Književne novine

Милан Ненадић

Дневна_ слика ·

Смртник и лешинар се њуше, Помешане, њихове крви се пуше.

Бивши војник, још у животу,

Насмејан, ткивом храни трозоту. Ј

Весело, на кљун, набада. очи. |

Певуши тихо у грчу, и сведочи.

Незнатан пламен још загрева Смрскано срце, блатњава црева.

Смртник и лешинар се њуше. Помешане, њихове крви се пуше.

СИМБОЛИКА

Јединствено је небо, невероватно дубоко, Док се у тебе цеди кроз оболело око. Просто занемиш када те обичан поток Подсети на шуман пулс, на крвоток. Кише, кад у слух нападно лију ноћу, Апокалипсом пуне тлаву и усијавају самоћу. Сред света, сред упропаштене топлине, Свестан си само себе и своје лепе суштине. Исконском тугом формиран црни висак

У речи стао: песма је артикулисан врисак, А језик квари појавно.

Није то знак вечности ни пристанка на време. Ниси ти плодна земља и у њој здраво семе. Само ти се, путем дисања, очај враћа И шкрипи плућно крило: као кроз сува саћа, Хује отровни атоми и нуклеарна испарења. Доста је природи твојих мпреступа и твога бдеља Реченичног, и забринутости, и срџбе твоје! Схваташ ли, лабуде оболео, Лепоте не постоје!

Живот је земан сасвим, обична истина копна; Трула је митска кугла, напрсла њена опна.

Али се не повлачи, не склапај гробне двери: Изазвао си већ крвопије и препотопне звери.

СВЕТИ РЕД УМРЛИХ ИЗНУТРА

Ритмом срце град опонаша.

Умртвљен се, из даха, рефрен цеди.

Неће нестати улица и чаша

У којој јесам слеп и слепи, јесу, недогледи.

Далек сам од себе, од оног што је трава,

И стабло, и река, и додир правоверан:

У мртвом свету јесам пластична глава,

Бездушан метал и правац једносмеран.

Поштујем, ипак, бол. Прну траку.

Патњу, из вене у вену, носим.

Општа одмазда око мене, у зраку,

Као доказ да гледам, да пркосим.

Припадам Светом Реду Умрлих Изнутра,

Телом, и мишљу, слеђен. Нечулу предан.

Човек сам страшно сам, а мој говор, данас и сутра,

Исти је: дословно неправедан. |

БАВО МЛАД, ИЗНОВА |

Природо, Ђаволе млади, убицо!

Зар твоје пролеће није пламсај смрти! Несхватљиве пробе с травама и дрвећем! Безброј покушаја:

Осећам да има некаква трешка -=Њушим тамјан пропасти из тог понављања.

Сва си изнад свесне похвале,

Изнад људског вида и разумевања. Посматрам моју занемелост иронично, сетан: Хоћу ли нешто што ти можеш»

То ми немамо слуха за исту врсту певања,

То је материја песник, а дух глувонем, сретан.

Не знам где да скупим снагу

Да признам бар то што јесте;

Ти, међутим, товориш: тако мора бити! Посвећени су тек моји тренуци без свести, Док твоји миришу, гргоље, листају и лете.

Сувшие брзо заборављам: Никад се, такви, нећемо срести. Само ти преображавај, анђеле освете!

ПУЗАВИЦА

Леденим дахом пуним белину И себе цела.

Заноса нема. Покрета нема, Хартијо, посве бела!

Пење се реч уз празну реч. Гле глупог бпшљана,

Гле пузавице!

А нигде основног стабла, Нигде усправног сока, Нигде птице.

Тек опипљиво ништа око мене И око ствари. .

Дивно се песма света одрекла И, отубена, крвари.

О ЧОВЕКУ КОЈИ ПИШЕ СТИХОВЕ

Језа је то што га хвата Ничијег, усамљена.

Треба му мало топлине Пре смртногта сала.

Шта ће му некаква васељена Кад гладно, тладно зине2!

Жели ли исконску близину Себи по свему равног,

Тад јасно види своју судбину, Осети хладан васионски дах И чита му на челу, у исти мах, Исписано језиво; 602!

