Književne novine

ЕСЕЈ

.

ЕРИХ МАРИЈА РЕМАРК:_

ПИСАЦ ПРОТИВ РАТА

писци као што је Ерих Марија Ремарк увек се поново читају зато што су своја дела посветили драматичној судбини човека нашег времена и што су ту судбину исказали на особен начин: рекли су мното, али никад толико да би то могло бити све и да би њихов исказ био последња. реч. Свака њихова књига је узбудљива, драматична и замишљена, али пи свака је повод да се даље размишља, да се иде у веће дубине, у сложеније склопове све-

та и човека, свака је померање у нова искуства, дограђивање визије, тражење Аругог простора.

Битна карактеристика Ремаркових романа је анализа људских понашања, у ратном времену, анализа психологије ратних дана, Романи су покушај да се створи слика о томе шта људе заокупља у ратним данима, око чега се окупљају н шта је њихов централни проблем, Ремарк је инсистирао на узроцима и увек их је видео у политичким сукобима. Готово су сви његови романи условљени појавом фашизма — он је ту појаву доживео фатално, као највеће зло које је могло да задеси човека, као кугу која је заразила велики део света, као зло које је ушло у живот им брутално га разара. Зато у Ремарковој прози има политичких избеглица, концентрационих логора, беспослице, личних несрећа, патњи, осећања неостварености, много уништених и промашених етзистенција, туга и посрнућа, Трагајући за та: квим судбинама, Ремарк је показао из ванредан смисао да нађе трагично у човеку и да то трагично развије до монументалних размера, да та до те мере ос мисли да постаје много сложеније него што је можда у самом животу. Ремарк је тратао за карактеристичним примери ма и развијао их у широке системе, развијао је своју филозофију отпора, свој политички пркос и своје хуманистичко негодовање. Те карактеристике присутне су у свим његовим романима, али су сигурно уметнички и филозофски најјасније изведене у књигама о, политичкој емиграцији, а посебно у романима „Тријумфална капија", „Сенке у рају“ и „Ноћ у Лисабо-

"

ну". Бани „Тријумфална капија" сигурно спада у ред најбољих Ремаркових романа. То је у суштини књига о трагичном љуА: ском удесу, горка, потресна, импрепнирана страхом, стрепњом и сарказмом, али је изнад свега хуманистичка. Готово је фрапантно какав је колоплет животних ситуација овај писац створио око живот. не судбине јунака романа, емигранта лекара Равика. Каква је то и колика пишчева имагинанија која је успела да из гради један буран, Оучан и драматичан живот, да га испуни толиким детаљима, да се ни у једном тренутку не може осетити конструкција. Градећи овај у сушти“ ни тешко опустошени лик, Ремарк није инсистирао на тоталности те опустошености, већ је у разради његовог лика пошао од претпоставке да је то човек који се за нешто бори: он је антифашиста сво ставља на коцку и спреман је на све да би остварио циљ.

Изузетан романескни подухват пред стављају оне странице када Равик препознаје гестаповског официра и када га врло смишљено увлачи у игру У којој та ликвидира. Те сцене, те психичке ситуације кроз које пролази, врло сугестивно товоре о снази његове личности, 0 слОжености и ведичини његова карактера; он носи у себи вољу да се бори, али је свестан неравноправности и покушава, пре свега, да себе сведе на оне релације У којима ће бити сигуран, чврст им максимално концентрисан, У конструкцији тих елемената Ремарк је показао да је мај стор који уме да гради психолошке атмосфере и који изванредно познаје ситуације и односе у које уводи своје личности. Чак и кад говори о предасима између ратова, Ремаркова проза говори о рату и о његовим одразима у људима, Кад су људи у рату они су несрећни из више раздога; изложени су опасности од смрти и од свих фаталности које доноси рат — од глади, несигурности, страха, стрепње, напора. различитих категорија им АР. Ма кодико био тежак, рат је чак био подношљивији од несигурног и лажног мира, или пак од мира у коме владају политичко насиље, социјални метежи и прогонства најразличитијих врста, У рату човек зна ко му је непријатељ и како треба да се понаша, зна како треба да се чува, ако уопште може да се чува; релативно зна и зашто ратује, какве циљеве има, какве су му одговорности и шта треба да чини. У миру, пак, нарочито после изгубљеног рата, нико ништа не зна, нико никоме не верује, нико се ни на кога не може ослонити, свако у свакога сумња, свако од свакога бежи; људи живе у осећању издајства и прогонства, нису више спремни ни за што, апатични су, деградирани, огорчени, отупели, безвољни, преплашени, зазиру и од других и од себе. То су битне теме и То је прави свет Ремаркове прозе од њених почетака до краја.

