепавица. а јаблан мостане вретено из кота извлачи пређе ветар, господар тргова и улица.

То дође заиста по снегу, да жалим и да | од сете која. ми полаже руке по. старом ; „огртачу осетим још једном како у плачу „остају иза мене: Свет... Лажи...

а Конфете.

Ова је песма мнопим одликама карактеристична за Слободана Марковића. Шти: мунг и амбијент (зима, крчма, предграђе и његов свет) наговештавају већ јемну од његових елегичних исповести. „Бела не стварна девојка одбеглих зима" као мета фора доноси у песми осећање туге због пролазности, због свега што је остало иза песника, а на шта.га једно зимско вече подсећа. Мисаона нота није наглашена, као уосталом ни социјална на почетку.песме („жалобна променада — љубавника ненавиклих на. удобности хотела — али врло блиских крчми која све прима"); су. птилна елепичност доминира целим спек-

(

. цира јаблан постаје вретено,

„којима је аутор посустао.

"песниковот азивања. сва у сликама, поеми авјомај колориту. Слободан Марко у сим с евовић је од Јесењина, кога је успешно пр дио, баштинио осећање за природу, Ра ну да сликовито стилизује или персонифи-

е феномене (у овом примеру постварује се на неки начин у целини слике, али је зала ветар функционално персони Базе), на крају, завршним акордом Марковић по сеже за симболима којима проширује сво. је осећање света и уопштава песничко и животно искуство. |

Одабрана песма носи такође извесне мане приоутне у Марковићевом стварала штву. То је, пре свега, сентименталнос“, болећивост, затим склоност према наративности (понекад његова песма има свој сиже, своју фабулу! — на пример „Лука").

успе да и такве елементе подвргне стваралачкој дисциплини, Слободан Мар. ковић од њих уме да начини корисна, па и драгоцена средства, да и наративност о. племени и претвори у нов песнички квалитет. Али има и гренутака када песник подлеже овом стваралачком сензибилите. ту, прецењујући значај осећања и првобитног утиска; тада сентименталан тон поста је доминантан, песникова елегичост, губе. ћи меру, прелази у патетику и реторичност, сплет асоцијација изазван песмом бива жи, а и домет остварења свакако мањи.

у таквим, мање успелим песмама има поетских слика, музике, изненадних поре. Бења, метафора, неочекиваних спретова речи, али свему томе недостају целина и оклад. Такве песме пријатне су при читаЊу или слушању, али не пружају много вите од тога.

С обзиром на песникову продуктивност у Марковићевом стваралаштву има доста и потпуних, успедих песама, као и оних у Зато поезија Слободана Марковића пружа више у избору, ослобођена нефункционалне поетично сти,

Слободан Марковић поштује правила традиционалне и нормативне теорије књи: жевности као мало који од савремених пе. сника. У његовој поезији лако се уочава основна интонација сваког остварења, а поједине песме могле би се сврстати, ако би то било потребно, у одређене врсте по. езије. Када пише о љубавној или родољубивој тематици то је заиста љубавна, од носно родољубива лирика. Изузмемо ли склоност ка елегији (у већини песама присутан је елегичан призвук) песме су оби чно окренуте једној теми и мотиву, а и ка да се тематски кругови додирују то није негација традиционалне поетике већ пре њено догарађивање и проширивање. Сло. бодан Марковић несумњиво доста дугује традицији и тај утицај је користан и плодоносан. Песников однос према поетској баштини заснован је на креативном поттто вању. и на изванредном слуху за живе токове међуратног, па и старијег српског и хрватског песништва. Као изразита ствара лачка индивидуалност Марковић нигде није некритички подлегао утицају, нити је једнострано примао одјеке нечијег певања.

се може рећи да је у корену тог сложеног односа љубав према свеколикој по. езији, према ономе што су испевали њего: ви претходници, а из тог богатог извора песник узима поједине елементе и идући својим путем користи се њиховим иску ством. У нашој савременој поезији однос према традицији један је од кључних про. блема. Слободан Марковић је у том погле: Ау дошао до свог решења, определивши се за традиционализам посебне врсте.

Многе одлике поезије Слободана Мар ковића прелазе и у његове репортаже ни путописе, као и у његов хумор. Специфи: чни императиви других жанрова њему су туђи — и као репортер, путописац, хумориста или преводилац он добрим делом остаје песник. Негде је на прелазу од по езије ка другим књижевним врстама (хумористичка поезија), негде је пак поетоким пасажима прожимао журналистичке текстове о изразито непоетским темама, склон да у неколико редова скицира миље, атмос „ да евоцира сећање и да овојим емотивним односом обоји чак и хумористички писане кулинарске чланке.

Захваљујући искрености и непосредности, једноставном поетском изразу и не патвореној топлини поезија Слободана Марковића одавно је стекла симпатије читалаца. Публика прихвата Марковићеву Амрику и због неких особина које су по мишљењу критичара мане овог певања. Слободан Марковић је свакако популаран пеоник,и добар песник, а његовом обимном поетском опусу може се прилазити на разаичите начине; пред нама је дело које пружа широке могућности за разноврсне интерпретације. Том делу припада и не колико надахнутих тренутака новијег српскот песништва.

Иван Шоп