КЉИЖЕВНЕНОВИНЕ б

ПРВО СМО почели да каснимо у Билећи, па онда богме редом док нам је најаде свануло. Ј.... му оца, ако нијесмо на Уму чекали три равна чела. Онда до Сарајева сачувао те бог господ. Има један тумбин кроз накву Мванову планину; нећете ми вјеровати, а душе ми дугачак је као на прилику да уљезе машина пониже куће Јевта Крстова а да избије у Аугу Никшићку, Е кроза њ су нам биле дошле виле очима. Пуни се ватони нашикаше дима и гаревине и онога кастига од машине. Ајде нека што штипље за очи и за нос, но исцијепа неаретне прси. Што је било ождрља, бериката и прси као да је туда прошла рашта. Ко је био ваосан од задуве или је мало доносио јевтиком имао је бити бумбал.

Те ми тако цингуља, цингуља, цинтуља — ма најбољи сат смо се вукли кроз онај пакао. Жене су малу Бепу

' некако притрпавале рутинама да се не угуше. Јачи су и грп-

љели, али ђугурумима пуче погибија. Само Бечану Лазареву није ништа сметало, но у ону невиђелицу он по вр неке Бевојчине Павла Маркова. Е такви су ти Сертовићи — ма не могу успрећи крвуштину док им буде шесет година. Павле осуо да кашље, кука јер мисли да ће умријети од задуве, а Бечан пуља љепоту божју. Баво нека га носи но да видимо како је даље било на путу.

Изађосмо из тумбина сви црни као Гурбети. Уљегла таревина. у. очи, а воде ками у свакога. Воз стаде на једној станици неђе у Босну па окрену три сата да касни. Ми брже на један поток па трљај земљом и једва се повратисмо у народ. Али за три дана сам искашљавао црне окрупине из несретније прси. Од Сарајева живнусмо накво кукање. Уљегосмо у бољи воз и добисмо народске вагоне. Стоку смо спратили у један марвени ватон. Крени тако али кад наљези про каквог моста ђеца се начети да гледају, а жене стра па наждиј да кукају. А богами смо се и ми многи бојали да се не стропоштамо. Паде нам у једну велику ријеку врећа капа с глава. Начетило се све да гледа колика је ријека, а људи не научили да се толико савијају, па она арија од воза однесе сваку капу с главе која је била прногорска. Образа ми пала је пуна котарина капа. ваше ријеком и би се богом заклео да су какве црне тице. Оно се понека и црвени небом и која нема облисте па пропито лијепо. гледати како пливају. Ту ми ђаво

НАУСТРАЦИЈА МОМЕ МАРКОВИЋА

однесе нову новцату црногорску капу с облистом. Однесе |

и Стани Малишиној крпетину с главе, а она, што је кукало незнавено, закољедави да се устави воз. Узеше је на дегу и посвађа јој се син с Бором Туровијем. Почели да проналазе нешто око наквих Шваба и комита и шпије џандарима, Ми навали и утркми да не пуца звек. Тако је било стално наквог пљускања, свађе, тртљања и чокљањења. — ма није нам фалило имбрета док смо дошли. Као што нам тога не фали прије ни послије.

Кад се искрцасмо на Станицу, нејач одведоше у једну бараку, а млађе и јаче под шаторе. Сјутри дан наредише да се сви мушки издвоје и да узме свак сапуна ако има. Ми у једну колону, ишли смо више но кварат од уре те у једно купатило. Кућа окружена јелама, није јој кров као у другије кућа но некако у висину и све као у шркве, само што јој је звоник срубљен. Је ли цркваг — ма јес кунем ти се богом! Упитасмо накве и веле да је џрква но је претворена у купатило да се купље народ. Ми нагами у ону цркву кад лијепо по зидовима све цијеви дебеле као човјеку иза шаке, а горје изнад главе висе из оније цијеви решетке исто као оне што их можеш виђети на латама у корјенићкије Турака кад залијевају памиаору. Да буде виши кастит, кад унутра двије три женске, не зна ниједна добро нашки,