Своју књижезну каријеру Ремарк је ночео романом „На западу ништа ново", који се појавио 1929, године. Појавом овога романа наједном је избио у први план. За кратко време књига је преведена на.тридесетак језика, обишла је глобус и постала једна Од, најчитанијих књига у свету. Али, мако је дубоко узбудила. свет и постала омшљена лектира милиона

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ Т

читалаца, ова је књига с резервом примљена у интелектуалној публици и од књижевне критике. Неки су тврдили да је литература у роману „На западу ништа ново" добила ремек — дело, даје то права, слика стања и односа у првом светском рату, да је остварио лак и једноставан, сажет п симболичан, исказ, упрошћен до највеће могуће мере и да је та упрошћеност тлавна његова снага — близак је свакоме, отворен за све интелектуалне СЛОјеве и нивое: може се примити као најобичнија радозналост јер је фино фабулиран и исказан у лакој језичкој експресији; могу се у њему тражити поје“ диначне људске судбине јер су врло пре цизно издиференциране и јасно форму лисане.

Постоје, међутим, и другачија мишљења о овоме роману: да је то ефемерна књига која је репортерски врло површно и уметнички сасвим наивно проговорила. о веома сложеним проблемима човека за хваћеног првим светским ратом. Речено је да је роман паничан, до бруталности натурализован и песимистичан и да као такав не одражава право стање ствари, већ се олако па и неодговорно поиграва људским нервима, па је као такав у су штини деструктиван. Постоје н мишље ња да Ремарк није успео Да осети драму рата, да није могао да досегне фундаменталне његове историјске разлоте и његову филозофију, па је зато врло површно из рекао своју авантуру у рату и своју немоћ да допре до његових социјалних, психолошких, етичких ми антрополошких разлога. Ауто се тако мислило а понегде се и сада тако мисли о Ремарку и његовој прози, а посебно у роману „На западу ништа ново", Међутим, и овај роман, као и сви други Ремаркови романи, веома је тражен и читан, и доживљавају своје милионске тираже. У чему је онда забуна, шта је то што изазива неспоразуме и шта. је суштина Ремаркове прозе»

Антиратне и хуманистичке идеје зачете у роману „На западу ништа ново", Ремарк је сугестивно наставио у роману „Повратак", у којем је приказ рата дошао до ширег изражаја; рат је у овом роману исказан као тотална бесмислица и као масовно лудило, Додуше, у овом роману писац не приказује ратне догађаје већ животне путеве и процесе бивших ралних другова из чете Паула Бојмера, пошто је рат завршен; приказује њихов по“ вратак у отаџбину, новембра. 1918. године, и доживљаје У послератним тодинама. Основна карактеристика романа је мучна и тешка атмосфера после изгубљеног Рата, пустош и сиромаштво, психоза страха им неизвесности, сукоби између оних који су били на. фронту и оних Који су за вре. ме рата боравили у својим кућама. Сукоби су суштинска карактеристика, јер они који су ратовали другачије су се раз вијали и формирали од оних који су били далеко од рата. Они који су били у рату, иако су поражени, иако су страдали и надљудски патили — веровали су да их ипак У миру чека неко спокојство, неко право да залече ране, да забораве муке и гадости, да покушају да Се врате у нормалне колотечине живота и да у животу пронађу ма какав смисао. Међутим, у новом животу су их дочекале нове невоље и несреће, нови социјални, психолошки и политички рат у коме је требало сачувати и опорављати већ дубоко разровани и скоро уништени психички живот, Млади повратници из рата, ионако разочарани, горки и изгубљени, сада то постају више и драматичније, јер тек сада осећају да су бесмислено страдали, да су се кретали у бесомучном врзином колу и заувек изгубили веру у све. То је садржајни и психички оквир ове књиге, Зато је толико горка, суморна, на моменте из ње избија осећање бесмисла и безизлаза. Кад склопимо последње странице овога романа осетимо болну тугу у себи, кидају нас јад и чемер, све се у нама буни, револтира нас и увек смо на страни понижених и повређених, Мако је писао о тешким, о изразито драматичним трену. цима једне генерације која је гажена и мрвљена без милости, Ремарк је о тој изгубљеној генерацији писао присно и топло, успевао је да изрази потпуну слику тога живота, да искаже целовитост једног односа према животу који се'нашао у агоничном процесу распадања.