Онај што нас доведе нареди да се свучемо сви чипле голи, а да робу предавамо онијем женскијем да је слажу у олтар. Наста урнебес. Бе ћемо се свлачити голи знао та јад у вид очињи! Није то, болан, војска да је све младо и једногоци и ђе не познава нико никога. Обе је друга ствар, Могао си ту виђети да су заједно Њед од осамдесет, година, син му од педесет и унук од двадесет. Бе можеш наћерати мушку ђешу да се свлаче пред старим људима. Има ту и кумова и пријатеља, али за све јаде шта ћеш од оније женскије. Нијесу травопасна живина,но имају образ као иксан. Онај што нас води каже да то није њима ништа, То је њијов посао, оне о и прије радиле у градском купатилу што је порушено. Ја то тада нијесам вјеровао, а сада богами вјерујем. Ено, брате, по градовима гледао сам у онијем нужницима Бе мораш платити да уљезеш, начети се по десетак људи и сваки, да опростиш, пиша и држи се за. оно што има да увати, а женско чељаде ништа не заашвава но мете или друго нешто ради између њих и ништа се више не либи но да они људи држе свијеће у руке. И ја бих данас друкчије зборио, али онда ми се био преврнуо свијет кад сам видио да стоје три женске, а оће триста људи да се свуче. Ајде Ђаво. нека их носи, но да видиш шта се од, нас ради. : ; .

' Кољедава јер неће мнозина да се свуку. Неки млади и слободнији згаланцаше се и предавају онијем женама. Мало помало свуче се све осим десетак људи. Онај што нас води виче и галами, али они закопиштили па неће, Он нареди женскијем да свакоме давају по слизак сапуна. То су били,велики пераћи кандиоти но их ишетали концем на дјелове колико кремење цукра. Оне кукавице давају сатедн, а не могу: вам опричати кастиг. Млађи по групама заледно и :уватили елендек. Налет их било, сви одвалили оне окласине као мертин кад добро роди, Оне додавају сапун и' пролазе између оније бајонета, ма богами се ништа више не стиде него да је људима узрасло цвијеће између нога. У један ма онај што нас води командова: „Пушти воду!",

Из оније решетака, из оније цијеви, чини ми се из неба и земље, бљуну вода и одмах се увати пара да не можеш вићети прет пред очима. Али некако вода. неједначита. зна» ле је ране у очи. Однекле вреле капи воде, па кад те по“ тоде мораш се прокривити као јарац, а однекле млаз сту“ дене иљаду пута као анијежница, па не знаш која је грђа и несретнија. Стари псују и куну, а они млађи ржу и кикоћу се. У један ма наква посоксија у један ћошак, Неки син Марице Перове, ждријебац од осамнаест тодина, по вр оне једне женске, а она угојгојила и жива се пе чује. Не би то нико ни видио но накви навалили оће и они. Стари људт мназваше их сваком живином, а она женска спаси главу у олтар. Шћаше се за њом надати воловодлица као оно пкад у Бијелој Гори на Убла кад залута зубачка крава у наша товеда. Но је орамота о томе причати, али кунем вам се богом, онај ћосави Анто Дајов што му је тада било близу седамдесет година павирао је тамо, но га неко рину па му се вас нос рашћета као главица купуса. У један вакат обуставише воду, отворише врата од оне богомоље по неста гаре. Све црвено и опрано, кипи зној из очи. Они што се нијесу зшћели свући и они се свукли кад је бљунула вода и кад су видјели да осташе обучени. Све упипалај голо. Нема нико ничим да се отре, док утолико заређаше оне женске да нам давају пртиште им осталу робу. Нијесу оне дијелиле како коме пасује но насумице по глави. Не може се реба ни четвртоме угодити. Цревље ни десетоме. Ми по оној ледини испред пркве мијењај и јади док се некако обуци. Могао си виђети свашта: робе од сваке војске на свијету. Само су покидани војни знаци и чинови. Онда цивилне робе што је некада носила велика господа. Биле су ме запале једне свилене гаће, не рајтозне но оне што бисмо рекли панталоне, да би три Јеврема 7 њих могла да стану. Џеверасте као дивља мачка. Кад смо се обукли свак се свакоме смије, а свак вјерује да није грдан као што су други. Неки завикаше да неће међу народ, али не помага им, јер рече онај што нас води да су оне женске закувале у велике казане сву нашу робу и да је тек сјутри дан можемо добити. Ми немади куд но пристани.

Гледамо преда се и упутили се у колону да се врћемо. Кад нас народ срета улицом све преврће очи од смијеха. А ђе нас види пашче, а бијаше оније градскије скитница више но сам у вас вијек видио, заковрни па лаје да оба ока извади. И то знаш како лају: исто као наша пашчад кад виде рњагу Гурбета. Ништа но уситне па жевкају, а У лаву нема оне пасје озбиљности и тежине као кад лају на оружника или звјерку. Ма и пашче има ум да види ко није као други народ. Понеко поче да баца понешто са себе, накви псују. Један Костретић обуо цревље што имају високе пете на прилику женске, па не умије Бавољом да крочи. То бијаше један јадов кљунула би му кокош у гузицу. Накви га научише те их он заврнделеца и продужи бос.

Некако се докотрљасмо до оније шатора и онда настаде прави имбрет. Млађе жене и Њеца полијегали од сми: јеха и ругају нам се какви смо. Накве жене куну и бестимавају што се доћерасмо као Гурбети, а једна жена наслонила се на зид па набраја као више мртве главе. Домаћин јој за братом носио и прну кошуљу и штрику про прси и црно небо на капу, а сада обукао бијеле гаће као вољ карте и шарени јакетун, па дошао као онај што води по народу међеда за нос. Једна на глас опсова све што јој је на уста холазило и навеза домаћина на сваки пасји реп. Плаовитији људи замлатише жене па неке вигање а неке окопиштиле_ па дају. — | У ст

Онај што нас је водио испе се на једну бачву и запријети да се морамо утишати. Утолико дође и Саво НПлазина и одржа говор. Рече да се болест појавила и да смо се морали сви окупати и попарити робу. Морали су да окупају и жене, али ето обећава да то неће радити. Замоли он народ да опрости што је све то тако било и ми се, богами, уталумисмо. Тако ти наше женетине осташе нашијем седепом неокупане, а кунем ти се богом и за њих је све било спремљено као и за нас. А оба ми свијета требало их је окупати. Има оније заваљеница и посропета из Злокоза што их не би опрала она ријека што нам у њу попадаше капе из воза. Сама гтњешопизда Радоша Савова потрошила би три пркве воде.

Вечерасмо и полијегасмо. Није се, право да ти кажем, народ имао чиме добро покрити, Однијели смо ми доста, веленаца и губера, али требало је и простријети и покрити се. Чим смо изишли знојави из оне цркве многога је сватила понтура и поноћи га увати ватра. Али пусти народ доста чесна, жучи и меда — онога што нам је вазда боље одржавало живот но доктори. Жене накркај чесна и жучи у нас и трљај мертиновијем брашном и сирћетом табане и слијепе очи, У понекога и по капца лозове ракије. Ујутро. приснажише доктори с некцијама, Одвели су више од десет старије људи у болницу, а несретни Томаш

· Пешин зијену сјутри дан. Жалио, се свијем путем да не

може никуд, а и не бијаше то ништа но вијес. Доби катар плућа и црче. Оно је кукало вазда и било гладно, као да му је узочас давала жена какву окрепу. Умрије Томаш и то је први мртац од нашега народа у Новој Земљи. Зато и бог помога Томашу те му се одржаше товори што нијесу никада никоме његовоме у трагу. Болан, дрмаам су му говори као да је умро какав добар држављанин.

Загрцао Васо Савовић па не да издушити. Каже да је Томаш својијем примјером показао како се треба борити“ и пошто рат прође, Вибђели су они, вели, да је он на смрт болестан човјек, али није било силе да не иде у Нову Земљу, јер је хтио да покаже како треба основати ново гробље да би нови живот кренуо. Желио је да се окупа од света јаднота и сиромашнога. да би 'аст отишао у Нову Земљу, Каже да је његов гроб свети гроб у којему почивају кости које су ломљене и на Скадру и на Троглаву. Давидиш да некако ганутљиво збори, па народ који није из Згођена вјерује му. Нама, богом ти се кунемо, мило. Никоме није жао Томаша. да је умро тридесет тодина раније, а сад нам данесе чоество. Јесмо ми један с другијем зборкали да се човјек збиља пикада не може заклети шта ће све с њим бити. Замисли Томаш Нешин! Није Скадра гледао више мо је ли моја баба, ако није у њ некад отрпуњао каквијем шверцом. Гонио је свега вијека кирију Саву Маснићу, а да му није било зета Шора Перића под зарок би скапао. Зет му Шоро вазда давао вурде кад је клао пастрму и то му је био смок до Бурбевадне. Од Стане се није смио боту · помолити. Али ето наш Томаш окупа штроку са себе и умрије, И остави нам добар глас и гроб. ; 5