Своје антиратне идеје Ремарк је продубио у роману „Три ратна друга“, И у

| | | ( | | | (с | | | | | у у

ЕРИХ МАРИЈА РЕМАРК

овом роману он не говори директно о рату већ о послератном времену. Али је рат непрекидно присутан; послератно зреме је само пано на који се пројектују осећања људи који су били у рату, а та осећања су тешка, суморна, болна, бритка. Бол у осећањима и мислима повратника из рата произлази из опште несигурности, потиштености, из осећања бесправља и без влашћа. Земљу опустошену ратом захљатили су незапосленост, инфлација, привредне кризе унутрашњи политички потреси и метежи са појавом нацизма у Немачкој. У тој клими и таквој атмосфери, три ратна друга покушавају да сачувају дух јединства, веру у љубав и људску доброту — џједињују се против зла и настоје да ублаже ударце којима их обилато засипају потреси у животу. Ремарк је готово бриљантно портретирао ликове овога романа — отворени су, јасни, присни, увек живи и животни, свако има своју мисао и свој смисао за који се бори, свако је упоран, достојанствен у патњи и болу; има нечег, чини ми се, античког у овим људима кад подносе поразе, антејског у довијању да продуже живот. Као ни у једном другом Ремарковом роману, у овом је широко размахнута лирска компонента, тонлина у односу према људима, овле је све мерено мером љубави и искреношћу.

Као што. је био потресен и огорчен

спрвим светским ратом, тако је Ремарк

примио и друпи светски рат, па је и о њему оставио потресна виђења и размишљања. Најзначајнији његови романи с темом други светски рат су „Време живота и време смрти“ и „Искра живота". И у једном и у другом роману он говори о рату као о насиљу, дивљању, бесомучном _ уништавању свега доброг што су људи градили кроз векове. Роман „Искра живота" иде у ред најбољих Ремаркових романа, а свакако и у ред најбољих са тематиком из другог светског рата, посебно живот у концентрационим логорима. Ремарк је други светски рат Доживео као насиље највишег реда, као бБруталност која произлази из помраченог ума; „Искра живота" је слика једног концентрационог логора у Немачкој у којем су се нашле жртве фашизма из читаве Европе. Над отромном масом људи врши се терор какав историја није забележила; над људима се врше · злочини тешки до безумља — нормална људска памет не може да их докучи; људи у до тору нису људи већ авети, костури, сенке из пакла — све је у њима убијено, устопљени су глађу и жеђу, свакодневним танталовским мучењима, злостављањима, пировањима помахниталих есесоваца. Али, ипак, човеку је дато да се нада, да верује у некакво чудо у себи, да тражи и налази енергију у готово изобличеном телу. Многи логораши са фантастичним напором издржавају. Суочени с њиховом издржљивошћу питамо се шта све човек може и колико може да издржи2 То је Ремарково сведочанство (а он је свој роман писао на основу аутентичних докјумената и исказа преживелих логораша) и оно је монструозно, то се граничи с људ ском памећу, тешко може да се прими као реалност, то више подсећа на сурову фантастику, на измишљени пакао. У ствари, Ремарк је пратио искре живота у људима који су нељудски убијани, Гледан са тог аспекта, а чини ми се да се једино тако може гледати, овај роман има безтранично велико значење, јер је докуменат о злу, сведочење о безумљу, али и надљудским напорима да се зло превлада. „Искра живота" је историјска оптужба фашизма за почињена зла, за етичку деградацију човека. У свом је темељу ова књига етична, јер се залаже за човека и за његову људску истину, сва је од плача, сва је исцеђена из људске крви и суза, али је и херојска у свом финалу: „Нас су понизили, Али ми нисмо поражени. Поражени су они други који су то учинили." Да Ремарк није:написао ништа друго ова би књига била довољна да буде оно што он јесте: велики антифашиста и хуманиста, визионар и сањар будућности.

Ремарк се згрозио над бесмисленостима које харају у животу и зато је читаво своје дело посветио згражању над хаосом и замислио га је као „интегралну осуду. Овај писац је жарко желео да каже свету своју визију зла и његову историјску аутентичност, да сведочи против њега, да

| Устани, кад зора открије своје вјечне ; призоре на планинама, и управи очи са врхова, (са вода и.торских прохода. Устани и ухвати се у коштац |са голом и суровом јавом, 'до јуче твојим заборавом.

Нека сам живот провири из ријечи и нахрани се из твојих снова, из дубоко посеглих корјенова. Потражи и откриј живот под наслагама година и доживљаја, нод патинама вјечног сунчевог. и мјесечевог сјаја.

Разгрни запретани жар под пепелом, можда и онај од прије толико година. Потуцањем, патњом и сном заслужио си да се поново огрејеш. | Ископај сићушну језгру из зрна ражи као свој прапочетак,

као непресушни раст што живот снажи.

Очисти се на зечијим росама,

у шумским богомољама тдје царује златна патрат,

гдје се прва и посљедња свјежина

искапи —

у' бостанима, на јажама,

тдје тикве замећу као уштапи.

Потражи и поново откриј живот

под наслагама. година и доживљаја, ;

мод матинама. вјечног сунчевог |) и мјесечевог сјаја. |

СЈЕНКА

У великом граду, непознати, живимо самца два,

у хуку невремена.

сјенка и ја.

Када је сунце, она је са мном, устрептала као ускличник, када је ноћ, она ме напушта и постаје завјереник.

Тад остајем сам у соби,

налик на завичајну смреку,

да у ноћи чудних шумова. претворим се и сам у своју сјенку.

СМРТ СУСЈЕДА

Умро је мој сусјед у сат касни и то ме запрепасти.

Х анко Боновић

Запретани жар _ , | |

Још колико синоћ, рече са прозора, да је зима забијелила, одозгора,

п да, ако овако продужи, . дан ће бити све ужи и ружнији...

У његовој свијести, шкуро, и ја сам са њим ноћас умро.

Толике пјесме, чаше, разговори, прозуташе бездани понора...

Умро је мој сусјед, у сат сиви, и ја у њему. Он у мени живи,

САТ

Мали, неугледни сат

дан и ноћ откуцава,

као да мајстор, из Захумске, још у њему живот продужава.

Мали, неугледни сат

умјесто његовог срца склада, срца што одједном препукну као федер сред пада.

Стари мајстор живи у том салу што за шаком као пулс бије,

ј када год погледам на вријеме. зјетим се да њета више пије.

Елите ата

многобројним _ жртвама. Романи „На западу ништа ново", „Повратак", „Три ратна друга", „Тријумфална капија", „Иакра живота", „Сенке У рају“ и други, сведочења су у великом стилу. Сигурно је да ови романи нису без слабости, На пример, има развучености У радњи, недовољних чврстина у компози“ цији, понављања мотива, па и читавих ситуација, магловитих атмосфера, тромости у акцијама, склоности ка забавном третману, једноличности У портретисању ликова, невештости у вођењу дијалога и др. Али, укупан ефекат је велик: Ремарк је, очито, писац великих димензија, снажног замаха, хуманих инспирација — за њим живот тече као велика и набујала река и он је формулисан, издиференциран, историјски је сондиран; и у тренуци“ _ма кад је измаштан и тада је реалан, драматичан — кад тумачи шипчеве тезе, он то чини ситурно и јасно.

Оно што је посебно важно, живот У Ремарковим романима је универзалан, он није приказивао проблеме само једног народа и једне средине, већ готово целог света на свим његовим меридијанима. Скоро сваки његов роман је израз живота у другој средини: Немачке, Француске, паније, Португалије, Аустрије, |

вајцарске, Америке и др. Запањује Ремар ково познавање тих средина, он је свуда на свом терену, у сваком роману доноси изван редно мноштво специфичних карактери стика, а посебно нијансе у карактерима људи, арому поднебља, боје и звукове, менталитет, навику, традиције, страсти, снове, осећања, брите, етичке карактеристике и др. Ремарк је зналац историје, врстан психолог им, изнад свега, велики хуманиста, :

Миливоје Марковић

Из предговора другом издању Целокупних ДЕЛА Е. М. Ремарка, која ће се ускоро појавити у МЗ

испише помен

дању „Минерве" из Суботице.